Opsada Lenjingrada

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Opsada Lenjingrada
Deo Drugog svetskog rata
RIAN archive 5634 Antiaircrafters guarding the sky of Leningrad.jpg
Vreme: 8. septembar 194118. januar 1944.
Lokacija: Lenjingrad, SSSR
Rezultat: Sovjetska pobeda
Uzrok bitke:
Promene u teritoriji:
Civilne žrtve: 16.470 civila od bombardovanja i procenjeno milion od gladi.
Sukobljene strane
Zastava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika
Sovjetski Savez
Treći rajh
Sile Osovine
Zapovednici
Georgij Žukov
Kliment Vorošilov
Vilhelm fon Leb
Georg fon Kihler
Angažovane jedinice
{{{jedinice1}}} {{{jedinice2}}}
Jačina
930.000 725.000
Gubici
300.000 vojnika 850.000 mrtvih
{{{podaci}}}

Opsada Lenjingrada je bila nemačka opsada Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata. Nemački plan je imao šifrovani naziv Operacija Severna svetlost. Opsada je trajala od 8. septembra 1941. godine do 18. januara 1944. godine.

Utvrđivanje i nemačka ofanziva[uredi]

Savet deputata radnih ljudi Lenjingrada je 27. juna 1941. odlučio da mobilizuje hiljade ljudi za izgradnju utvrđenja. Izgrađeno je nekoliko odbrambenih pojaseva i utvrđenih rejona. Jedan od odbrambenih pojaseva prostirao se od ušća reke Luge do Čudova, Krasnogvardejska, Uritska, Pulkova i dalje duž reke Neve. Ostali odbrambeni pojasevi su prolazile od Peterhofa do Krasnogvardejska, Pulkova, Kolpina i Koltušija. U severnim predgrađima Lenjingrada sagrađen je odbrambeni pojas koji je trebalo da štiti grad od mogućeg napada sa Finske teritorije. Celokupnu dužinu od 190 kilometara drvenih prepreka, 635 kilometara žičanih mreža, 700 kilometara protiv-tenkovskih rovova, 5.000 borbenih položaja i 25.000 kilometara običnih rovova su sagradili civili. Čak je i top sa krstarice Aurora postavljen na brdu Pulkovskije u južnom Lenjingradu. Ipak, kada su sovjetski vojnici iz Severozapadnog fronta poraženi krajem juna u sovjetskim baltičkim republikama, Vermaht je forsirao put ka Ostrovu i Pskovu. Oba grada su zauzeta 10. jula i Nemci su stigli do Kunde i Kingisepa, nakon čega su napredovali prema Lenjingradu iz pravca Narve i sa jugoistoka i takođe na sever i jug jezera Iljmenj da bi izolovali Lenjingrad sa istoka i da bi se spojili sa Fincima na istočnoj obali jezera Ladoga. Poslednja železnička veza do Lenjingrada je prekinuta 30. avgusta, kada su Nemci izbili na reku Nevu. Bombardovanje Lenjingrada je počelo 4. septembra. Poslednja kopenena veza do opsednutog grada je prekinuta 8. septembra kada su Nemci stigli do jezera Ladoga kod Orehoveca. Bombardovanje 8. septembra je izazvalo 178 požara. Početkom oktobra Nemci su odustali od juriša na grad i Hitlerova direktiva od 7. oktobra koju je potpisao Alfred Jodl je bila podsetnik da se ne prihvati kapitulacija.

Finska ofanziva[uredi]

Tokom avgusta, Finci su ponovo osvojili Karelijsku prevlaku, izgubljenu u Zimskom ratu, ugrožavajući Lenjingrad sa zapada, a napredovali su i kroz Kareliju istočno od jezera Ladoge, ugrožavajući Lenjingrad i sa severa. Ipak, finske snage su se zaustavile na granicama iz 1939. godine. Finski štab je odbio zahteve Nemaca za vazdušne napade na Lenjingrad i nije napredovao dalje na jug od reke Svir u okupiranoj Istočnoj Kareliji do koje su stigli 7. septembra, 160 kilometara severositočno od Lenjingrada. Na jugu, Nemci su zauzeli Tikvin 8. novembra, ali nisu uspeli da napreduju dalje na sever i spoje se sa Fincima kod reke Svir. Sovjetski kontranapad je primorao Nemce da se povuku iz Tikvina 9. decembra sve do reke Volkov.

Jodl je 4. septembra došao da nagovori finskog komandanta Manerhajma da nastavi finsku ofanzivu, ali je Manerhajm odbio. Nakon rata, bivši finski predsednik Rit je rekao: 24. avgusta 1941. sam posetio štab maršala Manerhajma. Nemci su nas nagovarali da pređemo staru granicu i da nastavimo ofanzivu na Lenjingrad. Ja sam rekao da zauzimanje Lenjingrada nije naš cilj i da ne bismo trebali učestvovati u tome. Manerhajm i ministar vojske Vlade su se složili sa mnom i odbili su nemačku ponudu. Rezulat je bila paradoksalna situacija: Nemci nisu mogli da priđu Lenjingradu sa severa...

Dešavanja u gradu[uredi]

Lenjingrad je tokom Drugog svetskog rata proveo 872 dana pod opsadom nemačkih i finskih snaga. Blokada je trajala od 8. septembra 1941. do 27. januara 1944. Snage vermahta je predvodio generalfeldmaršal Vilhelm fon Leb. Te snage nikada nisu pokušale zauzimanje grada, već su po naređenju Adolfa Hitlera pokušvale da sistematski izgladne njegovo stanovništvo koje nije imalo odakle da se snabdeva hranom. Tajno naređenje vrhovne komande vermahta od 23. septembra 1941. je glasilo:

Vikicitati „Firer je odlučio da se grad Peterburg uništi do temelja. Posle poraza sovjetske Rusije neće postojati razlog za opstanak ovog velikog naselja.“
({{{2}}})

Već u ranu 1942. su nacistički planeri označili oblast oko Lenjingrada kao oblast nemačkog naseljavanja. Otuda sledi da su predviđali uništenje oko 3 miliona stanovnika Lenjingrada.

Za vreme opsade hrana je u grad stizala samo veoma opasnim letovima aviona, ili preko jezera Ladoga (leti brodom, a zimi sankama ili kamionima preko zaleđenog jezera). Posebno dramatična situacija je vladala krajem 1941. Nemačka avijacija je uništila skladišta hrane, a zima je stigla neuobičajeno rano. Racije hleba su u oktobru pale na 400 grama za radnike i 250 grama za decu i žene. Do 20. oktobra, pale su na 250 grama za radnike i 125 grama za ostale. Zimske temperature su pale na –40 °C u gradu koji praktično nije imao ogreva. Samo u decembru 1941. umrlo je oko 53.000 ljudi. Mnogi od njih su se jednostavno srušili na ulici od iscrpljenosti.

Vikicitati „Savičevi su umrli. Svi su umrli. Tanja je sama.“
({{{2}}})

Ove reči je velikim slovima u svoj dnevnik ispisala jedanaestogodišnja Tanja Savičeva maja 1942. Njen dnevnik je postao simbol opsade i korišćen je kao dokazni dokument na Nirnberškom procesu. Pesnikinja Ana Ahmatova je 1941. stihovima opisala situaciju u gradu:

Ptice smrti u zenitu stoje,
taj što će Lenjingrad izdati, ko je?
Ne vičite, on diše i snuje,
još živ je on i sve čuje:
Kako na baltijskom dnu
sinovi njegovi jauču u snu.
Kako iz grudi im jecaj: hleba
i do sedmog se čuje neba...
Al surov je svod taj i škrt,
a iz svih prozora gleda smrt.

Zalihe[uredi]

Hrana[uredi]

Sledovanja hrane su bila smanjena od 2. septembra: fizički radnici su imali 600 grama hleba dnevno, državni radnici 400 grama, a deca i nesposobni 300 grama. Velike količine žita, brašna i šećera su raznesene 8. septembra, zbog nedostatka protivvazdušne odbrane. Nekoliko dana nakon početka opsade, bilo je moguće jesti i u nekim komercijalnim restoranima - koji su koristili 12% masti i 10% mesa koje je grad trošio. 12. septembra 1941. je izračunato da će zalihe i za vojsku i za civile trajati: žito i brašno - 35 dana griz i makarone - 30 dana meso (takođe i stoka) - 33 dana mast - 45 dana šećer i poslastice - 60 dana

Istog dana su počela nova ograničenja u ishrani: radnici su dobijali 500 grama hleba, službenici i deca 300 grama, a nesposobni 250 grama. Porcije mesa i griza su takođe smanjene, ali su porcije šećera, slatkiša i masti povećano. Vojska i Baltička flota su imale neke porcije za hitne slučajeve, ali one nisu bile dovoljne. Flota jezera Ladoga je bila loše opremljena i bombardovala ju je nemačka avijacija; nekoliko barži sa žitom je potopljeno u septembru. Značajan deo ovoga su kasnije pokupili ronioci. Ovo ovlaženo žito je kasnije korišćeno za pravljenje hleba. Kada su potrošene rezerve slada, korićene su zamene kao što su celuloza i pamuk. Ovas slabijeg kvaliteta za konje je takođe korišćen, dok su konji hranjeni lišćem sa drveća.

Kada je 2.000 tona ovčijih iznutrica nađeno u luci, galantin je pravljen od njih. Kasnije je meso zamenjeno galantinom i smrdljivom telećom kožom. Tokom opsade je bilo ukupno 5 smanjenja količine hrane: 2. septembra, 10. septembra, 1. oktobra, 13. novembra i 20. novembra. Glad je olakšana povrtnjacima koji su pokrivali većinu otvorenog terena u gradu od 1943.

Energija[uredi]

Zbog nedostatka snabdevanja energijom, mnoge fabrike su bile zatvorene, a u novembru su svi javni prevozni servisi postali neupotrebljivi (u proleće 1942. neke tramvajske linije su reaktvirane, ali trolejbusi i autobosi nisu radili sve do kraja rata). Korišćenje struje je bilo zabranjeno, osim u glavnom štabu, Smolnjom, okružnim komitetima, bazama protivvazdušne odbrane i u još nekim ustanovama. Do kraja septembra, rezerve nafte i uglja su potrošene. Jedina opcija koja je bila preostala je bilo da se poseku šume. Izvršni komitet Lenjingrada i regionalni izvršni komitet su 8. oktobra odlučili da počnu sa sečenjem šume u oblasti Pargolovo i takođe u Vsjevolžskoj oblasti severno od grada. Ipak, nije bilo ni alata ni konačišta za grupe sačinjene od devojčica. Do 24. oktobra, samo je 1% plana o seči drveća sproveden.

Put života[uredi]

Istočni front pre početka opsade Lenjingrada.

Do 8. septembra, Nemci su uveliko okružili grad, blokirajući sve puteve snabdevanja do Lenjingrada i njegovih predgrađa, osim jedinog koridora preko jezera Ladoge. Nesposobne ili ne želeći da dalje napreduju i suoče se sa ishitrenom, ali i briljantnom odbranom koju je organizovao Georgij Žukov, nemačke armije su uspostavile opsadu grada koja je trajala oko 880 dana. U haosu prve ratne zime, plan za evakuaciju nije bio izvodljiv ili izvršen, a grad i njegova predgrađa su bukvalno umirali od gladi u kompletnoj izolaciji do 20. novembra 1941, kada je uspostavljen ledeni put preko jezera Ladoge. Posledice bombardovanja i gladi (posebno tokom prve zime) po grad su bile užasne. Ledeni put, nazvan Put života, se mogao koristiti samo zimi, a u ostatku godine su korišćeni brodovi. Ipak, put je doveo hranu unutra, a civile napolje i omogućio je gradu da nastavi da se odupire.

Sovjetska kontraofanziva[uredi]

Opsada se nastavila sve do operacije Iskra, ofanzive vojnika iz Lenjingradskog i Volkovskog fronta, koja je započela ujutro 12. januara 1943. godine. Nakon žestokih borbi, jedinice Crvene armije su savladale moćne nemačke utvrde južno od jezera Ladoga i 18. januara 1943, Lenjingradski i Volkovski front su se spojili, otvorivši kopneni koridor opsednutom gradu. Januara 1944, sovjetska ofanziva je oterala Nemce iz južnih predgrađa grada, okončavši time opsadu. Kasnije, u leto 1944, Finci su primorani nazad na drugu stranu Viborškog zaliva i reke Vuoksi.

Posledice[uredi]

Rat[uredi]

Hrabrost branilaca grada je bila važan simbol sovjetske volje da se odupre. U prvih nekoliko nedelja rata, Britanci su bili toliko obeshrabljeni kolapsom sovjetskih armija, da su mislili da je pobeda nacista neizbežna.

Lenjingrad[uredi]

Konačan broj žrtava tokom opsade nije precizno utvrđen. Nakon rata sovjetska vlada je procenila da je od 1941. do januara 1944. umrlo 670.000 ljudi, uglavnom od gladi. Neke nezavisne procene daju mnogo veće cifre od 700.000 do 1,5 miliona, dok su većine procena oko 1,1 milion. Većina žrtava je sahranjena na Piskarevskojevom groblju. Čak i 2000. godine u gradu su postojale praznine na mestima gde su pre opsade bile zgrade.

Lenjingrad je odlikovan ordenom Grada heroja 1945. godine.

Uticaj na kulturu[uredi]

Opsada je uticala na svest stanovnika Lenjingrada barem jednu generaciju nakon rata. Leljingrad je uvek laskao sebi da je grad kulture, a izbor da li da se spali biblioteka (ili nameštaj star 200 godina) ili da se smrzne do smrti je bio težak. Uslovi u gradu su bili užasni, a glad je bila konstantna tokom opsade. Sa druge strane, grad je izdržao skoro tri godine, a ponos grada je nepogrešiv: „Troja je pala, Rim je pao, Lenjingrad nije pao“.

Opsada Lenjingrada je obeležena kasnih pedesetih Zelenim pojasom slave, krugom drveća i spomenika duž istorijskog fronta. Upozorenja stanovnicima grada kojom stranom da hodaju se mogu još uvek videti (ona su vraćena nakon rata).

Poznati ruski kompozitor Dmitrij Šostakovič je napisao Sedmu lenjingradsku simfoniju i rekao je da „to nije o Lenjingradu pod opsadom, već da je o Lenjingradu koji je Staljin uništio, a Hitler skoro dovršio“. 2003. američki pisac Elis Blekvel je izdala „Glad“, burnu istorijsku dramatizaciju događaja povezanih sa opsadom.

Američki pevač Bili Džoel je napisao pesmu Lenjingrad, koja govori o poznatoj opsadi. Pesma delimično govori o mladom ruskom dečaku Viktoru, koji je izgubio svog oca u opsadi.

Ruski turistički vodiči u Peterhovu, u današnjem Sankt Peterburgu, tvrde da je još uvek opasno ići u šetnju u parkovima palate tokom oluja sa grmljavinom jer šrapneli zaostali u drveću privlače munje.

Spoljašnje veze[uredi]