Nemački bojni brod Bizmark

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga


Koordinate: 48° 10' SG Š; 16° 12' ZGD

Bizmark

{{{opis_slike}}}

Opšti podaci
Karijera War Ensign of Germany 1938-1945.svg
Nemačka
Kobilica postavljena 1. jul 1936.
Porinut 14. februar 1939.
U službi od 20. avgusta 1940.
Sudbina Potopljen 27. maja 1941.
Glavne karakteristike
Deplasman Standardni 41,700; Puni 50,900
Dužina 251 m
Širina 36.0 m
Gaz Standardni 8.7 m; Puni 10.2 m
Pogon 12 x Vagner kotlovi
3 Braun-Baveri turbine; 3 trolopatična propelera; prečnik 4,85 m
Snaga 110 MW
Brzina 30,1 čvorova (54 km/h)
Doplov/samostalnost 17,200 km sa 16 čvorova
Posada 2,092 (od čega 103 oficira)
Naoružanje 8 x 380 mm (15 in) (4×2)
12 x 150 mm (5.9 in) (6×2)
16 x 105 mm (4.1 in) (4×2)
16 x 37 mm (8×2)
12 x 20 mm (12 x 1)
4 aviona
Oklop 230 mm

Nemački bojni brod Bizmark (nem. Bismarck) jedan je od najpoznatijih ratnih brodova Drugog svetskog rata[1], i najbolji je u svojoj klasi. Dobio je ime po nemačkom kancelaru iz XIX veka, Otu fon Bizmarku, a postao je poznat nakon Bitke za Danski tesnac (maj, 1941), kada je, pošto je potopio zastavni brod i ponos Britanske kraljevske mornarice, bojni krstaš HMS Hud 1941, Čerčil naredio „Potopite Bizmark!“[2]. Nakon lova koji je trajao tri dana, Bizmark je potopila Britanska kraljevska ratna mornarica.

Istorija[uredi]

Projektovanje i izgradnja ovog broda počeli su tokom tridesetih godina 20. veka, kao nastavak dotadašnjeg razvoja krstarica klase Dojčland i bojnih krstaša klase Gnajzenau. Međutim, kad su Francuzi napravili drugi bojni brod klase Denkerk projektantima Bizmarka je bilo jasno da moraju da izvrše određene izmene u projektu zbog čega je prvobitni deplasman broda od 35.000 tona povećan na 42.600 tona. Zvanična tonaža ovog broda i dalje je bila 35.000 tona, kako se ne bi prekršio Anglo-nemački sporazum iz 1935. godine kojim je Nemačkoj bilo dozvoljeno da ima maksimalno pet bojnih brodova od 35.000 tona (što je bila maksimalna tonaža dozvoljena Vašingtonskim pomorskim sporazumom iz 1922. godine.

Prototip predloženog bojnog broda zamišljenog u skladu sa borbenim planom Z trebalo je da deluje u pravcu ometanja i uništavanja pomorske trgovine zbog čega je imao isto toliko velike rezervoare goriva kao i brodovi koji su pravljeni za operacije u Pacifiku. Bez obzira na prvobitnu namenu, Bizmark je bio sposoban da se ravnopravno suprotstavi bilo kom bojnom brodu koji se u to vreme nalazio u naoružanju ratnih mornarica širom sveta.

Bizmarkova kobilica je 1. jula 1936. godine položena u brodogradilištu Blom i Fos (nem. Blohm & Voss) u Hamburgu. Porinut je 14. februara 1939. godine dok je u operativnu upotrebu uveden avgusta 1940. godine, pod komandom pomorskog kapetana (nem. Kapitän zur See) Ernsta Lindemana.

To je bio poslednji kapitalni brod porinut u hamburškom brodogradilištu. Kobilica za prvi bojni brod klase „H“ je položena 15. jula 1939. godine ali je izgradnja zaustavljena za manje od tri meseca gradnje, da bi konačno otkazana avgusta 1941. godine. Nakon toga, u skladu sa nemačkom politikokm vođenja podmorničarskog rata, svi radni efektivi brodogradilišta su bili usmereni na izgradnju podmornica. Nakon porinuća, Bizmark je privezan u delu luke gde je vršeno opremanje broda, gde su već čekali kotlovi, topovske kupole i ostali delovi nadgrađa. Tu je izvršena i jedna manja izmena u izgledu trupa. Naime, ravan pramac je zamenjen „atlantskim“ koji je imao bolja maritimna svojstva. Rat je započeo u septembru 1939. godine, ali uprkos njemu i oštroj zimi, radovi su se odvijali prema planu i rasporedu... Prvi članovi buduće posade pristižu u Hamburg aprila 1940. godine. U to vreme dolazi i komandant broda. Bizmark je još uvek bio u fazi opremanja te su članovi posade započeli prvu fazu obuke, upoznavanje sa ratnom tehnikom i sredstvima na brodu. 23. juna Bizmark ulazi na suvi dok kako bi mu ugradili propelere i sistem za smanjenje brodskog magnetizma. Takođe je prefarban podvodni deo broda. Iz doka izlazi 14. jula i vraća se na stari gat. U narednim danima obavljaju se još neki testovi... Posada, sastavljena od 103 oficira i 1962 podoficira i mornara još uvek nije bila kompletna, te su novi članovi još uvek pristizali. Brod je konačno bio spreman „za borbu i plovidbu“ i ulazak u operativnu upotrebu, što je i ozvaničeno 24. avgusta 1940. godine.

Borbena istorija[uredi]

Prodor u Atlantik[uredi]

Mapa operacije Vežba Rajna. (crvenom bojom prikazano je kretanje nemačkih brodova, a žutom kretanje britanskih brodova)

Bizmark je 18. maja 1941. godine isplovio u pratnji teške krstarice Princ Eugen, na svoju prvu i poslednju misiju pod tajnim nazivom Vežba Rajna (nem. Rheinübung). Preostali teški ratni brodovi Nemačke ratne mornarice koji su trebali da učestvuju u ovoj misiji nisu isplovili zbog mehaničkih problema i borbenih oštećenja. Uprkos početnim teškoćama operacija je ipak nastavljena pod komandom nemačkog admirala Gintera Litjensa.

Nemačka flota je imala nekoliko ciljeva — uništenje što većeg broja trgovačkih brodova kako bi se Britanija prinudila da suspenduje konvoje, makar i privremeno, intenziviranje inače slabog prisustva nemačkih podmorničkih snaga u Atlantiku, skretanje pažnje britanskih pomorskih snaga sa Mediterana kako bi se olakšao nemački napad na Krit i prebacivanje Romela i njegovih jedinica u Libiju.

Sumnje Britanskog admiraliteta o mogućem proboju nemačkog bojnog broda Bizmark u Atlantik potvrđene su preko obaveštajnih podataka koje su prikupile kontraobaveštajna služba Ultra (koja je dešifrovala Enigma kod), švedska krstarica Gotland i norveški pokret otpora. Tri dana kasnije, britanski izviđački avion, Supermarin Spitfajer, fotografisao je Bizmarka ukotvljenog u jednom od norveških fjordova. Britanski bombarderi, koji su poleteli sa zadatkom da bombarduju Bizmarka, mogli su samo da izveste da je nemački bojni brod napustio fjord u kojem je bio ukotvljen.

Nemačka flota nastavila je neometano napredovanje na severozapad u pravcu Danskog tesnaca, pomorskog prolaza između Islanda i Grenlanda, koji je predstavljao kapiju severnog Atlantika. Dok se nalazila u severnim vodama, nemačka pomorska borbena grupa ostala je nezapažena od britanskog izviđačkog vazduhoplovstva koje ju je tražilo znatno južnije. Sa namerom da napadne britanske konvoje u Atlantiku, Litjens se nadao da će uz pomoć magle i lošeg vremena uspeti da se nesmetano probije kroz Danski tesnac, ali su se njegovi planovi ubrzo izjalovili. U sumrak 23. maja, britanske teške krstarice HMS Norfok i HMS Safok, koje su patrolirale Danskim tesnacom u očekivanju pokušaja nemačkog prodora u severni Atlantik, uspostavile su radarski kontakt sa Litjensovom pomorskom grupom. Posle kraćeg artiljerijskog duela, britanske teške krstarice mudro su se povukle izvan dometa nemačkih topova u iščekivanju dolaska britanskih bojnih brodova, zadržavajući radarski kontakt.

Bitka za Danski tesnac[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Bitka za danski tesnac
Umetnička slika na kojoj je prikazano kako HMS Hud tone nakon što ga je pogodila salva sa Bizmarka.

U subotu, 24. maja, oko 05.50 č izjutra, britanska pomorska borbena grupa pod komandom kontraadmirala Lanselota Holanda, sastavljena od bojnog broda HMS Princ od Velsa i bojnog krstaša HMS Hud, napala je nemačku pomorsku borbenu grupu na izlasku iz Danskog tesnaca. HMS Princ od Velsa je tek nedavno bio završen i njegovo opremanje je još uvek bilo u toku (dok je plovio u susret Bizmarku, na njemu su se još uvek nalazili radnici brodogradilišta koji su privodili posao kraju). HMS Hud, koji je tokom Prvog svetskog rata izgrađen kao brzi bojni krstaš, između dva rata bio je unapređen dodatnom oklopnom zaštitom da bi mogao da se suprotstavi drugim bojnim brodovima, ali je njegov palubni oklop još uvek bio relativno tanak. Nemački admiral Lutjens, koji je nakon susreta sa britanskim krstaricama očekivao prisustvo britanskih brodova na izlazu iz tesnaca, bio je iznenađen kada je pred sobom video dva najbolja ratna broda Britanske kraljevske ratne mornarice.

Britanski ratni brodovi zaputili su se direktno ka Bizmarku kako bi ušli u tzv. „sigurnu zonu“. Sa smanjenjem razdaljine u odnosu na nemačke brodove, smanjivao se i ugao pod kojim su padale nemačke granate, čime je HMS Hud neprijateljskoj vatri izlagao jako oklopljene bokove umesto svoje slabo oklopljene palube. Na malim razdaljinama se takođe smanjivala i prednost koju su Nemci, zahvaljujući svom odličnom sistemu upravljanja vatrom, imali u borbi na velikim razdaljinama. Loša strana ovakve taktike bila je ta što su britanski brodovi, zbog kretanja u pravcu neprijatelja, mogli da otvore vatru na nemačke brodove samo iz prednjih topovskih kula zbog čega je od ukupno 18 britanskih teških topova samo deset moglo da efektivno dejstvuje. Dodatna otežavajuća okolnost bila je i velika brzina kojom su se britanski brodovi kretali kao i vodena izmaglica koja se pritom stvarala u vazduhu oko broda, zbog čega je bila znatno smanjena preciznost britanske vatre.

Fatalna Holandova greška bila je to što je odlučio da sa dva broda manevriše kao sa jednom jedinicom. Dva broda su bila udaljena jedan od drugog samo 800 metara, tako da su dim iz Hudovih dimljaka i vodoskoci od granata koje su padale oko njega mutili i zaklanjali pregled Princu od Velsa.

Hud i Princ od Velsa su prvi otvorili vatru. Holand je naredio da se vatra otvori na vodeći nemački brod Princ Eugen, zamenivši ga greškom sa Bizmarkom. To mu je bila druga veoma opasna greška, jer su Nemci pravilno indetifikovali britanske brodove i otvorili vatru na Hud. Međutim, kapetan Princa od Velsa ubrzo je uočio grešku i naredio da se promeni meta. Holand je takođe izmenio svoje prvobitno naređenje za dejstvo, ali njegovo novo naređenje nije stiglo do centra za upravljanje vatrom pre prve salve.

Tokom prva dva minuta bitke, admiral Litjens je oklevao da se upusti u borbu sve dok kapetan Lindeman nije preuzeo inicijativu i naredio da se otvori vatra na vodeći britanski brod Hud.

Bizmark otvara vatru na britanske brodove tokom bitke za Danski tesnac.

05:49 časova — Hud poručuje da se vatra koncentriše na vodeći brod.

05:52 časova — razdaljina između britanskih brodova i Bizmarka je oko 23.000 metara. Hud i Bizmark otvaraju vatru, sledi Princ od Velsa. Hud poručuje Princu od Velsa: „Pomeriti nišanske sprave udesno“ (na Bizmark); Bizmarkova salva ne pogađa Huda, ali pada veoma blizu.

05:55 časova — Bizmarkova treća salva i jedna salva sa Princa Eugena pogodile su Hud skoro istovremeno i izazvale ekspoloziju municije spremljene za upotrebu na Hudovoj palubi za čamce. Hud poručuje da se okrenu ulevo i izlože bokove Bizmarku. Četvrta Bizmarkova salva prebacuje Huda.

06:00 časova — razdaljina između britanskih brodova i Bizmarka se smanjila na 12.800 metara. Hud i Princ od Velsa se još uvek okreću. Bizmarkova peta salva probija tanko oklopljenu palubu u sredini trupa, skoro direktno pogađa skladište i izaziva ogromnu eksploziju koja je raznela trup broda iza glavnog jarbola. Hud se prepolovio. Delovi broda zasuli su Princ od Velsa koji je, iako udaljen pola milje bio prinuđen da skrene u stranu ne bi li izbegao Huda koji je ubrzano tonuo. Pramac se uspravio i potonuo, krma ubrzo za njim. Od 1.418 članova posade Huda, preživela su samo tri.

06:02 časova — Bizmark i Princ Eugen koncentrišu vatru na Princa od Velsa, koji je veoma teško pogođen u kompasnu platformu komandnog mosta. Eksplozija ubija sve na komandnoj platformi osim kapetana Liča i jednog radio-telegrafiste.

06:06 - 06:12 časova — Bizmark pogađa četiri puta Princa od Velsa, a Princ Eugen tri puta.

06:13 časova — Princ od Velsa se povlači i pod zaštitom dimne zavese počinje da se udaljava od nemačkih brodova dok njegova zadnja kupola za kratko otvara vatru na Bizmarka.

Zbog mehaničkih kvarova samo je jedna glavna topovska kula na Princu od Velsa bila sposobna za dejstvo. Posle bitke koja je trajala jedva 20 minuta, Bizmark je uz pomoć svog saborca, Princa Eugena, uspeo da uništi odličan britanski ratni brod i da natera drugi na povlačenje. Bizmark i Princ Eugen su zatim počeli sa manevrima za izbegavanje torpeda zbog pogrešno protumačenih šumova pripisanih neprijateljskim torpedima kao i zbog pojave britanskog aviona Šort Sanderlend. Iako je kapetan Lindeman hteo da krene u poteru i dokrajči oštećeni PoV, admiral Litjens je ignorisao njegov predlog smatrajući da bi dalje zadržavanje u rejonu bitke otvorilo mogućnost za nove sukobe sa Britanskom kraljevskom ratnom mornaricom, čime bi osnovna misija uništenja neprijateljskih konvoja bila dovedena u pitanje.

U času kada je Hud eksplodirao, sve opasnosti ulaska u tzv. opasnu zonu su već bile prošle i on je počeo da gađa svim topovima. Njegova zadnja salva još je bila u vazduhu kada je smrtno pogođen. Previše brzo potanja je bila posledica „pucanja kičme“ broda od 42.000 tona u punoj brzini. Princ Eugen je bio neoštećen a Bizmark je bio pogođen sa tri pogodtka koja su došla kada je Hud već bio potopljen.

Pogrešni obaveštajni podaci naveli su Nemce da poveruju da PoV još uvek nije spreman za akciju zbog čega je u izveštaju sa Bizmarka navedeno da je u borbi učestovao HMS Kralj Džordž V, prvi bojni brod iz te klase koji je bio u operativnoj upotrebi već nekoliko meseci.

Bizmark još uvek nije bio na sigurnom. Britanci su znali njegovu poziciju; njegov prednji radar je bio oštećen i neupotrebljiv (posledica kratkog sukoba sa britanskim krstaricama); tokom Bitke za danski tesnac pogođen je tri puta, zbog čega je došlo do prodora vode u jedan od prednjih rezervoara sa gorivom. Zbog toga je kapetan Lindeman bio prinuđen da smanji brzinu na 20 čvorova kako bi uštedeo gorivo - 1000 tona goriva je postalo nepristupačno, a samim tim i dugotrajno krstarenje više nije dolazilo u obzir - dok je pogođeni brod ostavljao veliku masnu mrlju iza sebe. Lutjens je na kraju doneo odluku da Princ Eugen, koji je bio neoštećen, nastavi dalje sa svojom misijom, a da se Bizmark uputi ka suvom doku u francuskoj luci Sent Nazer radi popravki. Zbog toga se Bizmark još jednom za kratko okrenuo ka svojim progoniteljima, PoV i Norfoku kako bi omogućio Princu Eugenu, kojeg je ispratio uz poruku „dobar lov“ da se neopaženo izvuče i nastavi svoju misiju u Atlantiku.

Potera[uredi]

Britanski torpedni bombarder Feri Sordfiš koji je učestvovao u napadu na Bizmarka.

Odlučni da osvete potapanje Huda, Britanci su uključili svaku moguću jedinicu u poteru za Bizmarkom. Tokom rane večeri 24. maja izvršen je napad male grupe dvokrilnih torpednih aviona Sordfiš sa nosača aviona Viktorijus. Samo jedan torpedo je pogodio cilj ali je Bizmark pretrpeo samo lakše oštećenje i nastavio je sa plovidbom.

Nakon vazdušnog napada, Britanci su nastavili da prate Bizmark sa sigurnog rastojanja. Oko 03:00 sata 25. maja, brod koristi svoju prednost zbog krivudavog kretanja neprijatelja i radi okret od tri četvrti u smeru kazaljke na satu iza Britanaca kako bi pobegao prema istoku i jugoistoku. Kontakt je tada izgubljen na oko četiri sata. Svejedno, možda u strahu od britanski radarskih mogućnosti, izgleda da Nemci nisu osećali da su imali sreće. Iz još uvek nejasnih razloga, admiral Litjens transmituje 30-minutnu radio-poruku generalštabu, koju presreću Britanci, čime dobivaju na vremenu da otkriju gde je brod krenuo. Greška u proračunima na britanskom King Džordž V dovela je do netačne procene Bizmarkove pozicije i usmerila je poteru previše na sever. Bizmark tako uspeva da dobije na vremenu 25. i 26. maja u svom putovanju prema francuskoj i podršci iz vazduha i pratnji razarača. Ali od sada, gorivo postaje problem na obe strane.

Taj 26. maj je za Britance bio srećan dan. Ujutro, jedan avion tipa PBY Katalina, koji je leteo preko Atlantika iz svoje baze u Lou Ernu, u Severnoj Irskoj preko malenog koridora koji je omogućila irska vlada[3], uočio je Bizmarka i obavestio admiralitet o njegovom položaju. Od tog momenta nadalje, pozicija nemačkog broda bila je poznata Britancima, iako je za napad teškim jedinicama, a van dosega nemačkih aviona bilo potrebno neprijatelja prilično usporiti. Sve nade sada su bile usredotočene na Borebenu grupu H, čije su glavne jedinice bili nosač aviona Ark Rojal, bojni krstaš Rinoun i krstaš Šefild. Ova borbena grupa, pod zapovedništvom admirala Džejmsa Somervila, upućena je na sever iz Gibraltara.

Nakon zalaska sunca te večeri, i u teškim vremenskim prilikama, avioni Sordfiš s nosača aviona Ark Rojala krenuli su napad. Prvi talas je greškom napao Šefilda. Iako je na taj incident izgubljeno mnogo dragocenog vremena, na kraju se to pokazalo pozitivnim jer je ustanovljeno da su magnetni detonatori na torpedima neispravni. Za sledeći napad na Bizmark zamenjeni su kontaktnim upaljačima. U poslednjem napadu, oko 21:00, pogodak jednog torpeda onesposobio je Bizmarkovo kormilo. To ga je učinilo nesposobnim da manevriše, tj. mogao je da putuje jedino u širokom luku u smeru Kralja Džordža V i Rodnija, dva bojna broda koji su ga napadala sa zapada. Najveći i najmoćniji bojni brod na moru u trenutku je onesposobio jedan jedini avion. Nakon uzaludnih pokušaja da popravi kormilo, Bizmarkova posada javlja mornaričkom glavnom štabu o svojoj nemogućoj poziciji. Razmatrana je i mogućnost da se eksplozivom raznesu listovi kormila i da se dalje kormilari različitim brzinama okretaja propelera, ali je takva ideja odmah odbačena usled velikog rizika da se oštete pogonski vodovi i sami propeleri.

Tokom te noći, Bizmark je bio cilj neprestanih napada torpeda sa razarača klase Trajbal Kosaka, Sika, Maorija i Zulua, zajedno sa poljskim Piorunom. Nijedna strana nije zabeležila pogodak ali ta taktika doprinela je padu morala i umoru nemačke posade.

Potapanje Bizmarka[uredi]

Preživeli sa Bizmarka su ukrcani na Dorsetšir 27. maja 1941.

Ujutro, utorka 27. maja 1941., Rodni i Kralj Džordž V približili su se Bizmarku, koji je bio lepo osvetljen jutarnjim suncem u pozadini. Rodni se okrenuo prema severu kako bi mogao da otvori vatru iz svih topova po celoj dužini neprijateljskog broda. Britanski brodovi otvorili su vatru nešto pre 09:00. Bizmark je odmah uzvratio, ali je njegova nemogućnost da manevršiše znatno umanjila njegovu vatrenu moć. Takođe, njegova sporost učinila ga je lakom metom, te je ubrzo pogođen više puta, vatrom sa Norfokom i Dorsetširom koji su se priključili bici. Jedna britanska salva uništila je prednji kontrolni toranj, ubivši većinu viših oficira.

Na Bizmarkovom jarbolu se do poslednjeg trenutka viorila zastava nemačke ratne mornarice. Gorivo i municija na britanskim brodovima bilo su pri kraju - što ukazuje na činjenice kako je teško bilo bojnom brodu da potopi sličnu jedinicu u ravnopravnom sukobu. Ipak, kada je postalo očigledno da Nemci neće uspeti da stignu u luku, Rodni, Kralj Džordž V i razarači su opozvani u matične luke. Norfok je potrošio svoja torpeda pa je naređeno Dorsetširu da dokrajči neprijatelja sa jednim torpedom. Mada je Bizmarkovo nadgrađe bilo kompletno uništeno, oklopni pojas još uvek nije bio probijen. Tada Lindeman naređuje miniranje i napuštanje broda, kako bi sprečio da ga neprijetelj zarobi. Bizmark nestaje u talasima Atlantika oko 10:45 časova tog jutra, zajedno sa preko 2.200 nemačkih mornara. Ne znajući sudbinu broda, komanda nemačke ratne mornarice nastavila je da šalje signale još nekoliko sati, sve dok Rojters nije izvestio da je Bizmark potopljen.

Dorsetšir i Maori prekinuli su sa spasavanjem preživelih kada je podmornički alarm doveo do toga da napuste mesto potapanja sa samo 110 preživelih. Idućeg jutra, U-74 i nemački brod Zahsenvald pokupili su još petoricu. Niko od posade iz donjih delova broda se nije spasio.

Rasprava oko potapanja nastavlja se i danas: da li je to bio torpedo sa Dorsetšira; da li su bili bitni pogoci ranijih torpeda; da li je topovska vatra bila stvarno tako nebitna; da li je to bila kombinacija svih ovih faktora?

Potpomognuti informacijama dobijenim razbijanjem šifri, Britanci su sistematski lovili i uništavali sve brodove koji su asistirali Bizmarku. Nemci nisu više nikad slali kapitalne brodove u Severni Atlantik.

Istraživanje olupine[uredi]

Tokom godina brod je stekao skoro mitološki status, a 1960. godine bio je čak opevan i u hit pesmi Džonija Hortona pod naslovom Sink The Bismarck. Bizmarkovu olupinu otkrio je 8. juna 1989. godine pomorski arheolog dr. Robert Balard koji je takođe zaslužan i za pronalaženje olupine RMS Titanika. Bizmark leži na dubini od 4.700 m (15.500 stopa), na oko 650 km zapadno od luke Brest u Francuskoj. Ispitivanjem olupine ustanovljena su znatna oštećenja na nadgrađu broda koja su posledica artiljerijskog duela sa britanskim brodovima, dok su na trupu broda ustanovljena samo manja oštećenja od torpeda, što navodi na zaključak da je posada namerno potopila brod iako ova pretpostavka nije uvrštena u zvanični nalaz (mada su je potvrdili preživeli članovi posade Bizmarka). Balard je tačnu lokaciju olupine držao u tajnosti kako bi sprečio lovce na suvenire da očerupaju brod. Ovakvu pojavu, koja je naročito došla do izražaja nakon lociranja olupine Titanika, Balard smatra svojevrsnom oblikom „pljačke grobova“.

Kasnije je olupinu ponovo locirala ekspedicija koju je finansirao britanski 4. kanal, a koja je snimala dokumentarac o Bizmarku i HMS Hudu.

Tokom 2002. godine snimljen je i dokumentarni film „Ekspedicija: Bizmark“ koji je režirao Džejms Kameron, a koji opisuje događaje koji su doveli do potapanja Bizmarka.

Kontroverze[uredi]

Drugu ekspediciju koja je takođe istraživala olupinu Bizmarka organizovali su i finansirali Britanci u sklopu snimanja dokumentarca o HMS Hudu u toku 2001. godine. Novo istraživanje bilo je usmereno na pitanje uzroka Bizmarkovog potonuća tj. da li je potonuo zbog posledica borbe ili ga je potopila sopstvena posada, iako je istorijski nesporan ishod bio da je potonuće Bizmarka direktna ili indirektna posledica dejstva britanske mornarice. Ovaj spor doveo je u sukob ponos obe nacije, pa je čak dobio i medijski karakter kada je prikazivanje televizijskog dokumentarca na kome se vide razneta olupina HMS Huda i skoro netaknuta olupina Bizmarka izazvalo veliko nezadovoljstvo u britanskoj javnosti.

Britanski istraživački tim je prvo sonarom istražio pretpostavljeno mesto potonuća Bizmarka. Donošenje odluke o lokaciji koja će se ispitati bilo je zasnovano isključivo na dostupnim informacijama po kojima se olupina nalazi u podnožju jedinog podvodnog vulkana u ovom delu Atlantika. Nakon lociranja olupine, izvršili su njeno snimanje uz pomoć mini podmornice na daljinsko upravljanje. Na osnovu snimaka doneli su zaključak da je Bizmark potonuo od posledica velikog broja pogodaka granata i torpeda ispaljenih sa britanskih brodova.

Dr. Balard, prvobitni pronalazač olupine Bizmarka kritikovao je ovo istraživanje tvrdeći da je nacionalno obojeno, pristrasno i da ima mali istorijski značaj zbog njegove površnosti. Nova američka ekspedicija, koja je ponovo posetila olupinu, snimila je unutrašnjost samog broda uz pomoć manjih i okretnijih podmornica na daljinsko upravljanje. Bili su to prvi snimci brodske unutrašnjosti koji su prikazani u polučasovnom dokumentarcu prikazanom na NGS.

Ovo istraživanje pokazalo je da nije bilo proboja oklopljenog Bizmarkovog trupa ispod nivoa vode i da je bilo samo četiri direktna pogotka iznad nivoa vode. Sva četiri pogotka bila su na istoj strani i potiču od granata kalibra 406 mm ispaljenih sa britanskog bojnog broda HMS Rodni. Svaki od ovih pogodatak ubio je u proseku između 150 i 200 članova posade ali nije ugrozio strukturalni integritet broda. Velika ulubljenja svedoče da projektili kalibra 356 mm ispaljeni sa britanskog bojnog broda HMS Kralj Džordž V nisu bili sposobni da probiju nemački „Votan“ (Wotan) bočni oklop[4]. Ispitivanje unutrašnjosti broda uz pomoć plovilice na daljinsko upravljanje pokazao je da su velika oštećenja na koje je ukazala britanska ekspedicija zapravo oštećenja na spoljašnjem izbočenom oklopu koji je dizajniran da prevremeno detonira torpeda i apsorbuje njihovo razorno dejstvo, dok je unutrašnji Bizmarkov oklop debljine 330 mm ostao neoštećen.

Konačni zaključak američke ekspedicije značajno se razlikovao od nalaza koje je prezentovala britanska ekspedicija. Zaključak ekspedicije je da je Bizmark još uvek bio plovno sposoban i da je u trenutku kada su britanski brodovi prekinuli paljbu mogao da se održi na površini najmanje još jedan dan i da ga je u toj situaciji mogla zarobiti Britanska mornarica. Stoga se smatra da je glavni razlog potonuća, što potvrđuju i izjave preživelih članova nemačke posade, otvaranje najdonjih ventila za vodu. Detaljna računarska simulacija udara Bizmarkovog trupa o dno objašnjava nastalu štetu kao posledicu hidrodinamičkog udarnog šoka unutar samog broda na čiji intenzitet je znatno uticao i Bizmarkov neoštećeni oklop. Video-snimak olupine pokazuje da je trup broda u odličnom stanju i da će potrajati još najmanje 300 godina.

Iako ni jedno istraživanje ne osporava da je potonuće Bizmarka posledica obimne akcije Britanske kraljevske ratne mornarice, NGC kanal je od 2004. godine prestao da emituje američki dokumentarac dok se britanski film redovno pušta na NGC i Diskaveri kanalu.

Kritike dizajna[uredi]

Iako je Bizmark bio moćan ratni brod, dugotrajna pauza u izgradnji bojnih brodova u Nemačkoj, koja je trajala od 1919. do 1933. imala je za posledicu donekle kontroverzan dizajn broda koji je u određenoj meri imao nedostatke[5] i bio je zastareo[6]. Preuzimanje konstrukcijskih rešenja primenjenih na nemačkim ratnim brodovima iz Prvog svetskog rata, kao što su bojni brodovi klase Bavarska i nedovršeni bojni krstaši klase Makenzen[6], značilo je da su neki od vitalnih sistema Bizmarka bili smešteni iznad oklopnog pojasa[5]. Ovaj nedostatak imao je za posledicu da su mnogi sistemi veze, uključujući i glavni centar za kontrolu štete bili nezaštićeni[7] i da je njihovo lako uništenje verovatno doprinelo relativno brzom onesposobljavanju broda tokom njegove poslednje bitke. Dodatni primer zasterelog dizajna bilo je dupliranje sekundarnog artiljerijskog naoružanja koje se sastojalo od dvanest topova kalibra 150 milimetara i posebne baterije od šesnest topova kalibra 105 milimetara koji su bili osposobljeni i za gađanje ciljeva u vazduhu. Korišćenje dva tipa sekundarnog artiljerijskog naoružanja zaostajalo je za tada modernih shvatanjima koje su Saveznici primenili na svojim brodovima na kojima je sekundarno artiljerijsko naoružanje imalo dvostruku funkciju tj. bilo je osposobljeno za gađanje ciljeva na moru i u vazduhu. Primenom ovakvog rešenja postizala se značajna ušteda na težini koja je mogla biti iskorišćena za ojačanje drugih vitalnih delova brodske konstrukcije i znatno je olakšano upravljanje vatrom[6].

Reference[uredi]

  1. ^ History Learning Site. World War Two.Bismarck
  2. ^ „Hunt for the Hood. A quest to unlock the hidden truth“. 
  3. ^ BBC Channel. WW2:World War Memories of an Ulster Childhood by Chris Wilson, Pristupljeno 15. 4. 2013.
  4. ^ Guns 'n Armors. Armor Protection of KM Bismarck by Nathan Okun
  5. ^ a b Admiralty report CB 04039(2) Immune zone analysis of Tirpitz, King George V, Nelson, and Queen Elizabeth
  6. ^ a b v Anthony Preston. Battleships (Warships). Lifetime Books (August 1982). ISBN 0-8119-0462-8 p105
  7. ^ Garzke, William, and John Dulin. Battleships: Axis and Neutral Battleships in World War II. Annapolis: Naval Institute Press, 1990

Bibliografija[uredi]

  • Burkhard Baron von Mullenheim-Rechberg, Battleship Bismarck, A Survivor's Story (United States Naval Institute, Annapolis, 1980).
  • Robert D. Ballard The Discovery of the Bismarck (Madison Publishing, Toronto, 1990). Describes the search effort for the wreck of the Bismarck, and includes pictures of the wreck.
  • Jack Brower The Battleship Bismarck (Naval Institute Press, Annapolis, (Maryland), 2005) ISBN 1-59114-050-1. Knjiga iz serije „Anatomija broda“
  • John Roberts The Battlecruiser Hood (Conway Maritime Press), 2001) ISBN 0-85177-900-X. Knjiga iz serije „Anatomija broda“
  • José M. Rico, The Battleship Bismarck. The Complete History of a Legendary Ship (KBismarck.com, 2004). PDF knjiga u elektronskom izdanju u kojoj se opisuje kompletna operacija Bizmark, od presretanja do konačnog potopa, sa sve slikama i crtežima.
  • Admiralty report CB 04039(2) Immune zone analysis of Tirpitz, KGV, Nelson, and QE

Preporučena literatura[uredi]

  • Ludovic Kennedy, Pursuit: The Sinking of the Bismarck
  • C.S. Forester, Hunting the Bismarck (first published by Michael Joseph Ltd in 1959)
  • Ulrich Elfrath and Bodo Herzog, The Battleship Bismarck: A Documentary in Words and Pictures (Schifer Publishing; Atglen, Pennsylvania; 1989) (originally published in German as Schlachtschiff Bismarck, Ein Bericht in Bildern und Dokumentation, Podzun-Palles Verlag, Friedberg, 1975). Sadrži i slike broda u izgradnji i unutrašnjost, detaljne opise sklapanja i opremu, kao i biografije najvažnijih admirala
  • Paul J. Kemp, Bismarck and Hood: Great Naval Adversaries (Arms and Armor Press, London, 1991)
  • Siegfried Breyer, Battleships and Battlecruisers 1905-1970 (Doubleday and Company; Garden City, New York, 1973) (originally published in German as Schlachtschiffe und Schlachtkreuzer 1905-1970, J.F. Lehmanns, Verlag, Munchen, 1970). Sadrži razne crteže broda, kako je bio dizajniran i kako je bio napravljen
  • David J. Bercuson and Holger H. Herwig The Destruction of the Bismarck (Stoddart Pulishing, Toronto, 2001). Sadrži lična iskustva učesnika u Borbi za Island i Konačne bitke.
  • Graham Rhys-Jones The Loss of the Bismarck: An Avoidable Disaster (Cassell & Company, London, 1999).
  • Antonio Bonomi, Stretto di Danimarca, 24 maggio 1941, printed on "Storia Militare" magazine, December 2005.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Nemački bojni brod Bizmark


Sjajni članak Članak Nemački bojni brod Bizmark je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.