Opsada Carigrada (626)

Opsada Carigrada
Deo Vizantijsko-persijski rat (602—628)
Vreme 31. jul — 8. avgust 626. Mesto Konstantinopolj Ishod Vizantijska pobeda
Sukobljene strane
Avari Slovenska plemena	Vizantija

Opsada Carigrada (29. jul — 7. avgust 626) desetodnevna je opsada prestonice Vizantijskog carstva pobunjenih slovenskih i avarskih plemena.

Avarska i slovenska plemena u su od 31. jula do 8. avgusta 626. godine napali na Konstantinopolj. Istovremeno, u dogovoru sa Avarima, sa azijske strane do Bosfora je bila došla vojska persijskog kralja. Avarska konjica je bila nemoćna pred zidinama vizantijske prestonice, a slovenski brodovi su bili poraženi od Vizantinaca. Posle poraza Slovena i njihovih brodova, došlo je do sukoba između Avara i Slovena. Zatim je usledio i sukob među samim Avarima. Avarski plemenski savez se raspao.

Tokom rata Vizantije sa Persijancima, avarski kagan je, iskoristivši odlazak vizantijske vojske na Kavkaz i prisustvo persijske vojske na drugoj strani Bosfora, napao Carigrad. Vizantijska flota nije dozvolila Avarima da se udruže sa Persijancima. Posle neuspeha odlučujućeg juriša 7. avgusta 626. Avari su sutradan otišli.

Pozadina

Početak 7. veka pokazao se teškim za Vizantijsko carstvo: pod udarima germanskih plemena izgubljene su značajne teritorije u južnoj Evropi. Na Pirinejskom poluostrvu su ih napadali Vizigoti, a polovina italijanskih teritorija bili zarobljeni od Langobarda, brojni Sloveni i Turci kao deo Avarskog kaganata napali su njihove zemlje na Balkanu, a neprekidni ratovi sa Sasanidskim carstvom na istoku uveliko su oslabili zemlju i imali čak i teritorijalne gubitke.

Oko 620. godine zaključen je mir sa Avarima po cenu plaćanja velikog harača, za šta su morali čak i da prodaju deo crkvenog blaga. Slovenska plemena, raštrkana po Balkanu do Italije, naselila su i Grčku.

Sledeći rat 602. godine sa Persijancima tekao je posebno loše: u vreme 626. godine carstvo je izgubilo skoro polovinu svojih teritorija (Siriju, Palestinu i Egipat). Car Iraklije od 622. godine komandovao je vojskom koja je delovala na Kavkazu, u Jermeniji i u crnomorskim oblastima Male Azije. Godine 626. borio se protiv persijske vojske pod komandom Šahina (Saina). Druga persijska vojska Šarbaraza (Sarvara) opsedala je Halkidon, odnosno Persijance su od Carigrada odvajali samo Bosfor i vizantijska flota. Prema Teofanu, Iraklije je poslao deo trupa da brani grad od Persijanaca.

U odsustvu cara, vizantijskom prestonicom je upravljao patricij Bon, nominalno je vlast predstavljao 14-godišnji sin Iraklija Konstantin, koji je bio krunisan za savladara svog oca.

Opsada Carigrada

U leto 626. Avari su odlučili da iskoriste priliku da napadnu Vizantiju i raskinu mirovni sporazum. Za pohod su privukli njima potčinjena plemena Slovena, Bugara i Germana-Gepida. Vaskršnja hronika i Teodor Sinkel daju prilično detaljnu hroniku razvoja događaja.

29. juna pred Carigradom su se pojavili prethodni odredi Avara od 30 hiljada. 30. juna je došlo do prvih okršaja, ali još mesec dana Avari nisu prilazili direktno gradu.

Tek 29. jula čitava 80-hiljadna vojska, predvođena kaganom, bila je stacionirana na zidinama vizantijske prestonice, a Sinkel je od tog dana pratio desetodnevnu opsadu. Prema Sinkelu, neprijatelji su opkolili grad od mora do mora, svi njihovi ratnici su bili u šlemovima i sijali u oklopima. Pošto grad još nije bio u opasnosti sa mora, posle demonstracije sile, Avari su se povukli u svoj logor.

31. jula od ranog jutra do 17 časova usledio je 1. juriš Avara. Sinkel govori o intenzivnoj pucnjavi sa lukovima i praćkama po zidovima. Vaskršnja hronika obaveštava o Slovenima, postavljenim uz zidine za demonstraciju gde nije bilo Avara: „U prvom redu [han je imao] nogu lako naoružanih Slovena, a u drugom teško naoružane pešadije. A uveče je stavio nekoliko opsadnih mašina i „kornjače“ od Vrahialije do Vrahialije.“ Takođe, Sloveni su u severnom delu zaliva Zlatni rog na ušću reke Barbis lansirali monoksile dovezene u kaganovom vagonu [4]. Zbog plitke vode, vizantijska flota nije mogla da se približi monksilima, već ih je potpuno blokirala u zalivu.

U petak, 1. avgusta, Sinkel izveštava o izgradnji opsadnog oružja od strane kagana: helepolisa i katapulta. Drvo za konstrukcije uzeto je iz rastavljenih kuća u okolini i kolica na kojima su varvari stigli. U napadu su kasnije korišćeni katapulti (verovatno trebušeti), ali je nejasno da li su Avari uspeli da dovedu opsadne kule do zidina.

U subotu, 2. avgusta, sin carev Konstantin poslao je sa darovima kaganske poslanike, među kojima je bio i Sinkel. Avari su već imali persijske glasnike sa darovima. Kagan je, preteći jurišom sledećeg dana, postavio ultimatum - da napusti grad za sve stanovnike. Od stvari koje im je dozvolio da oblače samo jednu tuniku. Ambasadori su zaključili da su Avari sklopili savez sa Persijancima i da su morali da pošalju Slovene sa monoksilima da prevezu persijske trupe preko Bosfora. Uskršnja hronika izveštava o persijskom odredu od 3000 ljudi, koji su trebali biti poslat u pomoć Avarima.

U nedelju, 3. avgusta, kan je uspeo da preveze deo monoksila od Zlatnog Roga do grada Hali na obali Bosfora, zaobilazeći vizantijsku flotilu kopnom. 70 brodova Vizantinaca odmah je krenulo ka Haliju.

U ponedeljak 4. avgusta u zoru, Sloveni su pokušali da pređu Bosfor da bi prevezli Persijance. Prema Vaskršnjoj hronici: „Rimljani su potopili i poklali sve Slovene koji su bili na monoksilima“. Na povratku svojima ubijeni su i persijski poslanici kod hana.

Lokalni sukobi nastavljeni su u utorak 5. avgusta. Avari i Sloveni su pripremili opsadno oružje i monoksile da jurišaju na grad istovremeno sa kopna i mora.

U sredu, 6. avgusta, najžešća bitka, prema Sinkelu, počela je duž svih zidina. Među braniocima grada pojavili su se i ranjenici, gubici Avara bili su mnogo teži. Bitka se nije stišala ni noću. Odlučujući juriš dogodio se sutradan.

Napad 7. avgusta

Sinkel je ispričao o događajima prekretnice u opsadi grada, Vaskršnja hronika sadrži fragmentarni opis završne faze poraza Slovena na moru. Patrijarh Nikifor je ispričao tok događaja u verziji različitoj od Sinkelove.

U petak, 7. avgusta, kan je započeo juriš na grad sa svih strana. Mnogi katapulti pucali su na zidine grada. U zalivu Zlatni rog, kagan je „ispunio Monoksile Slovenima i drugim divljim plemenima koje je doveo [sa sobom]. Dovodeći tamo broj varvara u teškom naoružanju do ogromnog mnoštva, naredio im je da navuku vesla i uz glasan krik krenu na grad”

Međutim, napad nije uspeo. Na kopnu je „toliko ubijenih neprijatelja [palo] na svaki deo zida i toliko neprijatelja je umrlo svuda da varvari nisu mogli ni da se okupe i zapale vatre“

Još strašniji poraz Slovena dogodio se na moru, ali kako se to tačno dogodilo ostaje misterija. Patrijarh Nikifor je o tome govorio ovako:

„A pošto su mnogi Sloveni pratili Avare i nastupali u savezu sa njima, oni su im dali znak da, čim su primetili upaljene baklje na prednjem zidu Vlaherne, zvane pteron [krilo], odmah su se tamo približili čamci- čamci od jednog drveta da plivaju, da uzbune grad, i da Avari smelo jurnu sa zidina u grad. To je postalo poznato patriciju Bonu, koji je opremio dvoredne i troredne trireme za veslačke brodove i, na mestu gde je dat znak, naoružao se i tu se privezao. I naredio je da se odmah da znak za paljbu. Videvši znak, Sloveni sa reke, zvane Barbis, pojuriše i pođoše prema gradu. Isti su naleteli na njih, zabili ih u sredinu i odmah ih oborili, tako da je morska voda bila jako umrljana krvlju. Među leševima ubijenih bilo je i slovenskih žena“.

Sinkel, kao neposredni očevidac, insistira da se vizantijska flotila povukla pred mnoštvom slovenskih zemunica: „Neki kažu da je naše [vojnike] na povlačenje naterao ne strah od neprijatelja, već da je sama Bogorodica, želeći da pokaže moć da čini čuda, naredila im je da se pretvaraju da se povlače tako da su varvari pretrpeli potpunu katastrofu u blizini njenog svetog hrama, našeg spasonosnog pristaništa i tihe luke – Vlahernske crkve Bogorodice“. Sinkel pripisuje zaslugu u pobedi nad varvarima na moru samo intervenciji Bogorodice, koja je „potopila svoje monoksile zajedno sa timovima ispred sopstvenog hrama Božijeg u Vlaherni, tako da je ceo ovaj zaliv bio ispunjen mrtvim telima. i prazni monoksili“.

Vaskršnja hronika izveštava da je posle poraza u zalivu (opis ovoga izostavljen u letopisu) poraz Slovena završen na obali:

„I Jermeni pređoše preko zida Vlakerne i zapališe vatru na obližnjem porti [crkve] Svetog Nikole. Oni Sloveni koji su se spasli plivajući od monoksila, zbog [ovog signala] vatrom, odlučili su da su [ljudi] koji stoje uz more Avari. Izašli su [na obalu] na ovom mestu i ubili su ih Jermeni. I onih nekoliko Slovena koji su, izbavivši se plivanjem, izašli [na obalu] na mestu gde je stajao bezbožni kan, pobijeni su po njegovom naređenju“.

Izvori ne navode zašto je kagan naredio da se ubiju preživeli Sloveni. Ratnici u oklopima u monoksilima su očigledno bili Avari i, očigledno, nisu mogli da pobegnu od sudara. Međutim, nisu svi Sloveni sa monoksilom stradali. Po Sinkelu, deo Slovena je doplivao do severne obale zaliva i otišao u planine, niko ih nije gonio.

Potonuće slovenskih zemunica kasniji izvori pokušavaju da objasne iznenadnom olujom, koja je nastala Bogorodičinom voljom. Međutim, svedoci opsade Sinkel, Georgije Pisida i Uskršnja hronika ne pominju oluju.

Vrlo slična pogibija slovenske flotile na monoksilima u mirnom moru opisana je u zbirci čuda Svetog Dimitrija Solunskog. Kada su na prelazu iz 6. u 7. vek Sloveni u zemunicama krenuli na juriš na Solun, onda iznenada: „Zahvaljujući mučeniku, jednoliko kretanje pomenutih brodova postalo je nekontrolisano i oni su se međusobno sudarili, neki od njih su se prevrnuli, a Sloveni su ispali iz njih. Kada je jedan od mornara hteo da se spase na drugom [brodu], zgrabio ga je i prevrnuo, a oni koji su bili tamo pali su u more. I najzad, mornari odsekoše mačevima ruke onima koji su ih ispružili, jedni su tukli drugoga mačem po glavi, drugi proboli nekoga kopljem, i svaki, misleći na svoje spasenje, postao je neprijatelj. drugog. […] I tada se videlo more, sve pocrvenelo od varvarske krvi.“