Pariska mirovna konferencija 1919.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Pariska mirovna konferencija 1919. godine je bila konferencija koju su organizovali pobednici u Prvom svetskom ratu kako bi ustanovili mirovne sporazume između Saveznika i poraženih Centralnih sila. Konferencija je otvorena 18. januara 1919. godine i trajala je do 21. januara 1920. godine sa nekoliko prekida.

Pregled[uredi]

Sledeći sporazumi su postignuti u okviru Versajskog sistema bezbednosti:

Ovde se može ubrojiti i Sporazum Fejsal-Vajcman od 3. januara 1919. godine, vezan za Palestinu.

Ovi mirovni sporazumi, zajedno sa rešenjima Vašingtonske pomorske konferencije, stvorili su osnove takozvanog Versajskog (ili Versajsko-Vašingtonskog) sistema u međunarodnim odnosima. Preuređenje Evrope i sveta na osnovu ovih sporazuma stvoriće izvestan broj kritičnih konfliktnih tačaka u međunarodnim odnosima, što će biti jedan od uzroka Drugog svetskog rata.

Odluka o stvaranju Lige naroda i odobravanje njene povelje takođe su događaji koji su se desili na konferenciji.

Velika četvorka:Dejvid Lojd Džordž, premijer Britanije; Žorž Klemanso, premijer Francuske; Vudro Vilson, predsednik SAD; i Vitorio Orlando, premijer Italije; bili su dominantne političke i diplomatske figure na konferenciji. Odredbe koje su nametnute poraženim zemljama bile su zapravo rezultat njihovih razgovora.

Učesnici[uredi]

Mapa sveta sa učesnicima Prvog svetskog rata. Saveznici su označeni zelenom bojom, Centralne sile žutom a neutralne zemlje sivom.

Zemlje koje su učestvovale na konferenciji:

Nemačka i njeni bivši saveznici nisu mogli prisustvovati konferenciji sve dok uslovi i detalji sporazuma nisu bili postignuti. Novostvoreni RSFSR nije bio pozvan da prisustvuje konferenciji.

Irska je poslala predstavnike u nadi da postigne samoopredeljenje i legitimizira Republiku proglašenu posle Uskršnjneg ustanka 1916. godine, ali sa malo uspeha.

Australijski pristup[uredi]

Australijski delegati su bili Bili Hjuz, premijer i Džozef Kuk, ministar mornarice. Glavni ciljevi su bili: reparacije, aneksija Nemačke Nove Gvineje i odbijanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti. I pored velikih napora i scena, Hjuz je morao da prihvati mandat Lige naroda za Novu Gvineju.

Japanski pristup[uredi]

Japansku delegaciju vodio je Sajondži Kimoči, a u njoj su bili i baron Makino Nobuaki, grof Činda Sutemi (ambasador u Londonu), Macui Keširo ambasador u Parizu) i Idžuin Hikokiči (ambasador u Rimu) i drugi što je ukupno činilo cifru od 64 člana. Ni Hara Takahaši (premijer) ni Jasuja Učida (ministar spoljnih poslova) nisu smatrali da su u poziciji da napuste Japan u tako kratkom roku posle izbora. Delegacija se fokusirala na dva zahteva: a) prihvatanje njihovog predloga o rasnoj jednakosti i b) aneksiju nemačkih kolonija - Šandong i pacifičkih ostrva severno od ekvatora. Pravi vođa delegacije bio je Makino, uglavnom usled bolesti Sajondžija. Japan je bio nezadovoljan sa rezultatima konferencije, jer je dobio samo pola nemačkih prava i napustili su konferenciju.

Predlog o rasnoj jednakosti[uredi]

Prvi nacrt podnesen je Komisiji lige naroda 13. februara kao amandman na član 21:

Pošto je jednakost naroda osnovni princip Lige naroda, strane ugovornice slažu se da se dogovore što pre da omoguće svim stranim državljanima država članica Lige, jednak i pravičan tretman u svakom pogledu, ne prveći razliku, bilo pravnu ili faktičku, u pogledu njihove rase ili nacionalnosti.

Teritorijalni zahtevi[uredi]

Japansku pretenziju ka Šandongu osporavali su Kinezi. Na početku rata, 1914. godine, japanske trupe su zauzele teritoriju datu Nemačkoj 1897. godine. Takođe su zaposeli nemačka ostrva severno od ekvatora. U toku rata, 1917. godine Japan je napravio tajni dogovor sa Britanijom, Francuskom i Italijom u vezi aneksije ovih teritorija. Japan se takođe obavezao da podrži britansku aneksiju nemačkih ostrva južno od ekvatora. I pored generalno prokineskog stava u Versajskom sporazumu (na insistiranje SAD), Šandong je predat Japanu, što je izazvalo velike demonstracije (Pokret 4. maj) i konačnog kinsekog povlačenja sa konferencije. Pacifička ostrva severno od ekvatora potpala su pod mandat Lige naroda, sa japanskom upravom.

Pristup SAD[uredi]

Pošto predsednik Vudro Vilson, glavni pregovarač SAD, nije uspeo da ubedi Lojd Džordža i Klemansoa da podrže njegovih 14 tačaka, konferencija je prešla na pitanje stvaranja Lige naroda. Pošto je postignut sporazum o najvažnijim pitanjima, predlog dokumenta o Ligi je vraćen u SAD na odobrenje Kongresu. Kongres se nije složio sa članom 10 koji je napad na bilo koju članicu Lige naroda smatrao napadom na sve čklanice i od njih zahtevao pomoć. Vilson se vratio obeshrabren i pošto nije imao političku podršku iza sebe, glavni uticaj preuzeli su Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme svu i punu krivicu za rat. Vilson se sa time nije slagao. Nemačka je bila primorana da prihvati punu krivicu za rat, da preda sve kolonije i deo teritorije i da plati 33 milijarde dolara odštete. Na inicijativu Vilsona, SAD su sklopile zasebni mirovni sporazum sa Nemačkom, koji je Kongres odobrio.

Vidi još[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Pariska mirovna konferencija 1919.

Reference[uredi]

  • MacMillan, Margaret (2001), Peacemakers: Six months that changed the world, John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 0-7195-6237-6
  • Naoko Shimazu (1998), Japan, Race and Equality, Routledge, ISBN 0-415-17207-1

Spoljašnje veze[uredi]