Oskar Vajld

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Oskar Vajld

Oscar Wilde Sarony.jpg
Oskar Vajld

Informacije
Datum rođenja 16. oktobar 1854.
Mesto rođenja Dablin (Ujedinjeno Kraljevstvo)
Datum smrti 30. novembar 1900.
Mesto smrti Pariz (Francuska)
Dela
Potpis

Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O'Flaetri Vilis (engl. Fingal O'Flahertie Wills), dve godine nakon starijeg brata Vilijama, a umro u Parizu, 30. novembra 1900) je bio irski književnik. Pohađao je „Triniti koledž“ u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž“ u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.

Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca i nastavio sa objavljivanjem poezije, a 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Ubrzo je napustio Oksford i otišao u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884. se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.

Godine 1890. objavio je svoje najčuvenije delo, romanSlika Dorijana Greja“. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. Ali u leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja“. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih.

Zanimljivosti iz života[uredi]

Kuća Oskara Vajlda u Dablinu

Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni“.

Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo.“ Kada se 3. januara 1882. godine iskracao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija.“ „Volim London!“, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda“.

Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu“, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!“, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.

„Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanomSlika Dorijana Greja“. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja“ izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.

„Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira.“ Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.

Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca“. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka“.

Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen.“ Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!“. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut“ u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode“.

Sećanje na pisca[uredi]

Spomenik Oskara Vajlda gleda prema svojoj kući

Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen.

U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je komapnija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa.

Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda“. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.

Vajldova dela[uredi]

Priče[uredi]

  • Srećni princ - 1888.
  • Sebični džin - 1888.
  • Odani prijatelj - 1888.
  • Neobična raketa - 1888.
  • Zločin lorda Artura Sevila - 1891.
  • Duh iz Kentervila - 1891.
  • Mladi Kralj - 1891.
  • Ribar i njegova duša - 1891.
  • Zvezdani dečak - 1891.

Poeme u prozi[uredi]

  • Umetnik - 1894.
  • Sledbenik - 1894.
  • Gospodar - 1894.
  • Učitelj mudrosti - 1894.

Roman[uredi]

Drame[uredi]

  • Vera ili Nihilisti - 1880.
  • Vojvotkinja od Padove - 1883.
  • Saloma - 1894.
  • Lepeza gospođe Vindermer - 1893.
  • Žena bez značaja - 1894.
  • Idealni muž - 1899.
  • Važno je zvati se Ernest - 1899.
  • Florentinska tragedija

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :