Oskar Davičo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Oskar Davičo

Oskar Davičo
Oskar Davičo

Informacije
Datum rođenja 18. januar 1909.
Mesto rođenja Šabac (Kraljevina Srbija)
Datum smrti 30. septembar 1989.
Mesto smrti Beograd (SFRJ, danas Srbija)
Dela

Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste[1].

Biografija[uredi]

Mladost i književni počeci[uredi]

Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 19281929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (19261928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka).

Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu.

Robija i ratne godine[uredi]

Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana.

1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma)[3]. Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2].

Književni rad[uredi]

Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (19531954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu Ninovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije.

Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2].

Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga.

Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli.

Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.

Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2].

Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović.

O Davičovoj poeziji[uredi]

Socijalna poezija[uredi]

Pesme (1938)[uredi]

Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1].

Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.

Višnja za zidom (19371950)[uredi]

Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1].

Zrenjanin (1949)[uredi]

Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1].

Ljubavna lirika[uredi]

U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1].

Knjige poezije[uredi]

Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1].

Prozni pisac[uredi]

Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1].

Roman Pesma (1952)[uredi]

U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1].

SRBIJA


Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.
Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?


Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari
i zbrčka se, oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.


HANA
(Odlomak)
1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.
O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,
da trgam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.
2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavoleo sam je stoga,
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.
Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.
Ti ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije,
taj radosni bunar, ta životinja Hana,
kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u meni toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.
Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

Nagrade i odlikovanja[uredi]

Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:

  • Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947).
  • Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948).
  • Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948).
  • Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952).
  • Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958).
  • Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959).
  • NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963).
  • Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970).
  • Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970).
  • Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972).
  • Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976).
  • Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976).
  • Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972).
  • Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978).
  • Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985).
  • Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987).
  • Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989).

Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i partizanske spomenice 1941. godine.

Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“[uredi]

Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine.

Laureati:

Dela[uredi]

Poezija:

  • Tragovi, 1928.
  • Četiri strane sveta i tako dalje, 1930.
  • Anatomija, 1930.
  • Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938.
  • Zrenjanin, 1949.
  • Višnja za zidom, 1950.
  • Hana, 1951.
  • Čovekov čovek, 1953.
  • Nastanjene oči, 1954.
  • Flora, 1955.
  • Kairos, 1959.
  • Tropi, 1959.
  • Snimci, 1963.
  • Trg Em, 1968.
  • Pročitani jezik, 1972.
  • Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973.
  • Telo telu, 1975.
  • Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976.
  • Reči na delu, 1977.
  • Misterija dana, 1979.
  • Trema smrti, 1982.
  • Gladni stoliv, 1983.
  • Đačka sveska sećanja, 1985.
  • Mali oglasi smrti, 1986.
  • Dvojezična noć, 1987.
  • Mitološki zverinjak smrti, 1987.
  • Svetlaci neslični sebi, 1987.
  • Pesmice: a diftong se obesio, 1988.
  • Ridaji nad sudbinom u magli, 1988.
  • Prva ruka (posthumno), 1999.
  • Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006.
  • Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008.

Romani:

  • Pesma, 1952.
  • Beton i svici, 1955.
  • Radni naslov beskraja, 1958.
  • Generalbas, 1962.
  • Ćutnje, 1963.
  • Gladi, 1963.
  • Tajne, 1964.
  • Bekstva, 1966.
  • Zavičaji, 1971.
  • Gospodar zaborava, 1980.

Memoari:

  • Po zanimanju samoubica, 1988.

Eseji i književno-kritički tekstovi:

  • Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932.
  • Poezija i otpori, 1952.
  • Pre podne, 1960.
  • Notes, 1969.
  • Pristojnosti, 1969.
  • Novine nevino, 1969.
  • Poezija, otpori i neotpori, 1969.
  • Rituali umiranja jezika, 1971.
  • Pod-tekst, 1979.
  • Pod-sećanja, 1981.

Kratka proza:

  • Nežne priče, 1984.

Putopisi:

  • Među Markosovim partizanima, 1947.
  • Crno na belo, 1962.

Polemike:

  • Procesi, 1983.
  • Polemika i dalje, 1986.

Drame:

  • Ljubav u četiri usne, 1956.
  • Mesije Mesijah oh, 1986.

Filmski scenario:

Prevodi:

  • Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939.
  • Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973.

Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu.

Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti, Svetovi, Novi Sad, 2001.
  2. ^ a b v g d đ e Radivoje Davidović, Od Daviča do Čelebonovića, Čigoja, Beograd, 2009.
  3. ^ http://www.annapizzuti.it/pdf/elenco.php?p=Parma

Literatura[uredi]

  • Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, „Svetovi“, Novi Sad, 2001.
  • Radivoje Davidović, Od Daviča do Čelebonovića: ulice beogradskih Jevreja, „Čigoja štampa“, Beograd, 2010.
  • Sabrana dela Oskara Daviča, knjiga dvadeseta, „Prosveta“, Beograd, „Svjetlost“, Sarajevo, 1969.
  • Milica Nikolić, Davičov „Gospodar zaborava“, Radio Sarajevo, 1985.
  • Milica Nikolić, Jedinstveni Davičo, članak objavljen u broju 25-26 Sarajevskih svezaka, projekat Mediacentar Sarajevo, 2009.

Spoljašnje veze[uredi]