Oto fon Bizmark

„Bizmark” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Bizmark (višeznačna odrednica).

Oto fon Bizmark
Oto fon Bizmark 1890. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1815-04-01)1. april 1815.
Mesto rođenja	Šenhauzen, Pruska
Datum smrti	30. jul 1898.(1898-07-30) (83 god.)
Mesto smrti	Fredrihsruh, Nemačko carstvo
Religija	Luteranizam
Univerzitet	Univerzitet u Getingenu, Humboltov univerzitet, Univerzitet u Grajfsvaldu
Profesija	advokat
Porodica
Supružnik	Johana Fon Putkamer
Deca	Marija, Herbert i Vilhem
Politička karijera
Politička stranka	Nezavisni
Mandati 1. Kancelar Nemačke 21. mart 1871 — 20. mart 1890. Monarh Vilhelm I , Fridrih III, Vilhelm II Prethodnik Funkcija uspostavljena Naslednik Leo Fon Kaprivi
Potpis

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Šenhauzen, 1. april 1815 — Fredrihsruh, 30. jul 1898) je bio vojvoda od Lauenburga i jedan od najvažnijih vođa sa druge polovine 19. veka. Kao premijer pruskog kraljevstva (1862—1890.) pod geslom „krv i gvožđe“ serijom pobedonosnih ratova ujedinio je 25 nemačkih država u Nemačko carstvo, osnovano 1871. s Vilhelmom I Hoencolernom kao carem. Posle ujedinjenja je postao prvi kancelar (1871—1890) Nemačkog carstva.

U početku je bio junkerski političar duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, koji se borio protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta u osmoj deceniji 19. veka, stavio je van zakona više organizacija i uveo je starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar i smatra se jednom od najvažnijih figura u nemačkoj istoriji. Bio je veoma pobožan hrišćanin.

Mladost i dolazak na vlast

Bizmark 1833 god.

Bizmark je rođen kao Oto Eduard Leopold fon Bizmark (nem. Otto Eduard Leopold Graf von Bismarck) u Šenhauzenu. Studirao je pravo na univerzitetima u Getingenu i Berlinu. Oženio se sa Johanom fon Putkamer 1847. godine. U njihovom dugom i srećnom braku rođeno je troje dece.

Oduševljen zbog propasti revolucionarnih pokreta 1848. godine u nemačkim državama, izabran je u pruski parlament 1849. godine.Postavljen da predstavlja Prusku u Frankfurtu na Majni, Bizmark postaje sve više ubeđen da je ujedinjena nemačka nacija, koju bi predvodila Pruska, važan cilj što se u to vreme smatralo liberalnim ciljem. Posle ovog položaja, bio je postavljen za ambasadora u Petrogradu, u kome se sprijateljio sa svojim budućim protivnikom, Aleksandrom Gorhakovim, i u Parizu. Godine 1862, pruski kralj Vilhelm I postavio ga je za premijera i ministra spoljnih poslova Pruske, kao rešenje konflikta između sve liberalnijeg parlamenta i kralja.

Ujedinjenje Nemačke

Spomenik Bizmarku u Hamburgu

Veličina uloge Bizmarka kao ujedinitelja Nemačke veoma je kontroverzna tema među istoričarima. Takođe, postoji mnogo rasprava da li je to bilo ujedinjenje Nemačke, ili ekspanzija Pruske. Ono što je izvesno, Bizmark je delimično odgovoran za početak više ratova koji su vodili do dramatične promene u političkoj strukturi Nemačke. Prvo, uz saradnju Austrije, Šlezvig i Holštajn su pripojeni od Danske u Drugom šlezvičkom ratu. Mirovni ugovor je zaključen u Beču 30. oktobra 1864. godine. Već 1865. godine je Austrija bila primorana da prepusti Pruskoj kontrolu nad ovim severnim zemljama. Bizmark 1866. godine napada Austriju i brzo pobeđuje u bici kod Kenigreca, priključivši Hanover, Hesen-Kasel, Nasau i Frankfurt Pruskoj i formirajući Severnonemačku konfederaciju.

Proglašenje Nemačkog carstva u Versaju. Bizmark u beloj uniformi.

Pošto je Bizmark isprovocirao Francusku, kojom je u to vreme vladao Napoleon III, francusko-pruski rat je izbio 1870. godine, tokom kojeg su južne nemačke države, koje su smatrale Francusku agresorom, pridružile Severno nemačkoj konfederaciji u borbi protiv Francuske. Francuska je pretrpela ponižavajući poraz, a Vilhelm I je bio krunisan kao nemački imperator u dvorani ogledala (franc. Galerie des Glaces, nem. Spiegelsaal) u Versaju, koja je služila kao štab pruske armije, 18. januara 1871. godine. Bizmark je time legalno stvorio Nemačko carstvo pod vođstvom Pruske, uz isključenje Austrije.

Kancelar

Bizmark nosi karakterističan pruski šlem

Slavljen kao nacionalni heroj, Bizmark postaje prvi kancelar novog nemačkog carstva. U spoljnoj politici, posvećuje se očuvanju mira između evropskih sila Francuske, Austrije, Nemačke i Rusije. Bizmark je verovao da centralna pozicija Nemačke u Evropi može biti uzrok njenog razaranja u slučaju bilo kojeg rata.

Na unutrašnjem planu, bio je zabrinut pojavljivanjem dveju novih političkih partija: Katoličke partije centra, i Socijal-demokratske partije Nemačke. Kampanja protiv katolicizma koja je započela 1872. godine, pod imenom „Kulturna borba“ (Kulturkampf) je uglavnom bila promašaj. Bizmark je napao socijal-demokrate na dva fronta: socijaldemokratska partija i njene organizacije su stavljene van zakona, dok je radničkoj klasi udeljeno veoma progresivno zakonodavstvo koje je garantovalo zdravstveno osiguranje, osiguranje u slučaju nesreće na radu, kao i starosne penzije.

Na izborima u 1890. godini i Katolička partija centra i socijal-demokrati su osvojili mnogo glasova, a Bizmark daje ostavku na insistiranje nemačkog cara (kajzera) Vilhema II, koji je došao na tron 1888. godine. Bizmark je proveo svoje poslednje godine pišući memoare „Razmišljanja i sećanja“ (nem. Gedanken und Erinnerungen). Umro je u 83. godini života 1898. godine, u Fredrihsruhu. Sahranjen je u Bizmark-mauzoleju u istom mestu.

Zaveštanje i sećanje

Istoričari su u znatnoj meri dostigli konsenzus po pitanju sadržaja, funkcije i važnosti Bizmarkovog lika u nemačkoj politici tokom zadnjih 125 godina. Prema Steinberg, njegova dostignuća tokom 1862–71 su bila "najveća diplomatska i politička ostvarenja bilo kojeg lidera u zadnja dva veka."

Bizmarkova najvažnija ostavština je ujedinjenje Nemačke. Nemačka je postojala kao kolekcija stotina zasebnih kneževina i slobodnih gradova još od doba formiranja Svetog rimskog carstva. Tokom vekova razni vladari su bezuspešno pokušavali da ujedine nemačke države sve do Bizmarkovog vremena. Razna nemačka kraljevstva su se ujedinila u jednu državu uglavnom kao rezultat Bizmarkovih napora.

Nakon ujedinjenja, Nemačka je postala jedna od najmoćnijih nacija u Evropi. Bizmarkova mudra, oprezna i pragmatična spoljašnja politika je omogućila Nemačkoj da mirnim putem zadrži poziciju moći koju joj je on doneo; održavanjem dobronamerne diplomatije s gotovo svim evropskim zemljama. Francuska, koja je jedina iznimka, je bila razorena Bizmarkovim ratovima i njegovim naknadnim oštrim političkim stavovima prema njoj. Francuska je postala jedan od najogorčenijih neprijatelja Nemačke u Evropi. Austrija je, takođe, bila oslabljena formiranjem Nemačke imperije, mada u znatno manjoj meri od Francuske. Bizmark je verovao da dokle god su Britanija, Rusija i Italija uverene u miroljubive namere Nemačke imperije, zaraćenost sa Francuskom je prihvatljiva. Njegove diplomatske podvige je poništio kajzer Vilhelm II, i takva politika je ujedinila druge Evropske sile protiv Nemačke tokom Prvog svetskog rata.

Istoričari naglašavaju da je Bizmarkova miroljubiva, „kontinentalno zasićena diplomatija“ postajala sve nepopularnija, jer je svesno suzbijala sve ekspanzionističke pretenzije. U drastičnom kontrastu su stojale ambicije svetske politike Vilhelma II, čiji cilj je bio osiguravanja budućnosti države putem ekspanzije, što je dovelo do Prvog svetskog rata. Slično tome Bizmarkova politika osporavanja dominacije vojnih vlasti u spoljno političkom odlučivanju je prekinuta 1914. naoružavanjem Nemačke.

Bizmarkovu psihologiju i lične osobine nisu blagonaklono prihvatali naučnici. Američki istoričar Džonatan Stejnberg prikazuje malignog genija koji je duboko osvetoljubiv, čak i prema svojim najbližim prijateljima i članovima porodice. Evans kaže da je on bio „zastrašujuć i beskrupulozan, sklon manipulaciji slabosti drugih, umesto pospešivanja njihovih vrlina“. Britanski istoričari, uključujući Evansa, Tejlora, Palmera i Krankšova, vide Bizmarka kao ambivalentnu figuru, nesumnjivo čoveka velike veštine, ali osobu koja nije ostavila trajan sistem za podršku nasljednika manje veštih od njega. Kao posvećeni monarhista, Bizmark nije omogućio provizije za efektivne konstitucione provere moći imperatora, čime je efektivno postavio tempiranu bombu u temelje Nemačke, koja je stvorio.

Posmatrači tog vremena i mnogi nakon tada su razmatrali Bizmarkovu veštinu pisanja. Kao što je Henri Kisindžer napomenuo, "Čovek 'krvi i gvožđa' je pisao prozu izvanredne neposrednosti i lucidnosti, uporedivu po posebnosti sa Čerčilovom upotrebom engleskog jezika."

Tokom većeg dela njegovog skoro 30 godina dugog mandata, Bizmark je održao neprikosnovenu kontrolu nad politikom vlade. Bio je potpuno podržan od strane njegovog prijatelja Albrehta fon Runa, ministra rata, kao i vođe pruske vojske Helmuta fon Moltke. Bizmarkovi diplomatski potezi su se oslanjali na pobedničku Prusku vojsku, i ta dva čoveka su pružila Bizmarku pobede koje su mu bile neophodne da ubedi manje nemačke države da se pridruže Pruskoj.

Spomenik posvećen Bizmarku kao studentu na Rudelsburgu

Bizmark je preduzimao korake da utiša ili ograniči političku opoziciju, u prilog čega svedoči zakon kojim se ograničava sloboda štampe, i antisocijalistički zakoni. On je vodio kulturni rat (Kulturkampf) protiv Katoličke crkve dok nije postalo jasno da konzervatizam čini katolike prirodnim saveznikom protiv socijalista. Njegov kralj Vilhelm I je retko preispitivao kancelarove odluke; u nekoliko slučajeva, Bizmark je dobio odobrenje svog monarha preteći ostavkom. Međutim, Vilhelm II je nameravao da sam vlada zemljom, zbog čega je svrgavanje Bizmarka bio njegov prvi zadatak po dolasku na vlast. Bizmarkovi naslednici na dužnosti kancelara su bili daleko manje uticajni, pošto je moć bila koncentrisana u rukama imperatora.

Spomenici

Neposredno nakon što je otišao sa funkcije, građani su počeli da ga veličaju i osnivaju fondove za izgradnju spomenika, poput Bizmarkovih spomenika ili kula posvećenih njemu. Širom Nemačke, pohvale su bile beskrajne, nekoliko zgrada je imenovano u njegovu čast, za pravljenje njegovih portreta su angažovani umetnici kao što su Franz fon Lenbah i C. V. Alers, i knjige o njemu su postale bestseleri. Prvi spomenik izgrađen u njegovu čast je bio Bizmarkov spomenik kod Bad Kisingena, podignut 1877.

Brojni statue i spomenici obeležavaju gradove, varoši, i sela Nemačke, uključujući poznati Bizmarkov spomenik u Berlinu i brojne Bizmarkove kule na četiri kontinenta. Jedini spomenink koji ga prikazuje kao studenta na univerzitetu u Getingenu (zajedno sa psom, verovatno njegovim Rejhšand Takras) i kao člana njegovog Korps Hanovera je podignut 2006. u Rudelsburgu. Blistavo beli Bizmarkov spomenik iz 1906. u gradu Hamburg, stoji u centru St. Pauli distrikta, i najveći je, i verovatno najbolje poznati, spomenik Bizmarka širom sveta. Statue ga prikazuju kao masivnog, monolitnog, krutog i odlučnog. Dva ratna brodova su imenovana u njegovu čast, SMS Bizmark nemačke imperijalne mornarice, i brod Bizmark iz doba Drugog svetskog rata.

Bizmarkov mit

Bizmarkov spomenik u Hamburgu

Gervart (2007) pokazuje da Bizmarkov mit, koji je uglavnom izgrađen tokom njegovih godina mirovine i još čudnije nakon njegove smrti, se pokazao veoma moćnim retoričkim i ideološkim oruđem. Mit ga je učinio dogmatičnim ideologom i vatrenim nacionalistom, dok je u stvarnosti on bio ideološki fleksibilan. Gervart tvrdi da je konstruisana memorija Bizmarka odigrala centralnu ulogu antidemokratskog mita u visoko ideološkoj borbi oko prošlosti, borbi koja je divljala u periodu između 1918 i 1933. Taj mit je korišten kao oružje protiv Vejmarove republike, i izvršio je destruktivni uticaj na političku kulturu prve nemačke demokratije. Frankel (2005) pokazuje da je Bizmarkov kult odnegovao i legitimizovao novi stil političara desnog krila, i pospešio post-Bizmarkovu krizu vođstva, stvarnu i prividnu, koja je podstakla Nemce da traže najjačeg mogućeg lidera i da se pitaju „Šta bi Bizmark uradio?“

Na primer, Hamburški spomenik, otkriven 1906, se smatra jednim od najvećih izraza Bizmarkovog kulta imperijalne Nemačke i važan je u istoriji nemačke umetnosti spomenika. On je bio produkat čežnje hamburških patricijskih klasa da odbrane svoje političke privilegije na pragu dramatičnih društvenih promena i nerešenih zahteva za političke reforme. Za one koji su predvodili njegovu izgradnju, spomenik je takođe bio način potvrđivanja hamburških kulturnih aspiracija i odbacivanja reputacije grada neblagonaklonog prema umetnicima. Spomenik je dočekan sa široko rasprostranjenim neodobravanjem radničke klase i nije obuzdao njihovu rastuću podršku za Socijal-demokrate.

Zanimljivosti

Za vreme Drugog svetskog rata Nemačka ratna mornarica imala je ratni brod imenovan u njegovu čast Bizmark, kao i Nemačka imperijalna mornarica čija su dva broda nosila njegovo ime. Takođe, mesto Bizmark, Severna Dakota, nosi njegovo ime, kao i Arhipelag Bizmark i Bizmarkovo more kod bivše Nemačke kolonije Nova Gvineja, ali i više ulica i škola u Nemačkoj.

Vidi još

• Bizmark, bojni brod

Literatura

• Hull, Isabel V. (2004). The Entourage of Kaiser Wilhelm II, 1888–1918. str. 85. ISBN 9780521533218. 
• Steinberg, Jonathan (jun 2011). Bismarck: A Life. str. 51. ISBN 9780199782529. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Biografska literatura

• Crankshaw, Edward (1981), Bismarck, The Viking Press .
• Darmstaedter, Friedrich. Bismarck and the Creation of the Second Reich (2008)
• Dawson, William Harbutt (1909). The Evolution of Modern Germany. T. Fisher Unwin. 
• Engelberg, Ernst. Bismarck; 2 vols., (1986–90); major academic study by an east-German historian (only in German)
• Eyck, Erich (1964). Bismarck and the German Empire. ISBN 978-0-393-00235-5.  (excerpt and text search)
• Feuchtwanger, Edgar (2002), Bismarck, Historical Biographies, Routledge, Arhivirano iz originala 20. 4. 2010. g., Pristupljeno 9. 3. 2017 , 276 pp., basic starting point.
• Gall, Lothar (1986), Bismarck: The White Revolutionary , 2 vol; major academic study
• Headlam, James Wycliffe (1908). Bismarck and the Foundation of the German Empire. G.P. Putnam's Sons. 
• Heuston, Kimberley Burton (2010), Otto von Bismarck: Iron Chancellor of Germany, Franklin Watts .
• Hollyday, FBM (1970), Bismarck, Great Lives Observed, Prentice-Hall .
• Kent, George O (1978), Bismarck and His Times, Arhivirano iz originala 15. 09. 2011. g., Pristupljeno 09. 03. 2017 .
• Kissinger, Henry A (31. 3. 2011), „Otto von Bismarck, Master Statesman”, The New York Times (book review) .
• Lerman, Katharine Anne (2004). Bismarck: Profiles in Power. Longman. ISBN 978-0-582-03740-3. ; 312pp
• Ludwig, Emil (1927). Wilhelm Hohenzollern: The last of the Kaisers. New York. ISBN 9780766143418.  , popular.
• Ludwig, Emil (1927), Bismarck: The Story of a Fighter, Little, Brown  , popular.
• Pflanze, Otto, Bismarck and the Development of Germany ; 3 vols., 1963–90. vol 1 online, Bismarck and the Development of Germany: The Period of Unification, 1815–1871
• Pflanze, Otto (1955), „Bismarck and German Nationalism”, American Historical Review, 60 (3): 548—66, JSTOR 1845577, doi:10.2307/1845577 
• Jonathan Steinberg (2011). Bismarck: A Life. Oxford University Press. , 592 pp
• Stern, Fritz (1977), Gold and Iron: Bismarck, Bleichröder and the Building of the German Empire, Penguin .
• Taylor, A.J.P. (1969), Bismarck: the Man and the Statesman, New York: Alfred A Knopf .

Ankete

• Berghahn, Volker. Imperial Germany, 1871–1914 (1994)
• Blackbourn, David (1998), The Long Nineteenth Century: A History of Germany, 1780–1918 .
• Clark, Christopher. Iron Kingdom: The Rise and Downfall of Prussia, 1600–1947 (2009)
• Craig, Gordon A. Germany, 1866–1945 (1978) online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јун 2011)
• Holborn, Hajo (1969), „The Constitutional Conflict in Prussia and the Early Years of the Bismarck Ministry”, The History of Modern Germany 1840–1945, Alfred A Knopf, str. 131—72 .
• ———————— (1969), „The Founding of the New German Empire, 1865–71”, The History of Modern Germany 1840–1945, Alfred A Knopf, str. 173—229 .
• ———————— (1969), „Bismarck and the Consolidation of the German Empire, 1871–90”, The History of Modern Germany 1840–1945, Alfred A Knopf, str. 233—97 .
• Langer, William L. European alliances and alignments, 1871–1890 (1964)
• Retallack, James N (2008), Imperial Germany, 1871–1918, Oxford University Press .
• Robinson, Janet; Joe Robinson (septembar 2009). Handbook of Imperial Germany. ISBN 978-1449021139. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sheehan, James J. German History, 1770–1866 (1989), dense, thorough political history
• ———————— (1978), German liberalism in the ninetury century (ebooks), University of Chicago Press; ACLS, hdl:2027/heb.01317.0001.001 

Specijalizovane studije

• Beck, Hermann (1995), Origins of the Authoritarian Welfare State in Prussia, 1815–1870 .
• Clark, Chester Wells (1934). Franz Joseph and Bismarck: The Diplomacy of Austria before the War of 1866. Harvard University Press. .
• Field, WG (1898), „Bismarck's First School”, The Journal of Education, Oxford University Press, 20: 603—4 .
• Goddard, Stacie E. (2008). „When Right Makes Might: How Prussia Overturned the European Balance of Power”. International Security. 33 (3): 110—142. S2CID 57563017. doi:10.1162/isec.2009.33.3.110. 
• Gross, Michael B (2005), The War against Catholicism: Liberalism and the Anti-Catholic Imagination in Nineteenth-Century Germany .
• Hennock, E. P (2007). The Origin of the Welfare State in England and Germany, 1850–1914: Social Policies Compared. Cambridge University Press. 
• Hennock, E. P. (2003). „Social Policy in the Bismarck Era: A Progress Report”. German History. 21 (2): 229—238. doi:10.1191/0266355403gh283xx. 
• Howard, Michael (1981). The Franco-Prussian War: The German Invasion of France 1870 1871. Taylor & Francis. ISBN 978-0-203-99305-7. 
• Kennedy, Paul M (1988), The Rise of the Anglo-German Antagonism, 1860–1914 .
• Kissinger, Henry A. (1968). „The White Revolutionary: Reflections on Bismarck”. Daedalus. 97 (3): 888—924. JSTOR 20023844. 
• Lord, Robert H. (1923). „Bismarck and Russia in 1863”. The American Historical Review. 29 (1): 24—48. JSTOR 1839273. doi:10.2307/1839273. 
• Mork, Gordon R. (1971). „Bismarck and the "Capitulation" of German Liberalism”. The Journal of Modern History. 43 (1): 59—75. JSTOR 1877926. S2CID 144213711. doi:10.1086/240588. 
• Paur, Philip. "The Corporatist Character of Bismarck's Social Policy" European History Quarterly, Oct 1981; vol. 11: pp. 427–60.
• Ross, Ronald J (1998), The Failure of Bismarck's Kulturkampf: Catholicism and State Power in Imperial Germany, 1871–1887, The Catholic University of America Press , 219 pp.
• Stone, James. "Bismarck Ante Portas! Germany and the Seize Mai Crisis of 1877." Diplomacy & Statecraft (2012) 23#2 pp: 209-235.
• Stern, Fritz (12. 9. 1979). Gold and Iron: Bismark, Bleichroder, and the Building of the German Empire. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 0394740343. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Stone, James (1994), „Bismarck and the Containment of France, 1873–1877”, Canadian Journal of History, 29 (2): 281—304, doi:10.3138/cjh.29.2.281 
• von Strandmann, Hartmut Pogge (1969). „Domestic Origins of Germany's Colonial Expansion under Bismarck”. Past & Present (42): 140—159. JSTOR 650184. 
• Waller, Bruce. Bismarck at the Crossroads. The Reorientation of German Foreign Policy after the Congress of Berlin 1878–1880 (1974)
• Wawro, Geoffrey. The Franco-Prussian War: The German Conquest of France in 1870–1871(2005)
• Wawro, Geoffrey. "The War Scare of 1875: Bismarck and Europe in the Mid-1870s." German History (2012) 30#1 pp: 140-141.
• Hans-Ulrich Wehler "Bismarck's Imperialism 1862–1890" Past and Present, No. 48, August 1970. pp: 119–155 (PDF) http://past.oxfordjournals.org/cgi/reprint/48/1/119.pdf.  online edition]
• Wetzel, David. A Duel of Nations: Germany, France, and the Diplomacy of the War of 1870–1871 (University of Wisconsin Press; 2012) 310 pages
• Wetzel, David (2001). A Duel of Giants: Bismarck, Napoleon III, and the Origins of the Franco-Prussian War. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-17490-3. .

Istorigrafija i sećanja

• Cowen, Ron (30. 1. 2012), „Restored Edison Records Revive Giants of 19th-Century Germany”, New York Times, Pristupljeno 31. 1. 2012 
• Frankel, Richard (2003). „From the Beer Halls to the Halls of Power: The Cult of Bismarck and the Legitimization of a New German Right, 1898-1945”. German Studies Review. 26 (3): 543—560. JSTOR 1432746. doi:10.2307/1432746. 
• Frankel, Richard E (2005). Bismarck's Shadow. The Cult of Leadership and the Transformation of the German Right, 1898–1945. Berg Publishers. ISBN 978-1-84520-033-6. 
• Gerwarth, Robert. "Inventing the Iron Chancellor" . History Today. 57 (6): 43—49. 2007.  , in EBSCO
• ———————— (2005). The Bismarck Myth: Weimar Germany and the Legacy of the Iron Chancellor. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-928184-8. , 216 pp.
• Hamerow, Theodore S. ed. Otto von Bismarck and Imperial Germany: A Historical Assessment (1993), excerpts from historians and primary sources
• Müller, Frank Lorenz (2008). „Man, Myth and Monuments: The Legacy of Otto von Bismarck (1866–1998)”. European History Quarterly. 38 (4): 626—36. S2CID 220916743. doi:10.1177/0265691408094517. 
• O'Shea, John J. "Bismarck's Decline and Fall" The American Catholic Quarterly Review, Vol. XXIII, January/October 1898. online
• Pearce, Robert (2010), „The Austro-Prussian War”, History Review (66) .
• Russell, Mark A. (2000). „The Building of Hamburg's Bismarck Memorial, 1898-1906”. The Historical Journal. 43 (1): 133—156. JSTOR 3021016. S2CID 154544615. doi:10.1017/S0018246X99008961. 
• Steefel, Lawrence D. (1930). „Bismarck”. The Journal of Modern History. 2 (1): 74—95. JSTOR 1871140. S2CID 222424868. doi:10.1086/235557. 
• Stürmer, Michael (1971). „Bismarck in Perspective”. Central European History. 4 (4): 291—331. JSTOR 4545614. S2CID 145110759. doi:10.1017/S0008938900015399. 
• Urbach, Karina (1998). „Between Saviour and Villian: 100 Years of Bismarck Biographies”. The Historical Journal. 41 (4): 1141—1160. JSTOR 3020865. S2CID 159641867. doi:10.1017/S0018246X98008206. 

Primarni izvori

• Bismarck, Otto von (1899), Bismarck, the Man & the Statesman: Being the Reflections and Reminiscences of Otto, Prince von Bismarck, 1, Arhivirano iz originala 24. 06. 2011. g., Pristupljeno 09. 03. 2017 
• ———————— (1898), Thoughts and Reminiscences, I 
• ———————— (1898), Thoughts and Reminiscences, II .
• ———————— (1898), Memoirs, II, New York Harper .
• Hohenzollern, William I; Bismarck, Otto von (1903), The correspondence of William I. and Bismarck: with other letters from and to Prince Bismarck, Translated by J. A. Ford 

Spoljašnje veze

• deutsche-schutzgebiete.de о Бизмарку (језик: немачки)
• Život Otta von Bismarcka
• von Bismarckova biografija; uključuje mnoga privatna pisma
• Ото фон Бизмарк на сајту Curlie
• Bismarck World History Database Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. februar 2014)
• Oto fon Bizmark na sajtu WorldCat (jezik: engleski)
• Milovan Balaban - „Bizmark – legenda i zaostavština” (predavanje istoričara, KCNS, 2023)