Nikita Hruščov

nikita hruščov
Nikita Hruščov
Lični podaci
Datum rođenja	(1894-04-17)17. april 1894.
Mesto rođenja	Kalinovka, Dmitrijev srez, Kurska guberanija, Ruska Imperija
Datum smrti	11. septembar 1971.(1971-09-11) (77 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Profesija	društveno-politički radnik
Porodica
Supružnik	Nina Hruščova
Delovanje
Član KPSS od	1918.
Učešće u ratovima	Veliki otadžbinski rat
Služba	Sovjetska armija 1941—1945.
Čin	general-lajtant SSSR-a
Generalni sekretar KPSS
Period	1953—1964.
Prethodnik	Georgij Maljenkov
Naslednik	Leonid Brežnjev
Premijer Sovjetskog Saveza
Period	1958—1964.
Prethodnik	Nikolaj Bulganjin
Naslednik	Aleksej Kosjigin
Odlikovanja	Heroj Sovjetskog Saveza Heroj socijalsitičkog rada Heroj socijalsitičkog rada Heroj socijalsitičkog rada Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Suvorova prvog stepena Orden Kutuzova prvog stepena Orden Suvorova drugog stepena Orden otadžbinskog rata prvog stepena Orden crvene zastave za rad
Potpis

Nikita Sergejevič Hruščov (rus. Ники́та Серге́евич Хрущёв,  slušaj , ukr. Мики́та Сергі́йович Хрущо́в; Kalinovka, Dmitrijev srez, 17. april 1894 — Moskva, 11. septembar 1971) je bio vođa Sovjetskog Saveza nakon smrti Josifa Staljina. Bio je prvi sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) od 1953. do 1964. i Premijer Sovjetskog Saveza od 1958. do 1964.

Rani dani

Nikita Hruščov je rođen u selu Kalinovka, Dmitrijev srez, Kurska gubernija Ruske Imperije (danas Kurska oblast Ruske Federacije). Godine 1908. njegova porodica se preselila u Juzovku, Ukrajina. Mada je očigledno bio inteligentan, bio je u prilici da izuči samo dve godine škole, i verovatno je postao potpuno pismen u svojim kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Radio je kao stolar u raznim fabrikama i rudnicima. Tokom Prvog svetskog rata, Hruščov se umešao u aktivnosti trgovačkog sindikata, a nakon Boljševičke revolucije 1917. borio se u Crvenoj armiji. Postao je član partije 1918. i radio je na raznim upravnim i partijskim položajima u Donbasu i Kijevu.

Godine 1931, Hruščov je premešten u Moskvu, a 1935. je postao prvi sekretar Moskovskog gradskog komiteta (Moskva Gorkom). 1938. je postao prvi sekretar Centralnog komiteta ukrajinske komunističke partije.

Od 1934. je bio član Centralnog Komiteta KPSS, i član Politbiroa Centralnog Komiteta od 1939.

Drugi svetski rat

Tokom Drugog svetskog rata, Hruščov je služio kao visoki politički oficir.

U mesecima nakon nemačke invazije, 1941. Hruščov je, kao lokalni vođa partije, koordinisao odbranu Ukrajine, ali je otpušten i opozvan u Moskvu nakon predaje Kijeva. Kasnije je bio politički komesar tokom Staljingradske bitke i viši politički oficir na jugu Sovjetskog Saveza u ratnom periodu — bio je u Kursku, ušao u oslobođeni Kijev, i učestvovao u razbijanju nacionalista Stepana Bandere iz Organizacije ukrajinskih nacionalista (koji su bili u savezu sa nacistima, pre nego što su se borili sa njima u Zapadnoj Ukrajini).

Dolazak na vlast

Nakon Staljinove smrti, marta 1953. došlo je do borbe oko vlasti između različitih frakcija u partiji. Hruščov je pobedio, postavši partijski vođa 7. septembra iste godine, a njegov glavni rival, šef NKVD-a Lavrentij Berija, je likvidiran u decembru. Pratio je reformski kurs, i šokirao delegate na 20. partijskom kongresu, 23. februara, 1956, svojim čuvenim Tajnim govorom u kome je odbacio „kult ličnosti“, koji je okruživao Staljina, i optužio Staljina za zločine počinjene tokom Velikih čistki. Ovo je praktično otuđilo Hruščova od konzervativnijih elemenata u partiji, ali je on uspeo da pobedi ono šta je nazvao Antipartijskom grupom nakon što nisu uspeli da ga oteraju sa vlasti 1957. godine.

Hruščov je zamenio Georgija Maljenkova na mestu premijera 1958. godine, i ustoličio se kao neprikosnoveni vođa i partije i države. Postao je Premijer Sovjetskog Saveza 27. marta 1958. godine. Hruščov se zalagao za reformu sovjetskog sistema, i počeo je da stavlja akcenat na proizvodnju potrošnih dobara umesto teške industrije.

Tokom posete Ričarda Niksona Sovjetskom Savezu 1959. godine, Hruščov je učestvovao u onome šta je kasnije postalo poznato kao Kuhinjska debata. Hruščovljev novi stav prema zapadu kao rivalu umesto kao zlom entitetu je otuđio SSSR od komunističke Kine.

Hruščovljev temperament i taština

Hruščova su politički neprijatelji u Sovjetskom Savezu smatrali prostakom i necivilizovanim seljakom, sa reputacijom čoveka koji prekida govornike kako bi ih vređao. Politbiro ga je jednom optužio za 'planiranje zečjom inteligencijom' - što se odnosilo na njegovu pogrešnu politiku. Mada je bio inteligentan (što su i njegovi politički neprijatelji priznali nakon što ih je pobedio) i definitivno lukav, nedostajalo mu je znanje i razumevanje spoljnjeg sveta izvan ličnog iskustva i često bi pokazivao kako su ljudi mogli da ga izmanipulišu naučnim terminima i koristeći se njegovom taštinom i predrasudama. Na primer, podržavao je Trofima Lisenka čak i nakon Staljinovih godina, i bio je ubeđen da bi se sovjetska poljoprivredna kriza mogla prevazići sađenjem kukuruza, na isti način kao u SAD, ne vodeći račune o različitostima u klimi i zemljištu, koje su ovo učinile nepreporučljivim.

Učestalo je ometao konferenciju Ujedinjenih nacija septembra i oktobra 1960. udarajući pesnicama po stolu, i vičući na ruskom tokom govora. 29. septembra, 1960. Hruščov je dvaput prekinuo govor britanskog premijera, Harolda Makmilana vičući i udarajući po stolu. Smireni Makmilan je odgovorio: „Želeo bih da se ovo prevede ako on išta želi da kaže“.

U Ujedinjenim nacijama, dve nedelje kasnije, Lorenco Sumulong, delegat Filipina, je upitao Hruščova kako može da protestuje protiv zapadnog kapitalističkog imperijalizma dok Sovjetski Savez istovremeno ubrzano asimiluje istočnu Evropu. Hruščov se razbesneo i rekao Sumulongu da je „koluj i stavlenik imperializma“, što je prevedeno kao „glupak, marioneta i lakej imperijalizma“, nakon čega je nastao mit o tome kako je lupao cipelom po stolu .

Nikita Hruščov u Svemirskom kontrolnom centru Simferopolj.

Jednom prilikom je Hruščov rekao o kapitalizmu: "Sahranićemo te". Ova izjava je bila dvosmislena i na ruskom i na engleskom, i shvatana je na razne načine. Čuveno je njegovo razmetanje američkom predsedniku: „Sahranićemo vas. Naše rakete mogu da pogode muvu iznad Sjedinjenih Država."

Prisilno povlačenje

Hruščovljevi partijski rivali su ga razrešili na sastanku Centralnog komiteta 14. oktobra, 1964. Razrešenje je bilo umnogome zbog njegovog osobenjaštva i čudnih manira, koje je partija smatrala ogromnom brukom na međunarodnoj sceni. Komunistička partija je nastavila da optužuje Hruščova za činjenje političkih grešaka, kao što je provociranje Kubanske raketne krize i dezorganizovanje sovjetske ekonomije, posebno u poljoprivrednom sektoru.

Nakon uklanjanja sa vlasti, Nikita Hruščov je proveo sedam godina u kućnom pritvoru. Umro je u svom domu u Moskvi, 11. septembra, 1971.

Ključni politički potezi

• U svom Tajnom govoru, je optužio Staljina zbog njegovog kulta ličnosti i njegov režim za „kršenje lenjinističkih normi legaliteta“, označivši početak svojih reformi.
• Raspustio je Kominform, i pomirio se sa Titom, što je okončalo period Informbiroa u istoriji Jugoslavije.
• Uspostavio je Varšavski pakt.
• Naredio je gušenje Mađarske revolucije 1956.
• Izdvojio Krim iz Rusije i dodelio ga Ukrajini, 1954.
• Podržao je Egipat 1956, tokom Suecke krize.
• Promovisao je doktrinu „mirne koegzistencije“ u spoljnoj politici, praćenu sloganom „stići i prestići zapad“ u unutrašnjoj politici i ekonomiji.
• Kinesko-sovjetski raskol započet Hruščovljevim razgovorima sa SAD, i odbijanjem da podrži kineski nuklearni program.
• Započeo svemirski program Sovjetskog Saveza, u kome je lansiran Sputnjik I, i Jurij Gagarin otišao u svemir, što je dovelo SSSR u prednost u svemirskoj trci. Učestvovao u pregovorima o zajedničkom programu za slanje čoveka na Mesec sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem. Ovi pregovori su završeni sa atentatom na Kenedija, 1963. godine.
• Otkazao sastanak samita zbog Gerija Pauersa, i incidenta sa U-2.
• Susret sa Ričardom Niksonom u Ajovi.
• Inicirao je postavljanje nuklearnih raketa na Kubi, što je dovelo do Kubanske raketne krize.
• Ojačao je Gvozdenu zavesu odobrivši zatvaranje granice oko Zapadnog Berlina. Ovo je dovelo do izgradnje Berlinskog zida, 1961.

Ključni ekonomski potezi

• Uvođenje sovnarhoza, (Saveza narodne ekonomije), regionalnih organizacije, u pokušaju da se izbori sa centralizacijom
• Reorganizacija poljoprivrede, sa davanjem prednosti sovhozima (državnim farmama), uključujući preobražaj kolhoza u sovhoze, uvođenje kukuruza
• Borba sa stambenom krizom brzom izgradnjom miliona stanova izgradnjom jednostavnih zgrada bez liftova, „hruščovki“.
• Uvođenje minimalne zarade 1956.
• Devalvacija rublje 10:1, 1961.

Zaveštanje

Hruščov ima jednu od najviših posthumnih reputacija od svih vođa sovjetske ere, i u Rusiji, i napolju.

Sa pozitivne strane, dive mu se zbog njegove efikasnosti i za očuvanje ekonomije, koja je tokom 1950-ih i 1960-ih imala veće stope rasta nego kod većine zapadnih zemalja, kad se uporedi sa stagnacijom koja je započela sa njegovim naslednicima. Takođe je čuven po svojoj liberalnoj politici, čiji su rezultati počeli sa rasprostranjenom rehabilitacijom političkih zatvorenika iz gulaga, kao i obaranje osuda za milione žrtava koje nisu preživele.

Tokom Staljinove ere, kada bi neka osoba bila proglašena krivom, cela porodica bi bila isterana iz svojih domova, škola i poslova. Sa Hruščovljevim programom amnestije, bivši zatvorenici i njihovi preživeli rođaci su sada mogli da žive normalnim životom bez zloglasnih „vučijih karata“. Kao rezultat, većina zatvora i radnih logora su zatvoreni ili uništeni, što je uštedelo milione rubalja.

Ovakvi tokovi su takođe povećali značaj potrošača, jer je Hruščov više polagao na proizvodnju potrošačkih dobara i stanova nego na tešku industriju, što dovelo do brzog rasta životnog standarda.

Umetnosti su takođe profitirale od ovog okruženja liberalizacije, gde su dela poput Solženjicinove knjige Jedan dan u životu Ivana Denisoviča stvorile osećaj neslaganja, koji će eskalirati tokom potonje ere Brežnjeva-Kosjigina.

Takođe je dozvolio zemljama istočne Evrope, koje su bile pod kontrolom Sovjetskog Saveza, veću slobodu u unutrašnjem i spoljnjem delovanju, bez intervencije Sovjetskog Saveza.

Njegova destaljinizacija je imala ogroman uticaj na tadašnje mlade komuniste, kao što je Aleksander Dubček, koji je postao vođa Čehoslovačke januara 1968. On je ubrzao proces liberalizacije svoje zemlje programom Praško proleće. Mihail Gorbačov, koji je postao lider Sovjetskog Saveza 1985, je moguće takođe bio inspirisan Hruščovim, i to se može videti u njegovim politikama glasnosti i perestrojke.

Jedna od pozitivnih tekovina Hruščovljeve ere je i snižavanje tenzija između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije - tenzija koje su pretile da dovedu do invazije Crvene armije na Jugoslaviju.

Sa negativne strane, Hruščov se kritikuje zbog svog nemilosrdnog obrušavanja na Mađarsku, gde je izbila revolucija, i zbog podstrekivanja Istočne Nemačke u izgradnji zloglasnog Berlinskog zida avgusta 1961. Takođe je imao vrlo loše diplomatske veštine, što je odavalo utisak da je nevaspitan, necivilizovan i da je prostak na zapadu, a u zemlji su ga smatrali neodgovornim klovnom.

Njegovi metodi administracije, iako efikasni, bili su poznati kao lutajući, jer su pretili da rasture veliki broj agencija iz staljinističke ere. Opasno se kockao 1962. oko Kube, što je zamalo dovelo do Trećeg svetskog rata. Poljoprivredna proizvodnja je jedva pratila rast broja stanovnika, jer su se loše žetve mešale sa dobrim, što je kulminiralo sa katastrofalnom 1963, koju su uzrokovale loše vremenske prilike. Sve ovo je štetilo njegovom ugledu nakon 1962, i bilo je dovoljno Centralnom komitetu, koji je bio ključan za podršku Hruščovu, da reaguje protiv njega. Iskorišćena je njegova desna ruka, Leonid Brežnjev za ovo beskrvno svrgavanje.

Zbog rezultata njegove politike, kao i zbog sve regresivnijih stavova njegovih naslednika, postao je popularniji kad je sišao sa vlasti, što je navelo mnoge disidente da se na njegovu eru osvrću sa dozom nostalgije.

Ostalo

Kako je provodio dosta vremena radeći u Ukrajini, Hruščov je ostavljao utisak ukrajinskog čoveka. On je pospešivao ovu sliku, na primer noseći ukrajinsku narodnu nošnju.

Hruščovljev najstariji sin, Leonid, je umro 1943, tokom Drugog svetskog rata. Njegov mlađi sin, Sergej, je emigrirao u SAD, i danas je američki državljanin, i profesor na Braun univerzitetu. Često pred američkom publikom priča o svojim sećanjima o „drugoj“ strani Hladnog rata.

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (1998). „Josip Broz, Nikita Sergejevič Hruščov i mađarsko pitanje 1955-1956” (PDF). Tokovi istorije (1-4): 23—59. 
• Dimić, Ljubodrag (2016). „Jugoslovenski državni vrh i politička smena Nikite Sergejeviča Hruščova”. Srbija i Rusija 1814-1914-2014: Međunarodni naučni skup. Beograd: SANU. str. 371—398. 
• Granville, Johanna Cushing; Garthoff, Raymond L. (2004). The First Domino: International Decision Making During the Hungarian Crisis of 1956. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-298-0. 
• Khrushchev remembers: the glasnost tapes - preveo i uredio Džerold L. Šekter, Boston, Little Brown, 1990
• Khrushchev remembers - uredio Stroub Talbot, 1970.
• William Taubman: Khrushchev: the man and his era - London. . Free Press. 2004. 

Spoljašnje veze

• Sovetika.ru - saйt o sovetskoй эpohe
• Slučaj Hruščovljeve cipele Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2005), Nina Hruščova (Nikitina unuka), New Statesman, Oct. 2, 2000.
• Moderni istorijski izvornik: Nikita S. Hruščov: Tajni govor - O kultu ličnosti, 1956. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. oktobar 2014)
• Komentari Stivena Perla, šefa engleskog prevodilačkog odeljenja pri UN-u u Njujorku od 1980. do 1994.
• Da li je Hruščov zaista lupao cipelom po govornici UN? (B92, 27. oktobar 2018)