Oligarhija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Deo serije o politici
Osnovni oblici vladavine
Struktura moći
Autonomija
Federalizam
Integracija
Administrativna podela
Izvor moći
Demokratija
moć većine
Oligarhija
moć manjine
Autokratija
moć pojedinca
Hibridi
Ostali
Ideologija moći
Monarhija i republika
društveno-političke ideologije
Autoritarnost i liberalnost
društveno-ekonomske ideologije
Anarhizam i etatizam
građansko-slobodarske ideologije
Globalna i lokalna
geo-kulturne ideologije
Portal Politika

Oligarhija — vladavina manjine (grčki oligos – „malo” i arkhê – „vladanje”),[1][2][3] je vrsta vlasti u kojoj je većina političke moći u rukama malog dela populacije, ali koje je nominalno najmoćnije, bilo po svom bogatstvu, vojnoj sili, strahovladi ili političkom uticaju.

Politički analitičari kažu da je svako društvo neizbežno oligarhijsko ma koji politički sistem gledali. Broj članova oligarhije ne predstavlja jedan siguran kriterijum za određivanje oligarhijskog sistema. Stoga je bitno analizirati s više pažnje kriterijume pripadnosti oligarhijskom društvu: kako postati član, kako isti ostati i kako izaći iz tog društva. Razne vrste kriterijuma, više ili manje službene i više ili manje stabilne u vremenu, mogu ući u igru. Oligarhije su složeni politički sistemi sa često više krugova moći, koja je sve više i više koncentrisana, specijalizovana skladno domenu moći, na primer — ekonomska, pravna, religiozna, vojna, tehnološka, itd, čije izražavanje je često diskretno i kolegijalno. U tom slučaju obično govorimo o dominantnim porodicama za koje politička pozicija jeste deo nasledstva koji se prenosi deci i čije obrazovanje je organizovano u toj perspektivi. Najaktuelniji primer takvog ponašanja koji nam je svima poznat jesu porodice Buš i Kenedi u Sjedinjenim Američkim Državama. Treba reći da je oligarhijsko društvo nestabilno, njegova moć se menja vremenom (bilo da opada ili raste) i taj fenomen je dodatno zakomplikovan spoljašnjim uticajima, na primer — ratni uslovi dopuštaju jednom pojedincu da koncentriše i uzme veliki deo moći, ali uz rizik da će postojeća oligarhija nestati bilo porazom bilo pobedom (Rim koji je i pored osvajanja doživeo debakl).

Slučajevi koji se doživljavaju kao oligarhije[uredi | uredi izvor]

Filipini[uredi | uredi izvor]

Tokom predsedništva Ferdinanda Markosa od 1965. do 1986. godine, na Filipinima se pojavilo nekoliko monopola, posebno oko porodice i bliskih saradnika predsednika. Ovaj period, kao i naredne decenije, navele su neke analitičare da opisuju zemlju kao oligarhiju.[4][5][6][7] Predsednik Rodrigo Duterte, koji je izabran 2016. godine, govorio je o razbijanju oligarhije tokom svog predsedništva.[8][7]

Ruska Federacija[uredi | uredi izvor]

Od raspada Sovjetskog Saveza i privatizacije privrede u decembru 1991. godine, multinacionalne korporacije u privatnom vlasništvu u Rusiji, uključujući proizvođače nafte, prirodnog gasa i metala, dovele su, prema mišljenju mnogih analitičara, do uspona ruskih oligarha.[9] Većina njih je direktno povezana sa najvišim državnim zvaničnicima, kao što je predsednik.

Iran[uredi | uredi izvor]

Religiozna vlada Irana formirana nakon Iranske revolucije 1979. opisuje se kao klerikalna oligarhija koju predvodi koalicija militantnih homeinističkih ideologa i fundamentalističkog šiitskog sveštenstva. Vladajući sistem koji predvode klerikalni oligarsi poznat je kao „Velajat e-Fakih”, tj. vlada klasa dvanaestočlanih šiitskih marja označenih titulom „ajatolah”. Najviši šiitski sveštenik u političkom sistemu je „Rahbar” (vrhovni vođa) koji služi doživotno i koji se smatra Masumom (nepogrešivim) i „zaštitnikom vere” u homeinističkoj teologiji. Klerikalni oligarsi nadgledaju rad parlamenta i kontrolišu oružane snage, državne medije, sektore nacionalne privrede i verske fondove. Rahbar je takođe vojni šef Iranskih oružanih snaga i direktno kontroliše konglomerat homeinističkih paravojnih formacija poznatih kao IRGC.[10][11]

Sjedinjene Države[uredi | uredi izvor]

Šefovi Senata, korporativni interesi kao džinovske vreće novca koje se nadvijaju nad senatorima.[12]

Neki savremeni autori okarakterisali su uslove u Sjedinjenim Državama u 21. veku kao oligarhijske po prirodi.[13][14] Sajmon Džonson je 2009. napisao da je „ponovno pojavljivanje američke finansijske oligarhije sasvim skorašnje“, strukture koju je označio kao „najnapredniju“ na svetu.[15] Džefri A. Vinters je napisao da „oligarhija i demokratija funkcionišu unutar jednog sistema, a američka politika je svakodnevni prikaz njihovog međusobnog dejstsva.“[16] Gornjih 1% stanovništva SAD po bogatstvu u 2007. imalo je veći udeo u ukupnom prihodu nego bilo kada od 1928. godine.[17] U 2011, prema PolitiFact i drugima, prvih 400 najbogatijih Amerikanaca „imaju više bogatstva od polovine svih Amerikanaca zajedno.“[18][19][20][21]

Bob Herbert iz Njujork tajmsa je 1998. godine nazvao moderne američke plutokrate „Klasom donatora“[22][23] (lista najvećih donatora)[24] i definisao klasu, po prvi put,[25] kao „mala grupa — samo jedna četvrtina od jednog procenta stanovništva — i nije reprezentativna za ostatak nacije. Ali njenim novcem se kupuje mnogo pristupa.“[22]

Francuski ekonomista Tomas Piketi navodi u svojoj knjizi Kapital u dvadeset prvom veku iz 2013. da je „rizik od skretanja ka oligarhiji stvaran i daje malo razloga za optimizam o tome kuda idu Sjedinjene Države“.[26]

Studija politikologa Martina Gilensa sa Univerziteta Prinston iz 2014. godine i Bendžamina Pejdža sa Univerziteta Nortvestern navodi da „većina američke javnosti zapravo ima mali uticaj na politiku koju usvaja naša vlada.“[27] Studija je analizirala skoro 1.800 politika koje su donele SAD. vlade između 1981. i 2002. i uporedila ih sa izraženim preferencijama američke javnosti za razliku od bogatih Amerikanaca i grupa velikih posebnih interesnih.[28]

Gilens kaže da prosečni građani dobijaju ono što žele samo ako to žele i bogati Amerikanci i poslovno orijentisane interesne grupe; i da kada se sprovodi politika koju favorizuje većina američke javnosti, to je obično zato što joj se ekonomske elite nisu protivile.[29] Druge studije su kritikovale studiju Pejdža i Gilensa.[30][31][32][33] Pejdž i Gilens su odbranili svoju studiju od kritika.[33]

U intervjuu iz 2015. godine, bivši predsednik Džimi Karter izjavio je da su Sjedinjene Države sada „oligarhija sa neograničenim političkim podmićivanjem“ zbog presude Sitizens Junited protiv FEC koja je efektivno uklonila ograničenja na donacije političkim kandidatima.[34] Volstrit je potrošio rekordnih 2 milijarde dolara pokušavajući da utiče na predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama 2016.[35][36]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "ὀλίγος", Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus Digital Library
  2. ^ "ἄρχω", Liddell/Scott.
  3. ^ "ὀλιγαρχία". Liddell/Scott.
  4. ^ Hutchcroft, Paul D. (april 1991). „Oligarchs and Cronies in the Philippine State the Politics of Patrimonial Plunder”. World Politics (na jeziku: engleski). 43 (3): 414—450. ISSN 1086-3338. JSTOR 2010401. S2CID 154855272. doi:10.2307/2010401. 
  5. ^ Šablon:Cite ssrn
  6. ^ Quimpo, Nathan Gilbert (2015), „Can the Philippines' wild oligarchy be tamed?”, Routledge Handbook of Southeast Asian Democratization, Routledge, str. 347—362, ISBN 978-1-315-67473-5, doi:10.4324/9781315674735-30, Pristupljeno 2022-05-15 
  7. ^ a b „Explainer: The oligarchy in the Philippines is more than just one family or firm”. Philstar.com. Pristupljeno 2022-05-15. 
  8. ^ Ruth Abbey Gita-Carlos. „Duterte takes pride in dismantling oligarchy”. Philippine News Agency (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-15. 
  9. ^ Scheidel, Walter (2017). The Great Leveler: Violence and the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century. Princeton University Press. str. 51 & 222–223. ISBN 978-0691165028. 
  10. ^ Kazemzadeh, Masoud (2020). Iran's Foreign Policy: Elite Factionalism, Ideology, the Nuclear Weapons Program, and the United States. 52 Vanderbilt Avenue, New York, NY 10017: Routledge. str. 1—19. ISBN 978-0-367-49545-9. 
  11. ^ Amuzager, Jahangir (2014). The Islamic Republic of Iran: Reflections on an Emerging Economy. 711 Third Avenue, New York, NY 10017, USA: Routledge. str. 48—50, 88—89. ISBN 978-1-85743-748-5. 
  12. ^ Joseph Keppler, Puck (January 23, 1889)
  13. ^ Kroll, Andy (2. 12. 2010). „The New American Oligarchy”. TomDispatch. Truthout. Arhivirano iz originala 22. 1. 2012. g. Pristupljeno 17. 8. 2012. 
  14. ^ Starr, Paul (24. 8. 2012). „America on the Brink of Oligarchy”. The New Republic. 
  15. ^ Johnson, Simon (maj 2009). „The Quiet Coup”. The Atlantic. Pristupljeno 17. 8. 2012. 
  16. ^ Winters, Jeffrey A. (2011) [28 September 2011]. „Oligarchy and Democracy”. The American Interest. 7 (2). Pristupljeno 17. 8. 2012. 
  17. ^ „Tax Data Show Richest 1 Percent Took a Hit in 2008, But Income Remained Highly Concentrated at the Top. Recent Gains of Bottom 90 Percent Wiped Out”. Center on Budget and Policy Priorities. 25. 5. 2011. Pristupljeno 30. 5. 2014. 
  18. ^ Kertscher, Tom; Borowski, Greg (10. 3. 2011). „The Truth-O-Meter Says: True – Michael Moore says 400 Americans have more wealth than half of all Americans combined”. PolitiFact. Pristupljeno 11. 8. 2013. 
  19. ^ Moore, Michael (6. 3. 2011). „America Is Not Broke”. Huffington Post. Pristupljeno 11. 8. 2013. 
  20. ^ Moore, Michael (7. 3. 2011). „The Forbes 400 vs. Everybody Else”. michaelmoore.com. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 2014-08-28. 
  21. ^ Pepitone, Julianne (22. 9. 2010). „Forbes 400: The super-rich get richer”. CNN. Pristupljeno 11. 8. 2013. 
  22. ^ a b Herbert, Bob (19. 7. 1998). „The Donor Class”. The New York Times. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  23. ^ Confessore, Nicholas; Cohen, Sarah; Yourish, Karen (10. 10. 2015). „The Families Funding the 2016 Presidential Election”. The New York Times. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  24. ^ Lichtblau, Eric; Confessore, Nicholas (10. 10. 2015). „From Fracking to Finance, a Torrent of Campaign Cash – Top Donors List”. The New York Times. Pristupljeno 11. 3. 2016. 
  25. ^ McCutcheon, Chuck (26. 12. 2014). „Why the 'donor class' matters, especially in the GOP presidential scrum”. "The Christian Science Monitor. Pristupljeno 10. 3. 2016. 
  26. ^ Piketty, Thomas (2014). Capital in the Twenty-First Century. Belknap Press. ISBN 067443000X. str. 514.
  27. ^ Gilens, Martin; Page, Benjamin I. (2014). „Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens” (PDF). Perspectives on Politics. 12 (3): 564—581. doi:10.1017/S1537592714001595 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala (PDF) 06. 04. 2020. g. Pristupljeno 16. 04. 2023. 
  28. ^ „Major Study Finds The US Is An Oligarchy”. businessinsider.com. 
  29. ^ Prokop, A. (18 April 2014) "The new study about oligarchy that's blowing up the Internet, explained" Vox
  30. ^ Bashir, Omar S. (1. 10. 2015). „Testing Inferences about American Politics: A Review of the "Oligarchy" Result”. Research & Politics (na jeziku: engleski). 2 (4): 2053168015608896. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168015608896 Slobodan pristup. 
  31. ^ Enns, Peter K. (1. 12. 2015). „Relative Policy Support and Coincidental Representation”. Perspectives on Politics. 13 (4): 1053—1064. ISSN 1541-0986. S2CID 14664012. doi:10.1017/S1537592715002315. 
  32. ^ Enns, Peter K. (1. 12. 2015). „Reconsidering the Middle: A Reply to Martin Gilens”. Perspectives on Politics. 13 (4): 1072—1074. ISSN 1541-0986. S2CID 148467972. doi:10.1017/S1537592715002339. 
  33. ^ a b Matthews, Dylan (9. 5. 2016). „Remember that study saying America is an oligarchy? 3 rebuttals say it's wrong.”. Vox (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-11-10. 
  34. ^ Kreps, Daniel (31. 7. 2015). „Jimmy Carter: U.S. Is an 'Oligarchy With Unlimited Political Bribery'”. Rolling Stone. 
  35. ^ „Wall Street spends record $2bn on US election lobbying”. Financial Times. 8. 3. 2017. Arhivirano iz originalaNeophodna novčana pretplata 10. 12. 2022. g. 
  36. ^ „Wall Street Spent $2 Billion Trying to Influence the 2016 Election”. Fortune. 8. 3. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Mediji vezani za članak Oligarhija na Vikimedijinoj ostavi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олигархија&oldid=27550286”