Obojene revolucije

"Obojene revolucije“ od SRJ 2000. do Kirgistana 2005.

Nakon pada komunizma u istočnoj Evropi 1991. godine u njenom većem delu desile su se demokratske promene. U mnogim zemljama, posebno bivšim republikama Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, vlast su preuzeli reformisani komunisti, odnosno postkomunistički socijalisti. Nakon decenije na vlasti ti komunistički režimi počeli su da padaju po dosta sličnom scenariju. Glavnu ulogu u tim demokratskim revolucijama, koje neki nazivaju obojene revolucije, odigrale su nevladine organizacije (NVO) i studentsko-omladinske organizacije, koje su delom finansirale i obučavale zapadne sile (SAD i EU) koje su činile glavnu udarnu snagu antisistemske propagande koja je na kraju dovela do pada tih postkomunističkih sistema.

Osnovne karakteristike demokratskih revolucija

Glavnu uzrok za nastajanje demokratske revolucije u nekoj zemlji čini komunistički režim na čijem čelu se nalaze jak lider. Takav režim je od strane Zapada (SAD i EU) ocenjen kao autoritaran, apsolutistički i diktatorski i deluje suprotno interesima Zapada (SAD i EU). U takvoj zemlji postoje i opozicione snage, ali su one uvek razjedinjene i sa vrlo slabim uticajem(podrškom na izborima) u zemlji. Sama zemlja se nalazi u nekoj vrsti ekonomske blokade koju joj je zaveo razvijeniji Zapad (SAD i EU) i zbog koje je ekonomsko stanje u zemlji loše.

U takvoj zemlji nastaju NVO sa jasnim prozapadnim ili antirežimskim programom koje otpočinju realizaciju programa iz domena nevladinog sektora uz pomoć sredstava dobijenih sa Zapada (SAD i EU). Nastanak tog tipa NVO prati i osnivanje medija koji su finansijski nezavisni od države(uz pomoć sredstava sa Zapada (SAD i EU)) tzv. nezavisni ili slobodni mediji.

Otpor! (SR Jugoslavija)

Takvi nezavisni mediji uskoro postaju meta države i njihov rad biva onemogućavan na sve načine. Česte su zaplene opreme, ukidanje struje i nedostatak papira zbog neizmirenih obaveza, a dešavaju se i pretnje novinarima, pa čak i njihova ubistva pod sumnjivim okolnostima za šta opozicija u toj zemlji i Zapad (SAD i EU) optužuju vrh komunističkog režima i njenog lidera.

U sam osvit demokratske revolucije u zemlji nastaje studenstkoomladinska organizacija koja podržava i zalaže se za promenu vlasti. Glavne vođe tih organizacija, često imaju karijeru učešća i rada u programima NVO, a one same bivaju obučene i finansirane od strane Zapada (SAD i EU). Studentskoomladinske organizacije imaju ključnu ulogu jer ih čine mladi ljudi koji imaju snage i život ih nije pregazio. Osnovna karakteristika njihovog delovanja jesu, često, duhovite kampanje koje prikazuju greške i loše strane komunističkog režima.

Pretposlednju fazu priprema za demokratsku revoluciju čini udruživanje opozicije i formiranje jedinstvenog demokratskog bloka koji će se suprotstaviti komunističkom režimu. U ovom procesu glavnu ulogu igraju ambasadori zemalja Zapada (SAD i EU) u toj zemlji, a česti su i odlasci lidera tih demokratskih stranaka i kasnije demokratskog bloka u zemlje Zapada (SAD i EU) i njihovi susreti sa predstavnicima vlada tih zemalja.

Nakon toga udruženi demokratski blok u saradnji sa NVO i studenstkoomladinskom organizacijom otpočinje predizbornu kampanju za svrgavanje komunističkog režima demokratskim putem na izborima, ali se sve vreme kampanje protura ideja o tome da će komunistički režim izvršiti izbornu krađu da bi ostao na vlasti i vrše pripreme naroda da se u slučaju potrebe izborna volja građana odbrani mirnim demonstracijama. Tokom kampanje se ističe podrška Zapada (SAD i EU) demokratizaciji zemlje, kao i to da će kada demokratija zavlada zemljom Zapad (SAD i EU) finansijski pomoći ekonomski oporavak države.

Rezultati izbora(predsedničkih ili parlamentarnih) koje objavljuje državna komisija pokazuju još jednu pobedu komunističkog režima ili neophodnost drugog izbornog kruga. Ovakve rezultate lažnim proglašava demokratski blok objavljujući svoje(prema kojima su oni pobedili) i poziva narod da mirnim protestima iskaže svoje nezadovoljstvo izbornom krađom i zahteve za priznavanjem izborne volje građana. Izbornu krađu potvrđuju i posmatrači koji su nezavisni od države tzv. nezavisni posmatrači koji dolaze iz zemalja Zapada (SAD i EU) i država koje su na svojoj koži osetile demokratske revolucije.

Demokratska revolucija postiže svoj cilj kada pripadnici mirnih narodnih protesta zauzmu zgrade glavnih državnih institucija, što je propraćeno neposlušnošću milicijskih snaga koje odbijaju da se suprotstave pripadnicima mirnih narodnih protesta u njihovom pohodu na zgrade glavnih državnih institucija. Na taj način uz pomoć mirnih narodnih protesta, demokratski blok osvaja vlast i proglašava svoje rezultate izbora tačnim i validnim, nakon čega i formalno preuzima vlast, čime je okončan proces demokratske revolucije kojom je sa vlasti mirnim putem sa vlasti uklonjen komunistički režim, a zemljom zavladala demokratija.

Finansiranje

Finansiranje ovih pokreta i organizacija vrši se preko sličnih organizacija iza kojih stoji vlada SAD, a svuda se na spisku donatora pojavljuje ime kontroverznog američkog biznismena Džordža Soroša i njegovog Fonda za otvoreno društvo.

5. oktobarske promene (DOS+Otpor!) 2000.

Glavni članak: Demonstracije 5. oktobra 2000.

Režim Slobodana Miloševića i SPS

Ujedinjene nacije su zbog njegove politike uvele sankcije SR Jugoslaviji. Ove sankcije su ukinute u drugoj polovini 90-ih, ali su opstale određene političke blokade i zapadne sile su preporučivale suzdržavanje od ulaganja u ekonomiju SRJ.

Slobodan Milošević i njegov režim je sve vreme svoje vladavine okarakterisan od strane Zapadnih sila kao komunistički diktator. U izjavi američkoj televiziji na pitanje da li je komunista, odgovorio da je komunista celog života.

Nastanak NVO i nezavisnih medija

Već početkom `90 u SRJ pod uticajem Džordža Soroša i njegovog Fonda za otvoreno društvo nastaju prve NVO sa jasnim prozapadnim karakterom.

Sredinom `90 nastaju i prvi mediji koji su finansijski nezavisni od države uz pomoć kapitala sa Zapada (SAD i EU). Vrlo brzo nakon nastanka tih nezavisnih medija tj. nedržavnih medija počinju i prvi progoni njihovih novinara i pokušaji ukidanja istih sa manjim ili većim uspehom.

Nastanak OTPOR!-a

Glavni članak: Narodni pokret Otpor

Početkom oktobra 1998. godine na beogradskom univerzitetu nastaje studentska grupa čiji je cilj borba protiv novog zakona o univerzitetu koji su zajednički doneli SPS i SRS. Nakon okončanja NATO agresije na SRJ OTPOR! počinje sa kampanjom protiv Miloševića i njegovog režima, u čemu dobija logističku podršku sa Zapada (SAD i EU).

Štampanje propagandnih plakata i materijala, finansirao je Zapad (SAD i EU), a prema zapadnim izvorima OTPOR! je dobio 5.000.000 američkih dolara za nabavljanje sprejeva kojima su širom Srbije iscrtavan simbol OTPOR!a stisnuta pesnica.

Tokom 2000. godine aktivisti OTPOR!a često su boravili u Budimpešti i Sentandreji gde su ih obučavali predstavnici Zapada (SAD i EU):

• Robert Helvi, poručnik vojske SAD
• Danijel Server, direktor programa Instituta za mir SAD

Nastanak DOS-a

Opširnije:Demokratska opozicija Srbije

DOS je formiran 10. januara 2000. godine u prostorijama SPO u Beogradu. Od tog dana u DOS su bile ujedinjene skoro sve opozicione stranke na srpskoj političkoj sceni.

Izbori

Prema zvaničnom izveštaju državne izborne komisije kandidat DOS-a dr Vojislav Koštunica dobio je najviše glasova u prvom krugu, ali ne i dovoljno (više od 50% izašlih) da bi pobedio u prvom krugu.

Ostale političke partije i od države nezavisni posmatrači potvrdili su njegovu pobedu u prvom krugu.

5. oktobar

Na poziv DOS-a u Beogradu se 5. oktobra skupio veliki broj ljudi da bi mirno iskazao svoje nezadovoljstvo objavljenim rezultatima izbora. Tokom tih demonstracija zauzeta je i zapaljena Savezna skupština i zgrada RTS, nakon čega su milicijske stanice u Beogradu i ostale državne ustanove u gradu odbile da napadnu demonstrante. Milorad Ulemek i Crvene beretke nisu postupile po naređenju i nisu se sukobile sa demonstrantima.

Nakon svega toga izborna komisija je priznala izborne rezultate i proglasila dr Vojislava Koštunicu za novoizabranog predsednika SRJ sa 50.24% glasova.

Revolucija ruža (Gruzija, UNP + Kmara!) 2003.

Glavni članak: Revolucija ruža

Režim Eduarda Ševardnadzea

Eduard Ševardnadze je bio ministar spoljnih poslova SSSR od 1985. do 1990. godine, kada je podneo ostavku na to mesto. Iako on uz rusku pomoć staje na čelo Gruzije, njegova politika je jasno prozapadna. O tome svedoče i optužbe iz Rusije da se gruzijska teritorija koristi kao baza čečenskih terorista za dejstva protiv Rusije. Njegov režim su često potresale korupcionaške afere, a nivo kriminala u zemlji je jasno stajao na putu ekonomskom razvitku zemlje koja je zavisila od stranih investicija.

Gruzija, kao kavkaska zemlja, ima veliki strateški značaj kao zemlja kroz koju bi mogao proći alternativni naftovod kojim bi se zaobišla Rusija u transportu kaspijske nafte ka Evropi odnosno Zapadu (SAD i EU).

Opozicione grupacije

Liberti (Sloboda) institut u Gruziji osnovan je 1996. godine, a glavni inicijator njegovog osnivanja bilo je gašenje od države finansijski nezavisne televizije Rustavi 2. Pored mnogobrojnih aktivnosti na polju ljudskih prava, borbe protiv korupcije i slobode govora, institut je pružao podršku i podstrekivao nastanak studentskih parlamenata iz kojih će kasnije nastati KMARA!. Oko 800 studentskih aktivista je uz pomoć Liberti instituta obučeno za aktivnosti u pokretu KMARA!.

Na univerzitetu u Tbilisiju je 2000. godine formirana studentska organizacija čiji je cilj bila borba protiv korupcije na državnim univerzitetima. Ova studentska grupa početkom 2003. godine uz pomoć i instrukcije ogranka američkog Liberti(Sloboda) instituta u Gruziji postaje pokret KMARA! (DOSTA!). Preko Liberti(Sloboda) instituta i Soroševog Fonda za otvoreno društvo pripadnici KMARA! se povezuju sa aktivistima OTPOR!a koji ih obučavaju i daju im uputstva u vezi sa svojim iskustvima u aktivnostima borbe protiv Slobodana Miloševića. Pored članova KMARA!, kontakte sa učesnicima 5. oktobarske revolucije ostvaruje i lider, tada već, udružene opozicije Mihail Sakašvili.

Nekadašnji članovi Ševardnadzeove Građanske Unije Gruzije Mihail Sakašvili (Ujedinjeni nacionalni Pokret), Nina Burdžanadze (Burdžanadze-Demokrate), Zurab Žvanija (Burdžanadze-Demokrate) bili su vođe opozicije koje su na parlamentarnim izborima u novembru 2003. godine stajale nasuprot Ševardnadzeu i Abašidzeu, mada nisu stajale u zajedničkoj koaliciji.

Izbori

Na izborima je pobedu, prema državnoj izbornoj komisiji, ostvario Ševardnadzeov blok. Sakašvili je na osnovu svojih rezultata sebe i svoju stranku proglasio pobednicima i pozvao narod da mirnim protestima odbrani pobedu, u tom pozivu i u potvrdi njegove izborne pobede(odnosno osvajanja najviše mesta u skupštini) pridružili su mu se i lideri druge opozicione grupacije Burjanadze-Demokrate(Zurab Žvanija i Nina Burdžanadze).

Njegovu izbornu pobedu i izbornu krađu potvrdili su i od države nezavisni posmatrači.

Protesti

Mirni narodni protesti koji su usledili trajali su dve nedelje, a u njima su pored lidera opozicije(Sakašvili, Burjanadze i Žvanija) aktivno učestvovali i aktivisti pokreta KMARA! i ogranak američke NVO Liberti(Sloboda) institut u Gruziji. Pored glavnog grada Tbilisija, protesti su zahvatili i veće gradove u zemlji. Simbol protesta bile su ruže kojima su Sakašvili i njegove pristalice prikazivale svoju odlučnost da se nenasilnim sredstvima bore za demokratiju.

Dana 22. 11. 2003. godine u doba kada je održavana konstitutivna sednica novog saziva skupštine Sakašvilijeve pristalice su probile milicijski kordon i upale u skupštinu. Usred konstitutivne sednice u halu su upale pristalice opozicije sa ružama u rukama i prekinule zasedanje, a Ševarnadze je uz pomoć telohranitelja uspeo da pobegne iz sale, a kasnije i iz zgrade skupštine. Oružane snage Gruzije odbile su da intervenišu protiv demonstranata i spreče njihov prodor u skupštinu i razbiju demonstracije.

Sutradan su se uz posredovanje ruskog ministra spoljnih poslova Igora Ivanova sastali sa Ševarnadzeom Sakašvili i Žvanija. Na tom sastanku Ševarnadze je podneo ostavku i predao vlast opoziciji.

Narandžasta revolucija (Ukrajina, PORA!) 2004.

Glavni članak: Narandžasta revolucija

Evromajdan (Ukrajina) 2014

Glavni članak: Evromajdan

Belorusija (Zajedno za Belorusiju + Zubr!)?

Režim Aleksandra Lukašenka

Aleksandar Lukašenko je na čelu Belorusije od 1994. godine i svojim dolaskom na vlast stavio je tačku na početak privatizacije zemlje. Danas je u Belorusiji skoro cela ekonomija u rukama države, a na snazi su i dalje komunistički zakoni iz doba SSSR.

Zapad(SAD i EU) je režim u Belorusiji okarakterisao kao diktatorski i česte su ocene i protesti zbog kršenja ljudskih prava i slobode govora. U poslednje vreme se za Lukašenka često koristi floskula:„poslednji evropski diktator“.

Belorusija se nalazi na značajnom strateškom položaju jer kroz nju prolazi deo gasovoda kojima ruski prirodni gas stiže na teritoriju EU. Pored toga Belorusija izvozi vojnu opremu u zemlje koje su na Zapadu(SAD i EU) označene kao Osovina zla, a često pored opreme i obučava vojnike tih zemalja(Iran, Irak).

Početkom NATO agresije na SRJ Lukašenko je predložio stvaranje Slovenske zajednice koju bi činile:

• Belorusija
• Rusija
• Ukrajina
• Srbija i Crna Gora

Stanje i razvoj NVO i nezavisnih medija

NVO koje finansira kapital sa Zapada(SAD i EU) postoje u Belorusiji i aktivno su uključene u borbu za svrgavanje režima Aleksandra Lukašenka. Zapad(SAD i EU) je često kritikovao režim u Belorusiji zbog progona i pokušaja zabrane mnogih NVO.

Mediji koji su finansijski nezavisni od države postoje u Belorusiji, ali su oni, kao i njihovi novinari, sputavani na mnoge načine.

U avgustu 2005. godine EU je izdvojila 8.000.000 evra iz svog budžeta za potrebe zaštite ljudskih prava u Belorusiji.

Pokret Zubr!

Opširnije:Zubr!

U Belorusiji postoji omladinski pokret pod imenom Zubr! baziran na sličnim pokretima poput OTPOR!, KMARA!... koji su postojali u nekim istočnoevropskim zemljama pre demokratskih revolucija koje su se u njima kasnije odigrale.

Pokret je postao poznat kada su se njegove vođe 2005. godine susrele u Litvaniji sa američkim državnim sekretarom Kondolizom Rajs.

Ujedinjenje opozicije

Opoziciju u Belorusiji čini veliki broj stranaka različitih političkih opredeljenja, zbog čega je bilo teško stvoriti kakav jači opozicioni blok koji bi mogao preoteti vlast Lukašenku.

Kongres SAD doneo je 2004. godine odluku o uvođenju sankcija Belorusiji i o pružanju finansijske pomoći opoziciji u Belorusiji.

Na velikoj opozicionoj konvenciji, na kojoj je bilo oko 900 predstavnika raznih političkih stranaka i frakcija, u oktobru 2005. godine između četvorice kandidata za zajedničkog kandidata opozicije izabran je Aleksandar Milinkijevič.

U predizbornoj kampanji opozicije učestvovale su NVO koje finansira Zapad(SAD i EU), a sam Milinkijevič se tokom iste susreo sa većim brojem zapadnih(SAD i EU) političara, između ostalog i sa:

• Angelom Merkel, kancelarom SR Nemačke
• Havijerom Solanom,
• Valdasom Adamkusom, predsednikom Litvanije
• Žoze Manuelom Barozom, predsednikom Evropske komisije. Tokom svoje kampanje Milikijevič je isticao njenu sličnost sa onom koju je u susednoj Ukrajini vodio Viktor Juščenko koja je na kraju dovela do demokratske revolucije u Ukrajini poznatijoj kao Narandžasta revolucija.

Izbori za predsednika 19. 3. 2006.

Pred izbore koji su zakazani, kao poslednju poruku svojim biračima i javnosti Belorusije, Milinkijevič je najavio da će izbori biti pokradeni i pozvao svoje pristalice da se mirnim protestima suprotstave izbornoj krađi i izbore za svoju pobedu.

Ministar unutrašnjih poslova Belorusije ponovio je da je na snazi zabrana okupljanja i da će se svi koji budu organizovali ili učestvovali na bilo kakvim javnim okupljanjima biti uhapšeni kao teroristi.

Lukašenko je više puta ponovio da se u Belorusiji neće desiti nikakva obojena ili cvetna revolucija i da će samo narod Belorusije odlučivati o njenoj budućnosti o kojoj se neće odlučivati na Zapadu(SAD i EU). Pred izbore Lukašenko je istakao da nijedna zgrada i državna institucije neće biti zauzeta mirnim protestima.