Pacovski kanali

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Pacovski kanali je uopšten naziv za mrežu bekstva nacista, ustaša i drugih fašista iz Evrope po završetku Drugog svetskog rata. Najveći broj nacističkih i ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata pobegao je u Južnu Ameriku, uključujući Argentinu, Paragvaj, Brazil i Čile. Ostale destinacije bekstva su Sjedinjene Američke Države, Kanada i Bliski istok. Pacovska linija, naziv je za lestve od konopaca koje se pružaju do vrha jarbola, poslednjeg bezbednosnog mesta u situaciji kada jedrenjak tone. Tako je pacovska linija, odnosno pacovski kanal, postao naziv za mrežu evakuacije tj. bekstva. Na desetine hiljada nacista i ustaša emigriralo je zahvaljujući vatikanskim pacovskima kanalima, među njima i na stotine ratnih zločinaca. Inače, ovaj naziv za mrežu bekstva dao im je američki Ured za strategijske usluge OSS. [1] [2]


Vatikanski pacovski kanali[uredi]

Rani pokušaji - Sveštenik Hudal[uredi]

Pacovski kanal Sveti Jeronimo[uredi]

Rimokatolički sveštenik Krunoslav Draganović smatra se ključnim akterom u uspostavljanju ove pacovske linije. Draganović je naimenovan ispred NDH za savetnika hrvatske delegacije pri Svetoj stolici. Papa Pije XII je prihvatio njegovo imenovanje i avgusta 1943. godine Draganović se seli u Rim. Bilo je to u trentku kada je Musolini pao, a Italija potpisala kapitulaciju. Ostvario je konatakte s Pijom XII, kao i sa visokim činovnicima Državnog sekretarijata Vatikana i italijanske obaveštajne službe. Takođe, uspostavio je komunikaciju s Đovanijom Batistom Montijem (koji je kasnije postao papa Papa Pavle VI), državnim podsekretarom za redovne poslove i čovekom odgovornim za papin „milosrdan rad“ za račun „izbeglica“. Draganović je pravio pogodbe u Vatikanu radeći ujedno za Crveni krst tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Prvi posao Draganovića je bio da spasi 500 kg ustaškog zlata, koje je ukradeno od mase srpskih žrtava u NDH. Zlato je preko Austrije dopremio u Vatikan, pa je zbog toga dobio nadimak - Zlatni Pop.

Po završetku Drugog svetskog rata Britanci i Amerikanci otvorili su severne granice Jugoslavije za slobodan izlazak 80.000 ustaša. Za njih u Italiji otvoreni su izbeglički logori. Draganović je od prvog dana krenuo u obilazak izbeglih hrvatskih nacista. Posao Krunoslava Draganovića je bio da u masi prebeglih ustaša pronađe visoke oficire i funkcionere, da za njih u Zavodu Sveti Jeronimo izradi nova dokumenta i da ih potom iz Italije i Austrije prebaci u Južnu Ameriku. Posle rata zahvaljujući uticaju Vatikana i ustaško - hrvatskog Zavoda Sveti Jeronimo u Rimu, koji je još pre rata bio glavni centar ustaške emigracije u Italiji, a čiji je šef bio ustaški velečasnik Draganović, u Južnu Ameriku je pobeglo na desetine hiljada ustaša i nacista. U Južnu Ameriku došli su sa pasošima izdatim u Zavodu Sveti Jeronimo, pod lažnim imenima. Draganović je prebacio i grupu od sedamdeset nacističkih saradnika iz SSSR-a, a i neke pripadnike Vlasovljeve armije. Pouzdano se zna da je organizovao bekstvo hrvatskim ratnim zločincima Anti Paveliću i Andriji Artukoviću. [1] [2]


Američke tajne službe umešane[uredi]

Argentinska veza[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Odbegli nacisti[uredi]

Najpoznatiji među izbeglim nacistima koji su koristili ove kanale bili su:


Izvori[uredi]

  1. ^ a b Feljton Vesti: Pacovski kanali Krunoslava Draganovića, Pristupljeno 19.6.2013.
  2. ^ a b Poslijeratni dokumenti o odgovornosti Vatikana i Kaptola za zločine u Jasenovcu, 12. septembar 1947.


Vidi još[uredi]


Spoljašnje veze[uredi]