Oskar Šindler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Oskar Šindler
Lični podaci
Ime pri rođenjuOskar Šindler
Datum rođenja(1908-04-28)28. april 1908.
Mesto rođenjaSvitavi, Austrougarska
Datum smrti9. oktobar 1974.(1974-10-09) (66 god.)
Mesto smrtiHildeshajm, Zapadna Nemačka
NarodnostNemac
Religijarimokatolik
Profesijaindustrijalac
Porodica
SupružnikEmili Šindler
Politička karijera
Politička
stranka		NSDAP

Oskar Šindler (nem. Oskar Schindler, Svitavi, Austrougarska, 28. april 1908 — Hildeshajm, Zapadna Nemačka, 9. oktobar 1974) je bio nemački preduzetnik i član Nacističke partije koji je zaslužan za spašavanje više od 1.100 Jevreja[1] tokom holokausta. Šindler je zapošljavao Jevreje u svojim fabrikama koje su se nalazile na teritorijama današnje Poljske i Češke.[2] O njegovoj ulozi u spašavanju Jevreja govori roman Šindlerova arka, kao i film Stivena Spilberga Šindlerova lista koji je snimljen prema romanu.

Šindler je umro 9. oktobra 1974. Sahranjen je na katoličkom groblju na Sionskoj gori, i jedini je član Nacističke partije kome je ukazana ta počast.[2]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Šindler je rođen 28. aprila 1908. u porodici sudetskih Nemaca u Svitaviju u Moravskoj (tadašnja Austrougarska). Njegovi roditelji, Hans Šindler i Franciska Luser, razveli su se kada je imao 27 godina. Oskar je uvek bio veoma blizak sa svojom mlađom sestrom Elfride. Iako je bio katolik, bio je indiferentan prema religiji, mada je se nikada nije formalno odrekao. Posle škole je radio kao prodavac.

Dana 6. marta 1928, Šindler je oženio Emili Pelcl, kćerku bogatog nemačkog farmera iz Maletina. Kao pobožna katolikinja, Emili je većinu svog obrazovanja stekla u obližnjem manastiru. Tokom Velike depresije, Šindler je menjao posao nekoliko puta. Pokušavao je i da pokrene vlastiti biznis, ali je svaki put bankrotirao. Godine 1935, pridružio se separatističkoj Sudetonemačkoj stranci. Iako je zvanično bio državljanin Čehoslovačke, Šindler je postao špijun za Abver, na čijem se čelu tada nalazio admiral Vilhelm Kanaris. U julu 1938, osuđen je za špijunažu i zatvoren, ali je nakon Minhenskog sporazuma pušten na slobodu kao politički zatvorenik. Šindler se pridružio Nacističkoj partiji 1939. Jedan izvor tvrdi da je nastavio da radi za Abver i da je pripremao teren za invaziju Nemačke na Poljsku, 1. septembra 1939.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Šindler je bio jedan od mnogih preduzetnika koji su želeli da profitiraju od nemačke invazije na Poljsku 1939. Stekao je vlasništvo nad jednom fabrikom u Krakovu koja je prethodno bila u stečaju a zvala se Pierwsza Małopolska Fabryka Naczyń Emaliowanych i Wyrobów Blaszanych "Rekord".[3] Šindler je fabriku preimenovao u Deutsche Emaillewaren-Fabrik.[4] Uz pomoć svog jevrejskog računovođe koji je govorio nemački Jicaka Šterna, Šindler je dobio oko 1.000 jevrejskih radnika za prinudni rad u fabrici.

Šindler je postao uvaženi gost na zabavama nacističke SS elite, i često je razgovarao sa visokorangiranim SS oficirima. Moguće je da je u početku Šindler bio motivisan zaradom, jer je jevrejski rad koštao manje, ali je kasnije počeo štititi svoje radnike bez obzira na cenu. Tako bi, na primer, tvrdio da je određeni nekvalifikovani radnik od suštinskog značaja za fabriku.

Dok je svedočio jednoj raciji iz 1943. u Krakovskom getu, tokom koje su vojnici okružili stanovništvo s ciljem otpremanja u koncentracioni logor Plašuv, Šindler je bio zgrožen ubistvima mnogih Jevreja koji su radili za njega. Kako je bio veoma sposoban i ubedljiv, nakon racije je sve više koristio svoje veštine kako bi zaštitio svoje „Schindlerjuden“ ili „Šindlerove Jevreje“, kako su kasnije nazvani. Šindler se na svoj način brinuo o Jevrejima koji su radili u njegovoj fabrici, često se oslanjajući na svoj legendarni šarm i dodvoravajući način komunikacije kako bi pomogao svojim radnicima da izađu iz teških situacija. Jednom su, kako tvrdi autor Erik Silver u knjizi The Book of the Just, dva čoveka iz Gestapoa došli u njegovu kancelariju i zahtevali od njega da im preda petočlanu porodicu koja je imala falsifikovana poljska lična dokumenta. Silver dalje citira Šindlera koji je rekao: „Tri sata nakon što su ušla, dva pijana čoveka iz Gestapoa napustila su moju kancelariju bez zarobljenika i bez inkriminišućih dokumenata koje su tražili“. Poseban status njegove fabrike („biznis od suštinske važnosti za ratne napore“) postao je odlučujući faktor u Šindlerovim naporima da podrži svoje jevrejske radnike. Kad god je „Šindlerovim Jevrejima“ prećeno deportacijom, on je uspevao da ih spasi. Žene, deca, pa čak i hendikepirana lica postali su preko potrebni mehaničari i metalski radnici.

U samoj fabrici, prema jevrejskim radnicima se dobro postupalo, bez vikanja, zlostavljanja i ubistava koja su se dešavala u obližnjem logoru Plašuv. Jevreji su se svakodnevno mogli moliti, a noću su se okupljali kako bi izučavali Humaš i razmenjivali pouke iz Tore. Na kraju Šabata, radnici su se okupljali i pevali pesme, čitali tekst iz Tore, i pričali priče o pravednicima iz jevrejske istorije.

Šindlerova fabrika u Krakovu, 2006.
Šindlerova fabrika u Brnjenecu, 2004.

Šindler je hapšen tri puta zbog sumnje da se bavio preprodajom na crnom tržištu, za saučesništvo u proneveri, kao i za kršenje Nirnberških zakona jer je poljubio jevrejsku devojčicu. Amon Got, komandant logora Plašuv i drugi SS stražari uzimali su imovinu Jevreja (kao što su novac, nakit, i umetnička dela) za sebe, iako je u skladu sa zakonom, ona pripadala Rajhu. Šindler je organizovao prodaju takvih stvari na crnom tržištu. Nijedno od ovih hapšenja nije dovelo do suđenja, pre svega zbog toga što je Šindler podmićivao vladine zvaničnike kako bi obustavili dalju istragu.

Kako se Crvena armija približavala Aušvicu i drugim najistočnijim koncentracionim logorima, SS je započeo evakuaciju preostalih zarobljenika na zapad. Lični sekretar Amona Gota, Mitek Pemper, upozorio je Šindlera da nacisti planiraju da zatvore sve fabrike koje nisu direktno povezane sa ratnim naporima, uključujući i Šindlerovu fabriku posuđa. Pemper je ubedio i ohrabrio Šindlera da umesto proizvodnje posuđa počne sa proizvodnjom antitenkovskih granata u nastojanju da spase Šindlerove jevrejske radnike. Nakon što mu je dojavljeno da će fabrika biti zatvorena, Šindler je ubedio SS zvaničnike da mu dozvole da prebaci svojih 1.200 jevrejskih radnika u Brnjenec, u Sudetskoj oblasti, spasivši ih tako od sigurne smrti u gasnim komorama. Mitek Pemper mu je pomogao tako što je napisao i otkucao spisak od 1.200 Jevreja, među kojima je bilo 1.000 Šindlerovih radnika i 200 drugih zatvorenika. Oni su poslati u Brnjenec u oktobru 1944.

U Brnjenecu, Šindler je stekao vlasništvo nad još jednom bivšom jevrejskom fabrikom, koja je trebalo da proizvodi ručne bombe i delove za rakete V-2. Nejasno je, međutim, koliko je naoružanja zapravo proizvedeno u fabrici. Šindler i neki od radnika, tvrdili su neposredno nakon rata da nije bilo proizvodnje koja bi bila korisna za Nemce, pa čak i da su neki ili svi proizvodi namerno učinjeni neispravnim.

Posle rata[uredi | uredi izvor]

Šindler i njegova supruga su pobegli u američku okupacionu zonu u Austriji, izbegavši sudsko gonjenje i noseći pismo koje je svedočilo o njihovim herojskim akcijama.[5] Šindler je do kraja rata potrošio celokupno svoje bogatstvo na podmićivanje i nabavku namirnica za svoje radnike na crnom tržištu. Praktično osiromašen, nakratko se preselio u Regenzburg, a kasnije i u Minhen, ali nije se obogatio u posleratnoj Nemačkoj. Čak naprotiv, bio je primoran na to da prima pomoć od jevrejskih organizacija. Na kraju Šindler je 1948. emigrirao u Argentinu, gde je bankrotirao. Ostavio je svoju suprugu Emili 1957. i vratio se u Nemačku 1958, gde je imao niz neuspešnih poslovnih poduhvata.[2] Šindler se skrasio u malom stanu u Frankfurtu na Majni i ponovo pokušao da, uz pomoć jevrejskih organizacija, osnuje fabriku cementa. I ovaj posao je propao 1961. godine. Njegovi poslovni partneri su okončali partnerstvo sa Šindlerom. Od 1968. je počeo da dobija malu penziju od zapadnonemačke vlade.

Spomen ploča u Hildeshajmu

Šindler je 1971. prešao da živi sa prijateljima u Hildeshajmu. Zbog srčanih problema odveden je 12. septembra 1974. u bolnicu Sveti Bernard u Hildeshajmu, gde je i preminuo 9. oktobra 1974. u svojoj 66. godini. Umro je bez bolova;[6] troškovi njegovog lečenja su plaćeni iz fonda grada Hildeshajma.[7][8]

Šindlerov grob

Šindler je želeo da bude sahranjen u Jerusalimu, pošto je govorio: „Moja deca su ovde“.[6] Posle rekvijema, Šindler je sahranjen na franjevačkom groblju[9] na Sionskoj gori, postavši jedini član Nacističke partije koji je dobio ovu čast.[2] Jedan znak na ulazu u groblje upućuje posetioce na grob Oskara Šindlera.

Pogled na Šindlerov grob, sa gomilom kamenčića koji su ostavili jevrejski posetioci.

Šindlerov grob se nalazi na padini ispod Sionske kapije i zidina Starog grada. Kamenčići na njegovom grobu su znak zahvalnosti jevrejskih posetilaca, prema jevrejskoj tradiciji, iako Šindler nije bio Jevrej. Na natpisu na njegovom grobu, na hebrejskom jeziku piše: Pravednici među nacijama, što je počast kojom država Izrael opisuje ne-Jevreje koji su rizikovali svoje živote tokom holokausta da spasu Jevreje od nacističkog uništenja. Natpis na nemačkom jeziku kaže: Nezaboravni spasilac 1000 progonjenih Jevreja.

Niko ne zna koji su bili Šindlerovi motivi. Citiran je da je govorio „Poznavao sam ljude koji su radili za mene... Kada poznajete ljude, morate se ponašati prema njima kao prema ljudskim bićima."[10]

Pisac Herbert Stajnaus, koji je intervjuisao Šindlera 1948. po zahtevu nekih od preživelih Šindlerovih Jevreja je napisao:

Šindlerova komemoracija[uredi | uredi izvor]

Godine 1963, Šindler je odlikovan u Izraelu u Jad Vašem memorijalnom centru kao Pravednik među nacijama. Tu nagradu Jevrejska država dodeljuje izuzetno retko. Nagrada se danas dodeljuje pravednoj osobi koja, uglavnom kroz pisanje, podstiče na prihvatanje Jevreja i Jevrejske države i ismeva i marginalizuje antisemitizam. U ono vreme, Šindler je bio tek treći hrišćanin koji je dobio to priznanje, i nesumnjivo jedini bivši član NSDAP-a koji je dobio to priznanje. Dobio je čast da posadi drvo u Aveniji pravednih.

Šindlerova priča, koju je ispričao preživeli iz Holokausta, Poldek Pfeferberg, bila je osnova za knjigu Tomasa Kinilija, Šindlerova arka, koja je kasnije preimenovana u Šindlerova lista. Tu knjigu je Stiven Spilberg 1993. adaptirao u film Šindlerova lista. Šindlera je u filmu glumio Lijam Nison, koji je 1993. bio nominovan za Oskara za najboljeg glavnog glumca za tu ulogu. Film je iste te godine osvojio Oskara za najbolji film, a reditelj, Stiven Spilberg, Oskara za najboljeg reditelja. Uz ta dva, film je osvojio još pet Oskara, za najbolji scenario, scenografiju, fotografiju, montažu i muziku, što je ukupno sedam. Višestruko nagrađivani film imao je i pet nominacija; najbolji glavni glumac - Lijam Nison, sporedni glumac - Ralf Fajns, kao i nominacije za kostime, šminku, zvuk.

Prominencija Spilbergovog filma predstavila je Šindlera popularnoj kulturi. Pošto je nekima film jedini izvor znanja o Šindleru, važno je napomenuti da je on stvarno bio onakav kako ga je Spilberg prikazao u filmu: kao čoveka koji je vođen profitabilnim amoralom, ali koji kasnije u sebi donosi vrlo važnu odluku da je spasavanje svojih jevrejskih radnika važnije od profita, a da bi to učinio nekad je morao i da da velike svote novca nacističkim zvaničnicima da bi mu pustili da ih on spašava. Dok je Spilberg koristio malo filmske slobode, Oskar Šindler je izgleda stvarno bio redak slučaj neromantizovanog istorijskog protagoniste. Šindler je, zapravo, potrošio većinu svog bogatstva i isključio je sebe iz bilo kojeg političkog položaja u svojoj državi, samo da bi spasio živote svojih jevrejskih radnika.

Šindler je postao simbol spašavanja Jevreja u Drugom svetskom ratu, pa se i za druge njihove spasioce često upotrebi naziv „Šindler“, npr. „kineski Šindler“,[11] „japanski Šindler“,[12] „švedski Šindler“,[13][14] „britanski Šindler“.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Oskar Schindler, Saved 1200 Jews”. The New York Times. 13. 10. 1974. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 11. 2012. g. 
  2. ^ a b v g Herbert Steinhouse, "The Real Oskar Schindler", Saturday Night Magazine, 1994., Pristupljeno 17. 4. 2013.
  3. ^ Brzoskwinia, Waldemar (19. 6. 2008). „Spacerownik. Zabłocie: chłodnia i fabryki”. Gazeta Wyborcza. Kraków. Arhivirano iz originala 18. 4. 2010. g. Pristupljeno 20. 11. 2011. 
  4. ^ „Oskar Schindler: An Unlikely Hero”. U.S. Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 19. 07. 2006. g. 
  5. ^ Gutman (1995). Encyclopedia of the Holocaust. MacMillan Publishing Company. ISBN 978-0-02-864527-8. 
  6. ^ a b Bulow, Louis (2009). „Oskar Schindler: His List of Life”. oskarschindler.com. Arhivirano iz originala 23. 10. 2007. g. Pristupljeno 4. 7. 2010. 
  7. ^ „City of Hildesheim Archives (in German)”. 2. 10. 1999. Arhivirano iz originala 18. 04. 2008. g. Pristupljeno 16. 12. 2007. 
  8. ^ Photos of house and plaque located at Göttingstr.30 in Hildesheim where Oskar Schindler lived from 1972 to his death in 1974. He was a guest of Dr. Staehr and his wife.
  9. ^ Deutsches Historisches Museum Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2012) Article Oskar Schindler.
  10. ^ Crowe, David (2004). Oskar Schindler: The Untold Account of His Life, Wartime Activities, and the True Story Behind the List. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3375-5. 
  11. ^ KINESKI ŠINDLER Humani diplomata koji je spasao hiljade ljudi od nacista („Blic“, 22. jul 2015)
  12. ^ PRIČA IZ ISTORIJE „Japanski Šindler“ je pravoslavac koji je spasao na hiljade Jevreja („Blic“, 24. januar 2015)
  13. ^ ŠVEDSKI ŠINDLER Spasao desetine hiljada Jevreja, pa nestao bez traga („Blic“, 2. februar 2015)
  14. ^ Kako je lažni diplomata spasio 100.000 Jevreja (B92, 17. jul 2015)
  15. ^ Preminuo Nikolas Vinton, „britanski Šindler“ koji je spasao stotine jevrejske dece („Blic“, 1. jul 2015)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Oskar Šindler na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оскар_Шиндлер&oldid=26117577”