Nikolaj II Aleksandrovič

Nikolaj II Aleksandrovič
Nikolaj II 1912.
Lični podaci
Datum rođenja	(1868-05-18)18. maj 1868.
Mesto rođenja	Carsko Selo, Ruska Imperija
Datum smrti	17. jul 1918.(1918-07-17) (50 god.)
Mesto smrti	Jekaterinburg, Ruska SFSR
Porodica
Supružnik	Aleksandra Fjodorovna
Potomstvo	Olga Nikolajevna, Tatjana Nikolajevna, Marija Nikolajevna, Anastasija Nikolajevna, Aleksej Nikolajevič
Roditelji	Aleksandar III Aleksandrovič Marija Fjodorovna
Dinastija	Romanov
imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske
Period	1. novembar 1894 — 15. mart 1917.
Prethodnik	Aleksandar III Aleksandrovič
Naslednik	kraj imperije, funkcija ukinuta
Čin	pukovnik
Potpis

Nikolaj II Aleksandrovič (rus. Николай II Александрович; Carsko Selo, 6/18. maj 1868 — Jekaterinburg, 17. jul 1918) bio je poslednji imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske. Vladao je od 20. oktobra/1. novembra 1894. do 2/15. marta 1917. godine. Krunisan je 1896. godine. Vladavinu je okončao abdikacijom tokom Februarske revolucije.

Bio je sin i naslednik Aleksandra III i Marije Fjodorovne, danske princeze Dagmar prije udaje. Supruga mu je bila Aleksandra Fjodorovna sa kojom je imao petoro dece, četiri kćeri i jednog sina.

Car Nikolaj II sa porodicom

Period njegove vladavine obeležen je ekonomskim razvojem Rusije i istovremeno porastom socijalno-političkih protivrečnosti i revolucionarnih pokreta koji su doveli do Ruske revolucije (1905) i Oktobarske revolucije (1917). U spoljnoj politici vodio je politiku ekspanzije na Daleki istok gde je vodio rat sa Japanom. U Prvom svetskom ratu priključio se bloku Sila antante.

Spomenik caru Nikolaju II u Beogradu

Odrekao se prestola u jeku Februarske revolucije (1917) i od tada se nalazio pod kućnim pritvorom zajedno sa porodicom u Carskoselskom dvorcu. U leto iste godine, odlukom Privremene vlade, sa porodicom je upućen u Tobolsk. U proleće 1918. godine boljševici su ga prebacili u Jekaterinburg gde su ga i streljali 17. jula 1918, zajedno sa porodicom i četvoro slugu.

Imperatora Nikolaja II Aleksandroviča Romanova kanonizovala je 1. novembra 1981. godine Ruska pravoslavna zagranična crkva koja tada nije bila u jedinstvu sa Moskovskom patrijaršijom. Devetnaest godina kasnije, 2000. godine, i pomesna Ruska pravoslavna crkva ga je kanonizovala zajedno sa suprugom i decom. Proglašeni su za mučenike.

U Beogradu mu je podignut spomenik 2014. godine.

Vladavina

Rusko-japanski rat

Rusko-japanski rat je bio rat između Ruske Imperije i Japanskog carstva za prevlast nad Mandžurijom i Korejom. Najveće poprište rata je bila južna Mandžurija, tačnije poluostrva Ljaodong i Mukden u Kini. Pomorski rat se odvijao u Žutom moru i morima oko Koreje i Japana. Rat je započeo Japan, pošto je Rusija odbijala da im preda severnu Koreju.

U ratu sa Japanom koji je usledio ruska vojska je doživela težak poraz. Izgubila je pacifičku i baltičku flotu. Na taj način izmenio se balans snaga u Istočnoj Aziji. Japan je postao nova svetska sila. Porazi su u Rusiji izazvali veliko narodno nezadovoljstvo neefikasnom carskom i autokratskom vlašću. Ti događaji doveli su do ruske revolucije 1905.

Krvava nedelja

Glavni članak: Krvava nedelja (1905)

Car Nikolaj II jaše konja (1905)

Nekoliko dana pre Krvave nedelje (9/22. januara 1905), sveštenik i radnički vođa Georgij Gapon je obavestio vladu o predstojećoj procesiji do Zimskog dvorca kojoj bi se caru dala peticija radnika. Ministri su se sastali u subotu 8/21. januara da razmotre situaciju. Uopšte se nije mislilo da će se car, koji je napustio prestonicu i otišao u Carsko Selo na nagovor ministara, uopšte sastati sa Gaponom. Predlog da neki drugi član carske porodice primi peticiju je bio odbijen.

Pošto ih je konačno policijski prefekt obavestio da nema dovoljno ljudi da izvede Gapona među masom njegovih pristalica, novoimenovani ministar unutrašnjih poslova, knez Petar Svjatopolk-Mirski i njegove kolege su odlučili da dovedu dodatne trupe da pojačaju one u gradu.. Gapon je svoj marš započeo sutradan. Držeći se za ruke, radnici su mirno marširali kroz ulice. Neki su nosili ikone i religiozne slogane, kao i nacionalne zastave i careve portrete. Dok su marširali, pevali su carsku himnu Bože cara hrani. U 2 sata poslepodne sve povorke je trebalo da stignu pred Zimski dvorac. Nije bilo nikakve konfrontacije sa vojskom. Širom grada, na mostovima u važnim bulevarima, protestanti su naišli na blokade pešadije, koju su podržavali Kozaci i husari. Vojnici su otvorili vatru na masu.

Zvaničan broj žrtava je bio 92 mrtvih i nekoliko stotina ranjenih. Gapon je nestao, a druge vođe marša su uhvaćene.

Ruska revolucija 1905.

Glavni članak: Ruska revolucija 1905.

Sa porazom Rusije od Japana, prestiž i autoritet autokratskog režima je mnogo opao. Ovo je bilo naročito izraženo među nepismenim seljaštvom, koje je do tada imalo potpuno naivnu veru u cara. Poraz je bio težak udarac, a carska vlada se raspala zbog revolucionarnih nemira 1905-1906. U nadi da će to sprečiti pobunu, mnogi demonstranti su ubijeni dok su pokušavali da marširaju do Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu. Carev stric, veliki vojvoda Sergej Aleksandrovič je ubijen u Moskvi od bombe koju su bacili revolucionari kada je napuštao Kremlj. Crnomorska flota se pobunila, a štrajk železničara se pretvorio u opšti štrajk koji je paralizovao zemlju. Iznenađen ovim događajima, car Nikolaj je reagovao besno i sa nevericom.

Prvi svetski rat i odnos prema Srbiji

Uoči početka Prvog svetskog rata, Srbija suočena sa pretnjama Austrougarske obraća se ruskom caru Nikolaju Drugom za pomoć. U julu 1914. regent Aleksandar Karađorđević šalje jedan od svojih prvih telegrama caru Nikolaju Drugom. Regent Aleksandar piše: „U ovim mučnim trenucima ja iznosim osećaje svoga naroda koji preklinje Vaše veličanstvo da se zainteresuje za sudbinu Kraljevine Srbije”

Odgovor cara Nikolaja Drugog stigao je 27. jula, dan uoči objave rata. On se u odgovoru zalaže za mirno rešenje sukoba, ali kaže: „Ako pak ne uspem, uprkos naše najiskrenije želje, neka Vaše veličanstvo bude uvereno da u tome slučaju Rusija neće napustiti Srbiju”.

Rusija se, na lično zalaganje cara, odlučila da uđe u rat protiv Austrougarske ako dođe do napada na Srbiju. Nikolaj II je insistirao na odbrani Srbije, iako je opominjan od svojih vojnih eksperata da Rusija nije spremna i da ne može vojno da parira Nemačkoj. Nije se obazirao na njihova brojna upozorenja da to može da rezultira neuspehom, a u daljoj instanci i socijalnim nemirima. Tokom rata, Rusija je slala velike količine municije, sanitetske pomoći, hranu i dobrovoljce, ali je takođe pritiskala saveznike Antante da i oni pomognu srpskoj i crnogorskoj vojsci u njihovoj odbrani. Nikolaj II je predstavljao snažnog srpskog saveznika u budućoj podeli Evrope. Štitio je interese Srbije, pogotovo od italijanskih pretenzija na jadranskoj obali. Ruski car je direktno zaslužan za preživljavanje srpske vojske tokom njenog povlačenja ka Grčkoj. Dok su naši iscrpljeni i promrzli vojnici stizali na jadransku obalu, francuska štampa je pisala kako nema svrhe prevoziti ljude koji su već praktično mrtvi. U sećanju na ta dešavanja ostalo je čuveno ultimativno pismo koje je ruski car uputio saveznicima. U pismu je zapretio da će Rusija istupiti iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom, ako saveznici, a pre svih Italija i Francuska, ne pošalju svoje brodove i prevezu srpske vojnike na sigurno. Energično i kratko pismo Nikolaja Drugog glasilo je: Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom.

O njegovim srbofilskim stavovima svedoče i reči ministra inostranih poslova Sergeja Sazonova, koji je u proleće 1915. godine preneo našim diplomatama reči ruskog cara: Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda… Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas! Da li je ikad iko sumnjao da Bosna i Hercegovina nisu srpske zemlje? Zato se rat ne može svršiti, a da one ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom, zato će se i ona, kada se rat svrši, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi u Dalmaciji, sa starim Splitom.

Februarska revolucija

Nakon gušenja revolucije 1905. godine pod pritiskom državne represije dolazi do samo kratkotrajnog smirivanja situacije koja se ubrzo počinje pogoršavati po vladajuću elitu. Tokom 1910. godine Rusiju potresaju samo 222 štrajka i od toga je bilo 8 političkih. Već 1913. godine broj štrajkova je 2404 i od njih policija kao političke ocenjuje njih 1034, a samo u prvom delu 1914. godine (do avgusta) imamo 3534 štrajka od kojih je 2565 političkih. Sve u svemu Rusija se u trenutku izbijanja rata nalazi u predrevolucionarnom razdoblju, ali čak niti car toga nije svestan jer mu policija u izveštaju iz 1913. godine javlja da se broj nemira smanjuje i kako nema opasnosti od revolucije pošto se svi problemi mogu rešiti bez pomoći vojske.

Car Nikolaj II je od leta 1915. preuzeo vrhovnu komandu nad ruskim snagama u ratu, a državne poslove prepustio je svojoj supruzi, carici Aleksandri i Raspućinu, dvorskom svešteniku koji je uživao njihovo veliko poverenje. Zbog Nikolajevog apsolutističkog vladanja zemljom, Duma i vlada nisu imale nikakvog političkog uticaja.

Duma je bila formirana od Naprednog bloka kojeg su činili liberali i parlamentarna većina, a okupljao je 2/3 Dume. Oni traže amnestiju za političke zatvorenike i sastavljanje vlade od njenih članova (jer žele participirati u vlasti) što car odbija i raspušta Dumu 1916. godine. Nakon što je parlament ponovno sazvan, car nije napravio reforme koje je tražio Napredni blok pa se kriza produbljuje. Duma ga optužuje za veleizdaju. Dolazi do pada vlade zbog ostavke ministra spoljnih poslova Sazonova, pa Nikolaj II za premijera postavlja Stürmera a za ministra unutrašnjih poslova Protopopova, koji su obojica Raspućinovi ljudi. Zbog samovolje u izboru članova vlade i vođenju rata krajem decembra 1916. nezadovoljstvo biva sve veće.

Car i carica gube potporu radništva i seljaka (zbog vojne mobilizacije bez kriterija i zbog zaustavljanja proizvodnje), aristokratije (koja traži smenu Raspućina) i generala (nisu odani zbog neslaganja oko rata). Vladajući su očekivali nemire građana no ne u većoj meri pa je pokret masa iznenadio vlast koja nije smatrala da treba pripremiti vojsku.

Dana 8. marta 1917. u Petrogradu izbijaju nemiri zbog krize u snabdevanju hlebom koja je nastala zbog diverzije na železnici. Nakon što su se dva dana okupljale po fabrikama i ulicama, mase kreću prema centru uzvikujući „Dole apsolutizam!".

Napredni blok u Dumi pokušava iskoristiti događaje izazivajući ostavku Vlade koja pada nakon jedva 48 sati. Revolucionari zauzimaju Finski kolodvor i oslobađaju političke zatvorenike (menjševike) iz Petropavlovske tvrđave.

Nakon što je nestala službena vlast, formirala se nova podeljena vlast između Izvršnog komiteta Dume kojeg čini liberalna buržoazija (ima više uticaja u vladanju pa premijer postaje knez Lavov, a ministar spoljnih poslova Miljukov) te Sovjeta radnika i vojnika - socijalisti. Oni se razilaze u stajalištima. Sovjet traži trenutnu abdikaciju cara, a odbor Dume traži nametanje caru nove vlade po vlastitom izboru, ali ne i abdikaciju.

Zajedničko rešenje pronađeno je podelom ministarstva između dveju strana, a odbor Dume pristao je tražiti abdikaciju cara u korist nekog drugog člana carske porodice. Dana 16. marta Nikolaj II se odrekao prestola u korist svoga brata, kneza Mihaila. Međutim, Mihailo sledeći dan u Dumi nije dobio podršku cele vlasti, već samo buržoaskih liberala. Mihailo shvata da carstvo nema budućnost te sam potpisuje abdikaciju. Dana 17. marta, Rusija je postala republika.

Smrt

Car je nakon Februarske revolucije zajedno s porodicom interniran prvo u Carsko Selo, a nakon što mu je Ujedinjeno Kraljevstvo uskratilo azil, u Toboljsk. Kada je izbila Oktobarska revolucija carska porodica je premeštena u Jekaterinburg, gde je 1918. pobijena.

Dana 17. jula 1918. godine, car Nikolaj II i njegova porodica su ubijeni u podrumu kuće u kojoj su bili premešteni. Car i njegova porodica su bili probuđeni u 10:30 uveče, i rečeno im je da se obuku, nakon čega su bili odvedeni u mali podrum gde su im rekli da će da ih slikaju. Umesto fotografa, Crvena garda je stala na vrata. Urovski, koji je bio deo Crvene garde je rekao „Moramo da vas upucamo sada” i upucao je cara sa revolverom na kratkoj distanci, caricu Aleksandru, prestolonaslednika Alekseja i četiri njegove sestre. Takođe je upucao i kuvaricu, kućnu pomoćnicu, doktora i njihovog psa Džimija. Pre nego što je svanulo, njihova tela su bila prevezena kamionom u napušten rudnik, gde su pažljivo isečeni na komade, natopljeni benzinom i upaljeni. Veće kosti su bile rastopljene u sumpornu kiselinu. Bilo je proglašeno da „svet nikada neće saznati šta smo uradili sa njima”. Ubistvo carske porodice je poslalo udarni talas užasa kroz vladajuće porodice Evrope. Ubistvo Romanovih je bila definitivna izjava stalnog odbijanja starog režima. Do dana današnjeg postoje rasprave oko toga zašto je carska porodica bila ubijena. Trocki je kasnije priznao da je izvršenje ubistva Romanovih imalo veću poruku. On je rekao da je „ubistvo cara i njegove porodice bilo potrebno ne da samo uplaši neprijatelja, već i da uzdrma naše redove, da se pokaže da nema povlačenja u stare misli”.

Gotovo ceo vek niko nije znao gde je tačno sahranjena carska porodica. Međutim, godine 1991. ostaci Nikolaja II, njegove supruge Aleksandre i tri ćerke pronađeni su u masovnoj grobnici nedaleko od Jekaterinburga. Dve godine kasnije, 1993. pokrenuta je istraga o ubistvu porodice Romanov kako bi se identifikovali ostaci carske porodice i njihove svite. Istraga je obustavljena 1998. godine „zbog smrti počinilaca zločina”.

Međutim, ponovo je pokrenuta 2007. godine, kada su se pojavili novi dokazi - otkriveni su ostaci Nikolajeve dvoje najmlađe dece - ćerke Marije i jedinog sina Alekseja, koji je bolovao od hemofilije.

Iako je Ruska pravoslavna crkva 2000. godine proglasila Nikolaja II, njegovu suprugu i tri ćerke Olgu, Tatjanu i Anastasiju svecima, ona još nije priznala identitet Alekseja i Marije.

Posmrtni ostaci cara Nikolaja II, carice Aleksandre Fjodorovne i velikih kneginjica Olge, Tatjane i Anastasije uz državne počasti su sahranjeni 1998. godine u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Peterburgu. Ceremoniji je prisustvovao ruski predsednik Boris Jeljcin, dok je patrijarh Aleksije II odbio da u tome učestvuje, s obzirom da Ruska pravoslavna crkva nije bila uverena da se zaista radi o posmrtnim ostacima carske porodice.

Porodično stablo

16. Pavle I Petrovič

8. Nikolaj I Pavlovič

17. Marija Fjodorovna

4. Aleksandar II Nikolajevič

18. Fridrih Vilhelm III

9. Aleksandra Fjodorovna

19. Lujza od Meklenburg-Štrelica

2. Aleksandar III Aleksandrovič

20. Ludvig I, veliki vojvoda od Hesena i Rajne

10. Ludvig II od Hesena i Rajne

21. Lujza od Hesen-Darmštata

5. Marija Aleksandrovna

22. Karl Ludvig od Badena

11. Vilhelmina Badenska

23. Amalija od Hesen-Darmštata

1. Nikolaj II Aleksandrovič

24. Friedrich Karl Ludwig, Duke of Schleswig-Holstein-Sonderburg-Beck

12. Fridrih Vilhelm od Šlezvig-Holštajn-Zonderburg-Gliksburga

25. Countess Friederike of Schlieben

6. Kristijan IX Danski

26. Karl od Hesen-Kasela

13. Lujza Karolina od Hesen-Kasela

27. Lujza od Danske (1750—1831)

3. Marija Fjodorovna

28. Landgrave Frederick of Hesse-Cassel

14. Vilhelm od Hesen-Kasela

29. Karolina od Nasau-Uzingena

7. Lujza od Hesen-Kasela

30. Frederik (princ Danske i Norveške)

15. Lujza Šarlota od Danske

31. Sofija Frederika od Meklenburg-Šverina

Porodica

Car Nikolaj II

Nikolaj je bio sin imperatora Aleksandra i imperatorke Marije Fjodorovne (rođena kao princeza Dagmar od Danske). Imao je tri brata — Aleksandra (1869—1870), Georgija (1871—1899) i Mihaila (1878—1918), kao i dve mlađe sestre — Kseniju (1875—1960) i Olgu (1882—1960).

Nikolaj je bio rođak nekoliko evropskih monarha: Georga I od Grčke, Fridriha VIII od Danske, Džordža V od Velike Britanije, kao i Vilhelma II od Nemačke.

Roditelji

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Aleksandar III Aleksandrovič		10. mart 1845.	20. oktobar 1894.
Marija Fjodorovna		26. novembar 1847.	13. oktobar 1928.

Supružnik

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Aleksandra Fjodorovna		6. jun 1872.	17. jul 1918.

Deca

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Olga Nikolajevna		15. novembar 1895.	17. jul 1918.
Tatjana Nikolajevna		10. jun 1897.	17. jul 1918.
Marija Nikolajevna		26. jun 1899.	17. jul 1918.
Anastasija Nikolajevna		18. jun 1901.	17. jul 1918.
Aleksej Nikolajevič		12. avgust 1904.	17. jul 1918.

Literatura

• Kenez, Peter (1999). A History of the Soviet Union From the Beginning to the End. Cambridge University Press. str. 7. ISBN 978-0-521-31198-4. 
• Massie, Robert K. (1967). Nicholas and Alexandra. 
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 

Spoljašnje veze

• Ranko Jakovljević: Poslednji ruski car
• Rešetnjikov: Rusija je 1913. bila stigla Englesku - zato je dobila dve revolucije
• Tribina „Car Nikolaj Drugi Romanov–mladost i vladavina do 1905. godine; uzroci propasti Rusije 1917"
• Tribina „Car Nikolaj Drugi Romanov–vladavina od 1905. do 1917. godine–uzroci propasti Rusije"
• Nikolaj II Romanov - poslednji ruski car | HistoryCast, ep. 27