Ohrana

Vođstvo Ohrane u Sankt Peterburgu 1905.

Odeljenje za zaštitu javne bezbednosti i poretka (rus. Отдѣленіе по Охраненію Общественной Безопасности и Порядка), najčešće skraćeno u „zaštitno odeljenje“ (ohranoje otdelenije), poznatiji po skraćenicama Ohrana (što doslovno znači „zaštita“) ili Ohranka, je bila tajna policija Ruske Imperije na kraju 19. veka, formalno kao deo policijskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova (MVD), kojoj je kao ispomoć služila žandarmerija. Stvorena je 1880. kao zamena za dotadašnje Treće odeljenje Sopstvene kancelarije Njegovog imperatorskog veličanstva.

Glavne aktivnosti Ohrane su bile usmerene protiv levičarskih pojedinaca i organizacija, kao i nastojanje da se zaustavi njihova teroristička aktivnost, čiji je najspektakularniji primer bio atentat na Aleksandra II. U tu je svrhu Ohrana s vremenom razvila izuzetno široku mrežu doušnika, ali i agenata provokatora koji su se infiltrisali u brojne anticarističke organizacije. Neki od njih su uspeli da dođu na njihov vrh, a pri tome se najviše istakao Jevno Azev, koji je 1904. godine, nastojeći da održati svoju „masku“ eserskog operativca, organizovao atentat na premijera Vjačeslava Plevea. Ohranine aktivnosti su kasnije uključivale i organizacije sopstvenih kvazi-opozicionih organizacija i sindikata u nastojanju da se subverzivna aktivnost saseče u korenu ili kontroliše. Neke od tih aktivnosti su, međutim, zapravo oslabili caristički režim koji je Ohrana trebalo da štiti, među čime se posebno istakao marš siromašnih radnika na petrogradski Zimski dvorac 1905. pod vođstvom pravoslavnog sveštenika Georgija Gapona koji je bio Ohranin agent, a koji je doveo do pokolja zvanog Krvava nedelja, a posredno do izbijanja prve ruske revolucije. 1910-ih je Ohrana, smatrajući je najmanjom i najbezopasnijom od svih subverzivnih grupa, poticala boljševičku partiju nastojeći steći kontrolu nad njom preko svog agenta Romana Malinovskog. U tome nije uspela, a njena mreža doušnika i agenata, usmerena pre svega na intelektualce i političke aktiviste, nije uspela da detektuje duboko nezadovoljstvo među ruskim masama. Zbog toga je februarska revolucija 1917. godine Ohranu, kao i celu carsku vladu, u potpunosti iznenadila. Ohrana je tada prestala da postoji.

Iako nije uspela u svojoj krajnjoj misiji sprečavanja revolucije i zaštite Ruske Imperije, brojni istoričari drže da su boljševici nakon dolaska na vlast u Oktobarskoj revoluciji preuzeli i usavršili metode Ohrane kako bi na temelju njih stvorili sopstveni, daleko efikasniji tajno-policijski aparat počevši od Čeke 1917. godine.

Literatura

• Catherine Evtuhov; Stephen Kotkin (2003). The Cultural Gradient: the transmission of ideas in Europe, 1789–1991. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-2063-9. 

Spoljašnje veze

• Okhrana records at the Hoover Institution Archives (jezik: engleski)
• Zvanična istorija ruskog MVD: 1857–1879 1880–1904 1905–1916 (jezik: ruski)
• Okhrana in Spartacus Educational Encyclopedia (jezik: engleski)
• Okhrana: The Paris Operations of the Russian Imperial Police Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. decembar 2012) (jezik: engleski)