Omejadski kalifat

Omejadski kalifat u svom najvećem obimu

Omejadski kalifat (arap. الخلافة الأموية, Al-Ḫilāfat al-ʾumawiyya) drugi je od četiri velika islamska kalifata utvrđena nakon smrti Muhameda. Ovo je kalifat je fokusiran na omejadsku dinastiju (arap. الأمويون, al-ʾUmawīyyūn, or بنو أمية, Banū ʾUmayya, „Sinovi Omaje“), poreklom iz Meke. Omejadska porodica je prvi put došala na vlast pod trećim halifom, Osmanom ibn Afanom (oko 644—656.), ali omejadski režim je osnovao Muavija ibn Abi Sufjan, dugogodišnji guverner Sirije, nakon završetka Prvog muslimanskog građanskog rata u 661. po Hristu/41. po hidžri. Sirija je ostala glavna baza napajanja Omejada posle toga, a Damask je bio njihova prestonica. Omejadi su nastavili muslimanska osvajanja, uključujući Kavkaz, Transoksijana, Sind, Magreba i Iberijsko poluostrvo (Al-Andaluz) u muslimanski svet. U svom najvećem obimu, Omejadski kalifat pokrivao je 5,17 miliona kvadratnih milja (13.400.000 km²), što ga čini najvećom imperijom koju je svet video, a peti najveći koji je ikada postojao.

U to vreme, omejadsko oporezivanje i uprava se doživljavala kao nepravedna od strane nekih muslimana. Nemuslimansko stanovništvo imalo je autonomiju; njihova pravosudna pitanja su obrađena u skladu sa njihovim zakonima i verskim starešinama, mada su plaćali porez rada policije centralnoj upravi. Muhamed je izričito naveo za vreme njegovog života da svakoj verskoj manjini treba dozvoliti da praktikuje svoju veru i zakone, a ta politika je nastavljena i uopšteno. Državno blagostanje i za siromašne muslimane i nemuslimane koje je započeo Omer je takođe nastavljena. Muavijina supruga Majsum (Jazidova majka) je bila hrišćanka. Odnosi između muslimana i hrišćana u državi bili su dobri. Omejadi su bili u čestim bitkama sa hrišćanskim Vizantincima bez sopsvene zaštite u Siriji, koja je ostala u velikoj meri hrišćanska poput mnogih drugih delova carstva. Mnoge istaknute pozicije držali su hrišćani. Neki od kojih su pripadali porodicama koje su služile u vizantijskim vladama. Zapošljavanje hrišćana bio je deo šire politike verske tolerancije koja je bila potreba usled prisustva velikih hrišćanskih populacija u osvojenim pokrajinama, kao u Siriji. Ova politika takođe je poboljšala Muavijinu popularnost i učvrstila Siriju kao svoju moćnu bazu.

Rivalstvo između arapskih plemena izazvalo je nemire u provincijama izvan Sirije, pre svega u Drugom muslimanskom građanskom ratu (Druga fitna) od 680-692. i Berberske pobune 740-743. Tokom Druge fitne, rukovodstvo Omejadskog klana pomereno je iz sufianidske grane porodice do marvanidske grane. Kako je stalna kampanja iscrpela resurse i ljudstvo države, Omejade je, oslabljene Treći muslimanskim građanskim ratom od 744-747. godine, konačno srušila Abasidska revolucija 750. po Hristu/132. po hidžri. Ogranak porodice pobegao je preko severne Afrike do Al-Andalusa, gde su uspostavili Kordopski kalifat, koji je trajao sve do 1031. pre pada zbog Fitne Al-Andalusa.

Poreklo

Prema tradiciji, Omejadska porodica (takođe poznat kao Banu ibn Abd-Šams) i Muhamed obe vode poreklo od zajedničkog pretka, Abd Manāfa ibn Kuse, i oni su prvobitno došli iz grada Meke. Muhamed je potomak Abd Manāfa preko njegovog sina Hašima, dok su Omejadi potomci Abd Manāfa preko drugog sina, Abd-Šamsa, čiji je sin bio Omeje. Dve porodice stoga se smatraju različitim klanovima (oni od Hašima i Omeje) istog plemena (Kurejšija). Međutim šia muslimanski istoričari ističu da je Omeja usvojeni sin Abd-Šamsa tako da on nije bio krvni srodnik Abd Manāfa ibn Kuse. Omeja je kasnije odbačen iz plemićke porodice.

Nastanak

Vladavina Omejada je usledila nakon epohe pravovernih halifa (632—661), a njihov osnivač je Muavija (661—680), poznat i kao „neimar arapskog carstva“. On je u građanskom ratu (656—661) porazio halifu Alija i nakon toga utemeljio svoju dinastiju, čime je ustanovio princip naslednosti Halifata. Muavija je nastavio arabljansku ekspanziju obnovivši sukobe sa Vizantijom, izgradio je flotu, ukinuo plemenske podele u vojsci i uspostavio versku toleranciju. Stvorio je jaku državu sa dobro organizovanom administracijom. Za svoje sedište je izabrao grad Damask u Siriji, koji će ostati prestonica Halifata sve dok abasidske halife ne budu izgradili Bagdad.

Razvitak

Džamija Kupola na steni

Omejadi su mnogo gradili i mnogo osvajali. Muavijin naslednik Abd el Malik (685—705) sagradio je veličanstvenu džamiju u Jerusalimu poznatu pod nazivom „Kupola na steni“. Njegov sin El Valid (705—715) nastavio je graditeljsku tradiciju: podizao je džamije, bolnice, škole, domove za siromašne itd. Za vreme Omejada Arabljani su upali u srednju Aziju, došli u kontakt sa Mongolima, Kinom i Indijom. Upali su u Afriku i pokorili Berbere, a u dva navrata (674. i 717) opsedali su Carigrad.

Kriza i pad dinastije Omejada

Nakon višedecenijskog perioda opšteg napretka, Omejadski kalifat zapada u krizu za vreme halife Hešama (724—743). Vizantijski car Lav III (717—741) naneo je Arabljanima težak poraz kod Akroinona. Omejade su počele da gube podršku naroda, ali i u aristokratiji koja je, naviknuta na udoban i raskalašan život, bila potpuno degenerisana i nezainteresovana za dalja osvajanja i širenje Halifata.

Najveću i najjaču opoziciju Omejadima predstavljali su šiiti, religiozna fanatična sekta koju su osnovali sledbenici Alija, halife kog je rodonačelnik Omejada Muavija porazio u građanskom ratu. Oni su izazivali stalne nemire i okupljali oko sebe slojeve nezadovoljne omejadskom vladavinom. U takvoj situaciji se javlja rod Abasida, koji prihvata šiite i identifikuje se sa njima, a istovremeno naglašava svoje srodstvo sa Muhamedom koje je jače od omejadskog. Abasidi vrlo brzo stiču veliki broj pristalica, naročito u Persiji i među nemuslimanskim stanovništvom. Godine 747. izbija veliki ustanak protiv Omejada, koji se završava 750. njihovim zbacivanjem i dolaskom Abasida na vlast.

Karakteristike Omejadskog kalifata

Za dinastiju Omejada je karakteristično: favorizovanje arapskih muslimana (tj. onih muslimana koji pripadaju isključivo arapskom etnikumu), pripadnost Prorokovom (tj. Muhamedovom) rodu i stolovanje u Siriji. Ove odlike omejadske dinastije će se izraziti tek kasnije, kada je bude smenila dinastija Abasida (750—1258).

Vidi još

• Kordopski kalifat
• Porodično stablo Omejada

Literatura

• Cavendish, Marshall (2006). World and Its Peoples. Marshall Cavendish. str. 185—. ISBN 978-0-7614-7571-2. 
• Beckwith, Christopher I. (1993). The Tibetan Empire in Central Asia: A History of the Struggle for Great Power Among Tibetans, Turks, Arabs, and Chinese During the Early Middle Ages. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02469-1. 
• Bosworth, C.E. (1993). „Muʿāwiya II (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. str. 268—269. ISBN 90-04-09419-9. 
• Christides, Vassilios (2000). „ʿUkba b. Nāfiʿ (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. str. 789—790. ISBN 90-04-11211-1. 
• Crone, Patricia (1994). „Were the Qays and Yemen of the Umayyad Period Political Parties?”. Der Islam. Walter de Gruyter and Co. 71 (1): 1—57. ISSN 0021-1818. S2CID 154370527. doi:10.1515/islm.1994.71.1.1. 
• Cobb, Paul M. (2001). White Banners: Contention in 'Abbasid Syria, 750–880. SUNY Press. ISBN 978-0791448809. 
• Dietrich, Albert (1971). „Al-Ḥadjdjādj b. Yūsuf (search results)”. Ur.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. str. 39—43. OCLC 495469525. 
• Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4787-7. 
• Duri, Abd al-Aziz (1965). „Dīwān (search results)”. Ur.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. str. 323—327. OCLC 495469475. 
• Duri, Abd al-Aziz (2011). Early Islamic Institutions: Administration and Taxation from the Caliphate to the Umayyads and ʿAbbāsids. Prevod: Razia Ali. London and Beirut: I. B. Tauris and Centre for Arab Unity Studies. ISBN 978-1-84885-060-6. 
• Dixon, 'Abd al-Ameer (avgust 1969). The Umayyad Caliphate, 65–86/684–705: (A Political Study) (Teza). London: University of London, SOAS. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Eisener, R. (1997). „Sulaymān b. ʿAbd al-Malik (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IX: San–Sze. Leiden: E. J. Brill. str. 821—822. ISBN 90-04-10422-4. 
• Elad, Amikam (1999). Medieval Jerusalem and Islamic Worship: Holy Places, Ceremonies, Pilgrimage (2nd izd.). Leiden: Brill. ISBN 90-04-10010-5. 
• Elisséeff, Nikita (1965). „Dimashk (search results)”. Ur.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. str. 277—291. OCLC 495469475. 
• Šablon:The Arab Conquests in Central Asia
• Gibb, H. A. R. (1960). „ʿAbd Allāh ibn al-Zubayr (search results)”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. str. 54—55. OCLC 495469456. 
• Gibb, H. A. R. (1960). „ʿAbd al-Malik b. Marwān (search results)”. Ur.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. str. 76—77. OCLC 495469456. 
• Gilbert, Victoria J. (maj 2013). Syria for the Syrians: the rise of Syrian nationalism, 1970-2013. (PDF) (MA). Northeastern University. doi:10.17760/d20004883. Pristupljeno 7. 5. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Grabar, O. (1986). „Kubbat al-Ṣakhra (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. str. 298—299. ISBN 90-04-07819-3. 
• Griffith, Sidney H. (2016). „The Manṣūr Family and Saint John of Damascus: Christians and Muslims in Umayyad Times”. Ur.: Antoine Borrut; Fred M. Donner. Christians and Others in the Umayyad State. Chicago: The Oriental Institute of the University of Chicago. str. 29—51. ISBN 978-1-614910-31-2. 
• Hathaway, Jane (2012). A Tale of Two Factions: Myth, Memory, and Identity in Ottoman Egypt and Yemen. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-8610-8. 
• Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second izd.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7. 
• Hawting, G. R. (2000). „Umayyads (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. str. 840—847. ISBN 90-04-11211-1. 
• Hillenbrand, Carole, ur. (1989). The History of al-Ṭabarī, Volume XXVI: The Waning of the Umayyad Caliphate: Prelude to Revolution, A.D. 738–744/A.H. 121–126. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-88706-810-2. 
• Hillenbrand, Robert (1994). Islamic Architecture: Form, Function and Meaning. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-10132-5. 
• Hinds, M. (1993). „Muʿāwiya I b. Abī Sufyān (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. str. 263—268. ISBN 90-04-09419-9. 
• Holland, Tom (2013). In the Shadow of the Sword The Battle for Global Empire and the End of the Ancient World. Abacus. ISBN 978-0-349-12235-9. 
• Johns, Jeremy (januar 2003). „Archaeology and the History of Early Islam: The First Seventy Years”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 46 (4): 411—436. S2CID 163096950. doi:10.1163/156852003772914848. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Kaegi, Walter E. (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41172-6. 
• Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2. 
• Kennedy, Hugh (2001). The Armies of the Caliphs: Military and Society in the Early Islamic State. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-25093-5. 
• Kennedy, Hugh N. (2002). „Al-Walīd (I) (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. str. 127—128. ISBN 90-04-12756-9. 
• Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second izd.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7. 
• Kennedy, Hugh (2007). The Great Arab Conquests: How the Spread of Islam Changed the World We Live In. Philadelphia, Pennsylvania: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81740-3. 
  • Kennedy, Hugh (2007a). „1. The Foundations of Conquest”. The Great Arab Conquests: How the Spread of Islam Changed the World We Live In. Hachette, UK. ISBN 978-0-306-81728-1. 
• Kennedy, Hugh (2016). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Third izd.). Oxford and New York: Routledge. ISBN 978-1-138-78761-2. 
• Levi Della Vida, Giorgio; Bosworth, C. E. (2000). „Umayya b. Abd Shams (search results)”. Ur.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. str. 837—839. ISBN 90-04-11211-1. 
• Lévi-Provençal, E. (1993). „Mūsā b. Nuṣayr (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. str. 643—644. ISBN 90-04-09419-9. 
• Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (na jeziku: nemački). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München. OCLC 797598069. 
• Madelung, W. (1975). „The Minor Dynasties of Northern Iran”. Ur.: Frye, Richard N. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. str. 198—249. ISBN 0-521-20093-8. 
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-56181-7. 
• Morony, Michael G., ur. (1987). The History of al-Ṭabarī, Volume XVIII: Between Civil Wars: The Caliphate of Muʿāwiyah, 661–680 A.D./A.H. 40–60. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-933-9. 
• Talbi, M. (1971). „Ḥassān b. al-Nuʿmān al-Ghassānī (search results)”. Ur.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. str. 271. OCLC 495469525. 
• Ochsenwald, William (2004). The Middle East, A History. McGraw Hill. ISBN 978-0-07-244233-5. 
• Powers, Stephan, ur. (1989). The History of al-Ṭabarī, Volume XXIV: The Empire in Transition: The Caliphates of Sulaymān, ʿUmar, and Yazīd, A.D. 715–724/A.H. 96–105. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0072-2. 
• Previté-Orton, C. W. (1971). The Shorter Cambridge Medieval History. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Rahman, H.U. (1999). A Chronology Of Islamic History 570–1000 CE. 
• Sanchez, Fernando Lopez (2015). „The Mining, Minting, and Acquisition of Gold in the Roman and Post-Roman World”. Ur.: Paul Erdkamp; Koenraad Verboven; Arjan Zuiderhoek. Ownership and Exploitation of Land and Natural Resources in the Roman World. Oxford University Press. ISBN 9780191795831. 
• Sprengling, Martin (april 1939). „From Persian to Arabic”. The American Journal of Semitic Languages and Literatures. The University of Chicago Press. 56 (2): 175—224. JSTOR 528934. S2CID 170486943. doi:10.1086/370538. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Al-Ajmi, Abdulhadi, The Umayyads, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014. ISBN 1-61069-177-6.
• A. Bewley, Mu'awiya, Restorer of the Muslim Faith (London, 2002)
• Boekhoff-van der Voort, Nicolet, Umayyad Court, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014. ISBN 1-61069-177-6.
• P. Crone, Slaves on horses (Cambridge, 1980).
• P. Crone and M.A. Cook, Hagarism (Cambridge, 1977).

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Omejadski kalifat na Vikimedijinoj ostavi