Nikola Pusen

Nikola Pusen
Autoportret iz 1650, Muzej Luvr
Lični podaci
Datum rođenja	(1594-06-15)15. jun 1594.
Mesto rođenja	Lez Andeli, Francuska
Datum smrti	19. novembar 1665.(1665-11-19) (71 god.)
Mesto smrti	Rim, Papska država
Porodica
Supružnik	Anne-Marie Dughet
Umetnički rad
Pravac	Barok

Nikola Pusen (franc. Nicolas Poussin; Lez Andeli, 15. jun 1594 — Rim, 19. novembar 1665) bio je francuski barokni slikar. U njegovom radu dominira jasnost, logika i red. Linija mu je važnija od boje. Do 20. veka ostao je inspiracija za slikare orijentisane klasici kao što su bili Žak Luj David i Pol Sezan. Većinu života proveo je u Rimu, osim kratkog perioda koji je proveo u službi kardinala Rišeljea kao glavni kraljevski slikar.

Detinjstvo i mladost

Njegov biograf je bio prijatelj Đovani Pjetro Belori, koji je naveo da je Pusen rođen u Normandiji i da je tokom ranog obrazovanja učio i nešto latinskog. Njegovi rani crteži privukli su pažnju lokalnog slikara Kventina Varena. Pusen je bio njegov učenik. U Pariz je pobegao kada je imao osamnaest godina. Tada je u Parizu bio slikar kod slabijih majstora, koji se sada pamte samo po tome da su učili Pusena. Tada je francuska umetnost bila u prelazu. Stari sistem šegrtovanja je bio narušen, a još nije postojao sistem akademske pripreme. Dva puta je pokušavao da dođe do Rima. Došao je u Lion, gde se našao sa dvorskim pesnikom Marije Mediči Đambatistom Marinom. Marino mu je dao da radi ilustracije njegove poeme Adon i da radi na seriji ilustracija za predviđeno izdanje Ovidijevih metamorfoza. Marino je 1624. omogućio Pusenu da mu se pridruži u Rimu.

Rane godine u Rimu

Arkadijski pastiri (Les Bergers d’Arcadie)

Kuga u Ašdodu, iz Luvra.

Kada mu je u Rimu umro Marino našao se bez ikakve podrške, ali našao je ubrzo nove pokrovitelje. Podržavao ga je kardinal Frančesko Barberini. Međutim Pusen se našao u problemima, kada su kardinal i njegov sekretar otputovali u Španiju. Kada se vratio Barberini 1626. iz Španije obnovilo se kardinalovo pokroviteljstvo. Iz toga perioda potiču dva Pusenova velika platna. Bio je to rad Smrt Germanikusa za Barberinija i Mučeništvo svetog Erazma (1630). U to vreme se razbolio, pa ga je u svoju kuću primio prijatelj Gaspar Dige. Tu se o njemu brinula prijateljeva ćerka Ana Marija sa kojom se Pusen 1630. oženio.

On se u Rimu pridružio jednoj neformalnoj akademiji umetnika i pokrovitelja, koji su se suprotstavljali stilu baroka, koji se formirao oko Joahima fon Sandrarta. Među Pusenovim prvim pokroviteljima bili su Kardinal Barberini,

• kardinal Omodej, za koga je 1627. slikao Trijumf flore,
• kardinal Rišelje, za koga je naslikao Bahanal,
• Vićenco Gustijani, za koga je naslikao Masakr nevinih
• Kasijapo del Poco, za koga je naslikao prvu seriju od Sedam sakramenata

Pusen u Francuskoj

Zahvaljujući seriji prvih radova u Rimu pozvao ga je 1639. kardinal Rišelje da ukrasi Luvr. Luj XIII ga je u Parizu nazvao prvim slikarom. Tokom dve godine u Parizu naslikao je nekoliko slika za kraljevske kapele. To su bili Poslednja večera, koju je naslikao za Versaj, osam motiva za goblene, seriju Herkuli radovi za Luvr i Trijumf istine za kardinala Rišeljea. Pošto mu je već bilo dosta raznih intriga Pusen se 1643. povukao u Rim. Tamo je završio drugu seriju Sedam sakramenata. Tokom 1649. slikao je Vizija svetog Petra, a 1651. Sveta porodica za vojvodu od Krekija. Godinu za godinom počeo je da slika mnogo radova. Umro je u Rimu 19. novembra 1665.

Radovi

Najbolja kolekcija Pusenovih slika nalazi se u Luvru, ali ima dela u Velikoj Britaniji i Rimu. Neki od radova u Luvru su

• Kuga u Ašdodu
• Solomonov sud
• Slep čovek Jerihona
• Preljuba
• Arkadijski pastiri

Nekoliko drugih radova:

• Obožavanje zlatnog teleta
• Sveta porodica u stepi
• Kakus
• Testament Eudamida
• Otmica Sabinjanki
• Uništenje Jerusalima
• Jevreji beru manu
• Eljezer i Rebeka
• Krajolik sa Polifemom
• Sedam sakramenata

Stil i metod

• 
  Bakanala ili Bahus i Arijadna, 1624–1625, Muzej Prado
• 
  Davidov trijumf, oko 1630, Muzej Prado
• 
  Četiri godišnja doba (proleće), oko 1664, Luvr
• 
  Panov trijumf, oko 1635, Pero i mastilo sa ispiranjem, preko crne krede i olovke, Kraljevska kolekcija

Tokom svog života Pusen je bio odvojen od popularne tendencije prema dekorativnoj u francuskoj umetnosti svog vremena. U Pusenovim delima preživljavanje impulsa renesanse povezano je sa svesnim pozivanjem na umetnost klasične antike kao merilo izvrsnosti. Odbacujući emocionalnost baroknih umetnika kao što su Bernini i Pjetro da Kortona, on je isticao cerebralne aspekte. Njegov cilj je bila jasnoća izraza postignuta disegno ili 'plemenitim dizajnom' u odnosu na colore ili boju.

Tokom kasnih 1620-ih i 1630-ih, eksperimentisao je i formulisao svoj stil. Proučavao je antiku, kao i dela kao što su Ticijanove Bahanalije (Bahanala Andrijanaca, Bahus i Arijadna, i Obožavanje Venere) u Kazinu Ludovizi i slike Domenikina i Gvida Renija.

Za razliku od toplog i atmosferskog stila njegovih ranih slika, Pusen je do 1630-ih razvio hladniju paletu, suvlji dodir i više scenski prikaz figura raspoređenih unutar dobro definisanog prostora. U Davidovom trijumfu (oko 1633–34; Galerija slika Dulvič), figure na sceni su raspoređene u redove koji su, poput arhitektonske fasade koja služi kao pozadina, paralelni sa ravni slike. Nasilje iz Silovanja Sabinki (oko 1638; Luvr) ima isti apstraktni, koreografski kvalitet koji se vidi u Plesu uz muziku vremena (1639–40).

Suprotno standardnoj studijskoj praksi svog vremena, Pusen nije pravio detaljne crteže figura kao pripremu za slikanje, a izgleda da nije koristio pomoćnike u izvođenju svojih slika. Napravio je nekoliko crteža kao samostalna dela, osim serije crteža koji ilustruju Ovidijeve Metamorfoze koje je napravio na početku svoje karijere. Njegovi crteži, obično perom i mastilom, uključuju pejzaže nacrtane iz prirode da bi se koristili kao reference za slikanje, i studije kompozicije u kojima je blokirao svoje figure i njihove postavke. Da bi mu pomogao u formulisanju svojih kompozicija, pravio je minijaturne voštane figure i slagao ih u kutiju koja je bila otvorena sa jedne strane kao pozorišna scena, da bi služila kao modeli za njegove kompozicijske skice. Pjer Rozenberg je opisao Pusena kao „ne briljantnog, elegantnog ili zavodljivog crtača. Daleko od toga. Njegov nedostatak virtuoznosti je, međutim, nadoknađen beskompromisnom strogošću: nikada ne postoji nevažna oznaka ili suvišna linija.”

Istorijski prijem Pusena

Imao je veliki uticaj na francusku i svetsku umetnost. U početku Pusenovu genijalnost je prepoznavao samo maleni broj sakupljača. Izgleda da nije uspeo da zadovolji kralja Luja XIV, jer izgleda da nije bio spreman za dvorske intrige. Nakon smrti bio je priznat zbog doprinosa klasičnoj francuskoj umetnosti. Mnogi slikari 19. veka sledili su Pusenove kompozicijske primere. Žak Luj David je za vreme Francuske revolucije ponovo oživeo stil, koji je bio poznat kao pusenizam. Imao je uticaj na postimpresioniste. Sezane je kasnije rekao da je ponovo stvarao Pusena. Sezane je zapravo tražio trodimenzionalnu kompoziciju u prostoru.

U svetu umetnosti pojavila se debata između zagovornika Pusenovog stila, koji su smatrali da je crtež najvažniji element slike, i zagovornika Rubensa, koji je stavljali boju iznad crteža. Tokom Francuske revolucije, Pusenov stil je zastupao Žak-Luj Dejvid delimično zato što su vođe Revolucije želele da zamene neozbiljnost francuske dvorske umetnosti republikanskom strogošću i građanskim stavom. Pusenov uticaj je bio očigledan u slikama kao što su Brut i Smrt Marata. Bendžamin Vest, američki slikar iz 18. veka koji je radio u Britaniji, pronašao je inspiraciju za svoje platno Smrt generala Volfa u Pusenovoj Smrti Germanika.

Devetnaesti vek je doneo oživljavanje entuzijazma za Pusena. Francuski pisci su nastojali da stvore nacionalni umetnički pokret i Pusen je postao jedan od njihovih heroja: osnivač francuske škole; on se pojavljuje u dramama, pričama i romanima, kao i fiziognomskim studijama. On je takođe postao model za mit o detetu geniju, koji postaje bedni umetnik odbačen od društva, kao što se može videti na slici Fransoa-Marijusa Granea o smrti Pusena. Jedan od njegovih najvećih poštovalaca bio je Engr, koji je studirao u Rimu i tamo postao direktor Francuske akademije. Engr je pisao: „Samo veliki slikari istorije mogu da naslikaju prelep pejzaž. On (Pusen) je bio prvi i jedini koji je uhvatio prirodu Italije. Karakterom i ukusom svojih kompozicija dokazao je da takva priroda pripada njemu; toliko da kada se suočite sa lepim mestom, čovek kaže, i tačno kaže, da je „puseneska“. Drugi Pusenov obožavalac iz 19. veka bio je Engrov veliki rival, Ežen Delakroa; on je 1853. napisao: „Pusenov život se ogleda u njegovim delima; savršeno je u skladu sa lepotom i plemenitošću njegovih izuma... Pusen je bio jedan od najvećih inovatora koje se mogu naći u istoriji slikarstva. Stigao je usred škole manirizma, gde je zanat bio draži od intelektualne uloge umetnosti. Raskinuo je sa svom tom lažnošću“.

Literatura

• Janson, H.W. (1995). History of Art (5th izd.). London: Thames & Hudson. str. 604. ISBN 0500237018. 
• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Poussin, Nicolas”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
• Blunt, Anthony (1958). Nicholas Poussin. Phaidon. 
• Brigstocke, Hugh. "Poussin, Nicolas". Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. Web. (subscription required)
• Chilvers, Ian (2009). The Oxford Dictionary of Art and Artists. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953294-0. .
• Facos, Michelle (2011). Introduction to Nineteenth-Century Art. New York: Routledge. ISBN 978-1-136-84071-5. 
• Friedländer, Walter (1964). Nicolas Poussin: A New Approach. New York: Abrams. 1964. OCLC 2922468
• Keazor, Henry Nicolas Poussin 1594–1665. Taschen, Hong Kong, Köln, London. 2007. ISBN 978-3-8228-5319-1./. ISBN 978-3-8228-5319-1.
• Kimmelman, Michael, "When Poussin Drew for Himself", The New York Times", 23 February 1996. Pristupljeno 16 February 2013.
• Pace, Claire, "Disegno e colore". Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. Web. (subscription required)
• Russell, John (4 November 1990). "Art View; Back and Forth Between Poussin and Cezanne". The New York Times. Pristupljeno 19 December 2015.
• Rosenberg, Pierre and Temperini, Renaud, Poussin- "Je n'ai rien négligé", (in French), Paris, Gallimard. 1994. ISBN 978-2-07-053269-8.
• Sauerländer, Willibald (14. 1. 2016). „Happy Anniversary, Nicolas Poussin”. The New York Review of Books. 63 (1): 46, 48. CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Standring, Timothy. "Poussin's Erotica", Apollo (magazine), 2009-03-01. Pristupljeno 28 May 2009.
• Thompson, James, Poussin, N., & Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.) (1992). Nicolas Poussin. New York: Metropolitan Museum of Art. 50 (3), pp. 1, 3–56, OCLC 27763575
• Wilkin, Karen (January 1995). "The 'High Art' of Nicolas Poussin". The New Criterion on line. Pristupljeno 15 December 2015.
• Wright, Christopher (1985). Poussin Paintings: A Catalogue Raisonné. New York: Hippocrene. ISBN 978-0-87052-218-5. 
• Blunt, Anthony (1966). The Paintings of Nicolas Poussin: A Critical Catalogue. London: Phaidon. OCLC 349831
• Blunt, Anthony (1967), Nicolas Poussin, Pallas Athene, ISBN 978-1-873429-64-8 
• Cropper, Elizabeth and Charles Dempsey (1995). Nicolas Poussin: Friendship and the Love of Painting. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05067-6. 
• Keazor, Henry Poussins Parerga. Quellen, Entwicklung und Bedeutung der Kleinkompositionen in den Gemälden Nicolas Poussins. Schnell & Steiner, Regensburg. 1998. ISBN 978-3-7954-1146-6.
• Mérot, Alain (1990), Nicolas Poussin, Abbeville Press, ISBN 978-1-55859-120-2 
• Serres, Michel Genesis (Grasset). Genesis. Ann Arbor: The University of Michigan Press. 1995. ISBN 978-0-472-08435-7. OCLC 31937184. 
• Sparti, Donatella Livia (1996). La Maison de Nicolas Poussin via del Babuino a Rome in Actes di Colloque. 
• Thuillier, Jacques (1995). Nicolas Poussin. Paris: Flammarion. ISBN 978-2-08-012440-1. 
• Thuillier, Jacques (1995). Poussin before Rome: 1594–1624. Prevod: Christopher Allen. London, New York and Chicago: Richard L. Feigen & Co. ISBN 978-1-873232-03-3. 
• Unglaub, Jonathan (2006). Poussin and the Poetics of Painting: Pictorial Narrative and the Legacy of Tasso. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83367-7. 
• Tina Mansueto, Nicolas Poussin, Il Rinascimento arcadico del XVII secolo, Paolo Loffredo iniziativeditoriali, Napoli. 2016. ISBN 9788899306304..

Izložbe

• Paris 1960. "Poussin peintre: retrospectif". Galvanized the renewed interest in Poussin.
• Fort Worth 1988. "Poussin: The Early Years in Rome: The Origins of French Classicism".
• Paris 1994. "Nicolas Poussin 1594–1665" Grand Palais.
• New York City 2008. "Poussin and Nature: Arcadian Visions". Metropolitan Museum of Art; Poussin's landscapes.

Spoljašnje veze

• A 16min educational film about Nicolas Poussin
• NicolasPoussin.org – 92 works by Nicolas Poussin
•  Herbermann, Charles, ur. (1913). „Nicolas Poussin”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.