Neptun

Uredi veze
Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukoliko ste tražili boga u rimskoj mitologiji, pogledajte članak Neptun.
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Neptun (višeznačna odrednica).
Neptun ♆
Neptun
Neptun
Otkriće
Otkrio Johan Gotfrid Gale
Datum otkrića 23. septembar 1846.
Orbitalne karakteristike
Afel 4,545.67[1] × 106 km
Perihel 4.444,45[1] × 106 km
Velika poluosa 4.495,06 106 km
30.06896348 AJ[1] × 106 km
Ekcentricitet 0.00858587[1]
Siderički period 60,189.[1] dana
Srednja orbitalna brzina 5.43[1] km/s
Maksimalna orbitalna brzina 5.50[1] km/s
Minimalna orbitalna brzina 5.37[1] km/s
Inklinacija 1.76917[1]
Longituda uzlaznog čvora 131.72169[1]
Siderički period rotacije 16.11[1] sati
Trajanje dana 16.11[1] sati
Prirodni satelit 14[1]
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 24,622[1] km
Ekvatorijalni poluprečnik 24,764[1] km
Polarni poluprečnik 24,341[1] km
Elipticitet 0.01708[1]
Masa 102.43[1] × 1024 kg
Zapremina 6,254[1] × 1010 km3
Gustina 1,638[1] g/cm3
Druga kosmička brzina 23.5[1] km/s
Albedo 0.290 (Bond)
0.41 (geom.)[1]
Prividna magnituda -6.87[1]
Solarna ozračenost 1.51[1] W/m2
Temperatura crnog tela 46.6[1] K
Udaljenost 4347.31[1] × 106 km
Maksimalna udaljenost 4687.3[1] × 106 km
Minimalna udaljenost 4305.9[1] × 106 km
Rektascenzija Severnog pola 299.36 + 0.70 sin N[1]
Deklinacija Severnog pola 43.46 – 0.51 cos N[1]
Atmosfera

Neptun je osma planeta u Sunčevom sistemu. Udaljen je 30,06 AJ ili 4.504.000.000 km od Sunca, i ima prečnik od 49.532 km (ekvator) i masu od 1,0247×1026 kg. Po prečniku Neptun je četvrta planeta po veličini, posle: Jupitera, Saturna i Urana. Planetu Neptun opasuju prstenovi, njih ima 4: 1989N3R, 1989N2R, 1989N4R, 1989N1R. Neptunovi prstenovi su slabije izraženi nego kod Saturna ili Urana.

Galileo Galilej je primetio Neptun 28. decembra 1612. i 27. januara 1613. Neptun je tih dana bio u gotovo nepomičnom stanju na nebu, tako da Galilej nije mogao da zaključi da je u pitanju planeta, već je mislio da je to zvezda. Položaj Neptuna je matematičkim kalkulacijama odredio Irben Leverije, a po tim proračunima ga je na nebu 23. septembra 1846. spazio astronom Johan Gotfrid Gale uz pomoć Hajnriha Darea. Ime je dobio po rimskom bogu mora i njegov je simbol trozubac.

Do sada je otkriveno 14 Neptunovih prirodnih satelita. Najveći je Triton, s prečnikom od 2 706 km (otkrio ga je Vilijam Lasel 1846); njegova je staza jako nagnuta prema planetnom ekvatoru i satelit se kreće retrogradno.[2] Drugi je Nereida, dok su ostali meseci znatno manji. Najvažniji su (po udaljenosti od središta planete):

Sastav Neptuna sličan je Uranovom sa zajedničkom osobinom da se razlikuju od gasovitih divova Jupitera i Saturna. Neptunova atmosfera, iako slična gasovitim divovima, uz vodonik i helijum sadrži veće količine „leda“ poput vode, amonijaka i metana. Da bi naglasila njihova glavna svojstva, astronomi Neptun i Uran ponekad nazivaju „ledenim divovima.“[3] Unutrašnjost planete uglavnom je sastavljena od stena i leda.[4] Plava pojava planete rezultat je metana u atmosferi.[5]

Za razliku od relativno nezanimljive atmosfere Urana, Neptunova atmosfera je prepoznatljiva po svojim aktivnim i vidljivim vremenskim obrascima. Tako je na primer tokom preleta Vojadžera 2 1989. na južnoj hemisferi je primećena Velika tamna pega uporediva s Velikom crvenom mrljom na Jupiteru. Ovakve vremenske pojave pokreću najsnažniji vetrovi u celom Sunčevom sistemu sa zabeleženim brzinama od čak 2 100 km/č.[6] Zbog velike udaljenosti od Sunca, Neptunova spoljna atmosfera jedno je od najhladnijih mesta u Sunčevom sistemu s temperaturama na vrhovima oblaka od oko −218 °C (55 K). Temperature u središtu planete iznose oko 5 000 °C.[7][8] Neptun ima slabe i fragmentirane planetarne prstenove koji su otkriveni tokom 1960-ih, mada su sa sigurnošću su potvrđeni tek 1989. s Vojadžerom 2.[9]

Ekvator planete je zakošen u odnosu na ravan staze za 28,3°. Zbog brze je vrtnje spljošten. S približavanjem Suncu (na eliptičnoj stazi) oblaci se jače razvijaju, verovatno zbog toplije i dinamičnije atmosfere. Neptun ima unutrašnji izvor toplote koji temperaturi njegove površine doprinosi više od Sunčevog zračenja. Magnetno polje mu je slabije od polja drugih divovskih planeta, a osa polja jako je nagnuta prema osi obrtanja – za 47°, pri čem je udaljena 0,5 poluprečnika od planetnog središta. Neptun ima jonosferu i radijacijske pojaseve, a u središtu ima stenovito jezgro Zemljine veličine te plašt bogat vodom, metanom i amonijakom.

Za planete dalje od Saturna, antički narodi nisu znali. Uran je na rubu vidljivosti golim okom, jer mu je tokom opozicije sjaj dostigne prividnu magnitudu m = +5,8. Neptun tokom prosečne opozicije ima zvezdanu veličinu = +7,6. Na srednjim udaljenostima od Sunca, koja iznose 19,2 i 30 AJ, Uran i Neptun obiđu po stazama za 84 odnosno 165 godina. Stoga se među zvezdama kreću veoma sporo. Sa Zemlje se u najboljem slučaju vide kao pločice ugaonog prečnika 4" odnosno 2".[10]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Otkriće[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Otkriće Neptuna

Galilejevi crteži dokazuju da je Neptun prvi put posmatrao 28. decembra 1612. i ponovo 27. januara 1613. Oba puta Galileo ga je smatrao zvezdom.[11] Tokom prvog razdoblja posmatranja u decembru 1612, Neptun je bio statičan zato što je upravo na taj dan postao retrogradan. Ovo naoko obrnuto kretanje nastaje kad se Zemljina orbita približi nekoj od planeta spoljašnjeg Sunčevog sistema. Budući da je Neptun tek započinjao sa svojim retrogradnim ciklusom, slabo kretanje planeta bilo je teško uočljivo za primitivan teleskop kakvim se služio Galileo.[12] U julu 2009. fizičar Dejvid Džejmison sa univerziteta u Melburnu najavio je nove dokaze koji sugerišu da je Galileo u najmanju ruku bio svestan da se zvezda koju je posmatrao kretala u odnosu na ostale fiksne zvezde.[13]

Godine 1821. Aleksis Buvar je objavio astronomske proračune orbite Neptunovog suseda, Urana. Naknadna posmatranja utvrdila su značajne devijacije od predviđene putanje što je Buvara navelo da teoretiše o nepoznatom telu koje gravitacijski utiče na Uran.[14] Godine 1843. Džon Kuč Adams započeo je s proučavanjem orbite Urana na osnovu podataka koje je preko Džejmsa Čalisa dobio od Ser Džordža Erija. S radom je nastavio tokom 1845—46. te je došao do nekoliko različitih predviđanja o novoj planeti.

Galileo Galilej
Irben Leverije

Tokom 1845—46. je Irben Leverije, nezavisno od Adamsa, razvio je vlastite proračune, ali se takođe susreo s poteškoćama oko zainteresovanja svojih sunarodnika. U aprilu 1846, nakon što je video Leverijeve procene o položaju planeta te zapazio sličnosti s Adamsovim procenama, Eri je uverio direktora opservatorije u Kembridžu Džejmesa Čalisa da krene u potragu za planetom. Čalis je proveo avgust i septembar pretražujući noćno nebo.[14][15]

Leverije je u međuvremenu putem pisma kontaktirao Johana Gotfrida Galea iz Berlina te ga uputio na posmatranje. Hajnrih Dare, student u opservatoriju, sugerisao je Galeu da uporede nedavno napravljenu kartu neba područja na koje je uputio Leverije s trenutnim nebom u potrazi za promenama koje bi bile karakteristične za planetu. Uveče istog dana kada je pismo primljeno, 23. septembra 1846, Neptun je otkriven 1° od položaja na kojem ga je predvideo Leverije, odnosno 12° od Adamsovog predviđanja. Čalis je kasnije utvrdio da je planeta posmatrana dva puta ranije u avgustu, ali da nije bila identifikovana zbog rutinskog pristupa poslu.

U jeku otkrića, između Francuza i Britanaca zavladalo je nacionalističko rivalstvo u tome ko zaslužuje priznanje za otkriće. Međunarodnim konsenzusom naknadno je utvrđeno da zasluge za otkriće zaslužuju podjednako Leverije i Adams. Od 1966. Denis Raulins dovodi u pitanje kredibilitet Adamsove uloge kopronalazača, zbog čega je celi slučaj revidiran od strane istoričara 1998. Nakon revizije, utvrđeno je da „Adams ne zaslužuje jednake zasluge kao i Leverije za otkriće Neptuna. Te zasluge pripadaju samo osobi koja je bila uspešna u predviđanju lokacije planete i uveravanju drugih astronoma da je potraže.”

Imenovanje[uredi | uredi izvor]

Johan Gotfrid Gale, prva osoba koja je posmatrala Neptun znajući da se radi o planeti

Neposredno nakon otkrića Neptun se oslovljavao jednostavno „planetom udaljenijim od Urana“" ili „Leverijevom planetom“". Prvi predlog imena došao je od Galea koji je predložio ime Janus. U Engleskoj, Čalisov predlog bio je Okean.[16]

Pozivajući se na pravo da imenuje svoje otkriće, Leverije je ubrzo predložio ime Neptun, pritom lažno tvrdeći da je isto službeno odobrio francuski Buro za geografske širine.[17] U novembru je tražio da se planeta nazove Leverije prema njemu samom, za šta je imao podršku od direktora opservatorije Fransoe Aroga. Taj prijedlog je naišao na žestok otpor izvan Francuske.[18] Francuski časopisi ubrzo su ponovno uveli ime Heršel za Uran, prema njegovom otkrivaču, Sir Vilhelmu Heršele, te Leverije za novu planetu.[19] Dana 29. decembra 1846. F.G.V. fon Struve je pred Sankt Peterburškom akademijom nauka izašao s podrškom imenu Neptun, nakon čega to uskoro postaje i međunarodno priznato ime.[20] Neptun je u rimskoj mitologiji bio bog mora, ekvivalent grčkom Posejdonu. Argument za prihvaćanjem mitološkog imena bio je u skladu s postojećom tradicijom imenovanja planeta gde su sve, osim Zemlje, nazvane po likovima iz grčke i rimske mitologije.[21]

Status[uredi | uredi izvor]

Neptun je smatran najudaljenijim poznatim planetom od otkrića 1846. do kasnijeg otkrića Plutona 1930. Usled otkrića Plutona, Neptun je postao predzadnja planeta Sunčevog sistema, osim u razdoblju od 1979. do 1999. kada je Plutonova eliptična orbita učinila da bude bliži Suncu.[22] Otkriće Kojperovog pojasa 1992. navelo je mnoge astronome da preispituju Plutonov status planete. Godine 2006. Međunarodna astronomska unija po prvi je put definisala „planetu“, reklasifikujući Pluton u patuljastu planetu zbog čega je Neptun još jednom postao najudaljenija planeta Sunčevog sistema.[23]

Sastav i struktura[uredi | uredi izvor]

Zemlja u odnosu na Neptun

Neptun spada u gasne divove, kao i Jupiter, Saturn i Uran. Na osnovu merenja letelice Vojadžer 2 izračunato je da Neptun verovatno ima jezgro veličine Zemlje. Izračunata ravnotežna temperatura planete je oko 51 K (-222 °C), međutim merenja su pokazala da u unutrašnjosti planete postoji sloj temperature 140 K zbog prelaska amonijaka iz gasovitog u tečno i čvrsto stanje. Neptun zrači 2,7 puta više energije nego što je dobija od Sunca.

S masom od 1,0243 x 1026 kg, Neptun je srednje telo između Zemlje i većih gasovitih divova: masa mu je sedamnaest puta veća od Zemljine, ali je svega 1/19 Jupiterove. Površinska gravitacija manja je samo od Jupiterove, što ta dva gasovita diva čini jedinim planetama u Sunčevom sistemu s gravitacijom većom od Zemljine.[24] Ekvatorijalni pojas od 24764 km gotovo je četiri puta veći od Zemljinog. Zajedno s Uranom čini potklasu gasovitih divova pod nazivom „ledeni divovi” usled njihove manje veličine i veće koncentracije lako isparljivih elemenata u odnosu na Jupiter i Saturn. Neptunovo se ime u potrazi za egzoplanetama koristi kao metonim, pa se otkrivena tela slične mase nazivaju „Neptunima”.

Unutrašnja struktura[uredi | uredi izvor]

Neptunova unutrašnja struktura slična je Uranovoj. Atmosfera čini oko 5 do 10% mase te se proteže do 10 – 20% prema unutrašnjosti gde doseže pritisak od oko 10 GPa. U nižim delovima atmosfere vladaju povećane koncentracije metana, amonijaka i vode.[7]

Unutrašnja struktura Neptuna:
1. Gornja atmosfera
2. Atmosfera sastavljena od vodonika, helijuma i metana
3. Plašt sastavljen od vodenog, amonijačnog i metanovog leda
4. Jezgra od kamena (silikati i nikal-gvožđe)

Postupno ova tamnija i toplija regija se kondenzuje u superzagrejani tekući plašt gde temperature dosežu raspon od 2000 do 5000 K. Sam plašt jednak je 10 do 15 masa Zemlje, te je bogat vodom, amonijakom i metanom. Kako je to već uobičajeno u planetarnoj nauci, ova se kombinacija naziva „ledenom“, iako se radi o vrućem fluidu visoke gustine. Ovaj fluid visoke električne provodljivosti ponekad se naziva i vodeno-amonijačnim okeanom. Na dubini od 7000 km mogući su uslovi pri kojima se metan raspada na dijamantne kristale koji se zatim spuštaju prema jezgru.[25] Moguće je da se plašt sastoji od sloja jonizovane vode gde se molekuli vode raspadaju na mešavinu vodonikovih i kiseonikovih jona, te dublje superjonizovane vode kod koje se kiseonik kristalizuje dok se vodonikovi joni slobodno kreću.

Jezgro planete sastavljeno je od gvožđa, nikla i silikata s unutrašnjim modelom koji predviđa masu jednaku 1,2 mase Zemlje. Pritisak u središtu iznosi 7 Mbar (700 GPa), što je milionima puta više nego na Zemljinoj površini.

Atmosfera[uredi | uredi izvor]

Metan

Na višim visinama Neptunova atmosfera sastoji se od 80% vodonika i 19% helijuma.[7] U tragovima je prisutan i metan. Izražene absorbirajuće trake metana pojavljuju se na talasnim dužinama višim od 600 nm, u crvenom i infracrvenom delu spektra. Kao i kod Urana, navedena apsorpcija crvenog svetla od strane atmosferskog metana daje Neptunu njegovu plavu boju, iako se svojim plavetnilom razlikuje od Uranovog blagog cijana.

Neptunova atmosfera deli se na dve glavne regije: nižu troposferu, gde se temperature smanjuju s visinom, te stratosferu gde se temperature povećavaju s visinom. Granica između navedenih, tropopauza, pojavljuje se pri pritisku od 0,1 bar.[3] Na stratosferu se nastavlja termosfera s pritiskom manjim od 10-5 do 10-4 mikrobara. Termosfera ultimatno postaje egzosfera.

Modeli sugerišu da je Neptunova troposfera povezana oblacima različitog sastava zavisno od visine. Oblaci na višim nivoima nastaju pri pritiscima nižim od jednog bara, gde je temperatura pogodna za kondenzaciju metana. Za pritiske između jednog i pet bara (100 i 500 kPa), veruje se da nastaju oblaci amonijaka i vodonik-sulfida. Za pritiske iznad pet bara veruje se da se oblaci sastoje od amonijaka, amonijum sulfida, vodonik-sulfida i vode. Dublji oblaci formirani od vodenog leda bi trebalo da se nalaze pri pritiscima od 50 bara (5,0 MPa), gde temperature dosežu 0 °C.

Oblaci

Oblaci na velikim visinama su posmatrani kako bacaju senke na niži oblačni sloj. Takođe su vidljive veliko-visinske trake oblaka koje okružuju planetu na konstantnoj geografskoj širini. Široke su od 50 do 150 km, te leže oko 50 do 110 km iznad oblačnog sloja.

Neptunov spektar sugeriše da je niža stratosfera maglovita zbog kondenzacije produkata ultraljubičaste fotolize metana, poput etana i acetilena. U stratosferi su u tragovima prisutni ugljen-monoksid i cijanovodonična kiselina. Neptunova stratosfera toplija je u odnosu na Uranovu zbog povećane koncentracije ugljovodonika.

Zbog još nerazjašnjenih razloga, termosfera planete ima anomalno visoku temperaturu od oko 750 K. Planeta je previše udaljena od Sunca da bi ovakvu vrućinu stvorilo ultraljubičasto zračenje. Jedno od mogućih objašnjena je atmosferska interakcija s jonima planetinog magnetskog polja. Drugi mogući uzrok su gravitacioni talasi iz unutrašnjosti koji se raspadaju u atmosferi. Termosfera sadrži i tragove ugljen-dioksida i vode koji su se verovatno nataložili iz spoljašnjih izvora poput meteora i prašine.

Magnetsko polje[uredi | uredi izvor]

Magnetsko polje Neptuna nagnuto je 47° u odnosu na osu rotacije planete, a izvor magnetskog polja je od središta planete udaljen 0,55 prečnika, tako da se nalazi u omotaču, a ne u jezgru. Jačina polja na površini planete zavisi od položaja, a može biti do tri puta slabije ili jače od onoga na Zemlji. Intenzitet Sunčevog vetra takođe utiče na magnetizam.

Polarna svetlost (aurora borealis), koja je zabeležena na Neptunu, nije ograničena samo na polarne predele usled složenosti magnetskog polja. Električna energija koju proizvodi Neptunova aurora snage je tek 50 miliona vati (50 MW), za razliku od Zemljine čija je snaga 2000 puta veća: 100 gigavata (GW).

Sonda Vojadžer 2 je zabeležila emisije radio-talasa koje u vremenskim periodima od 16 sati i 7 minuta stvara magnetsko polje.

Planetarni prstenovi[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Neptunovi prstenovi
Neptunovi prstenovi snimljeni s Vojadžera 2

Iako Neptun poseduje sistem planetarnih prstenova, oni su znatno manji nego Saturnovi. Moguće je da se prstenovi sastoje od čestica leda prekrivenih silikatima i ugljeničnim materijalima, zbog čega su crvenkaste boje.[26] Tri glavna prstena su Adams 630000 km od središta Neptuna, Leverije 53000 km i Gale na 42000 km. Slabiji spoljašnji produžetak Leverijevog prstena nazvan je Lasel; sa spoljašnje strane omeđen je prstenom Arago koji se nalazi na udaljenosti od 57000 km.[27]

Prvi od ovih planetarnih prstenova otkriven je 1968. od strane tima pod vođstvom Edvarda Gvinana,[9][28] iako se naknadno sumnjalo da je prsten nepotpun.[29] Dokazi da prsteni u sebi sadrže praznine prvi su se put pojavili tokom zvezdane okultacije 1984. kad su prstenovi ometali pogled na zvezdu tokom zalaska, ali ne i izlaska.[30] Snimci s Vojadžera 2 1989. razrešili su nesuglasice pokazujući nekoliko slabih prstenova. Oni imaju zbijenu strukturu,[31] čiji se uzrok sa sigurnošću ne zna, ali se pretpostavlja da je posledica gravitacijske interakcije s malim mesecima u njihovoj blizini.[32]

Najudaljeniji prsten, Adams, sadrži pet izraženih lukova: Courage, Liberté, Egalité 1, Egalité 2 i Fraternité (Hrabrost, Sloboda, Jednakost i Bratstvo).[33] Objašnjenje njihovog postojanja bilo je teško, budući da bi, prema zakonima kretanja, lukovi trebalo da se rašire u prstenove u vrlo kratkom roku. Astronomi danas veruju da su lukovi oblikovani u svoj današnji oblik zbog gravitacijskog uticaja meseca Galateja.[34][35]

Posmatranja sa Zemlje izvršena 2005. otkrila su da su Neptunovi prstenovi znatno nestabilniji nego što se ranije pretpostavljalo. Snimci opservatorije V. M. Kek iz 2002. i 2003. pokazale su značajan raspad prstenova u odnosnu na snimke Vojadžera 2. To se posebno odnosi na luk Liberté za koji se pretpostavlja da bi mogao nestati u toku jednog veka.[36]

Klima[uredi | uredi izvor]

Jedna od razlika između Neptuna i Urana je i prosečan nivo meteoroloških aktivnosti. Kada je 1986. Vojadžer 2 preletio Uran, planeta je vizuelno delovala poprilično mirno i nezanimljivo, što je bila sušta suprotnost Neptunu koji je pokazivao značajne meteorološke fenomene tokom preleta 1989.[37]

Velika tamna pega (gore), Skuter (beli oblak u sredini) i Mala tamna pega, s naglašenim kontrastom

Neptunovu klimu karakterišu ekstremni dinamički sistemi oluja s vetrovima koji dostižu brzine od gotovo 600 m/s.[6] Tipičnije, praćenjem kretanja dugotrajnih oblaka, zaključeno je da brzina vetra varira od 20 m/s u smeru istoka do 325 m/s prema zapadu.[38] Na vrhovima oblaka vetrovi dobijaju brzine do 400 m/s uz ekvator, te do 250 m/s na polovima.[39] Većina vetrova kreće se u smeru suprotnom od rotacije planete.[40] Opšti uzorak vetrova pokazao je progradnu rotaciju na većim visinama, te retrogradnu rotaciju na manjim visinama. Veruje se da je razlika u smerovima posledica „efekta kože“, te da nije povezana s nekim dubljim atmosferskim procesima.[3]

Godine 2007. otkriveno je da je gornja troposfera Neptunovog južnog pola toplija za oko 10 °C od ostatka planete na kojem vlada prosečna temperatura od oko -200 °C (70 K).[41] Toplotna razlika je dovoljna da metan, koji se inače drugde nalazi smrznut u gornjoj atmosferi, procuri u obliku gasa kroz južni pol, u svemir. „Topla tačka“ rezultat je Neptunovog nagiba ose zbog kojeg je južni pol izložen Suncu barem četvrtinu Neptunove godine, što grubo iznosi oko 40 Zemaljskih godina. Kako se Neptun polako kređe prema suprotnoj strani Sunca, južni pol će biti zatamnjen dok će se severni osvetliti, što će izazvati da se otpuštanje metana „preseli“ s juga na sever.[42]

Zbog navedenih sezonskih promena, posmatranje grupe oblaka na Neptunovoj južnoj hemisferi utvrdilo je povećanje u njihovoj veličini i albedu. Fenomen je prvi put put zabeležen 1980. te se predviđa da će trajati do 2020. Neptunov dugi orbitalni period proizvodi „godišnja doba“" koja traju 40 godina.[43]

Oluje[uredi | uredi izvor]

Velika tamna pega snimljena s Vojadžera 2

Godine 1989. NASA sonda Vojadžer 2 otkrila je Veliku tamnu pegu, anticiklonski olujni sistem koji se proteže nad područjem 13.000 x 6600 km,[37] nalik Velikoj crvenoj pegi na Jupiteru. Međutim, 2. novembra 1994. svemirski teleskop Habl nije primetio pegu, već je na severnoj hemisferi otkrio novu, sličnu, oluju.[44]

Skuter je druga oluja, bela grupa oblaka južnije od Velike tamne pege. Njeno ime proizilazi od činjenice da se prilikom otkrića kretala brže od Velike tamne pege[40] s tim da su kasnije fotografije otkrile još brže oblake. Mala tamna pega je južna ciklonska oluja, druga po jačini oluja, koja je posmatrana tokom preleta 1989. godine. Prvobitno je bila potpuno tamna, da bi tokom približavanja Vojadžera 2 razvila svetlo jezgro.[45]

Za tamne pege se veruje da nastaju u troposferi, na nižoj visini od pojava sa svetlim oblacima,[46] tako da deluju poput rupa u gornjim slojevima oblaka. Budući da se radi o pojavama koje mogu trajati i do nekoliko meseci, veruje se da se radi o vrtložnim strukturama.[47] Često vezane uz tamne mrlje su i svetliji metanski oblaci koji se formiraju oko tropopauze.[48] Dugotrajnost ovih pratećih oblaka sugeriše da neke bivše tamne mrlje mogu nastaviti da postoje kao cikloni iako više nisu vidljivi kao tamne pojave. Tamne se mrlje mogu raspasti jednom kada se previše približe ekvatoru ili kroz neki drugi nepoznati mehanizam.[49]

Unutrašnja toplota[uredi | uredi izvor]

Za Neptunove složenije klimatske uslove u odnosu na Uran veruje se da je uzrok u većoj unutrašnjoj toploti. Iako je u odnosu na Uran udaljeniji od Sunca te prima tek 40% sunčevog svetla,[3] njihova površinska temperatura okvirno je jednaka. Temperature u gornjim slojevima Neptunove troposfere spuštaju se do -221,4 °C (51,8 K). Na dubini gde je atmosferski pritisak jednak 1 baru (100 kPa), temperatura iznosi -201,15 °C (72,00 K).[50] Dublje unutar slojeva gasa temperatura postepeno raste. Kao i kod Urana, izvor unutrašnje toplote je nepoznat s tim da i među njima postoje razlike: Uran isijava samo 1,1 puta više energije nego je primi od Sunca,[51] dok Neptun isijava 2,61 puta više nego što je primi.[52] Iako je najudaljenija planeta od Sunca, Neptunova unutrašnja energija dovoljna je za pokretanje najsnažnijih planetarnih vetrova u Sunčevom sistemu. Predloženo je nekoliko mogućih objašnjenja za ovaj fenomen, uključujući toplotu kao produkt radioaktivnog raspadanja iz jezgra planete, pretvaranje metana pod velikim pritiskom u vodonik, dijamant i duže ugljovodonike (ugljovodonici i dijamanti bi se uzdizali i tonuli pritom otpuštajući gravitacijsku potencijalnu energiju)[53] te konvekcija u nižoj atmosferi koja uzrokuje razbijanje gravitacijskih talasa iznad tropopauze.[54][55]

Putanja i rotacija[uredi | uredi izvor]

Putanja[uredi | uredi izvor]

Neptunovi prstenovi i meseci posmatrani james webb space telescope

Neptunova putanja oko Sunca ima ekscentricitet od 0,0113, i gotovo je kružna. Njegova tačka najbliža Suncu, perihel, leži na udaljenosti od 29,709 AJ, dok je najudaljenija tačka, afel, udaljena 30,385 AJ. Ovo je otuda najudaljenija planeta Sunčevog sistema. Prosečna udaljenost između Neptuna i Sunca iznosi 4,5 milijardi km (oko 30,1 AJ) obavljajući jednu orbitu svakih 164,79 godina. 12. jula 2011. Neptun je napravio prvu punu orbitu od svog otkrića 1846, s tim da se pritom nije nalazio na tačnoj lokaciji na kojoj je bio i u vreme otkrića zbog Zemljine druge pozicije. Neptunova eliptična orbita inklinirana je za 1,77° u odnosu na Zemlju. Zbog ekscentriciteta od 0,011, udaljenost između Neptuna i Sunca varira za 101 miliona km između faza perihela i afela.

U spoljnim oblastima Sunčevog sistema, zahvaljujući svojoj relativno velikoj masi, Neptun utiče na putanje mnogih malih nebeskih tela. Plutonova putanja je toliko ekscentrična, da se on u svom perihelu približava Suncu više nego Neptun. Od 1979. do 1999. Pluton je bio bliže Suncu nego Neptun. Iz perspektive severnog pola ekliptike putanje Neptuna i Plutona se seku. Međutim, ravan putanje Plutona je nagnuta za 17,1° u odnosu na Neptunovu, a njihove periode su tako sinhronizovane da je pri prividnom ukrštanju putanja Neptun uvek udaljen od Plutona. Dok Neptun obiđe Sunce tri puta, Pluton ga obiđe dvaput.

Nagib ose Neptuna od 28,32°[56] sličan je Zemljinom (23°) i Marsovom (25°) zbog čega doživljava slične sezonske promene. Dugi orbitalni period znači da godišnja doba traju oko 40 zemaljskih godina.[43] Period zvezdane rotacije (dan) traje oko 16,11 sati. Budući da Neptun nije čvrsto telo, atmosfera mu prolazi kroz proces diferencijalne rotacije. Široke ekvatorijalne zone rotiraju se s periodom od oko 18 sati što je sporije od 16,1 satne rotacije planetarnog magnetnog polja. Suprotno tome, polarne regije imaju rotacijski period od 12 sati. Neptun ima najizraženiju diferencijalnu rotaciju od svih planeta Sunčevog sistema[57] što rezultira u snažnim poprečnim vetrovima.[47]

Orbitalna rezonanca[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Kojperov pojas, Rezonantni trans-neptunski objekat i Neptunovi trojanci

Neptunova orbita ima značajan uticaj na Kojperov pojas, područje koje se nastavlja iza nje. Pojas je prsten malih ledenih planetoida, sličan asteroidnom pojasu samo puno veći, protežući se od Neptunove orbite (30 AJ) do 55 AJ od Sunca.[58] Slično kao što Jupiterova gravitacija dominira asteroidnim pojasom oblikujući njegovu strukturu, tako Neptunova gravitacija dominira Kojperovim pojasom. Pod uticajem Neptunove gravitacije neka područja Kojperovog pojasa s vremenom su se destabilizovala rezultirajući u prazninama u njegovoj strukturi. Primer toga je područje između 40 i 42 AJ.[59]

Neptunova orbita

Unutar navedenih praznina postoje orbite gde objekti mogu preživeti od nastanka Sunčevog sistema. Ove se rezonance pojavljuju kada Neptunov orbitalni period iznosi tačan razlomak objektovog, poput 1:2, ili 3:4. Ako recimo objekat orbitira oko Sunca jednom za dve Neptunove orbite, to znači da će obaviti samo pola orbite u trenutku kada će se Neptun vratiti na svoj ishodišni položaj. Najnaseljenija rezonanca Kojperovog pojasa, s preko 200 poznatih objekata,[60] je 2:3 rezonanca. Objekti u ovoj rezonanci, nazvani plutinosi prema 134340 Plutonu, naprave dve orbite za tri Neptunove.[61] Iako Pluton seče Neptunovu orbitu, 2:3 rezonanca osigurava da se nikada ne sudare.[62] Ostale rezonance, 3:4, 3:5, 4:7 i 2:5 ređe su naseljene.[63]

Neptun poseduje i veliki broj objekata koji se nalaze u Sunce-Neptun L4 Lagranžovoj tački - gravitacijski stabilnoj regiji.[64] Na Neptunove trojance može se gledati kao da se nalaze u 1:1 rezonanci s Neptunom. Neptunovi trojanci neobično su stabilni u svojoj orbiti zbog čega se pretpostavlja da su se formirali zajedno s Neptunom, i da nisu „uhvaćeni“ tokom vremena. Prvi i zasada jedini objekt u Neptunovoj L5 Lagranžovoj tački je 2008 LC18.

Formacija i migracija[uredi | uredi izvor]

Simulacija koja prikazuje spoljne planete s Kojperovim pojasom: a) pre nego što su Jupiter i Saturn postignuli 2:1 rezonancu; b) nakon raspinja objekata Kujperovog pojasa prema unutra usled orbitalnog pomaka Neptuna; c) nakon izbacivanja raspršenih objekata Kojperovog pojasa od strane Jupitera

Pokazalo se da je formiranje ledenih divova, Neptuna i Urana, teško precizno prikazati modelom. Trenutni modeli sugerišu da je gustina materije u spoljnim područjima Sunčevog sistema bila preniska kako bi se njome objasnilo formiranje ovako velikih tela kroz tradicionalno prihvaćenu metodu uvećavanja jezgra. Prema jednoj hipotezi, ledeni divovi su nastali iz nestabilnosti izvornog protoplanetarnog diska, te da im je atmosferu naknadno odnijela radijacija od nedaleke OB zvijezde.[65]

Prema drugom konceptu nastali su bliže Suncu gde je gustina materije bila viša, da bi naknadno migrirali u trenutne orbite nakon uklanjanja gasovitog protoplanetarnog diska.[66] Hipoteza migracije nakon formiranja trenutno se preferira u naučnim krugovima zbog svoje sposobnosti da bolje objasni popunjenost populacije malih objekata posmatranih u trans-Neptunskoj regiji.[67] Trenutno najšire prihvaćeno[68] objašnjenje detalja ove hipoteze poznato je kao Nis model, koji objašnjava uticaj migrirajućeg Neptuna te drugih gasovitih divova na strukturu Kojperovog pojasa.

Prirodni sateliti[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Neptunovi prirodni sateliti
Neptun, Protej (gore), Larisa (dole desno) i Despina (levo)

Neptun poseduje 14 poznatih prirodnih satelita.[69][70] Daleko najveći, zauzimajući više od 99,5% mase u orbiti oko Neptuna te jedini koji je dovoljno masivan da bude sferičan, jest Triton, koji je Vilijam Lasel otkrio svega 17 dana nakon otkrića samoga Neptuna. Za razliku od drugih velikih satelita u Sunčevom sistemu, Triton ima retrogradnu orbitu što sugeriše da je zahvaćen, a ne formiran na mestu; najvjerojatnije kao patuljasta planeta iz Kojperovog pojasa.[71] Godine 1989. Triton je bio najhladniji objekt ikad izmeren u Sunčevom sistemu,[72] s procenjenom temperaturom od -235 °C (38 K).[73]

Neptunov drugi poznati satelit (prema redu otkrivanja), nepravilni mesec Nereida, ima jednu od najekscentričnijih orbita od svih prirodnih satelita sunčevog sistema. Ekscentricitet od 0,7512 proizvodi apoapsis koji iznosi sedam puta udaljenosti periapsisa od Neptuna.

Protej

U razdoblju od jula do septembra 1989. Vojadžer 2 je otkrio šest do tada nepoznatih Neptunovih satelita.[74] Među njima, nepravilno oblikovani Protej, značajan je po tome što nebesko telo njegovih dimenzija i gustine nije uspelo da poprimi sferičan oblik pod uticajem vlastite gravitacije.[75] Iako je drugi najmasivniji Neptunov mesec, njegova masa iznosi tek jednu četvrtinu jednog procenta mase Tritona. Najunutrašnjiji sateliti - Najada, Talasa, Despina i Galateja - orbituju dovoljno blizu da budu unutar Neptunovih planetarnih prstenova. Larisa je izvorno otkrivena 1981. tokom okultacije zvezde. Kako je događaj svojevremeno pripisan prstenovim lukovima, tek je preletom Vojadžera 2 1989. otkriven pravi uzrok okultacije te potvrđeno njeno postojanje. Pet nepravilnih satelita otkriveno je između 2002. i 2003. te su javno prihvaćeni 2004.[76][77] Budući je Neptun bio rimski bog mora, sateliti su nazvani po nižim morskim božanstvima.[21]

Posmatranje[uredi | uredi izvor]

Neptun nikada nije vidljiv golim okom budući ima sjaj između magnituda +7,7 i +8,0,[78] što znači da može da bude zasenjen Jupiterovim Galilejanskim mesecima, patuljastom planetom 1 Ceres, te asteroidima 4 Vesta, 2 Palas, 7 Iris, 3. juno i 6 Hebe. Posmatran kroz teleskop ili bolji dvogled, Neptun izgleda kao mali plavi disk, sličan Uranu.[79]

Zbog Neptunove udaljenosti od Zemlje, njegov ugaoni prečnik iznosi svega od 2,2 do 2,4 ugaone sekunde,[78] što je najmanje od svih planeta Sunčevog sistema. Navedeni parametri razlog su zbog kojeg je teško vizuelno proučavati ovu planetu. Većina teleskopskih podatka bila je ograničena do pojave svemirskog teleskopa Habl te velikih zemaljskih teleskopa s adaptivnom optikom.[80][81] Proučavanje radio-frekvencija otkriva da je Neptun izvor neprekidnih emisija, ali i nepravilnih praskova. Za obe pojave se veruje da nastaju iz magnetnog polja.[39] Posmatrane kroz infracrveni spektar, Neptunove oluje deluju svetlo u odnosu na hladniju pozadinu što omogućuje redovno praćenje njihovih veličina i oblika.[82]

Istraživanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istraživanje Neptuna
Ilustracija Vojadžera 2 kako prolazi uz Neptun
Vojadžer 2, mozaik Tritona

Najbliži prilaz Neptunu Vojadžer 2 je ostvario 25. avgusta 1989. Budući je ovo bila posljednja planeta s kojim se letelica mogla susresti, odlučeno je da se obavi blizak prelet Tritona, bez obzira na posledice koje bi to moglo imati na putanju. Snimci poslati nazad na Zemlju postali su osnova celovečernjeg programa Neptune All Night na PBS-u 1989.[83]

Tokom preleta planete, signalima sa sonde bilo je potrebno 246 minuta da dođu do Zemlje. Zbog toga se veći deo misije Vojadžera 2 oslanjao na unaprijed učitane naredbe, uključujući one unete za vreme istraživanja Neptuna. Letilica je izvela bliski susret s mesecom Nereidom pre nego se 25. avgusta približila na 4400 km od Neptunove atmosfere, nakon čega se istoga dana približila najvećem mesecu Tritonu.[84]

Svemirska sonda potvrdila je postojanje magnetskog polja koje okružuje planetu, te je otkrila da je polje odmaknuto od središta i nagnuto na sličan način kao što je i polje oko Urana. Pitanje rotacijskog perioda planete rešeno je uporabom merenja radio emisija. Vojadžer 2 je pokazao da Neptun ima i neočekivano aktivan klimatski sistem. Otkriveno je i šest novih meseca, te je ustanovljeno da planeta ima više od jednog prstena.[74][84]

Godine 2003. postojao je prijedlog NASA-inom „Vision Missions Studies“ da se realizuje misija „Neptunovog orbitera”, koja bi obavljala naučne eksperimente na nivou Kasini—Hajgensa bez uporabe izvora energije ili pogona baziranih na fisiji.[85]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š „Neptun Fact Sheet”. NASA. Pristupljeno 12. 3. 2017. 
  2. ^ Neptun, [1] „Hrvatska enciklopedija”, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.
  3. ^ a b v g Lunine, Jonathan I. (1993). „The Atmospheres of Uranus and Neptune”. Lunar and Planetary Observatory, University of Arizona
  4. ^ Podolak, M.; Weizman, A.; Marley, M. (1995). „Comparative models of Uranus and Neptune”. Planetary and Space Science. 43: 1517—1522. doi:10.1016/0032-0633(95)00061-5. 
  5. ^ „"Neptune"” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 03. 03. 2008. g. Pristupljeno 08. 03. 2017.  solarsystem.nasa.gov (14. maj 2011)
  6. ^ a b Suomi, V. E.; Limaye, S. S.; Johnson, D. R. (1991). „High Winds of Neptune: A possible mechanism”. Science. 251: 929—932. doi:10.1126/science.251.4996.929. 
  7. ^ a b v Hubbard, W. B. (1997). „Neptune's Deep Chemistry”. Science. 275: 1279—1280. doi:10.1126/science.275.5304.1279. 
  8. ^ „"Interior models of Jupiter, Saturn and Neptune"” (na jeziku: engleski).  gsi.de (14. maj 2011)
  9. ^ a b „"Data shows 2 rings circling Neptune"” (na jeziku: engleski).  nytimes.com (14. maj 2011)
  10. ^ Vladis Vujnović : „Astronomija”, Školska knjiga, 1989.
  11. ^ Hirschfeld 2001
  12. ^ Littmann & Standish 2004
  13. ^ „"Galileo discovered Neptune, new theory claims "” (na jeziku: engleski).  msnbc.msn.com (31. maj 2011)
  14. ^ a b Airy, G. B. (1846). „Account of some circumstances historically connected with the discovery of the planet exterior to Uranus”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 7: 121—144. 
  15. ^ Challis, Rev. J (1846). „Account of observations at the Cambridge observatory for detecting the planet exterior to Uranus”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 7: 145—149. 
  16. ^ Moore 2000, str. 206
  17. ^ Littmann 2004, str. 50
  18. ^ Baum & Sheehan 2003, str. 109–110
  19. ^ Gingerich, Owen (1958). „The Naming of Uranus and Neptune”. Astronomical Society of the Pacific Leaflets. 8: 9—15. 
  20. ^ Hind, J. R. (1847). „Second report of proceedings in the Cambridge Observatory relating to the new Planet (Neptune)”. Astronomische Nachrichten. 25: 309. 
  21. ^ a b „Planet and Satellite Names and Discoverers” (na jeziku: Engleski).  planetarynames.wr.usgs.gov (6. oktobar 2011)
  22. ^ „"Jan. 21, 1979: Neptune Moves Outside Pluto's Wacky Orbit"” (na jeziku: Engleski).  wired.com (30. april 2012)
  23. ^ „"IAU 2006 General Assembly: Resolutions 5 and 6"” (PDF) (na jeziku: Engleski).  iau.org (30. april 2012)
  24. ^ Unsöld & Baschek 2001, str. 47
  25. ^ Kerr, Richard A. (1999). „Neptune May Crush Methane Into Diamonds”. Science. 286. 
  26. ^ Cruikshank 1996, str. 703–804
  27. ^ „"Ring and Ring Gap Nomenclature"” (na jeziku: Engleski).  planetarynames.wr.usgs.gov (9. avgust 2012)
  28. ^ Guinan, E. F.; Harris, C. C.; Maloney, F. P. (1982). „Evidence for a Ring System of Neptune”. Bulletin of the American Astronomical Society. 14 (658). 
  29. ^ Goldreich, P.; Tremaine, S.; Borderies, N. E. F. (1986). „Towards a theory for Neptune's arc rings”. Astronomical Journal. 92: 490—494. 
  30. ^ Nicholson, P. D.; et al. (1990). „Five Stellar Occultations by Neptune: Further Observations of Ring Arcs”. Icarus. 87 (1): 1—39. 
  31. ^ „"Missions to Neptune"” (na jeziku: Engleski). 
  32. ^ „"Scientists Puzzled by Unusual Neptune Rings"” (na jeziku: Engleski).  nytimes.com (9. avgust 2012)
  33. ^ Cox 2001
  34. ^ „"Neptune: Rings"” (na jeziku: Engleski).  solarsystem.nasa.gov (9. avgust 2012)
  35. ^ Salo, Heikki; Hänninen, Jyrki (1998). „Neptune's Partial Rings: Action of Galatea on Self-Gravitating Arc Particles”. Science. 282: 1102—1104. 
  36. ^ „"Neptune's rings are fading away "” (na jeziku: Engleski).  newscientist.com (9. avgust 2012)
  37. ^ a b „"Neptune's Blue-green Atmosphere"” (na jeziku: Engleski).  photojournal.jpl.nasa.gov (15. avgust 2011)
  38. ^ Hammel, H. B.; Beebe, R. F.; De Jong, E. M.; Hansen, C. J.; Howell, C. D.; Ingersoll, A. P.; Johnson, T. V.; Limaye, S. S.; Magalhaes, J. A.; Pollack, J. B.; Sromovsky, L. A.; Suomi, V. E.; Swift, C. E. (1989). „Neptune's wind speeds obtained by tracking clouds in Voyager 2 images”. Science. 245: 1367—1369. doi:10.1126/science.245.4924.1367. 
  39. ^ a b Elkins – Tanton (2006); pp. 79 – 83
  40. ^ a b Burgess 1991, str. 64–70
  41. ^ Orton, G. S.; Encrenaz, T.; Leyrat, C.; Puetter, R.; Friedson, A. J. (2007). „Evidence for methane escape and strong seasonal and dynamical perturbations of Neptune's atmospheric temperatures”. Astronomy and Astrophysics. 473: L5 — L8. doi:10.1051/0004-6361:20078277. 
  42. ^ „"A Warm South Pole? Yes, on Neptune!"” (na jeziku: Engleski).  eso.org (15. avgust 2011)
  43. ^ a b „"Brighter Neptune Suggests a Planetary Change of Seasons"” (na jeziku: Engleski).  hubblesite.org (15. avgust 2011)
  44. ^ Hammel, H. B.; Lockwood, G. W.; Mills, J. R.; Barnet, C. D. (1995). „Hubble Space Telescope Imaging of Neptune's Cloud Structure in 1994”. Science. 268: 1740—1742. doi:10.1126/science.268.5218.1740. 
  45. ^ „"Neptune's Dark Spot (D2) at High Resolution "” (na jeziku: Engleski).  photojournal.jpl.nasa.gov (15. avgust 2011)
  46. ^ S. G., Gibbard; de Pater, I.; Roe, H. G.; Martin, S.; Macintosh, B. A.; Max, C. E. (2003). „The altitude of Neptune cloud features from high-spatial-resolution near-infrared spectra” (PDF). Icarus. 166: 359—374. doi:10.1016/j.icarus.2003.07.006. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 02. 2012. g. Pristupljeno 08. 03. 2017. 
  47. ^ a b Max, C. E.; Macintosh, B. A.; Gibbard, S. G.; Gavel, D. T.; Roe, H. G.; de Pater, I.; Ghez, A. M.; Acton, D. S.; Lai, O.; Stomski, P.; Wizinowich, P. L. (2003). „Cloud Structures on Neptune Observed with Keck Telescope Adaptive Optics”. The Astronomical Journal. 125: 364—375. doi:10.1086/344943. 
  48. ^ „Epic Simulations of Bright Companions to Neptune's Great Dark Spots” (PDF) (na jeziku: Engleski).  lpl.arizona.edu (24. avgust 2011)
  49. ^ Sromovsky, L. A.; Fry, P. M.; Dowling, T. E.; Baines, K. H. (2000). „The unusual dynamics of new dark spots on Neptune”. Bulletin of the American Astronomical Society. 32. 
  50. ^ Lindal, Gunnar F. (1992). „The atmosphere of Neptune – an analysis of radio occultation data acquired with Voyager 2”. Astronomical Journal. 103: 967—982. 
  51. ^ „Class 12 – Giant Planets – Heat and Formation” (na jeziku: Engleski). Arhivirano iz originala 21. 06. 2008. g. Pristupljeno 08. 03. 2017.  lasp.colorado.edu (19. mart 2012)
  52. ^ Pearl, J. C.; Conrath, B. J. (1991). „The albedo, effective temperature, and energy balance of Neptune, as determined from Voyager data”. Journal of Geophysical Research Supplement. 96: 18.921 — 18.930. 
  53. ^ Scandolo, Sandro; Jeanloz, Raymond (2003). „The Centers of Planets”. American Scientist. 91 (6): 516. Arhivirano iz originala 9. 3. 2017. g. Pristupljeno 8. 3. 2017. 
  54. ^ McHugh, J. P. (1999). „Computation of Gravity Waves near the Tropopause”. American Astronomical Society, DPS meeting #31, #53.07. 31. 
  55. ^ McHugh, J. P.; Friedson, A. J. (1996). „Neptune's Energy Crisis: Gravity Wave Heating of the Stratosphere of Neptune”. Bulletin of the American Astronomical Society. 28: 1078. 
  56. ^ „Planetary Fact Sheets” (na jeziku: Engleski).  nssda.gsfc.nasa.gov (20. mart 2012)
  57. ^ Hubbard, W. B.; Nellis, W. J.; Mitchell, A. C.; Holmes, N. C.; McCandless, P. C.; Limaye, S. S. (1991). „Interior Structure of Neptune: Comparison with Uranus”. Science. 253 (5020): 648—651. 
  58. ^ Stern, S. Alan; Colwell, Joshua E. (1997). „Collisional Erosion in the Primordial Edgeworth-Kuiper Belt and the Generation of the 30–50 AU Kuiper Gap”. The Astrophysical Journal. 490 (2): 879—882. 
  59. ^ Jean-Marc Petit; Morbidelli, Alessandro (1999). „Large Scattered Planetesimals and the Excitation of the Small Body Belts” (PDF). Icarus. 141: 367—387. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 12. 2007. g. Pristupljeno 8. 3. 2017. 
  60. ^ „List Of Transneptunian Objects” (na jeziku: Engleski).  minorplanetcenter.org (15. 4. 2012)
  61. ^ „The Plutinos” (na jeziku: Engleski). Arhivirano iz originala 19. 04. 2007. g. Pristupljeno 08. 03. 2017.  www2.ess.ucla.edu (15. april 2012)
  62. ^ Varadi, F. (1999). „Periodic Orbits in the 3:2 Orbital Resonance and Their Stability”. The Astronomical Journal. 118 (5): 2526—2531. 
  63. ^ Davies 2001, str. 104
  64. ^ Chiang, E. I.; Jordan, A. B.; Millis, R. L.; Buie, M. W.; Wasserman, L. H.; Elliot, J. L.; Kern, S. D.; Trilling, D. E.; Meech, K. J.; Wagner, R. M. (2003). „Resonance Occupation in the Kuiper Belt: Case Examples of the 5 : 2 and Trojan Resonances”. The Astronomical Journal. 126: 430—443. 
  65. ^ Boss, Alan P. (30. septembar 2002). „Formation of gas and ice giant planets”. Earth and Planetary Science Letters.
  66. ^ Thommes, Edward W.; Duncan, Martin J.; Levison, Harold F. (2001). „The formation of Uranus and Neptune among Jupiter and Saturn”. The Astronomical Journal. 123 (5): 2862—2883. 
  67. ^ „Orbital shuffle for early solar system” (na jeziku: Engleski).  geotimes.org (9. januara 2012)
  68. ^ Crida, A. (2009). „Solar System formation”. Reviews in Modern Astronomy. 21. 
  69. ^ Williams, David R. (1. 9. 2004). „Neptune Fact Sheet”. NASA. Pristupljeno 14. 8. 2007. 
  70. ^ Hubble Space Telescope discovers fourteenth tiny moon orbiting Neptune | Space, Military and Medicine. News.com.au (16 July 2013). Pristupljeno 28 July 2013.
  71. ^ Agnor, Craig B.; Hamilton, Douglas P. (2006). „Neptune's capture of its moon Triton in a binary–planet gravitational encounter”. Nature. 441: 192—194. 
  72. ^ „"Triton May Be Coldest Spot in Solar System"” (na jeziku: Engleski).  nytimes.com (3. oktobar 2011)
  73. ^ R. M., Nelson; Smythe, W. D.; Wallis, B. D.; Horn, L. J.; Lane, A. L.; Mayo, M. J. (1990). „Temperature and Thermal Emissivity of the Surface of Neptune's Satellite Triton”. Science. 250: 429—431. 
  74. ^ a b Ness, N. F.; Acuña, M. H.; Burlaga, L. F.; Connerney, J. E. P.; Lepping, R. P.; Neubauer, F. M. (1989). „Magnetic Fields at Neptune”. Science. 246: 1473—1478. 
  75. ^ „The Dwarf Planets” (na jeziku: Engleski).  web.gps.caltech.edu (6. oktobar 2011)
  76. ^ Holman, Matthew J. (2004). „Discovery of five irregular moons of Neptune”. Nature. 430: 865—867. 
  77. ^ „Five new moons for planet Neptune” (na jeziku: Engleski).  news.bbc.co.uk (6. oktobar 2011)
  78. ^ a b „Twelve Year Planetary Ephemeris: 1995—2006” (na jeziku: Engleski).  planetarynames.wr.usgs.gov (1. novembar 2011)
  79. ^ Moore 2000, str. 207
  80. ^ Cruikshank, D. P. (1978). „On the rotation period of Neptune”. Astrophysical Journal, Part 2 – Letters to the Editor. 220: L57 — L59. 
  81. ^ Max, C.; Macintosh, B.; Gibbard, S.; Roe, H.; de Pater, I.; Ghez, A.; Acton, S.; Wizinowich, P.; Lai, O. (1999). „Adaptive Optics Imaging of Neptune and Titan with the W.M. Keck Telescope”. American Astronomical Society. 31: 1512. 
  82. ^ Gibbard, S. G.; Roe, H.; de Pater, I.; Macintosh, B.; Gavel, D.; Max, C. E.; Baines, K. H.; Ghez, A. (2002). „High-Resolution Infrared Imaging of Neptune from the Keck Telescope”. Icarus. 156 (1): 1—15. 
  83. ^ „Fascination with Distant Worlds” (na jeziku: Engleski). Arhivirano iz originala 3. 11. 2007. g.  seti.org via web.archive.org (19. mart 2012)
  84. ^ a b Burgess 1991, str. 46–55
  85. ^ Spilker, T. R.; Ingersoll, A. P. (2004). „Outstanding Science in the Neptune System From an Aerocaptured Vision Mission”. Bulletin of the American Astronomical Society. 36: 1094. Bibcode:2004DPS....36.1412S. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нептун&oldid=27548161”