Nacional boljševizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Nacional boljševizam je politički pokret koji kombinuje elemente nacionalizma i boljševizma. [1] Često se označava kao antikapitalistička ideologija koja ima simpatija prema određenim formama komunizma i socijalizma. Poznati su po tome da brane istorijske forme staljinizma iako u sadašnjim uslovima ne žele u potpunosti da prihvate ponovno kreiranje ovakvih sistema.

Ideologija je direktno povezana sa učenjem Hegela, koja ga prezentuje kao oca idealizma. Karakteriše je visok stepen tradicionalizma koji je oblikovao Julius Evola. Između ostalog na ovaj pokret su uticala i učenja Georgesa Sorela i Jose Ortega y Gasseta (ovaj poslednji uticaj je najveći iz prostog razloga što odbacuje klasičnu političku podelu na levicu i desnicu, što je takođe osobenost nacional-boljševizma). Moderno krilo Limonove NBP u Rusiji stoji iza ove ideje protiveći se ksenofobiji i rasizmu, ali u isto vreme podržava teritorijalni (ne rasni) ruski nacionalizam.

Danas se smatra da je Rusija centar nacional-boljševizma i da su skoro sve svetske Nacional-Boljševičke Partie i organizacije povezane sa njom. Među vodećim teoretičarima nacional-boljševizma su Aleksandar Dugin i Eduard Limonov, koji vodi neregistrovanu i zabranjenu Nacional Boljševičku Partiju u Rusiji. [2] Nacional Boljševici su participarali na demonstracijama protiv G8 u Sankt Peterburgu. S obzirom na uticaj geopolitičke ideje, aktuelni ruski nacional-boljševički pokreti se zalažu za ujedinjenje Rusie i ostatka Evrope u uniju poznatiju kao Evroazija.

Nacional boljševičke grupe u bivšim delovima Sovjetskog Saveza, čvrsto su povezane sa ruskom Nacional Boljševičkom Partijom. Ostale grupacije poput francusko- belgijske Parti Communautaire National European takođe dele NB viziju kreiranja ujedinjene Evrope (kao i mnoge stavke iz njenog ekonomskog programa). Treba pomenuti i francuskog političara Christiana Boucheta na koga su poprilično uticale ove ideje.

Nemačka[uredi]

Boljševička – demokratija je oblik upravljanja u kojem vrhovna vlast kompletno pripada narodu pod slobodnim izbornim sistemom. Smatra se da nacional-boljševizam vuče korene iz nemačke tokom perioda I svetskog rata, gde su nacionalistički pisci poput Ernsta Niekicha i Ernsta Jungera bili spremni da tolerišu širenje komunizma sve dok on poprima oblike nacionalizma, odričući se u isto vreme internacionalističke misije. [3]

Ta ideja je bila naročito aktuelna u Nemačkoj komunističkoj Partii oko Heinricha Laufenberga i Friedricha Njolfheima, kada su se 1919. u Hamburgu vodile prepirke u vezi saradnje radničkih organizacija i gazdi radi proterivanja francuske armije sa područja okupiranog Ruhra. Njih dvojica su posetili Karla Radeka u zatvoru 1920. godine. Ruski boljševik Radek se usprotivio Lenjinovoj podršci Brest-Litovskom i Versajskom sporazumu. Ovaj događaj je uticao na stvaranje opozicije u okviru KPD-a, bez obzira na zvaničan poziv od strane partije koja je smatrala da treba odložiti oružje. Na avgustovskom kongresu Komunističke Radničke Partije Nemačke (KAPD) prva tema debate bio je odnos nacije i klase. [4]

Arthur Goldstein odbacio je stanovište revolucionarnog rata naroda, zajedno sa ujedinjenjem nemačkog proletarijata i buržoazije protiv Antante. On je smatrao da bi takve ratove trebalo voditi ne zbog nacionalne pobede, već zbog obaranja buržoazije u okviru Antante, uvodeći komunizam u te države. Dalje je raspravljao o tome kako su nacional-boljševici tokom rata opisivali politiku spartakovaca o pozivanju vojnika da napuste front. Nacional-Boljševici su to nazivali zabijanjem noža u leđa. Goldstein je ustanovio u tekstu Komunizam protiv Spartakcizma da je u Hamburgu otvoreno naglašeno da je nacija izdignuta sa startne političke pozicije, pa se zbog toga koncept nacije smatra najvažnijim i to bi trebala da bude mera nemačke politike i internacionalnog proletarijata.

Radek je želeo neke desne nacionaliste koje je upoznao u zatvoru da ujedini sa boljševicima, pod imenom nacional-boljševizma. On je u nacional-boljševizmu video način za prevazilaženje kapitalističke izolacije Sovjetskog Saveza.

Paul Eltzbacher i Karl Haushofer teoretisali su u vezi saradnje između nacionalističkih snaga u nemačkoj i Sovjetskog Saveza, mada nisu koristili termin nacional–boljševizam.

Rusija[uredi]

Kako je ruski građanski rat odmicao, veliki broj istaknutih belogardejaca se priključio boljševičkoj strani. Oni su u njoj videli jedinu nadu za obnavljanje velike Rusije. Među njima je bio i profesor Nikolai Ustrialov, prvobitno antikomunista, koji je verovao da boljševizam može biti modifikovan kako bi poslužio nacionalističkim ciljevima. Njegovi sledbenici Smenovekhovtsi (koji su dobili takav naziv nakon serije članaka publikovanih 1921) videli su sebe kao nacional-boljševike pozajmljujući termin od Niekicha. Slične ideje bile su izražene od strane Evraziitsi partije i promonarhističke Mladorossi. Staljinove ideje socijalizma u jednoj državi bile su tumačene kao pobeda nacional-boljševika. Vladimir Iljič Lenjin nije koristio termin nacional-boljševizam, mada je poistovetio ideje Smenovekhovtsi sa tendencijama stare Konstitucionalne Demokratske Partije, koja je videla ruski komunizam kao evolucioni proces u ponovnoj izgradnji moćne države. On je kasnije dodao da su pristalice te partije bili u stvari klasni neprijatelji i upozorio je komuniste da ne smeju verovati u savezništvo sa takvima. [5][6]

Nacional-boljševička partija[uredi]

Nacional-boljševička partija (NBP) danas zvanično promoviše slobodno socijalističko društvo kombinovano sa agresivnom spoljnom politikom kako bi odbranila ruski narod. Takve promene u programu partije su verovatno rezultat represije, hapšenja i kontroverznih zatvorskih kazni njenih članova u Rusiji. Kao žrtve agresivnog programa članovi NBP su odlučili da liberalizuju svoju ideologiju. U ekonomskom smislu nacional-boljševici podržavaju nove ekonomske politike Vladimira Iljiča Lenjina. Objašnjenja u vezi sa tim mogu se naći na njihovoj njeb stranici gde se kaže da je njihova ideja - nacionalizacija krupnog biznisa i industrije – dok u isto vreme podržavaju razvoj privatnih malih i srednjih preduzeća. Ovo je u skladu sa stavovima NBP-a koji poriče bilo kakvu vezu sa naglašavajući, ksenofobija i rasizam nemaju apsolutno nikave veze sa principima Nacional boljševizama.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Von Klemperer, Klemens Towards a Fourth Reich? The History of National Bolshevism in Germany
  2. ^ Court Upholds Registration Ban Against National Bolshevik Party, Pristupljeno 15. 4. 2013.
  3. ^ Martin A. Lee, The Beast Reawakens, Warner Books, 1998, pp. 315
  4. ^ Pierre Broué, Ian Birchall, Eric D. Weitz, John Archer, The German Revolution, 1917-1923, Haymarket Books, 2006, pp. 325-326
  5. ^ Lee, The Beast Reawakens, pp. 316
  6. ^ Speech by V.I. Lenin on March 22, 1922 in V. Lenin, On the Intelligentsia, Moscow: Progress Publishers, 1983, pp. 269-9

Spoljašnje veze[uredi]