Ogist Kont

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ogist Kont

Ogist Kont
Ogist Kont

Informacije
Datum rođenja 19. februar 1798.
Mesto rođenja Monpelje (Francuska)
Datum smrti 5. septembar 1857.
Mesto smrti Pariz (Francuska)
Rad

Ogist Kont (fr. Auguste Comte; Monpelje, 19. februar 1798Pariz, 5. septembar 1857) je bio francuski matematičar, filozof i mislilac, koji je prvi smislio reč sociologija. Poznat je kao osnivač pozitivizma, pravca filozofije, koji uzima iskustvo, kao glavni način spoznaje. Bio je prvi koji je primenio naučni metod za opisivanje društva.

Život[uredi]

Rođen je u Monpeljeu u jugozapadnoj Francuskoj. Upisao se na politehniku u Parizu. To je bio čuveni fakultet, koji je bio poznat po privrženosti francuskim idealima republikanizma i progresa. Politehnika je bila zatvorena 1816, da bi se napravila reorganizacija. Zbog toga je Kont napustio te studije i prešao je na medicinu u Monpeljeu. Kada se Politehnika ponovo otvorila nije tražio prijem.

Vrativši se u Monpelje Kont je došao u sukob sa svojom porodicom privrženoj katoličanstvu i monarhizmu. Zbog toga se ponovo zaputio za Pariz, gde je zarađivao radeći sitne poslove. U avgustu 1817. postao je student i sekretar grofa Sen Simona, koji je uveo Ogista Konta u intelektualno društvo. Kont se 1824. razišao sa Sen Simonom zbog nepremostivih međusobnih razlika.

Kont je tada znao da želi da radi na filozofiji pozitivizma. Taj plan je publikovao 1822. kao „Plan naučnih proučavanja za reorganizaciju društva“. Nije uspeo da dobije akademski položaj, pa je pri svakodnevnom preživljavanju zavisio od sponzora i prijatelja spremnih da mu pomognu. Oženio se Karolin Masen, ali rastali su se 1842. Bio je 1826. u duševnoj bolnici, koju je napustio, a da se nije izlečio. Napisao je

  • šestotomni „Kurs pozitivističke filozofije“ od 1830. do 1842.
  • četvorotomni „Sistem političkog pozitivizma“ je napisao od 1851. do 1854.

Učenje[uredi]

Moto Ordem e Progresso („Red i napredak“) na zastavi Brazila inspirisan je Kontovim pozitivističkim motom pozitivizma: L'amour pour principe et l'ordre pour base; le progrès pour but („Ljubav kao princip i red kao baza; napredak kao cilj“). Nekoliko ljudi u Brazlu, koji su izvršili državnu udar i proglasili Brazil republikom bili su sledbenici ideja Ogista Konta

Jedan univerzalni zakon, koga je Kont video u svim naukama nazivao je „zakon tri faze“. Po njemu društvo prolazi kroz te tri faze:

  • teološka
  • metafizička
  • naučna

Zadnjoj naučnoj fazi je dao ime pozitivna faza. Teološka faza se sa perspektive francuskog društva 19. veka smatrala faza, koja je prethodila prosvetiteljstvu, u kojoj bog određuje ljudski položaj u društvu i društvene stege. Pod metafizičkom fazom on nije smatrao Aristotelovu metafiziku ili metafiziku antičkih Grka. Ta ideja je bila bazirana na Francuskoj revoluciji iz 1789. Metafizička faza je uključivala univerzalna prava, koja su bila iznad autoriteta bilo koga ljudskog bića, iako za ta prava se nije moglo reći da su bila sveta. Ono što je smatrao naučnom fazom je bilo ono što je došlo nakon neuspeha revolucija i Napoleona. To je bila mogućnost da ljudi mogu naći rešenja socijalnih problema i sprovesti ih u život. Kontov zakon tri faze bio je jedna od prvih teorija socijalnog evolucionizma.

Druge univerzalne zakone nazivao je enciklopedijski zakoni. Kombinujući te zakone Kont je razvio sistematsku i hijerarhijsku klasifikaciju svih nauka, uključujući neorgansku fiziku (astronomiju, geonauke i hemiju) i organsku fiziku (biologija i socijalna fizika, koja je kasnije postala sociologija).

Imao je ideju specijalne nauke sociologije kao poslednje i najveće od svih nauka, koja će uključivati sve druge nauke i koja će integrisati nalaze u kohezivnu celinu.

Kontovo objašnjenje pozitivističke filozofije uvelo je značajan odnos između teorije, prakse i ljudskog razumevanja sveta. Kont kaže:

Vikicitati „Tačno je da se svaka teorija mora zasnivati na opaženim činjenicama. Jednako je tačno da se ne može posmatrati bez vodstva neke teorije. Bez takvoga vodstva, naše činjenice bi bile besplodne. Ne bi ih mogli zadržati. Većinom ih čak ne bi mogli ni primetiti.”
({{{2}}})

On je smislio novu kovanicu „altruizam“, koja se odnosila na moralnu obavezu pojedinaca da služi druge i da stavlja njihove interese iznad vlastitih. Suprostavljao se ideji individualnig prava, smatrajući da nisu konzistentna sa etičkim obavezama.

Prema Ogistu Kontu, porodica je osnovna jedinica društva, jer ona predstavlja prirodno stanje čovekove aktivnosti i u njoj vladaju odnosi koji čine prirodni temelj svih odnosa u društvu. To su odnosi nejednakosti (između polova, generacija) i odnosi podređenosti (između generacija i na osnovu starešinstva). U skladu sa tim, Kont navodi četiri klase koje čine društvenu strukturu:

  • Spekulativna klasa — nosioci naučne, filozofske i estetske delatnosti, koji imaju najviši položaj u društvu;
  • Praktična klasa — predstavnici proizvodnje i prometa (bankari, trgovci, preduzetnici);
  • Poljoprivrednička klasa;
  • Radnička klasa.

Tokom Kontova života na njegov rad se ponekad gledalo sa skepticizmom, jer je uzdizao pozitivizam do religije i sebe je nazivao papom pozitivizma. Skovao je i reč „sociologija“, da bi označio novu nauku o društvu. Ranije je koristio izraz „socijalna fizika“, da bi označio pozitivnu nauku o društvu.

Kont se smatra prvim zapadnim sociologom. Ibn Haldun je bio pre njega na Istoku. Kontovo isticanje kvantitativnoga, matematičke baze za donošenje odluka ostalo je do danas.

Bibliografija[uredi]

  • Henri Gouhier, La vie d'Auguste Comte, Gallimard, 1931 ;
  • Jean Delvolvé, Réflexions sur la pensée comtienne, Félix Alcan, 1932 ;
  • Laurent Fedi, Comte, Les Belles Lettres, 2000, réédition 2005 ;
  • Laurent Fedi, L’organicisme de Comte, in Auguste Comte aujourd’hui, M. Bourdeau, J.-F. Braunstein, A. Petit (dir), Kimé, 2003, pp. 111-132 ;
  • Laurent Fedi, Auguste Comte, la disjonction de l’idéologie et de l’Etat, Cahiers philosophiques, n°94, 2003, pp. 99-110 ;
  • Laurent Fedi, Le monde clos contre l’univers infini : Auguste Comte et les enjeux humains de l’astronomie, La Mazarine, n°13, juin 2000, pp. 12-15 ;
  • Laurent Fedi, La contestation du miracle grec chez Auguste Comte, in L’Antiquité grecque au XIXè siècle : un exemplum contesté ?, C. Avlami (dir.), L’Harmattan, 2000, pp. 157-192 ;
  • Laurent Fedi, Auguste Comte et la technique, Revue d’histoire des sciences 53/2, 1999, pp. 265-293 ;
  • Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 1 : sous le signe de la liberté, Vrin, 1932 ;
  • Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 2 : Saint-Simon jusqu'à la restauration, Vrin ;
  • Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 3 : Auguste Comte et Saint-Simon, Vrin, 1941 ;
  • Henri Gouhier, Oeuvres choisies avec introduction et notes, Aubier, 1941 ;
  • Georges Canguilhem, « Histoire des religions et histoire des sciences dans la théorie du fétichisme chez Auguste Comte », Études d'histoire et de philosophie des sciences, Vrin, 1968 ;
  • H.S. Jones, ed., Comte: Early Political Writings, Cambridge University Press, 1998;
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la théorie sociale du positivisme, Seghers, 1972 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte, la science sociale, Gallimard, 1972 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le projet anthropologique d'Auguste Comte, SEDES, 1980, réédition L'Harmattan, 1999 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, L'anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Lib. Honoré Champion, 1980 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Entre le signe et l'histoire. L'anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Klincksieck, 1982, réédition L'Harmattan,1999 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le positivisme, Coll."Que sais-je?", PUF, 1982 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le concept de science positive. Ses tenants et ses aboutissants dans les structures anthropologiques du positivisme, Méridiens Klincksieck, 1983 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le positivisme d'Auguste Comte, L'Harmattan, 2006 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la science politique, in Auguste Comte, Plan des travaux scientifiques nécessaires pour réorganiserla société, L'Harmattan, 2001;
  • Angèle Kremer-Marietti, L'humanisme entre positivisme et nihilisme in L'Art du Comprendre , 2006, N°15.
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et l'histoire générale, in Auguste Comte, Sommaire appréciation de l'ensemble du passé moderne, L'Harmattan, 2006 ;
  • Pierre Macherey, Comte. La philosophie et les sciences, PUF, 1989 ;
  • Gertrud Lenzer, Auguste Comte: Essential Writings (1975), New York Harper, Paperback, 1997 ;
  • Raquel Capurro, Le positivisme est un culte des morts : Auguste Comte, Epel, 1999 (traduit en français en 2001) : l'étude la plus récente sur la vie d'Auguste Comte, la vision sans complaisance d'une psychanalyste de l'école de Lacan ;
  • Auguste Comte, Positive Philosophy of Auguste Comte, Part I (1855), translated by Harriet Martineau, Kessinger Publishing, Paperback, 2003 ; Also available from the McMaster Archive for the History of Economic Thought, Volume One Volume Two Volume Three
  • Pierre Laffitte (1823-1903): Autour d'un centenaire, in Revue des Sciences et des Techniques en perspective, 2ème série, vol. 8, n°2, 2004, Brepols Publishers, 2005 ;
  • Zeïneb Ben Saïd Cherni, Auguste Comte, postérité épistémologique et ralliement des nations, L'Harmattan, 2005 ;
  • Mary Pickering, Auguste Comte: An Intellectual Biography, Cambridge University Press (1993), Paperback, 2006 ;

Spoljašnje veze[uredi]