Obrazovanje u srednjem veku (Zapadna Evropa)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Razred u srednjem veku
Ovaj članak odnosi se na obrazovanje u srednjovekovnoj zapadnoj Evropi. Za ostale upotrebe pogledajte Obrazovanje u srednjem veku.

Obrazovanje u srednjem veku pre svega se orijentisalo na praktične potrebe. Mada je bilo ljudi koji su voleli znanje radi njega samog, oni su bili retkost i često su osećali potrebu da traže izgovore za svoju intelektualnu radoznalost. Kada su Jovan iz Solzberija i njegove kolege humanisti s kraja 12. veka iz čiste radoznalosti čitali prelepu pagansku prozu obavezno su isticali kako im je osnovni cilj da poboljšaju svoj latinski kako bi bolje proučavali crkvena dela.

Osnovni cilj bio je da svaki čovek poseduje znanje neophodno za obavljanje svog posla. Ostala znanja su bila suvišna, a mogla su biti i opasna. Na primer Filip de Novar je nagovarao mlade plemkinje da uče da čitaju kako bi mogle bolje da se mole ali žestoko se protivio da uče da pišu kako ne bi mogle pisati ljubavna pisma.

Srednjovekovno obrazovanje ne može se opisati samo kroz akademske ustanove kao što su škole i univerziteti, jer su i domovi velikaša predstavljali mesta gde su mlađi plemići sticali viteško obrazovanje. Proizvođenje mladića u viteza formalno je označavalo kraj školovanja i dokaz da može da zauzme svoje mesto u društvu. Žene velikaša su nadgledale obrazovanje plemkinja i pripremale ih za brak. U gradovima, sistem šegrta koji su uspostavili esnafi igrao je sličnu ulogu. Šegrti su živeli u majstorovoj kući i učili zanat pod njegovim nadzorom. Šegrt je prolazio kroz svoju konačnu proveru znanja u izradi majstorskog dela. Formalnim prijemom u gildu u statusu majstora on je završavao svoje školovanje.

Rasprostranjenost pismenosti[uredi]

Kroz ceo srednji vek knjiško znanje u Zapadnoj Evropi, sa izuzetkom Italije, uglavnom je bilo ograničeno na one koji su pripadali svešteničkim redovima. Do 12. veka pismenih laika bilo je izuzetno malo. Posle 1100. godine njihov broj se stalno uvećavao. Mnogi vladari i plemići znali su da čitaju, dok je među trgovcima i čitanje i pisanje sigurno bilo široko rasprostranjeno. Međutim, ne treba preuveličavati stvarne razmere pismenosti. Sve plemiće i većinu trgovaca opsluživali su činovnici koji su vodili njihovu prepisku i čitali im pisma koja su dibili. Istinski obrazovanih laika gotovo da nije bilo. Mada uobičajena tvrdnja da je Tomas Mor prvi učeni laik koji se pojavio u Engleskoj izaziva sumnju, teško je pronaći nekog pre njega. U Italiji je situacija u dobroj meri bila različita. Ovde je rimska tradicija nastavila da živi i tu je uvek bilo dobro obrazovanih laika i poslova koji su tražili obrazovane ljude, a koje se obavljali laici.

Škole u srednjovekovnoj Evropi[uredi]

Više škole u Rimskom carstvu bile su otvorene za svakoga ko je mogao da plati školarinu i dobijale su veliku novčanu pomoć od države. Njihov zadatak bio je da obučavaju pravnike i državne službenike. Zato se u njima najviše polagalo na učenje ubedljivog javnog govora pa su nazivane retorskim školama. U njima se izučavalo sedam slobodnih veština: gramatika, retorika, dijalektika, geometrija, matematika, astronomija i muzika. Boecije je podelio ove veštine u dve grupe tako da su prve tri činile tropuće (trivium) a preostale četiri četvoropuće (quadrivium). Rimske škole nestale su brzo nakon pada Rimskog carstva u svim delovima Evrope (u Britaniji odmah po povlačenju legija a u Galiji održale su se do petog veka). Međutim u Italiji one su nastavile da se razvijaju. Tamo je rimsko pravo ostalo na snazi i pravnici su se i dalje obučavali u retorskim školama. Ove škole takođe su obrazovale profesionalne pisce pisama koji su opsluživali nepismeno stanovništvo. Način rada i predmeti koji su se izučavali u ovim školama poslužili su kao uzori za crkvene škole koje su se postepeno razvijale u ostalim delovima zapadne Evrope.

Od 6. do 12. veka, gotovo sve škole zapadne Evrope imale su za cilj obučavanje sveštenika i bile su blisko povezane sa katedralama i manastirima. Svaki opat bio je obavezan da svojim iskušenicima pruži minimum verskog obrazovanja neophodan za vršenje njihovih verskih obaveza. Svi monasi morali su da znaju da čitaju svoje molitvenike i crkvene službe a bilo je veoma poželjno da neki nauče da pišu dovoljno dobro da bi mogli da proizvode knjige koje su manastiru neophodne. U nekim manastirima sa obrazovanjem se išlo mnogo dalje. U 6. veku, irski manastiri bili su središta obrazovanja gde su se izučavali i predavali klasici. Mešavina irskih i italijanskih uticaja proizvela je čuvene manastirske škole severne Engleske koje su uništili vikinški pljačkaški pohodi. Mada je takozvana karolinška renesansa bila usredsređena na dvorsku školu Karla Velikog, njen rad su nastavili razni manastiri poput svetog Martina u Turu, Fulde i Flerija. Poslednju od ovih velikih manastirskih škola vodili su Beku u Normandiji, Lanfrank i Anselmo od Kanterberija koji će postati prva dvojica normanskih arhiepiskopa u Kenterberiju. Ukratko pre 11. veka jedine škole u kojima se moglo steći više obrazovanje bile su u manastirima, ako se izuzme dvorska škola Karla Velikog, a gotovo svi stvarno učeni ljudi bili su monasi ili prelati koji su obučavani kao monasi.

Obrazovanje sveštenika u srednjem veku[uredi]

U 6. i 7. veku, sveštenici su sticali ono malo obrazovanja koje su imali u domovima episkopa. Svaki episkom imao je u svojoj službi izvestan broj mladih ljudi iz nižih svešteničkih redova čije je obrazovanje nadgledao. U nekim slučajevima učitelj je bio sam episkop, dok je u drugima unajmljivao posebnog školskog učitelja (magister scholarum). Kako je sveštenstvo vezano za katedrale postajalo sve organizovanije i kako su kolegijmi poprimili konačni oblik, školski učitelj je često postajao član kolegijuma koji je vodio redovnu školu. Karlo Veliki je naredio svojim episkopima da pri katedralama uspostave redovne škole, ali se ne zna u kojoj su ga meri oni poslušali. Većina škola koje su nastale tokom njegovog doba propale su tokom vikinške najezde. U 11. i 12. veku, crkveni sabori su redovno pozivali na osnivanje škola pri svakoj katedrali, ali trebalo je mnogo godina da se nametne poštovanje ovih odluka. Izgleda da je osnovni problem bio oklevanje kolegijuma da dodele sredstva od kojih bi se izdržavao učitelj. Tek u 13. veku, sistem katedralnih škola konačno je zaokružen.

Međutim mnogo pre toga nekoliko katedralnih škola su postale istaknuta središta znanja. Krajem 11. i u 12. veku škola u Šartru bila je poznata po predavanjima iz sedam slobodnih veština, naročito gramatike i retorike. Iz nje su izašli takvi ljubitelji latinskih klasika kao što su Jovan iz Solzberija i Hildebert iz La Mana. Škole pri katedralama u Lionu i Parizu bile su poznate po proučavanju teologije.

U ovim katedralnim školama izučavali su se predmeti iz trivijuma ili i iz trivijuma i iz kvadrivijuma. Priscijan i Donat korišćeni su kao udžbenici u nastavi gramatike. Aleksandar iz Vila Dea sastavio je 1199. godine udžbenik zvani Doctrinale, koji je ostao osnovni udžbenik kroz čitav srednji vek. On je bio naročito koristan zato što je bio pisan u stihu pa ga je bilo lako pamtiti. Pored toga učenici su čitali odlomke iz Ovidija, Vergilija i Horacija. Retorika je predavana prema tradicionalnim formulama kao veština izražavanja. Dijalektika se u suštini svodila na učenje logike. Geometrija je obuhvatala ono malo znanja o geografiji. Pre uvođenja arapskih znanja, matematika je bila tek nešto više od proučavanja tablica uz pomoć kojih su se izračunavali datumi pokretnih praznika uz nešto vežbanja u upotrebi računaljke. Iako su iz ovih škola izašli neki veoma obrazovani ljudi to su bile osnovne škole sa zadatkom da obezbede pismene sveštenike za crkvene upotrebe. Sve više obrazovanje do kojih se u njima dolazilo bilo je manje-više stvar slučaja ili preduzimljivosti pojedinih učitelja, a ne deo obrazovnog sistema.

Osnovno obrazovanje u srednjem veku[uredi]

Posle pojave univerziteta, katedralne i manastirske škole konačno su postale osnovne škole bez ikakvih ambicija da se bave višim obrazovanjem. Istovremeno se pojavilo još mnogo drugih osnovnih škola. Čak i u ranom srednjem veku neki gradovi imali su škole, a od 13. veka gradske osnovne škole bile su opšta pojava. Mnogi pripadnici sveštenstva bavili su se podučavanjem. U poznom srednjem veku postalo je uobičajeno da plemić ili bogati trgovac uspostavi fond za doživotno izdržavanje sveštenika koji će izgovarati molitve za njihovu dušu.

Pošto ovo nije mogao biti jedini posao svešteniku je stavljeno u zadatak da vodi školu. U 14. veku, Viljem iz Vikema, episkop Vinčestera, došao je na ideju da osnuje školu čiji će jedini cilj biti priprema učenika za univerzitet. On je osnovao Vinčester koledž kao osnovnu školu sa koje su učenici odlazili u drugu ustanovu koju je on osnovao – novi koledž u Oksfordu. Kasnije osnovani Iton bio je u sličnoj vezi sa Kraljevskim koledžom u Kembridžu. Dakle do 14. veka sve katedrale, manastiri i gradovi imali su osnovne škole, a postojao je i veći broj škola istog nivoa.

Univerziteti u srednjem veku[uredi]

Srednjovekovni univerziteti

Univerziteti su daleko najznačajnije obrazovne institucije u srednjem veku. Reč universitas u osnovi znači sve, u kolektivnom smislu, i mogla se primeniti na svaku grupu ljudi koji su sarađivali sa zajedničkim ciljem. Univerziteti su bili obrazovne gilde. U severnoj Evropi, to su bile gilde profesora dok su u Italiji i južnoj Evropi bile gilde studenata. U oba slučaja, one su osnivane da zaštite svoje članove i da unaprede njihove zajedničke interese. Pošto su profesori ili studenti mogli da osnuju takve organizacije za zajedničko delovanje bez naročite dozvole vladra i bez privlačenja pažnje savremenih hroničara, ne može se odrediti tačan datum nastanka tri najstarija univerziteta: u Bolonji, Parizu i Oksfordu, dok je datum osnivanja Kembridža krajnje nepouzdan. Sve što se zna jeste kada su dobili neku vrstu zvaničnog priznanja. Kasnije univerzitete osnivali su vladari pa se datumi njihovog osnivanja mogu pouzdano utvrditi.


Bolonjski univerzitet u srednjem veku[uredi]

Bolonja je bila naročito poznata po dobrim predavačima veštine izražavanja i jedan broj značajnih dela o retorici stvorili su tamošnji učitelji. Zatim su u 11. veku italijanski pravnici počeli da izražavaju nezadovoljstvo jednostavnim priručnicima rimskog prava koje su koristili i tražili su da se dublje upoznaju sa svojom strukom. Ovo oduševljenje uvećano je ponovnim otkrivanjem najvažnijeg dela Justinijanovog Zbornika građanskog prava (Corpus Iuris Civilis)-Digesta. Ubrzo su italijanski učenici izučavali rimsko pravo u celini, a glavno središte tih izučavanja bila je Bolonja. Krajem 11. veka pominje se čuveni učitelj iz Bolonje Pepo. Međutim, čovek koji je zaista proslavio Bolonju kao srdište istraživanja prava bio je Jernerije, koji je izglea prvi put upotrebio opširna znanja iz rimskog prava kako bi komentarisao zakonike koji su tada bili u praktičnoj upotrebi. Gracijan je radio u Bolonji sredinom 12. veka. Pošto se izučavanje medicine već proširilo po Italiji iz čuvene medicinske škole u Salernu, Bolonja je krajem 12. veka nudila podučavanje iz bar četiri predmeta: retorike, građanskog prava, kanonskog prava i medicine. Slava bolonjskih škola privlačila je studente iz cel zapadne Evrope koji su se tu okupljali da bi učili od raznih učitelja. Ovi studenti nisu mogli da se zaštite kao pojedinci od prevelikih cena koje su im nametali stanodavaci i dućandžije pa su ubrzo osnovali dve gilde radi međusobne zaštite. Studenti koji su došli izvan Italije osnovali su Ultramontansku gildu ili naciju dok su Italijani činili Cismontansku ligu. Svaku naciju vodio je izabrani rektor (rektor). Ubrzo su učitelji raznih predmeta stvorili sopstvene gilde ali su studentske gilde imale glavnu reč o svim pitanjima osim određivanja neophodnog nivoa znanja da bi se stekla diploma. Učitelji, odnosno profesori, morali su da se zakunu na pokornost rektorima, da pitaju za njihovu dozvolu pre nego što izađu iz grada, kao i da plaćaju ako zakasne na predavanja ili ako ga previše produže.

Pariski univerzitet u Srednjem veku[uredi]

Krajem 11. veka katedralna škola u Parizu postala je značajno obrazovno središte. Kancelar, službenik kolegijum kome je poveren nadzor nad školom i koji je davao dozvole za predavanja, odobravao je učiteljima sa odgovarajućim kvalifikacijama da drže predavanja u kućama blizu katedrale Notr Dam na Il de la Siteu. Jedina stvarna veza između ovih učitelja i same katedralne škole sastojala se u tome što im je dozvole davao i oduzimao kancelar-. Svaki učitelj iznajmljivao je pogodnu sobu i naplaćivao svoj rad a svršeni studenti dobijali su dozvolu da predaju i diplomu od kancelara. Gijom iz Šampoa i Petar Abelar bili su učitelji pod pokroviteljstvom Notr Dama kada su vodili svoje čuvene rasprave o prirodi univerzalija. Zategnutost između kancelara i učitelja bila je neizbežna naročito ako bi se među ovim drugim našao neko slobodouman poput Abelara. Na brežuljku na levoj obali Sene, tačno naspram Il de la sitea uzdizao se manastir Sen ženevjev. Na njegovom mestu danas se nalazi Panteon, ukrašen muralima koji prikazuju život i dobra dela svete Ženevjeve. Učitelji koji bi se posvađali sa kancelarom obično bi prelazili preko reke da bi predavali pod zaštitom opata. Vremenom kraj ovog manastira i padina koja se spuštala prema Seni prekriveni su školama, dok su Il de la Site učitelji gotovo sasvim napustili. Upravo tu, na levoj obali usred Latinske četvrti nalazi se i danas Pariski univerzitet. Do kraja 12. veka učitelji koji su predavali u Parizu osnovali su gildu odnosno univerzitet. U jednoj povelji Filipa Avgusta iz 1200. godine kojom se daju povlastice pariskim profesorima i studentima, pominje se univerzitet a deset godina kasnije pomenut je univerzitetski zvaničnik koji se naziva proktor. Do 1219. godine predavači su se podelili na četiri nacije, svaka sa proktorom na čelu: Francuska, Normandija, Pikardija i Engleska. Oko sredine 13. veka pojavljuje se izabrani glavar svih profesora koji se naziva rektor. Profesori teologije, kanonskog prava i medicine osnovali su posebne fakultete sa dekanima na čelu. Tako je rektor teorijski bio samo čelnik fakulteta slobodnih veština ali pošto je ovaj bio daleko najveći on je polagao pravo na položaj glavnog zvaničnika univerziteta. To pravo mu je i priznato ali tek posle duge i ogorčene borbe sa dekanom teološkog fakulteta.

Oksfordski univerzitet u Srednjem veku[uredi]

Grad Oksford nalazi se u geografskom središtu Engleske, pa su tokom prve polovine 12. veka putujući profesori iz Pariza održavali povremeno predavanja. Manje-više neprekidna neprijateljstva između engleskog kralja Henrija II i francuskog kralja Luja VII otežavali su položaj engleskih učenih ljudi u Parizu i Henri je 1167. godine naredio svima njima da se vrate kući. Ovim je označen početak zasnivanja velikog školskog središta u Oksfordu. Znamo da je 1185. godine Giraldus Kambrensis pročitao jedno od svojih dela pred velikim skupom profesora i studenata, kao i da je 1209. jedan možda previše oduševljeni hroničar procenio broj studenata u Oksfordu na 3000. Za čelnika univerziteta sa nazivom kancelar prvi put čujemo 1214. godine. Jedno vreme profesori su bili podeljeni u dve nacije, severnu i južnu, kojima su na čelu bili proktori, ali do kraja 13. veka nacije su ukinute mada su dva proktora ostala kao univerzitetski zvaničnici. Za razliku od Pariza viši fakulteti na Oksfordu nisu imali dekane, niti su bili posebno organizaciono izdvojeni. Kancelar i proktori bili su zvaničnici univerziteta u celini a većina upravnih poslova obavljena je na zajedničkoj skupštini svih profesora.

Kembrički univerzitet u Srednjem veku[uredi]

Poreklo Kembridža je veoma maglovito ali sve ukazuje da su ga osnovali došljaci iz Oksforda i Pariza. Pošto prvi univerziteti nisu umali svoje zgrade nego su samo iznajmljivali neophodne objekte, profesori i studenti lako su se odlučivali na selidbu. U nekoliko navrata bilo je odlazaka iz Oksforda zbog sukoba sa gradskim ili kraljevskim vlastima i neki koji su tada otišli očigledno su se nastanili u KembridžuStudenti Pariza ozbiljno su se sukobili sa kraljicom-namesnicom Blanšom od Kastilje i papskim legatom koji joj je pomagao da vlada u ime njenog maloletnog sina (1230). Pevajući prostačke pesmice o odnosima kraljice i legata pripadnici univerziteta masovno su napustili Pariz. Mnogi su otišli u anžer, koji je tada držao Blanšin ogorčeni neprijatelj Petar od Drea, vojvoda Bretanje, ali ostali su dospeli u Kembridž.

Ostali srednjovekovni univerziteti[uredi]

U 13,14 i 15. veku osnovani su mnogi univerziteti. Jednim iseljavanjem iz Bolonje u Padovi je 1222. godine osnovan univerzitet. Fridrih II uspostavio je 1224. godine u Napulju prvi univerzitet koji je stvoren po nalogu nekog vladara. Kako bi pomogao suzbijanje albižanskih jeretika papa je 1230. u Tuluzu osnovao univerzitet. Krajem 13. veka mnogi univerziteti osnovani su u Španiji i Portugalu. Tokom 14. veka sedam ih je osnovano u Italiji, četiri u Francuskoj i pet u Nemačkoj. Tokom 15. veka osnovano je još sedm univerziteta u Francuskoj i još nekoliko u Italiji i Nemačkoj.

Odlike srednjovekovnih univerziteta[uredi]

Mada su univerziteti u Parizu, Oksfordu i Kembridžu bili po mnogo čemu različiti, imali su u suštini iste osnovne osobine, pa se o njima mogu doneti neki uopšteni zaključci. Svaki od ovih univerziteta vodio je dugu bitku za nezavisnost, kako od crkvenih tako i od laičkih vlasti. Pošto su svi profesori i studenti imali svešteničke tonzure i pošto su svi bili zaređeni oni su teorijski bili izuzeti od hapšenja ili kažnjavanje od strane svetovne vlasti. U stvari čelnici univerziteta obezbedili su sebi široka svetovna ovlašćenja. Načini na koji su stizali do ovog cilja bili su slični. Počinjalo bi tako što bi student učinio neki prestup poput nereda u krčmi ili silovanja. Onda bi građani i njihovi zvaničnici pokušali da pohapse studente. Došlo bi do nemira koji su nekada znali da sasvim izmaknu kontroli. Jednom prilikom oksfordski studenti su nekoliko dana bili pod pravom oružanom opsadom. Pošto su studenti takođe bili naoružani došlo je do žestokog sukoba koi jeokončan tek dolaskom kraljeve vojske. Posle takvih nemira univerzitetski zvaničnici uputili bi žalbu kralju koji je spor gotovo uvek rešavao tako što bidavao većim ovlašćenja čelniku univerziteta. U slučaju da kralj okleva univerzitet bi se oslonio na papsku podršku. Kancelar Oksforda dobio je puna pravosudna ovlašćenja nad profesorima, studentima i njihivim slugama. Kada se univerzitet u Parizu tek pojavio dodela diploma i dozvola za predavanje bila je u rukama kancelara kolegijuma Notr-Dama a sudska ovlašćenja iz oblasti crkvenog prava nad profesorima i studentima imao je pariski episkop. Posle duge, žestoke borbe tokom koje su upućene mnoge žalbe papi, ovlašćenja episkopa i kancelara, ovlašćenja episkopa i kancelara svedene su na puke formalnosti. Pravosudne dužnosti prenesene su na rektora dok je kancelar ci dalje izdavao dozvole, ali bilo mu je zabranjeno da odbije da ih dodeli ljudima koje mu predlože fakulteti. Oksford je bio još uspešniji episkop Linkolna živeo je daleko od Oksforda, a njegov predstavnik u gradu, arhiđakon Oksforda nije mogao da se meri sa kancelarom univerziteta. Vrlo brzo kancelar je stekao potpuna pravosudna ovlašćenja u pogledu crkvenog prava, ne samo nad profesorima i studentima već i nad samim gradom Oksfordom.

Studije[uredi]

Srvo.jpg

Da bi bio primljen na univerzitet od studenta se očekivalo da dokaže da zna da čita i piše na latinskom, ali prijemni ispiti su shvatani olako i mnogi studenti su dolazili nespremni. Upravo zbog ovoga osnovao je Viljem iz Vikema Vinčester koledž za pripremanje studenata. Po prijemu student je počinjao da radi na gramatici, retorici i logici. Profesor bi uzeo neki udžbenik, pročitao tekst i komentare teksta koje su sačinili njegovi istaknuti prethodnici i onda je dodavao svoje komentare. Ovaj postupak nazivan je slušanjem knjige. U Parizu student koji odsluša dve knjige o gramatici i pet o logici sticao je diplome iz ovih veština. To je značilo da je neka vrsta profesorskog šegrta, asistenta, i da je mogao da podučava druge koji su težili istom stepenu. Pošto odsluša pet knjiga Aristotela i nekoliko matematičkih dela sticao je pravo na dozvolu za predavanje. Pored slušanja knjiga od studenta se očekivalo i da nekoliko i sam pročita. Na Oksfordu je kandidat za neki stepen morao da dovede određeni broj profesora koji bi se zakleli da je on odslušao i pročitao tražena dela. Mada je student mogao da se upusti u proučavanje neophodna za sticanje doktorskog zvanja u kanonskom ili građanskom pravu a bez prethodno stečenog magistarskog stepena, ovaj stepen bio je neophodan za napredovanje u medicini i teologiji. Pravo je predavano metodom koji je gore opisan, čitanjem teksta i komentarima profesora. U medicini studenti su slušali dve vrste dela, ona o teoriji i ona o praksi. Prave prakse u današnjem smislu nije bilo kao što nije bilo ni pravih laboratorija. Najcenjeniji i najomiljeniji predmet bila je teologija i tu je dostizanje doktorskog zvanja predstavljalo veliki uspeh. Magistar bi četiri godine morao da sluša predavanja o Bibliji i još dve godine rasprave o delu Sentencije Petra Lombardada bi postao diplomirani teolog. Zatim je učio još šest godina, koje su takođe uglavnom bile posvećene Bibliji i Sentencijama da bi dobio dozvolu da predaje teologiju. Obično bi bila potrebna još jedna godina da bi i formalno postao doktor i da bi dobio doktorsku katedru. Tokom svih ovih godina učenja student je učestvovao u mnogim raspravama, odnosno javnim razgovorima o teološkim pitanjima. Učestvovanje u određenom brou rasprava bio je neophodan uslov za sticanje diplome. Po pravilu on je takođe morao da održi određeni broj propovedi.


Degradacija studija[uredi]

Mnogim studentima bilo je veoma teško da ispune uslove za dobijanje diplome pa su tražili popuste odnosno ublažavanje nekih uslova. Nastavno osoblje obično im je izlazilo u susret ako im se, u zamenu za to, priredi veličanstvena gozba sa mnogo jela i pića. Ubrzo niko nije mogao da ispuni uslove i svi su sticali diplome preko popusta. Trebalo je samo provesti dovoljno vremena na univerzitetu i imati dovoljno novca da bi se podmirili troškovi popusta. Niko nije išao na predavanja a pošto su profesori bili plaćeni po času predavanja uskoro nije ni bilo. Samo onaj ko je zaista želeo da uči i ko može da nađe nekoga ko će ga podučavati mogao je nešto da nauči.

Stvaranje koledža[uredi]

U drugoj polovini 13. veka jedan broj pobožnih i dobrodušnih ljudi zabrinuo se nad gorkom sudbinom siromašnih studenata. Smeštaj i hrana bili su preskupi tako da ih mnogi nisu mogli priuštiti. Ovi dobrotvori osnivali su ustanove gde su siromašni studenti mogli da se hrane i da stanuju besplatno ili za vrlo malo novca. Da bi se bar donekle obezbedilo pristojno ponašanje studenata u ovim ustanovama sa njima je živeo jedan ili više profesora. Kada bi poželeo nešto da nauči student bi se obratio za pomoć nekom od profesora koji su živeli pod istim krovom. Tako su nastali koledži koji su imali veliku ulogu u razvoju tri velika evropska univerziteta (Pariski, Oksford, Kembridž). Prvi koledž u Parizu osnovao je bogati trgovac Robert de Sorbon 1258. godine i njegova Sorbona čuvena je i dan danas. Do 1500. godine u Parizu je postojalo šezdesetak koledža. Volter iz Mertona, episkop Ročestera, osnovao je 1260. godine Merton koledž u Oksfordu a otprilike u isto vreme Džon Baliol, velmoža iz severne Engleske, uspostavio je Baliol koledž. Koledže su bogato obdarivali posedima i prihodima.

Ponašanje studenata i profesora[uredi]

Studenti srednjeg veka nisu se mnogo razlikovali od današnjih. Neki su učili a neki nisu. Mnogo su pili i jurili žene. Većina ih često nije imala ni prebijene pare. Sačuvani su neki priručnici sa predlošcima za pisma koja su koristili studenti. Mnoga pisma predstavljaju primere različitih izgovora kako bi se od roditelja ili rođaka iskamčio novac ali ima i onih koji uče kako pozvati devojku na večeru. Mnogi profesori i studenti su se nasilnički ponašali. Jedan nemački profesor koji je pobio nekoliko svojih kolega otpušten je tek kada je jednog izbo nožem na sastanku nastavničkog osoblja. Oksfordski pravilnik zabranjivao je studentima da donose lukove i strele na čas. Krađe i provale studenata bile su više nego česte. Međutim važno je napomenuti da nije bilo teško steći status studenta, pa je to bila dobra maska za ljude koji su bili zločinci. Studenti nisu potpadali pod nadležnost svetovnih sudova a crkveni sudovi bili su poznati po svojoj blagosti.

Univeriteti i škole u srednjem veku[uredi]

U srednjem veku javila se potreba za otvaranjem škola i univerziteta. Škole su se otvarale pri crkvama i manastirima. Učilo se:čitanje, pisanje, pevanje i računica. Verski spisi koristili su se kao udžbenici koristili su se verski spisi. Najveći deo stanovništva ostao je nepismen.

Značaj univerziteta[uredi]

Uprkos mnogim i očiglednim manama univerzitet je imao veliki značaj za razvoj srednjovekovne civilizacije pa i za razvoj celokupne evropske civilizacije. On je pomagao učene ljude i pružao povoljne uslove za sticanje znanja. Većina učenih ljudi poznog srednjeg veka bili su povezani sa univerzitetima. Osim toga pojedini fakulteti važili su za autoritete u svojim oblastima tako da se jednom prilikom papa izvinio zato što je presudio neki teološki spor, a da se prethodno nije konsultovao sa teološkim fakultetom iz Pariza. Diplomci univerziteta popunjavali su radna mesta za koje je bilo potrebno obrazovanje. Tako su magistri veština koji nisu ostali na univerzitetu postajali učitelji u školama. Doktori građanskog prava postajali su advokati u zemljama u kojima je primenjivano rimsko pravo ili službenici svetovnih vladara. Zvanje doktora teologije vodilo je ili do predavača na univerzitetu ili do napredovanja u crkvenoj službi. Ukratko, malo je verovatno da bi do opšteg napretka civilizacije koji je obeležio pozni srednji vek uopšte došlo bez univerziteta.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

  • Sindi Peinter: Istorija srednjeg veka, Klio, Beograd 1997.
  • Oksfordska istorija srednjeg veka, Klio, Beograd 1998.

Spoljašnje veze[uredi]