Papa Hadrijan IV

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hadrijan IV
Hadrijan IV
Lični podaci
Puno imeNikolas Brejkspir
Mesto rođenjaAbbots Langley, Kraljevina Engleska
Datum smrti1. septembar 1159.
Mesto smrtiAnanji,
NarodnostEnglez
Papa
Pontifikat4. decembar 1154 — 1. septembar 1159.
PrethodnikAnastasije IV
NaslednikAleksandar III

Hadrijan IV (lat. Adrianus IV; rođen oko 1100 – umro 1. septembra 1159), rođen kao Nikolas Brejkspir (engl. Nicholas Breakspear), bio je papa od 4. decembra 1154. do svoje smrti 1159. godine.

Hadrijan IV je bio jedini Englez na papskom prestolu.[1][2] Smatra se da je rođen na Brejkspir farmi u parohiji Abots Lengli u Hertfordširu i da je obrazovanje započeo opatijskoj školi u Sent Albansu.[3][4][5][6]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Nikolasov otac bio je Robert, kasnije monah u opatiji Sv. Albana.[7] Nikolas je takođe želeo da se zamonaši, ali ga je opat odbio rekavši mu da završi prvo započeto školavanje. Ne želeći da čeka otputovao je u Pariz i kasnije je postao kanonik u manastiru Sv. Rufusa nedaleko od Arla. Tu je prvo postao prior, zatim je jednoglasno izabran za opata. Izbor za starešinu manastira se, prema tradiciji odigrao 1137[2], ali opatijska hronika pokazuje da se izbor desio oko 1145. Nikolas se kao opat prvi put pominje 29. januara 1147; njegov prethodnik Fulš se pominje poslednji put 1143. godine.[8]

Kao reformatorski nastrojen opat, Nikolas je često bio predmet žalbi koje su upuživane u Rim. Međutim, suprotno očekivanjima, papa Eugenije III se zainteresovao za Nikolasa i unapredio ga u kardinala biskupa dijeceze Albano, nedaleko od Rima[9] u decembru 1149. godine.[10]

U periodu između 1152. i 1154. Nikolas Brejkspir je bio u Skandinaviji kao papski legat. U tom periodu osnovao je arhiepiskopiju (nadbiskupiju) u Trondhejmu koji je izabrao u čast Svetog Ulava čije su mošti smeštene u lokalnu crkvu[11]. Zatim je ustanovio i dijecezu u Hamaru i, prema tradiciji, katedralne škole u norveškim gradovima koji su bili episkopska sedišta. Ove škole nadživele su i reformaciju, a postoje i danas, mada i pored prefikska katedralne, nemaju nikakve veze sa crkvom. Nikolas je takođe radio i na priznanju Stare Upsale kao sedišta mitropolita Švedske, što je ostvareno 1164. godine. Kao nadoknadu za gubitak teritorije, danski nadbiskup Lunda unapređen je u legata i stalnog vikara i dodeljena mu je titula primasa Danske i Švedske.[9]

Dolazak na papski presto[uredi | uredi izvor]

Po povratku u Rim, Nikolasa je sa svim počastima primio papa Anastasije IV. Kada je Anastasije preminuo, Nikolas je izabran za papu 3. decembra 1154. godine,[12] kao Hadrijan IV. Odmah je naredio kažnjavanje Arnolda iz Breše, vođe protivpapske struje u Rimu. Nemiri u Rimu su doneli ubistvo jednog kardinala što je nateralo Hadrijana IV da nešto pre praznika Cveti 1155. godine donese dotada nečuvenu odluku i proglasi interdikt za sam grad Rim.[9] Samim tim, bez uskršnje službe nije bilo razloga da brojni hodočasnici dođu u posetu Rimu što je ozbiljno moglo da uzdrma lokalnu privredu. Gradski senat je tada prognao Arnolda iz Breše. Ubrzo je kritičar papstva uhapšen po nalogu cara Sv. rimskog carstva Fridriha Barbarose, izveden na sud i zatim pogubljen.[9]

Savez sa Vizantijskim carstvom[uredi | uredi izvor]

Papa Hadrijan IV na kameji

Vizantijski car Manojlo I Komnin je 1155. godine pokušao da obnovi vizantijsku vlast u Italiji. Carski odredi su se iskrcali u Apuliji gde su ih očekivali odmetnici od vlasti normanskih kraljeva Sicilije. Ovakav razvoj situacije bio je po volji papi pošto su se njegovi prethodnici retko kada slagali sa problematičnim Normanima. Štaviše, Hadrijan je sklopio savez sa carem Manojlom i preduzeo mere da se u Kampanji unajme najamnici za vizantijske potrebe. Ipak, car Manojlo Komnin je snevao o obnovi Rimskog carstva, dok je papa tražio pregovore o uniji između rimske (rimokatoličke) i carigradske (pravoslavne) crkve koje su se razdvojile još 1054. godine usled Velikog raskola. Združene vizantijsko-papske snage su se udružile sa otpadnicima od normanske vlasti i ubrzo im se potčinio čitav niz gradova, bilo usled pretnje silom, bilo zahvaljujući mitu u zlatu.

Kada se činilo da su prilike za saveznike više nego povoljne došlo je do razdora u komandi pohoda između vizantijskog zapovednika Mihaila Paleologa i Roberta III, grofa od Loritela. Iako su se na kraju izmirili, razdor između njih dvojice je zaustavi pohod u zenitu. Zatim je Mihailo Paleolog opozvan u Konstantinopolj. Iako je važio za arogantnog čoveka, Mihailo Paleolog je na bojnom polju bio brilijantan vojskovođa. Na kraju su Vizantinci pretrpeli težak poraz kod Brindizija gde su se Normani uputili u protivnapad i kopnom i morem. Kada su se Normani pojavili, najamnici su od vizantijske komande zahtevali ogromno povećanje plate, što su carski zapovednici odbili. Najamnici su zatim dezertirali, a i lokalni velikaši su počeli da se oispaju. Na kraju su Vizantinci bili malobrojniji od normanske vojske koja je prvo dobila pomorsku bitku, a zatim zarobila vizantijskog komandanta. Poraz kod Brindizija je onemogućio obnovu vizantijske vlasti u Italiji[11] i do 1158. vizantijska vojska je napustila Apeninsko poluostrvo.

Uskoro su se izjalovile nade u trajni savez sa Vizantijom. Hadrijanovi uslovi za postizanje crkvene unije podrazumevali su da papa bude priznat za vrhovnog poglavara čitavog hrišćanskog sveta. Car je, s druge strane, zahtevao priznanje njegove univerzalne svetovne vlasti. Ovakvi uslovi bili su neprihvatljivi i na istoku i na zapadu. Papska svetovna vlast nije bila zanemarljiva i Hadrijan nije želeo da je se odrekne u korist vizantijskog cara. Takođe, ni Vizantinci nisu bili radi da prihvate crkveni autoritet dalekog rimskog episkopa. Uprkos Manojlovom prijateljstvu prema rimskoj crkvi, Hadrijan je oklevao da vasilevsa nazove avgustom. Na kraju, do sporazuma o uniji nije došlo pa su dve crkve ostale u raskolu.

Normanska invazija na Irsku[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Normanska invazija na Irsku

Tri godine nakon sinoda u Kelsu Hadrijan je 1155. izdao papsku povelju (bulu) Laudabiliter upućenu engleskom kralju Henriju II iz dinastije Plantageneta. Papa je tražio da Henri krene u pohod na Irsku kako bi lokalnu crkvu, u istoriografiji poznatu kao Keltska crkva, potčinio rimskoj crkvenoj hijerarhiji. Od engleskog kralja traženo je i da u Irskoj sprovede opšte administrativne i društvene reforme. Autentičnost ove papske bule, kako je to istoričar Edmund Kertis sažeo, spada u "velika pitanja istorije". Papski zahtev je raspravljan na kraljevskom savetu Vinčesteru, gde je Henrijeva majka Matilda glasno protestovala. U Irskoj se, uprkos irskim upadima u Englesku i Vels, ništa nije znalo o povelji tako da ni potrebne mere za odbranu ostrva od Anžujaca nisu bile preduzete.[13] Ernest F. Henderson je zabeležio da su mnogi sumnjali u postojanje ove bule.[14] P.S. Ohegarti je zaključio da je danas pitanje bule Laudabiliter važno samo u istoriografskim krugovima. Na ovoj buli zasnivale su se odluke Hadrijanovog naslednika Aleksandra III, pape Lucija III i engleskog kralja Henrija VIII koji je 1542. godine doneo Akt o irskoj kruni.[15]

Malobrojni normanski vitezovi su se iskrcali u Irskoj 1169. godine, dok je kralj Henri II 1171. preduzeo daleko masovniji pohod.

Fridrih Barbarosa i smrt Hadrijana IV[uredi | uredi izvor]

Na carskoj dijeti u Bezansonu oktobru 1157. godine, legati su caru Fridrihu I Barbarosi predali papsko pismo u kome su se spominjale beneficije namenjene caru. Nemački kancelar je ove "beneficije" preveo caru u smislu feudalnih beneficijuma koje je senior predavao vazalu. Fridrih Barbarosa je bio besan jer je pismo sugerisalo carevu zavisnost od pape. U gužvi koja je nastala legati su jedva izvukli žive glave. Incident je Hadrijan IV pokušao da izgladi u narednom pismu u kome je razjasnio da je mislio na dobro delo (lat. bonum factum) tj. na carsko krunisanje. Ipak, jaz je produbljen i car je bio pred ekskomunikacijom kada je Hadrijan umro u Anjaniju 1. septembra 1159. godine.[9] Prema tradiciji, papa se udavio muvom koja mu je upala u vino, ali je verovatno angina bila uzrok smrti.[4]

Prvu biografiju Hadrijana IV napisao je kardinal Boso kao dodatak zbirci papskih biografija Liber Pontificalis.[16]

Spomenici u Hertfordširu[uredi | uredi izvor]

Danas se u selu Bedmond, u istorijskoj parohiji Abots Lenli, u blizini Sent Albansa među modernim kućama nalazi i mali komemorativni natpis koji obeležava mesto papinog rođenja. U selu se nalazi nekoliko ulica nazvanih po Hadrijanu IV kao što su: Popes Road, Adrian Road i Breakspeare Road.[17]

U Sent Albansu se nalazi i Nikolas Brejkspir katolička škola, gde učenici uče lekciju posvećenu ovom papi.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mackie 1907, str. 2.
  2. ^ a b The English Pope by George F. Tull
  3. ^ Clark, Clive W. (1997). „Prologue”. Abbots Langley Then 1760–1960. 143 Sussex Way, Cockfosters, Herts, EN4 0BG: Clive W. Clark. str. 1. ISBN 978-0-9531473-0-4. 
  4. ^ a b „St Albans Cathedral”. Arhivirano iz originala 09. 06. 2009. g. Pristupljeno 04. 04. 2014. 
  5. ^ Breakspear Farm was demolished for housing redevelopment in the 1960s. It stood at 51° 43′ 8″ N 0° 24′ 41″ W / 51.71889° S; 0.41139° Z / 51.71889; -0.41139
  6. ^ Hertfordshire Genealogy
  7. ^ Mackie 1907, str. 13.
  8. ^ Bolton & Duggan 2003, str. 25
  9. ^ a b v g d  Jedna ili više prethodnih rečenica uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Adrian”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 1 (11 izd.). Cambridge University Press.  This cites:
    • Herzog-Hauck, Realencyklopädie, 3rd ed. (excellent bibliography), and Wetzer and Welte, Kirchenlexikon, 2nd ed., under "Hadrian IV."
    • Oliver J. Thatcher, Studies concerning Adrian IV`. (The University of Chicago: Decennial Publications, 1st series, vol. iv., Chicago, 1903)
    • R. Raby, Pope Adrian IV.: An Historical Sketch (London, 1849)
    • A. H. Tarleton, Life of Nicholas Breakspear (London, 1896)
  10. ^ Bolton & Duggan 2003, str. 26, 42, 75.
  11. ^ a b Ua Clerigh, Arthur. "Pope Adrian IV." The Catholic Encyclopedia. Vol. 1. New York: Robert Appleton Company, 1907. 13 Jun. 2013
  12. ^ Burke, O.P., Very Rev. Thomas N. (1873). „1”. English Misrule in Ireland: A Course of Lectures in Reply to J. A Froude. 1. New York: Lynch, Cole & Meehan. str. 27. 
  13. ^ Curtis 2002, str. 38–39
  14. ^ Avalon Project, Yale
  15. ^ O’Hegarty, P. S. (1918). „1”. The Indestructible Nation. 1. Dublin & London: Maunsel & Company, Ltd. str. 3. 
  16. ^ "Boso (Breakspear)" in the 1913 Catholic Encyclopedia.. Prema ranijem mišljenju, kardinal Boso je bio sinovac pape Hadrijana, ali danas je takvo mišljenje odbačeno.(B. Zenker, Die Mitglieder des Kardinalkollegiums von 1130 bis 1159, Würzburg 1964 pp. 149).
  17. ^ Welch, Jon. "Nicholas Breakspear: The only English Pope", BBC News, 11 March 2013
  18. ^ „Nicholas Breakspear Catholic School, St. Albans”. Arhivirano iz originala 02. 01. 2014. g. Pristupljeno 07. 04. 2014. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Papa Hadrijan IV na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Хадријан_IV&oldid=27614373”