Nezavisna Država Hrvatska
 | Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. |
| Nezavisna Država Hrvatska Nezavisna Država Hrvatska Hrvatska | |||
|---|---|---|---|
| Himna Lijepa naša domovino | |||
.svg) NDH (1943) | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Evropa | ||
| Regija | Balkan i Panonska nizija | ||
| Prestonica | Zagreb | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | hrvatski | ||
| Religija | rimokatolicizam, sunitski islam | ||
| Politika | |||
| Vladari | |||
| — Kralj | Tomislav II (Ajmone di Savoja) (1941—43) | ||
| — Poglavnik | Ante Pavelić | ||
| Vladajuća partija | UHRO | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | Drugi svetski rat | ||
| — Osnivanje | 1941. | ||
| — Ukidanje | 1945. | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Površina | |||
| — ukupno | 115.133 km² | ||
| Stanovništvo | 6.966.729 | ||
| Valuta | Kuna NDH | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Hrvatske | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
| ||
.svg){kind=small}
|
| ||
|
|
| ||
|
|
|||
|
|
|||
.svg)
| Ovaj članak je deo serije o istoriji Hrvatske, BiH, Republike Srpske, Srbije i Vojvodine | ||||||||||||||
|
||||||||||||||
|
||||||||||||||
|
||||||||||||||
Nezavisna Država Hrvatska (skraćeno NDH, ponekad i kao ND Hrvatska) je bila samoproglašena i delimično priznata fašistička kvislinška , odnosno marionetska[1] država osnovana na delu okupirane Kraljevine Jugoslavije, koja je uz pomoć Hitlerove Nemačke postojala pod vođstvom ustaškog režima od 1941. do 1945. NDH je u istoriji ostala zabeležena po brojnim ratnim zločinima i genocidu koje su pripadnici režima činili nad Srbima, Jevrejima i Romima, kao i Hrvatima neistomišljenicima, pretežno komunistima.[2][3]
NDH upravljali su Ante Pavelić i njegov ustaški pokret osnovan 1931. ili početkom 1932. koji je bio organizacija slična nacistima u Nemačkoj i fašistima u Italiji.[4] Ustaški pokret je nastao uz pomoć fašističke Italije, koja je obezbeđivala centre za obuku, finansijsku i političku pomoć. Podrška je dolazila i od pristalica Hrvatske stranke prava, koju je osnovao Ante Starčević krajem 19. veka[5]. Osnovni plan ustaša bio je da NDH pripadne samo Hrvatima kako je to rekao jedan od njihovih vodećih predstavnika Milovan Žanić.[6] U NDH Srbi su činili oko 30% stanovništva i prema tome trebali su imati dosta zemlje, imovine i političkog uticaja,[7] ali da bi NDH pripala samo Hrvatima morala se od Srba oteti imovina i politički uticaj na teritoriji koja je predata NDH 1941. godine. Nepisani plan ustaša kako će to biti učinjeno izrekao je javno ministar u NDH Mile Budak: „Jedan deo Srba pobićemo, drugi deo ćemo proterati, a ostale ćemo prevesti u katoličku veru i tako pretvoriti u Hrvate.“.[8][9] Na teritoriji NDH su osnovani koncentracioni logori, od kojih je najpoznatiji bio Logor u Jasenovcu.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Koreni ideje nastajanja i postojanja Nezavisne Države Hrvatske sežu u drugu polovinu 19. veka.[10] Naime, među južnoslovenskim narodima koji su bili pod vlašću Austrije i Mađarske postojale su dve struje: jedna koja se borila i zagovarala kulturno i političko zajedništvo južnoslovenskih naroda zasnovano na slovenstvu i zajedničkoj kulturi i druga koja je to zajedništvo ograničavala na religioznoj osnovi. Prvu struju koja je zagovarala ilirizam a kasnije jugoslovenstvo podupirala je prosvetiteljski rad Vuka Karadžića u Srbiji, Ljudevita Gaja u Hrvatskoj i Jerneja Kopitara u Sloveniji.[11] U Hrvatskoj na jugoslovenstvu je radio Josip Štrosmajer, a kasnije Rački. Štrosmajer je u Zagrebu osnovao Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti[12] a na religioznom planu je zagovarao zajedništvo kroz uvođenje glagoljaštva, tj. upotrebu glagoljice kao liturgijskog pisma i staroslavenskog jezika u liturgiji Rimokatolička crkve i služenje narodu izjednačavao sa služenjem Bogu.[13] Da bi podupro politički kulturno i religiozno jedinstvo i suživot južnoslovenskih naroda, on je ideje ovoga suživota propagirao i kroz njegovu Narodnu stranku u hrvatskom Saboru.[14] Druga struja, iza koje je stajala Rimokatolička crkva i Starčevićeva Hrvatska stranka prava a kasnije Čista stranka prava, je povlačila strogu liniju razdvajanja između katolicizma i pravoslavlja.[15] Rimokatolička crkva je u južnoslovenskim zemljama pod Austrijom i Mađarskom zabranila Srbima upotrebu srpskog imena crkve (Srpska pravoslavna crkva), a izbor patrijarha Srpske pravoslavne crkve u Austriji i Mađarskoj je potvrđivao i odobravao austrijski dvor. Starčević je sa svoje strane zastupao rasizam prema Srbima pišući i govoreći o Srbima kao nižoj, nekulturnoj rasi, prisvajajući pri tom srpske teritorije, vladare i nacionalne junake. Otpor Starčevićevoj mržnji prema Srbima se javlja u samoj njegovoj stranci u 1890-im godinama nakon čega se iz Stranke prava izdvaja većina i proglašava se novom strankom, Čistom strankom prava na čelu sa Josipom Frankom, mađarskim Jevrejinom. Frank negira postojanje Srba u Hrvatskoj i govori o njima kao o Hrvatima pravoslavne vere. Frano Supilo, kasnije jedan od vođa Jugoslovenskog odbora, sa svoje strane ističe da su Hrvati i Srbi braća po krvi ali da su Srbi u Hrvatskoj su oni, koji pozvani ili nepozvani, uvek na strani hrvatskih neprijatelja.
Po smrti Štrosmajera se njegove ideje potiskuju a sledbenici marginalizuju. Početak Prvog svetskog rata je vreme kada Rimokatolička crkva kroz govore nadbiskupa Bauera (Zagreb) i Jegliča (Ljubljana) iskazuju javno mržnju prema Srbima podupirući "opravdani i sveti rat" protiv Srbije. Po završetku Prvog svetskog rata, Jugoslovenski odbor i Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba, kao politički predstavnici Slovenaca, Hrvata i Srba u Austro-Ugarskoj, su se izjasnili za zajedničku državu sa Srbijom. Predstavnici Srema i Vojvodine su glasali za priključenje ovih dveju provincija Srbiji. Raspadom Austro-Ugarske, hrvatski političari, koji su bili dominanto nacionalisti, prihvataju jugoslovensku državu samo kako krajnju nuždu. Rad hrvatskih nacionalista u borbi protiv postojanja Jugoslavije odvijao se u dva uporedna pravca. Jedan pravac je zastupala Hrvatska seljačka stranka sa Radićem na čelu čiji je bio cilj oslabiti Jugoslaviju iznutra političkom borbom i stvaranjem prostora za novu Hrvatsku kroz stvaranje Banovine Hrvatske sa privilegovanim položajem unutar Kraljevine. Drugi pravac su zastupali pravaši koji su terorom i diverzijama iznutra i spolja razjedali novu Kraljevinu. Osnovna teza iza koje su bila oba pravca bila je borba protiv izmišljenog velikosrpskog hegemonizma. Katolička crkva je bila ideološki i religiozni stub oba pravca boreći se protiv bilo kakvog zajedništva sa šizmaticima. Sveslavenski Sokolski pokret Tirša i Fignera je katolička crka dočekala neprijateljski izdvajajući hrvatske Sokole iz Jugoslovenskog saveza Sokola a zatim stvaranjem Orlova kao katoličke ideje sokolstva. Jugoslovenska država je zabranila Orlove kao alternativu Sokolima našto su Orlovi registrovani kao religiozna omladinska organizacija. Katolička crkva se svim silama odupirala razdvajanju crkve od države zahtevajući da klir crkve bude plaćen iz državnog budžeta, da se država ne upliće u rad crkve, da se crkva može nesmetano baviti i politikom, da je crkveno religiozno obrazovanje obavezno za decu čiji je bar jedan roditelj katolik. Rani pokušaj stvaranja Starokatoličke crkve u Jugoslaviji koja bi bila nezavisna od Vatikana je, na pritisak Vatikana, zabranila Čubrilovićeva vlada 1923. godine. Cilj osnivanja ove crkve je bio rad na religioznom i političkom jedinstvu jugoslovenskih naroda.
Starčevićev rasizam i hrvatstvo dalje razrađuje pravaš Ivo Pilar (pod pseudonimom L. von Südland) u knjizi Južnoslovensko pitanje i svetski rat: Prikaz celokupnog pitanja [16]. Ovu knjigu je na hrvatski prevela Pavelićeva NDH 1943 a knjiga je služila kao zvanični ideološki priručnik hrvatstva i odnosa prema Srbima.
Hrvatski politički predstavnici u Parlamentu Kraljevine su delovali destruktivno u Parlamentu a i van Parlamenta. Radić je još 1923 putovao Evropom (Pariz, London, Moskva) ne bi li dobio podršku za stvaranje nezavisne hrvatske države zbog čega je bio uhapšen i držan neko vreme u zatvoru. Sam Pavelić je ostao u Kraljevini i postao poslanik Parlamenta u čijem je radu retko učestvovao i to jedino da bi ometao rad Parlamenta. Još 1923. Pavelić zagovara sve moguće oblike borbe, uključujući i oružanu, u cilju postizanja samostalnosti Hrvatske u povjesnim granicama. Neki pravaši odlaze u emigraciju. Pavelić se povezao sa VMRO 1927. i branio grupu VMRO terorista pred sudom u Skoplju. Iste godine je išao u Italiju da bi od italijanske OVRE dobio detaljna uputstva za konspirativni rad u Kraljevini i izvođenje sabotaža i terora. U jesen 1927. Pavelić i Perčec su išli u Mađarsku i razgovarali sa mađarskim pomoćnikom inostranih poslova o ilegalnom prebacivanju oružja iz Mađarske u Hrvatsku[17] Atentat na hrvatske parlamentarce 1928. godine je bio moment posle koga Pavelićevi pravaši odlaze u potpunu ilegalu ili emigriraju. Pavelić i Perčec su u Beču 1930. godine počeli da stvaraju i osnovali ustašku organizaciju i svoje baze i centre za terorizam i sabotaže u Jugoslaviji u Mađarskoj (Janka Pusta) i u Italiji (Borgotaro). Italija i Mađarska, zbog svojih teritorijalnih pretenzija, su finansijski pomagale ustaše i omogućivale upade ustaša na teritoriju Jugoslavije u cilju napada i vršenja sabotaža. Sa svoje strane, naslednik Radića na kormilu Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček organizuje naoružane poluvojničke odrede Hrvatske seljačke straže[18]. Ante Pavelić je stvorio "Ustaša – Hrvatsku revolucionarnu organizaciju" u 1931. godine i u prvoj polovini 1932. godine u Italiji, a posle reč organizacija u imenu promenjena je sa rečju pokret.[19] Ustaška organizacija (pokret) izabrala je da u borbi za svoje ciljeve upotrebljava „najkrvavija i najokrutnija sredstva“, a 1932. godine Pavelić je pisao „NOŽ, REVOLVER, BOMBA I PAKLENA MAŠINA će vratiti... Hrvatskoj njenu slobodu“.[19] Kraljevina Jugoslavija je pokušala diplomatskim i pravnim kanalima da se suprotstavi ustaškom terorizmu. Vrhunac predratnog ustaškog terorizma je bilo ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića i francuskog ministra Luja Bartua u Marseju 9. oktobra 1934. koje su ustaše izvele u saradnji sa VMRO teroristima, a Pavelić je kao organizator atentata u odsustvu osuđen na smrt u Francuskoj i Jugoslaviji.[19] Italija je odbila izručenje Pavelića Francuskoj a Austrija Perčevića Jugoslaviji. Italija je pod pritiskom rasformirala neke ustaške logore, internirala neke ustaše u logor na ostrvu Lipari a Mađarska zatvorila ustaški logor u Janka Pusti. Nemci su, da bi ojačali svoj uticaj u Jugoslaviji, zabranili ustaše i prinudili ih da napuste Nemačku. Na unutrašnjem planu Stojadinovićeva vlada je ponudila amnestiju ustašama stacioniranim u Italiji (Budak, Puk, Francetić). Sve amnestirane ustaše su nastavile svoj rad u Jugoslaviji i infiltrirale HSS i njenu Hrvatsku seljačku stražu. Krajnji ustupak hrvatskom separatizmu je bilo osnivanje Hrvatske banovine na teritoriji Hrvatske i delom na teritoriji Bosne i Hercegovine.
Italijanski uticaj[uredi | uredi izvor]
Italijanski diktator Benito Musolini i Ante Pavelić su bili saveznici pošto su obojica bili protivnici Kraljevine Jugoslavije. Italiji je Londonskim ugovorom 1915. obećano da će dobiti Dalmaciju od Austrougarske na kraju Prvog svetskog rata. Međutim, na tok mirovnih pregovora je utičalo Četrnaest tačaka koje je sastavio Vudro Vilson, koje su pozivala na nacionalno samoopredeljenje i odredile da Jugosloveni zaslužuju sporne teritorije, što je razočaralo italijanske nacionaliste. Italijanski nacionalista Gabrijele D'Anuncio je zauzeo Rijeku (koja je imala mešovito italijansko-hrvatsko stanovništvo) i proglasio Italijansku upravu za Kvarner. D'Anuncio je proglasio sebe dučeom Kvarnera. Bio je poznat po svojim strastvenim govorima čiji je cilj bio da privuče hrvatske nacionaliste kako bi stekao njihovu podršku za svoje akcije i za otpor Jugoslaviji.[20] Musolini je sledio D'Anuncijev poziv hrvatskim nacionalistima za razbijanje Jugoslavije i prilagodio italijansku spoljnu politiku tom cilju.[21]
Pavelić je pregovarao sa Italijom još od 1927. o ustupanju delova Dalmacije Italiji u zamenu za italijansku podršku nezavisnoj Hrvatskoj.[20][22] Tokom 1930-ih, kada je jugoslovenska vlada primorala Pavelića i ustaše u izgnanstvo, Musolini je ponudio Paveliću i ustašama utočište u Italiji i dozvolio im je da koriste italijansku teritoriju kao bazu za pripremanje rata protiv Jugoslavije. Iako je Dalmacija bila u velikoj meri naseljena Srbima i Hrvatima, ona je kroz istoriju vekovima bila deo Rimskog carstva i Mletačke republike i posle toga decenijama deo italijanskih iredentističkih zahteva. U zamenu za ovaj ustupak, Musolini je ponudio Paveliću da Hrvatska pripoji celu Bosnu i Hercegovinu, u kojoj je hrvatsko stanovništvo bilo manjinsko.[23]
Nakon invazije i okupacije Jugoslavije, Italija je od Dalmacije i jadranskih ostrva osnovala guvernorat Dalmaciju sa teritorijom u zaleđu gradova Zadra, Splita i Kotora. Italija je planirala da drži NDH u svojoj zoni uticaja zabranjujući joj da izgradi veću ratnu mornaricu. Italija je dozvolila oružanim formacijama NDH samo male patrolne brodove, dok posedovanje velikih ratnih brodova nije bilo dozvoljeno,[24] u skladu sa italijanskom politikom dominacije Sredozemnim morem, poput Rimskog carstva nekoliko vekova ranije [25]
Nastanak[uredi | uredi izvor]
Dana 10. aprila 1941. kada su nemačke trupe ušle u Zagreb, dočekane su od dela građana sa oduševljenjem i zasipane su cvećem. Ustaški eksponent Slavko Kvaternik proglasio je uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske u ime Ante Pavelića.[26]
Ustaše nisu bile prvi izbor Nemaca za formiranje marionetske države. Oni su u skoro svim okupiranim i savezničkim zemljama prednost davali umerenijim režimima koji su imali nekakav ugled u narodu. Osim toga, Pavelića su smatrali Musolinijevim čovekom. Vlast su prvo ponudili političkom vođi Hrvata Vlatku Mačeku, koji je to odbio i pridružio se Simovićevoj vladi.[27] 10. aprila 1941. Posle Kvaternikove izjave na istom radiju govornik je pročitao izjavu Mačeka vođe najznačajnije stranke (HSS) kod Hrvata u kojoj on poziva njegove pristalice koji su imali položaje u vlasti još postojeće Kraljevine Jugoslavije, ali i ceo hrvatski narod da prestane biti lojalan Kraljevini Jugoslaviji, a postane lojalan prema novoj ustaškoj vlasti i tako je nesumnjivo doprineo uspostavljanju ustaške vlasti.[28] Ustaše u početku nisu imali niti vojsku niti administraciju sposobnu da kontroliše celu teritoriju NDH i važno je bilo slanjanje na desno krilo pristalica HSS.[29] Nije bila bez značajna ni podrška Katoličke crkve na čelu sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem koja je bila je otvoreno na strani uspostavljanja novog režima[30].
Pavelić se iz Italije vratio u Zagreb 15. aprila i preuzeo vlast kao Vođa države, ili "Poglavnik", i predsednik vlade 16. aprila 1941.[31]. Popuštajući pod Musolinijevim zahtevima, Pavelić je prihvatio Ajmonea, vojvodu od Aosta za titularnog kralja NDH pod njegovim novim kraljevskim imenom Tomislav II. Tomislav II nikada nije posetio NDH i nije imao uticaja u vlasti kojom je dominirao Pavelić[32][33].
Nezadovoljni sa Pavelićevim režimom, Nemci su u septembru 1941. opet tražili od Mačeka da preuzme vlast, što je on opet odbio. Strahujući od Mačeka kao mogućeg rivala, Pavelić je kasnije naredio da se Maček uhapsi i zatvori u logor Jasenovcu.[traži se izvor]
NDH je zauzimala područje nekadašnje Banovine Hrvatske i celu Vrbasku banovinu, a granica na istoku sa Srbijom bila je reka Drina. U današnjim okvirima NDH je zauzimala područje sadašnje Republike Hrvatske (osim Istre, Rijeke, Zadra, ostrva Krk, Cres, Lošinj, Lastovo i Vis koji su pre bili odvojeni od Kraljevine Jugoslavije), čitava teritorija Bosne i Hercegovine, Srem i Zemun. Granice NDH nakon proglašenja bile su nekoliko puta menjane, i to od saveznika sila Osovine od kojih je najambicioznija i najzahtevnija bila Italija.[34]
Promene granica[uredi | uredi izvor]
Rimskim ugovorima 18. maja 1941. NDH je ustupila Italiji veći deo Dalmacije sa gradovima, dok je NDH dobila izlaz na more u bivšim kotarevima Novi, Senj, Crikvenica, kao i opštinama Karlobag i Kraljevica (u podvelebitskom primorju) i na području od Omiša do Dubrovnika. U sklopu NDH ostali su ostrva Brač, Hvar, Pag, Šipan, Šćedro, Maon, Lokrum, Lopud i Koločep. Menjanje granica izvršila je i Mađarska svojevoljno pripojivši Međimurje 10. jula 1941. godine.
Istočni deo Srema je nominalno bio delom NDH, ali ga je iz strateških razloga držao Treći rajh pod svojim nadzorom, odnosno bio je pod nemačkom upravom (Ostsyrmien).[34]
Genocid nad Srbima[uredi | uredi izvor]
 | Ovaj odeljak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. |
Željni da u NDH vladaju isključivo bez takmaca, potaknuti i mogućnostima brzog i lakog bogaćenja otimanjem srpske imovine, pod maskom osvete za navodni centralistički režim Kraljevine Jugoslavije vrhovi u NDH s Pavelićem na čelu su Srbe u NDH proglasili za »najveće neprijatelje Hrvatske«. Za sve nedaće Hrvata u prošlosti, krivili su Srbe. Njima je uopšte bilo neprijateljski sve što je srpsko i zato su oni već od prvih dana svoje vladavine najoštrije udarili na nevino srpsko stanovništvo. Ustaška vlada upotrebljavala je sve tri metode — proterivanje, istrebljivanje i prisilno pokatoličavanje — pokušavajući da iskoreni Srbe i Pravoslavnu crkvu sa teritorije NDH.[35] Zbog obimnosti tog projekta, kao i sve većeg oružanog otpora, ustaše su do 1942. svoj plan uspele samo delimično da sprovedu u delo.[35]
NDH je zahvatila prava besomučnost u proganjanju Srba i bavila se mišlju, kako da istrebi sve Srbe iz područja NDH. Pavelić je to (kako se može razabrati iz zapisnika Paula Šmita) izjavio i Adolfu Hitleru, kada ga je prvi put posetio (7. juna 1941) u Nemačkoj. Tražio je put i način kako da NDH ostane — „samo Hrvatska“, kako da je „očisti“ od „nehrvatskog elementa“, misleći pri tome uglavnom na Srbe.[36]
Očito u saglasnosti s Pavelićem govorio je (u Gospiću, na velikom zboru ustaša, 22. juna 1941) „doglavnik“ Mile Budak šta će raditi sa srpskim stanovništvom u NDH. Jedan deo Srba će se proterati, drugi deo će pokatoličiti, što je značilo pohrvatiti, a treći deo srpskog stanovništva NDH će fizički istrebiti[9][37].
Tako je zapisao i dobro informisani istoričar ustaštva Jere Jareb u svojoj knjizi „Pola vijeka prošlosti Hrvatske...“ istakavši naime — kako uništavanje Srba nije bila samo Pavelićeva politika nego i ustaškog pokreta i koji je postavio tvrdnju da je — „sav hrvatski narod bio za NDH“.[38]
Ustaše su dobili nemačku podršku za uklanjanje srpsko stanovništvo. Jedan plan iz 1941. je obuhvatao razmenu stanovništva između Nemačke i NDH po kom bi nekoliko desetina hiljada katoličkih Slovenaca bilo deportovano iz dela Slovenije pod nemačkom okupacijom i poslato u NDH gde bi trebalo da budu asimilovani u Hrvate. Zauzvrat, odgovarajući Srba će biti deportovano i poslato u okrnjenu Srbiju.[39][40] Nemačke okupacione snage su dozvolile proterivanje Srba u Srbiju, ali umesto da šalju Slovence u Hrvatsku, i njih su proterali u Srbiju.[39][40] Ukupno je oko 300.000 Srba deportovano ili pobeglo iz NDH u Srbiju do kraja Drugog svetskog rata.[39]
Srpski narod na području NDH bio je stavljen izvan zakona. Od prvog dana NDH on je postao obespravljeni objekat ustaške strahovlade. Protiv Srba bilo je sve dozvoljeno, da se na ovom području mogu nekažnjeno progoniti, mučiti, zlostavljati, hapsiti i ubijati.[41]
Štampa, naposle dnevnik „Hrvatski narod“, nedeljnik „Spremnost“ itd. bili su puni huškanja protiv srpskog stanovništva u NDH. „Promičba“ u NDH dopuštala je takvo pisanje svoje štampe, a njeni glasnogovornici objavljivali su proganjanje Srba. Nekadašnje hrvatsko-srpske nacionalističke politikantske suprotnosti iz stare Jugoslavije dobile su za vreme NDH stravični epilog u istrebljivanju srpskoga stanovništva.[42]
Jedan od zločina bio je i Pokolj u glinskoj crkvi 1941. godine.[43][44]
Masovna ubistva Srba su se značajno smanjila početkom 1943. Razlozi su bili jačanje srpskog otpora, pritisak Nemaca koji su zbog svojih vojnih i privrednih interesa vršili pritisak na ustaše ublaže svoju politiku, italijansko-četnička saradnja u područjima pod italijanskom kontrolom, kao i sporazumi o toleranciji sklopljenih nakon proleća 1942. između vlasti NDH i nekoliko važnih četničkih odreda u BiH kao i sporazumi sklopljeni nakon septembra 1943. između Nemaca i četnika.[45]
Koncentracioni logori[uredi | uredi izvor]
Pokatoličavanje[uredi | uredi izvor]
Ustaške vođe su za rešenje srpskog pitanja u NDH po trojnom principu (ubijanje-proterivanje-pokatoličavanje) imali podršku i „blagoslov“ Rimokatoličke crkve i zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Katolička crkva i njena jerarhija su, kada su Srbi i njihova Crkva bili u pitanju, u potpunosti odbacili Hristove reči i jevanđelske principe. Nadbiskup Stepinac je od prvih dana zdušno blagoslovio stvaranje „katoličke države“, kako ju je on često nazivao. Ante Pavelić je stigao u Zagreb 13. aprila, a već 14. aprila Stepinac je otišao da ga poseti, čestita mu i blagosilja dolazak.
Ustaški poglavnik Ante Pavelić je, znajući koliko mu je važna podrška Vatikana, sa velikom ustaškom delegacijom 18. maja 1941. godine otišao u Rim da bi Vojvodi od Spoleta, s blagoslovom Vatikana, predao hrvatsku krunu. Papa Pije XII primio je celu delegaciju, a pre toga, dugo je razgovarao sa Pavelićem. Ovaj prijem kod pape je izazvao američki diplomatski protest koji je Montiniju, tadašnjem državnom sekretaru Vatikana, uručio ambasador Filips u Rimu. Pavelić se tada sreo i sa Benitom Musolinijem.[46] Tokom 1942. osnovana je i Hrvatska pravoslavna crkva.
Niže katoličko sveštenstvo je u potpunosti sledilo stavove svojih poglavara — pape Pija XII i nadbiskupa Stepinca. Mnogi katolički sveštenici su direktno učestvovali u mnogim ustaškim zločinima.
Tokom rata u NDH je razrušeno, spaljeno, oštećeno ili oskrnavljeno više od 450 pravoslavnih crkava. Tom prilikom je uništen značajan broj ikona i kulturnih spomenika srpskog naroda.[47]
Otpor prema NDH[uredi | uredi izvor]
Ustaški genocid nad Srbima prouzrokovao je masovne pokrete otpora, inspirisane rojalističkom (četnici) i komunističkom (partizani) ideologijom, ali prvenstveno vođenom težnjom za fizički opstanak. Ustanci su posebno bili jaki u ruralnim sredinama gde je stanovništvo koristile brdovit i šumski teren da vodi gerilski rat.[25]
Spontani ustanci protiv NDH su počeli već u maju 1941. u Bosanskoj krajini i Hercegovini. 22. juna stvoren je Sisački partizanski odred u šumi Brezovica kod Siska. Taj dan se u današnjoj Hrvatskoj slavi kao Dan antifašističke borbe. Za vreme Jugoslavije, kao Dan ustanka naroda Hrvatske se obeležavao napad na žandamerijsku stanicu u mestu Srb 27. jula 1941.[48]
Partizanski pokret na čelu sa Josipom Brozom Titom je uskoro uspeo da uspostavi kontrolu nad velikim oblastima NDH, tako da su se veći gradovi u Bosni i Dalmaciji našli opkoljeni partizanskim teritorijama, dok su garnizoni u njima bili konstantno u stanju opsade i pokušavali da održe kontrolu nad železnicama. Uspehu partizanskog pokreta mnogo su doprineli zločini nad srpskim stanovništvom, koji je do 1944. činio većinu u partizanskim odredima na teritoriji Hrvatske.[25]
Teritorija NDH je bila konstantno bojište, što je primoralo Nemce da angažuju svoje vojnike, koje su bile potrebnije na Istočnom frontu. Iako nesposobna da sama uguši ustanak kod kuće, ustaška vlast je, da bi dokazala svoju odanost savezu sa Nemačkom, poslala svoje legije na Istočni front, koje su tamo ubrzo uništene ili zarobljene.[25]
Odnosi sa četnicima[uredi | uredi izvor]
Nakon razlaza partizanskih i četničkih odreda u Srbiji krajem 1941, četnički odredi u srednjoj, istočnoj i severozapadnoj Bosni našli su se između nemačkih i ustaških snaga na jednoj strani i partizanskih na drugoj. Da bi izbegli borbu protiv više neprijatelja, bosanski četnici i partizani su od proleća 1942. sklapali sporazume sa predstavnicima NDH u cilju zajedničke borbe. Ti ugovori nisu bili rezultat međusobne bliskosti, nego trenutnih taktičkih potreba. Obe strane zadržale su međusobnu odbojnost. Pri sprovođenju sporazuma dolazilo je do teškoća, odugovlačenja, incidenata i sitnijih prepada i čarki. Ipak, s obzirom na stalno rastuću opasnost od NOVJ po obe strane, ugovori su redovno obnavljani.[49]
Kraj[uredi | uredi izvor]
Avgusta 1944. ministar spoljnih poslova NDH Mladen Lorković i ministar rata Ante Vokić su pokušali da izvrše državni udar, zbace Pavelića i prevedu NDH na stranu antihitlerovske koalicije. Lorković-Vokićev puč nije uspeo i zaverenici su na kraju pogubljeni. NDH će do kraja rata ostati najverniji nemački saveznik u Evropi.[25]
Do početka 1945. vojska NDH se povukla bliže Zagrebu zajedno sa nemačkim i kozačkim vojnicima. Njih je nadjačala Crvena armija uz pomoć partizana. U maju 1945. dugačka kolona domobrana, ustaša, Kozaka, četnika i slovenačkih domobrana, uz brojne civile, se povlačila ispred partizana prema Italiji i Austriji. Akt o kapitulaciji Nemačke je potpisan 8. maja, ali Nemci i njihovi kolaboratori su nastavili povlačenje nadajući se britanskoj zaštiti u okupiranoj Austriji. Britanska vojska im nije dozvolila prolaz i predala ih je partizanima, koji su vršili odmazde i pokolj nad zarobljenim neprijateljima.[traži se izvor]
U međuvremenu, Ante Pavelić se odvojio u od grupe i preko Austrije i Italije pobegao u Peronovu Argentinu, gde je na njega izvršen atentat koji je preživeo. Posle toga pobegao je u Frankovu Španiju, gde je i umro 1959. Nekoliko drugih članova vrha NDH je zarobljeno u maju i junu 1945. i osuđeno na smrt ili dugogodišnje zatvorske kazne na suđenju Milu Budaku.[50]
Administrativna podela[uredi | uredi izvor]
Nezavisna Država Hrvatska je imala tri nivoa administrativne podele: velike župe, kotare i opštine. U vreme osnivanja, NDH je imala 22 velike župe na čelu sa velikim županom, 142 kotara i 1006 opština.[51][52]
Politika[uredi | uredi izvor]
Vojska[uredi | uredi izvor]
NDH je osnovala Hrvatsko domobranstvo i Mornaricu NDH u aprilu 1941.[53] NDH je takođe osnovala Ustašku vojnicu, koja je zamišljena kao partijska milicija, i žandarmeriju. U aprilu 1941. godine u Pavelićevu vojsku je prešao 31 general, 228 pukovnika, 245 potpukovnika, 245. majora, 1005 kapetana i 417 poručnika Jugoslovenske kraljevske vojske.[54]
Domobranstvo je u početku bilo ograničeno na 16. pešadijskih bojni (bataljona) i dva konjička eskadrona — ukupno 16.000 ljudi. Prvobitnih 16 bataljona je ubrzo između maja i juna 1941. uvećano na 15 pešadijskih pukova sa po dva bataljona svaki, organizovanih u pet divizijskih područja, sa oko 55.000 ljudi.[55] Prateće čete su bile naoružane sa 35 lakih tenkova koje je dala Italija,[56] 10 artiljerijskih bitnica (baterija naoružanih zarobljenim oruđima Jugoslovenske kraljevske vojske čehoslovačkog porekla), konjičkim pukom u Zagrebu i nezavisnom konjičkom bataljonom u Sarajevu. Dva nezavisna motorizovana pešadijska bataljona su bile raspoređena u Zagrebu i Sarajevu.[55]
Po odredbama Rimskog ugovora sa Italijom, mornarica NDH je bila ograničena na nekoliko priobalnih i patrolnih brodova, koji su obično krstarili unutrašnjim vodama.[57]
Kada je osnovano 1941. Zrakoplovstvo NDH se sastojalo od zarobljenih aviona Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (sedam operativnih lovaca, 2 bombardera i oko 180 pomoćnih i trenažnih aviona), kao i sa padobranskom, trenažnom i protiv-avionskom komandom. Tokom sukoba na jugoslovenskom ratištu, Zrakoplovstvu NDH je dodeljeno nekoliko stotina novih ili remontovanih nemačkih, italijanskih i francuskih lovaca i bombardera. Poslednje isporuke novih aviona od Nemačke NDH je dobila aprila 1945.[58]
Hrvatska zrakoplovna legija je bila jedinica Zrakoplovstva NDH koja se borila uz Luftvafe na Istočnom frontu od 1941. do 1943. a potom i na tlu NDH. Jedinica je bila poslata 15. jula 1941. u Nemačku na obuku pre nego što je upućena na Istočni front. Mnogi od pilota i posada su prethodno služili u JKRV tokom Aprilskog rata.[59]
Zbog niskog morala među domobranskim regrutima i njihovim sve većim nezadovoljstvom ustaškim režimom kako je rat odmicao, partizani su počeli da smatraju domobrane ključnim izvorom snabdevanja. Prema Vilijamu Dikinu, koji je predvodio jednu od britanskih misija kod Tita, u nekim oblastima partizani su puštali domobrane pošto su ih razoružali, samo da bi se oni mogli vratiti sa novim oružjem, koje bi opet bilo zaplenjeno.[60] Drugi domobrani su ili dezertirali ili aktivno predavali materijal partizanima. Broj domobrana je opao sa 130.000 početkom 1943. na 70.000krajem 1944, kada je vlada NDH objedinila domobrane i Ustašku vojnicu u Hrvatske oružane snage i organizovala je u 18 divizija, sa artiljerijskim i oklopnim divizijama.[61]
Uprkos problemima, HOS, zajedno sa 15. kozačkim konjičkim korpusom je uspela da zadrži front u Sremu, Slavoniji i Bosni protiv sovjetskih, bugarskih i partizanskih ofanziva od kraja 1944. pa do sloma NDH u maju 1945.[50]
Do kraja marta 1945. bilo je očigledno komandi HOS da, iako je linija fronta stabilna, da će na kraju biti poraženi zbog nedostatka ratnog materijala. Zato je donesena odluka da se povuče u Austriju i predaju britanskoj vojsci koja je napredovala iz severne Italije.[62] Vermaht je u tom trenutku bio u fazi raspada i sistem logistike je bio u ruševinama.[50]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Marković, Saša S. (2022). „Ideološka samoživost i teret žrtava. Osvrt na slučaj NDH”. Napredak. 3: 104.
- ^ „Stvaranje NDH”.
- ^ „Drugi svetski rat i Jugoslavija: Životna priča Nemice koja je preživela ustaške logore”.
- ^ Logos 2022, str. 11-14.
- ^ Bideleux & Jeffries 2006, str. 187.
- ^ Logos 2022, str. 19-20. "Ustaše! Da znate, ja govorim otvoreno. Ova država, … mora biti hrvatska i ničija više. I zato oni koji su došli ovamo, ti treba i da odu … i nema te metode, koju mi nećemo, kao ustaše, upotrijebiti, da načinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom, i da je očistimo od Srba, koji su nas stotinama godina ugrožavali.".
- ^ Logos 2022, str. 17-19.
- ^ Logos 2022, str. 21-22.
- ^ a b Velikonja 2003, str. 165.
- ^ „STRADANjE SRBA DONjE HERCEGOVINE U GENOCIDU NDH 1941-45 GODINE (1)”.
- ^ „II. Jezičke retrospektive i perspektive”.
- ^ „FRANjO RAČKI I ILARION RUVARAC”.
- ^ „Franjo Rački”.
- ^ „JOSIP JURAJ STROSSMAYER U HRVATSKOJ POLITICI”. line feed character u
|title=na poziciji 36 (pomoć) - ^ „Hrvatska Stranka Prava 1861”.
- ^ L. von Südland:Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems, Manz 1918)
- ^ Ljubo Boban: Kontroverze iz povijesti Jugoslavije, Školska knjiga. 1990. ISBN 978-86-03-00042-9. стр. 289.
- ^ Ferdo Čulinović: Dokumenti o Jugoslaviji: Historijat od osnutka zajedničke države do danas Udžbenici Sveučilišta u Zagrebu, Školska knjiga, 1968 pp. 183.
- ^ а б в Логос 2022, стр. 13-14.
- ^ а б Bosworth 2007, стр. 112–113.
- ^ „ustaše”.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 30–31.
- ^ Borović, Zoran (2014-07-19). „Does Economic Freedom impact Economic growth: Decomposing the Effects for Bosnia and Herzegovina // Да ли економске слободе утичу на економски раст: Декомпозиција ефеката за Босну и Херцеговину”. ACTA ECONOMICA. 12 (21): 9. ISSN 1512-858X. doi:10.7251/ace1421009b.
- ^ Tanner 1997.
- ^ а б в г д „Независна држава Хрватска”.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 55.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 49–50.
- ^ Логос 2022, стр. 15-16 са напоменом 43.
- ^ Petranović 1992.
- ^ Логос 2022, стр. 17-18, 23-24.
- ^ Логос 2022, стр. 15-16.
- ^ Novak 1986, стр. VIII
"Успут речено, несуђени Томислав II, који је требало да буде окруњен на Дувањском пољу, прво је оклијевао, онда је у пијаном друштву извргао руглу своју круну и краљевину у напокон одбацио ову усташку фарсу". - ^ McCormick 2003, стр. 68
"The Duke was to take the name Tomislav II, a title he thought to be uproariously humorous". - ^ а б „НДХ-Независна Држава Хрватска, земља геноцида и злочина”.
- ^ а б Tomasevich 2002, стр. 530.
- ^ Documents on German Foreign Policy, 1918-1945: The aftermath of Munich, Oct. 1938-March 1939 Documents on German Foreign Policy, 1918-1945: From the Archives of the German Foreign Ministry, Germany. Auswärtiges Amt, H.M. Stationery Office, 1962 pp. 977.
- ^ Novak 1986, стр. 605.
- ^ „тврдњу да је — „сав хрватски народ био за НДХ“”.
- ^ а б в Tanner 1997, стр. 151.
- ^ а б Tomasevich 2002, стр. 87–88.
- ^ Prometej. „Politika pokatoličavanja Srba u NDH”. www.prometej.ba (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-26.
- ^ ВИДовдан (2018-07-31). „ДА ЛИ СМО ЗАБОРАВИЛИ КОЛИКО ЈЕ СТРАШНА БИЛА НДХ?”. Видовдан | Српска традиција и национални интерес (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27.
- ^ Аралица, Ђуро (2010). УСТАШКИ ПОКОЉИ СРБА У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ (PDF). Београд: Музеј жртава геноцида. ISBN 978-86-86831-03-3. Приступљено 24. 1. 2021.
- ^ „Pokolj u glinskoj crkvi”.
- ^ Tomasevich 2002.
- ^ McCormick 2014, стр. 68-69.
- ^ Српске цркве биле су ломаче („Политика“, 23. август 2013)
- ^ Šnajder, Đuro; Grubor, Dragan (1964). Šesta proleterska divizija. Epoha. стр. 721. Приступљено 24. 1. 2021.
- ^ „Četnici u službi NDH”.
- ^ а б в „Независна држава Хрватска”.
- ^ Pusić, Eugen (1997). Hrvatska središnja državna uprava i usporedni upravni sustavi. Zagreb: Školska knjiga. Текст „pages - 173” игнорисан (помоћ)
- ^ „Nezavisna Država Hrvatska | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2023-01-26.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 419.
- ^ Поштовали једино заклетву Хабзбурговцима („Вечерње новости“, 4. август 2013)
- ^ а б Thomas, Mikulan & Pavlović 1995.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 420.
- ^ „Rimski ugovori”.
- ^ Lisko & Čanak 1998.
- ^ [Многи од пилота и посада су претходно служили у ЈКРВ током Априлског рата „Независна држава Хрватска”] Проверите вредност параметра
|url=(помоћ). - ^ Дикин 1973
- ^ Tomasevich 2002, стр. 459.
- ^ Shaw 1973, стр. 101.
Литература[uredi | uredi izvor]
- Аралица, Ђуро (2010). УСТАШКИ ПОКОЉИ СРБА У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ (PDF). Београд: Музеј жртава геноцида. ISBN 978-86-86831-03-3. Приступљено 24. 1. 2021.
- Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (PDF). Beograd: Nova Knjiga.
- Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.
- Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad.
- Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs.
- Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
- Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled.
- Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 1. Beograd: Rad.
- Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 2. Beograd: Rad.
- Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 3. Beograd: Rad.
- Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 4. Beograd: Rad.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941-1945. Београд: Народна књига, Алфа.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika.
- Ривели, Марко Аурелио (1999). Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945. Никшић: Јасен.
- Андрић, Александар (2015). Историја Срба од 1918. до 2012. Београд. ISBN 978-86-6289-051-1. Архивирано из оригинала 17. 06. 2016. г. Приступљено 19. 05. 2016.
- Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – photomonograph. Свет књиге, Београд. ISBN 978-86-7396-465-2. Архивирано из оригинала 10. 06. 2015. г. Приступљено 08. 06. 2015.
- Hory, Ladislaus; Broszat, Martin (1964). Der kroatische Ustascha-Staat, 1941-1945. Deutsche Verlags-Anstalt.
- Krizman, Bogdan (1978). Ante Pavelić i ustaše. Zagreb: Globus. ISBN 978-86-343-0130-4.
- Krizman, Bogdan (1980). Pavelić između Hitlera i Musolinija. Zagreb: Globus.
- Neubacher, Hermann (1958). Sonderauftrag Südost. Goettingen: Musterschmit-Verlag.
- Fein, Helen (1979). Accounting for Genocide - Victims and Survivors of the Holocaust. New York: The Free Press. ISBN 978-0-02-910220-6.
- Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 1. Zagreb: Globus.
- Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 2. Zagreb: Globus.
- Manhattan, Avro (1986). The Vatican's Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious Massacre of the 20th Century. Ozark Books.
- Mužić, Ivan (1991). Pavelić i Stepinac. Split: Logos.
- Mužić, Ivan (2003). Katolička crkva, Stepinac i Pavelić. Split: Marjan Tisak.
- Paris, Edmond (2011). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Literary Licensing, LLC. ISBN 978-1-258-05936-1.
- Cali Ruchala, Lord of the Danse Macabre: Ante Pavelic and the Independent State of Croatia, Degenerate Magazine © 1996
- Alfio Russo: Rivoluzione in Jugoslavia, Roma 1944.
- Encyclopedia of the Holocaust, Vol. 2, Independent State of Croatia чланак.
- Bulajić, Milan (2001). Jasenovac na sudu: Suđenje Dinku Šakiću. Beograd: Muzej žrtava genocida, Stručna knjiga.
- Хрвоје Матковић, „Повијест Независне Државе Хрватске“, Загреб 2001.
- Bosworth, Richard J. B. (2007). Mussolini's Italy. New Work: Allen Lane.
- Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940–1945. New York: Columbia University Press.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.
- Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2006). The Balkans: A Post-Communist History. Routledge. ISBN 978-0-203-96911-3.
- Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan strongmen: dictators and authoritarian rulers of South Eastern Europe. Purdue University Press.
- Lituchy, Barry M., ур. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies. New York: Jasenovac Research Institute.
- Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi.
- Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan strongmen: dictators and authoritarian rulers of South Eastern Europe. Purdue University Press.
- Korb, Alexander (2010). „A Multipronged Attack: Ustaša Persecution of Serbs, Jews, and Roma in Wartime Croatia”. Eradicating Differences: The Treatment of Minorities in Nazi-Dominated Europe. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. стр. 145—163.
- Lisko, Tihomir; Čanak, Danko (1998). Hrvatsko ratno zrakoplovstvo u Drugome svjetskom ratu. Nova Dradiska. ISBN 978-953-97698-0-0.
- Shaw, Les (1973). Trial by slander: a background to the Independent State of Croatia, and an account of the Anti-Croatian Campaign in Australia. Harp Books.
- Thomas, Nigel; Mikulan, K.; Pavlović, Darko (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941-45. Bloomsbury USA. ISBN 978-1-85532-473-2.
- Ломовић, Бошко (2013). Књига о Дијани Будисављевић. Београд: Свет књиге. ISBN 978-86-7396-445-4. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г. Приступљено 08. 06. 2015.
- Lomović, Boško (2014). Heroine from Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević. Belgrade: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-488-1. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г. Приступљено 08. 06. 2015.
- Lomović, Boško (2014). Die Heldin aus Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević. Belgrade: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-487-4. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г. Приступљено 08. 06. 2015.
- McCormick, Robert (2014). Croatia Under Ante Pavelic: America, the Ustase and Croatian Genocide. I.B.Tauris. ISBN 9781780767123.
- Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
- Давидов, Динко (2013). Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941-1945. Београд: Завод за уџбенике.
- Логос, Александар А. (2022). „Јасеновац у Хрватској, или кратка прича о рату и масовним убиствима у њему”. Приступљено 2023-03-20.
Спољашње везе[uredi | uredi izvor]
- Udruženje potomaka i poštovalaca žrtava kompleksa ustaških logora Jadovno 1941.
- Радио сам свој сељачки и ковачки посао: свједочанства геноцида Архивирано на сајту Wayback Machine (23. novembar 2015)
- Milovan Balaban - „NDH – ostvarenje hrvatskog sna“ (KCNS, 2023)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
