Paljenje Rajhstaga
.jpg)
Paljenje Rajhstaga (nem. Der Reichstagsbrand) je naziv za podmetnuti požar državnog parlamenta Nemačke u Berlinu 27. februara 1933. godine.
Nemački nacisti su paljenje zgrade državnog parlamenta iskoristili za potpuno preuzimanje vlasti i stvaranje sistema u kome je Adolf Hitler imao neograničena prava. Na licu mesta uhapšen je Marijus van der Lube, ali zločin paljenja nije dokazan.
Paljenje najvišeg doma Nemačke protumačen je kao jedan od prekretnica u stvaranju nacističke Nemačke sa velikom političkim posledicama. Iste noći uhapšeno je oko 4.000 ljudi, uključujući komunističke poslanike i rukovodioce, a dan nakon toga potpisana je Odredba za zaštitu naroda i države kojom su ukinuta osnovna građanska prava. Ovime su osnovna građanska prava, garantovana Vajmarskim ustavom, bila van snage što je otvorilo put progonu političkih protivnika.[1] Ovaj događaj je bio odlučijući u stvaranju nacionalsocijalističke diktature.
Krajem marta proglašen je Zakon o posebnim ovlašćenjima, početkom maja raspušteni su sindikati, a u junu i julu i sve političke partije. Progoni su se proširili i na istaknute naučnike i umetnike, pa su Nemačku napustili, među ostalima, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Erih Marija Remark i porodice Tomasa i Hajnriha Mana.
Politička pozadina[uredi | uredi izvor]
Paljenje Rajhstaga se desio pred parlamentarne izbore 5. marta 1933. Prva istraživanja nacista sa mesta zločina ukazivala su da se radilo o navodnom komunističkom ustanku. Drugi posmatrači smatrali su da se radilo o akciji novih vlasti da legitimišu planirane političke odmazde.[2]
Neposredni rezultati su bili da nacionalsocijalisti izađu na izbore pod parolom „Rat protiv Marksizma“. Požar je dao partiji velike mogućnosti radikalizacije i korišćenje instrumenata sile protiv levičarskih partija.
Samo u noći požara je Herman Gering, tada ministar unutrašnjih poslova Pruske, zabranio komunističku štampu. Samo u Berlinu je 1.500 člankova komunističke partije uhapšeno.
Za osumnjičenog Marijusa van der Lubea se ispostavilo da ima veze i sa socijaldemokratskom partijom pa su se i oni našli u fokusu vlasti.[3]
Političke posledice[uredi | uredi izvor]
Dan posle požara Hitler od predsednika Hindenburga zatražio i dobio Dekret o požaru u Rajhstagu, koji je Hindenburg ozakonio koristeći član 48 Vajmarskog ustava. Dekret je suspendovao većinu građanskih sloboda u Nemačkoj[4] i nacisti su ga iskoristili za zabrane izdanja koja nisu smatrali prijateljskim prema nacističkim ciljevima. Uprkos činjenici da je Marinus van der Lube tvrdio da je delovao sam, Hitler je po dobijanju vanrednih ovlašćenja, objavio da je to početak komunističke zavere da preuzmu Nemačku. Nacističke novine su dalje širili ovu vest.[4] Ovo je izazvalo paniku među Nemcima i dalje izolovalo komuniste od naroda; dalje, na hiljade komunista je uhapšeno narednih dana (uključujući i vođe Komunističke partije Nemačke) po optužnici da Komunistička partija priprema puč. Zbog progonjenog učešća komunista na izborima (koji su prethodno imali 17% glasova), nacisti su uspeli da povećaju svoj udeo glasova na izborima 5. marta sa 33% na 44%.[5] Ovo je nacistima i njihovim saveznicima Nemačkom nacionalnom narodnom partijom (koji su osvojili 8% glasova), većinu od 52% u Rajhstagu.[5]
Iako su nacisti osvojili relativnu većinu, nisu uspeli da postignu svoj cilj od 50-55% glasova na tim izborima.[5] Smatrali su da će im ovo smetati da ostvare svoj naredni cilj, usvajanje Zakona o posebnim ovlašćenjima, za šta je bila potrebna dvotrećinska većina.[5] Međutim, postojali su bitni faktori koji su išli u Hitlerovu korist. To su bili: nastavljeni progon Komunističke partije i nacistička mogućnost da profitiraju na pitanjema nacionalne bezbednosti. Dalje, neki poslanici Socijaldemokratske partije (koja bi jedino glasala protiv Zakona o posebnim ovlašćenjima) su bili sprečeni da zauzmu svoja mesta u Rajhstagu, usled hapšenja i ispitivanja od strane SA odreda. Zbog toga, socijaldemokrate nisu imale pun broj poslanika pri glasanju. Zako o posebnim ovlašćenjima, koji je Hitleru dao pravo da vlada preko dekreta, je usvojen bez problema 23. marta 1933. On je dobio podršku desničarske Nemačke nacionalne narodne partije, katoličke Partije centra i nekoliko podeljenih stranaka srednje klase. Ovaj zakon je stupio na snagu 27. marta i Hitler je efektivno postao diktator Nemačke.
Već 20. marta, pod vođstvom SS, osnovan je logor Dahau, a ubrzo još njih šest. U julu 1933. u Nemačkoj je bilo oko 27 hiljada političkih zatvorenika, a na početku Drugog svetskog rata taj broj je porastao na milione.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Hans-Ulrich Thamer: Beginn der nationalsozialistischen Herrschaft. Ausnahmezustand, Bundeszentrale für politische Bildung, Pristupljeno 23. 4. 2013.
- ^ Wehler 2003, str. 604.
- ^ Winkler 2000, str. 880–883.
- ^ a b Koonz 2003, str. 33.
- ^ a b v g Koonz 2003, str. 36.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Wehler, Hans Ulrich (2003). „Deutsche Gesellschaftsgeschichte: Vom Beginn des Ersten Weltkrieges bis zur Gründung der beiden deutschen Staaten 1914–1949”. München: Beck. str. 604. ISBN 978-3-406-32264-8. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - Winkler, Heinrich August (2000). Der lange Weg nach Westen: Deutsche Geschichte vom Ende des Alten Reiches bis zum Untergang der Weimarer Republik. C.H.Beck. str. 880—883. ISBN 978-3-406-46001-2.
- Koonz, Claudia (2003). The Nazi Conscience. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01172-4.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
