Pedro Almodovar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pedro Almodovar
Pedro Almodovar 2008.
Lični podaci
Puno imePedro Almodovar Kabaljero
Datum rođenja(1949-09-25)25. septembar 1949. (74 god.)
Mesto rođenjaSijudad Real, Kastilja-La Manča, Španija
Veza do IMDb-a

Pedro Almodovar (šp. Pedro Almodóvar; Sijudad Real, 25. septembar 1949) španski je filmski reditelj, scenarista i producent. Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet. Almodovar je sa svojim mlađim bratom Avgustinom osnovao produkcijsku kuću El Deseo (El Deseo S.A.), a 2001. godine izabran je za počasnog člana Američke akademije za nauku i film. Sledeće godine je dobio Oskara za najbolji originalni scenario za film Pričaj s njom.

Almodovar je svetsku slavu stekao filmovima Visoke potpetice, Loše vaspitanje, Sve o mojoj majci, Vrati se i Prekinuti zagrljaji. Ova ostvarenja su ga učinila najslavnijim španskim rediteljem svoje generacije i jednim od najistaknutijih figura evropskog filma.

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Pedro Almodovar rođen je u malom mestu Kalsada de Kalatrava, nedaleko od grada Sijudad Real (Kastilja-La Manča), u siromašnoj porodici. Bio je najstarije od četvoro dece (imao je brata i dve sestre). Sa osam godina kreće u versku školu u Kaseres (Ekstremadura) gde provodi celo svoje detinjstvo. Pedrovi roditelji, Antonio i Fransiska, želeli su da njihov najstariji sin postane sveštenik, te su se kasnije i oni preselili u Kaseres, kako bi bili u neposrednoj blizini. Antonio je u gradu otvorio benzinsku pumpu, a Fransiska vinariju, gde je prodavala vino sa porodičnog imanja.[1]

Almodovar je za vreme školovanja u Kaseresu zavoleo film, jer se u ulici u kojoj je živeo nalazio bioskop.[2] Kasnije je govorio da je tu stekao više znanja nego kod sveštenika.[3] Oduševljavala su ga ostvarenja Luisa Bunjuela, Alfreda Hičkoka, Džordža Kjukora i Federika Felinija. Uprkos protivljenju roditelja, u osamnaestoj godini se preselio u Madrid, s namerom da upiše filmsku akademiju, ali to nije bilo moguće, jer su za vreme Frankovog režima sve filmske škole bile zatvorene. Zaposlio se u pošti da bi od plate skupio novac za kupovinu kamere Super 8, s kojom je kasnije, uz pomoć prijatelja, snimao kratkometražne filmove.

Franko umire 1975. godine i posle dugoočekivane obnove demokratije, Almodovar je postao jedan od pionira „Movide“, pokreta mladih Španaca u postdiktatorskim godinama, koji se posebno odlikuje zalaganjem za alternativnu i pank kulturu. U to vreme se površno bavio pisanjem, glumom i režijom, bio je čak i deo pank benda. Kao tinejdžer, Almodovar je našao uzor u filmovima raznih režisera kao što su Bili Vajlder, Daglas Serk, Alfred Hičkok, Luis Bunjuel, Blejk Edvards i neorealisti Mark Ferer i Fernando Fernan-Gomes. Pedrovi kratki filmovi postali su veoma poznati u Madridu, gde su ih puštali po barovima. Snimao je glasove na svojim filmovima uživo zato što je bilo komplikovano da se audio snimak doda kasnije.[4]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Kratkometražni filmovi[uredi | uredi izvor]

Ranih sedamdesetih, Almodovar počinje da se intenzivno zanima za film i pozorište. Pridružuje se avangardnoj pozorišnoj grupi Los Goliardos, i dobija prve uloge u pozorištu. Tada takođe upoznaje proslavljenu špansku glumicu Karmen Mauru, koja će kasnije postati jedna od njegovih „muza“. Zarađivao je i pišući stripove, članke i kolumne za časopise kontrakulture („Star“, „Víbora“, „Vibraciones“). Madridska napredna kulturna scena bila je savršena za Pedrove mnogobrojne talente, te i za kulturni pokret Madrileña, u kome je odigrao jednu od ključnih uloga. La Movida Madrileña je predstavljala ponovno rađanje ličnih sloboda i slobode izražavanja, kršenje tabua i moralnih kodeksa, bila je to svojevrsna španska renesansa, nastala posle Frankove smrti 1975. godine.

Pedro Almodovar sa Penelope Kruz

Osim avangardnog Almodovara, u to vreme su stvarali i Fernando Trueba, Ivan Zulueta i Fernando Kolomo. Veliku popularnost uživala je pevačica Aljaska, koja je vodila TV–emisiju La Bola de Cristal i doprinela razvoju španske LGBT kulture kao ultimativna gej ikona.[5][6] Pedro je objavio priču „Vatra u utrobi“ (Fuego en las entrañas), a pisao je i za časopise „El País“, „Diario 16“ i „La Luna“, ali pod pseudonimom „Pati Difusa“ (Patty Diphusa).[7] Sve njegove pripovetke objavljene su u knjizi El sueño de la razón.

Pedro je od prve plate kupio kameru kojom je snimio svoje prve kratkometražne filmove (prvi snimljen 1974). Sve su ih karakterisale izrazito seksualne teme, nisu imali muzičku podlogu, a bili su prikazivani u Madridu i Barseloni. Kratkometražni filmovi koji su mu u prestonici doneli neznatnu popularnost bili su: Dos putas, o, Historia de amor que termina en boda (Dve kurve ili Ljubavna priča koja se završava brakom), La caída de Sodoma (Pad Sodome), La estrella (Zvezda), Sexo Va: Sexo viene (Seks dođe i prođe)... Prikazivao sam ih u barovima i na zabavama. Bilo je teško dodati im muziku jer je magnetna traka bila izuzetno jeftina i tanka...[8] Zbog toga je za vreme projekcije puštao kasete sa odabranom muzikom, što je publici bilo vrlo simpatično i inovativno.

Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor]

Početkom osamdesetih, Almodovar je počeo da obrađuje provokativne i neobične teme na postmodernistički način, teme kao što su seks i nasilje ali i religija i opasnosti dobrog gaspaća. Ponekad šokantni, ponekad kontroverzni, Almodovarovi filmovi su uvek uspevali da pruže nov i zanimljiv pogled na njegovu rodnu zemlju.

Dok je preko dana radio u telefonskoj kompaniji, noću je pisao kratke priče u kojima se podsmevao žurnalima i reklamama u isto vreme stvarajući Super-8 filmove.[9]

Jedna od Almodovarovih priča, neukusna foto-novela koju je napisao po narudžbini jednog časopisa 1978. postala je njegov prvi igrani film – „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke “ (Pepi, Luci, Bom y otras chicas del montó.1980). Slabo je snimao i imao je mnoge tehničke greške s obzirom na to da nije mogao da priušti dovoljno rolni filma da bi ponavljao scene. Film odlikuje jak osećaj prijateljstva i sestrinstva između protagonista, što je tema koja će se često javljati tokom njegovog rada. Budući razuzdana seksualna satira, film je bio svojevrstan šamar španskom društvu koje se još ogrezlo u socijalnoj netoleranciji Frankovog režima.[9]

Preteranost, hedonizam s primesama pop-arta i seksualna vulgarnost, oslikani su dve godine kasnije u Almodovarovom drugom pokušaju pod nazivom „Lavirint strasti“ (Laberinto de Pasiones). Mnogi španski kritičari koji su bili privrženi kvalitetnijim filmovima španske kinematografije, negativno su reagovali na Almodovarov rad, nazivajući ga previše modernim i površnim.[9] To je ujedno i prvi Almodovarov film u kom jednu od uloga tumači Antonio Banderas.[9] Ovo je početak njihove saradnje u brojnim njegovim filmovima.

Na ovakve kritike režiser reaguje filmom „Mračne navike“ (Entre Tinieblas, 1983) i „Šta sam uradila da zaslužim ovo?“(¿Qué he hecho yo para merecer esto?, 1984). Iako komedije, oba filma su imala dublje značenje kao i ozbiljnije i kompleksnije teme. Film „Mračne tajne“ predstavlja kritiku Katoličke crkve kroz priču o ženi koja je bila primorana da se skriva zajedno sa grupom razuzdanih časnih sestara, dok je „Šta sam uradio da zaslužim ovo?“ priča o domaćici koja se bori sa problemima iz svakodnevnog života. Bavi se životom u stambenim blokovima Madrida. Protagonista filma je Glorija, prezaposlena majka koja uzima amfetamine da joj pomognu da se suoči sa odgovornostima domaćice i čistačice. U njenu porodicu se ubraja i njen muž, taksista, koji je zanemaruje, dva sina, jedan diler droge, a drugi homoseksualac i svekrva, koja čezne da se vrati u svoje selo. Ovaj motiv ugnjetavane domaćice pojavljivaće se često u režiserovim delima, kao i drugi predmeti polemike o ženskoj nezavisnosti i solidarnosti.[9]

U svojim kasnijim filmovima Almodovar produbljuje svoja istraživanja seksualne želje i ponekad brutalnih zakona koji je prate. Film „Matador“ (1986) ponudio je čežnju kao most između seksualne privlačnosti i smrti, prikazujući gledaocu izobilje seksualnih opcija koji su uključivali fetišizam, homoseksualni i heteroseksualni voajerizam, nekrofiliju i žensku penetraciju.[9]

Pedro Almodovar sa Viktorijom Abril

Ova raznolikost bila je dalje istražena u filmu prigodnog naziva „Zakon želje“ (La Ley del Deseo 1987), gde se bavi otvorenom seksualnošću. Ovde se ponovo pojavljuje Antonio Banderas.

Banderas je takođe glumio u još jednom Almodovarovom igranom filmu –„Žene na rubu nervnog sloma“ (Mujeres al borde de un ataque de nervios, 1988. koji je pružio oštar i neizostavno zabavan pogled na žensku seksualnost i strast, što učvršćuje Almodovara kao „ženskog režisera“. Ovaj film režiseru takođe donosi internacionalno priznanje i zaradu od 7,8 miliona dolara, što ga čini najunosnijim filmom u španskoj istoriji.[9]

Nošen uspehom prethodnog filma, Almodovar odlučuje da naredni posveti kontroverznoj temi. Film „Veži me!“ (¡Átame!, 1989) bio je tema žustrih debata jer je svojoj omiljenoj glumici i muzi Viktoriji Abril) namenio ulogu žene koja se zaljubljuje u svog zlostavljača. Feministkinje i grupe za zaštitu žena širom sveta žestoko su osudile ovaj film, koji nije imao ništa bolji prijem ni kod mnogih španskih kritičara koji su čak rekli da je Almodovar izgubio osećaj za režiju.[9]

Na sličan prijem naišla su i druga dva filma koja su usledila – „Visoke potpetice“ (Tacones Lejanos, 1991) i „Kika“, 1993). Poput „Veži me!“, „Kika“ govori o zavisnici o heroinu koja biva silovana, a kasnije njen slučaj eksploatiše televizija, čime trpi dodatno zlostavljanje. Prouzrokovala je određenu količinu kontroverze u Americi zahvaljujući sceni silovanja koja je bila doživljena podjednako kao ženomrzačka i kao izrabljivačka.

Režiser odlučuje da unese izvesne promene u svoj naredni film „Cvet moje tajne“ (La flor de mi secreto, 1995). Sa Marisom Paredes u glavnoj ulozi spisateljice petparačkih romansi, film je bio psihološka drama, po mnogima jedno od njegovih najzrelijih ostvarenja. Film je takođe najavio promenu u Almodovarovom portretisanju muških likova; umesto nedorečenih muških protagonista kakve je imao u ranijim filmovima, Almodovar stvara pozitivnu sliku „novog muškarca“.[9]

Slična karakterizacija muških likova ponovila se i u njegovom sledećem filmu – „Živo meso“ (Carne trémula, 1997) Slobodno baziran na istoimenom romanu Rut Rendel, film se bavi ljubavlju, gubitkom i patnjom sa treznom uzdržanošću koja se samo nazirala u režiserovim prethodnim delima.[9]

Almodovar, potom, nastavlja da radi na ozbiljnijim dramskim temama, režirajući „Sve o mojoj majci“ (Todo sobre mi madre, 1999). Ovo je priča o potrazi jedne žene za ocem svog mrtvog sina, koja se na neki način vraća na Almodovarove slične teme nerazdvojive sile sestrinstva i moći i snazi porodice bez obzira koliko neobična ta porodica bila. Posvećen Bet Dejvis (Bette Davis), Romi Šnajder (Romy Schneider) i Dženi Roulends (Gena Rowlands), film je premijerno izveden uz veliko priznanje na Kanskom festivalu 1999, gde je Almodovar nagrađen nagradom za najboljeg režisera. Još veći uspeh usledio je 2000. godine kada „Sve o mojoj majci“ dobija Oskara (Academy Award) i Zlatni Globus (Golden Globes) za najbolji film na stranom jeziku.[9]

Dve godine kasnije, Almodovar podiže svoju karijeru u nebesa filmom „Pričaj s njom“(Hablа con ella, 2002). Ovo je bila melodrama značajna kako zbog svoje kompleksne seksualne poetike tako i zbog svoje stilske rascvetanosti. Film, u kome se radi o dve žene u komi i muškarcima koji ih vole, bio je hvaljen od strane kritičara i odlično prihvaćen od strane umetničke publike. Međutim, određeni delovi zapleta oživeli su optužbe za ženomrstvo koje su ga pratile od nekih ranijih filmova („Veži me!“ i „Kika“). Bez obzira na takvu kontroverzu, Almodovar dobija bezbrojne hvale i nagrade za svoj film širom sveta, uključujući Frenč Cezar za najbolji film i Oskara za najbolji originalni scenario.[9]

Tada je već postalo izvesno da Almodovar ne namerava da uspori tempo i da će nastaviti da prikuplja nagrade i kritičke hvale filmovima poput: „Vrati se“, „Prekinuti zagrljaji“, „Koža u kojoj živim“ i „Prolazni ljubavnici“.[9]

Faze stvaralaštva[uredi | uredi izvor]

Iako stručnjaci i analitičari Almodovarovih dela ne mogu da se slože, možda je moguće klasifikovati njegova dela u 5 etapa:

  1. Eksperimentalna faza: „Jebi me, jebi me, jebi me... Tim“, „Pepi, Luci, Bom i mnogo drugih devojaka“ i „Lavirint strasti“.
  2. Faza pod uticajem Federika Felinija: „U tami“ i „Šta sam uradio da zaslužim ovo“ .
  3. Faza pod uticajem učitelja: „Matador“, „Zakon želje“, „Žene na rubu nervnog sloma“, „Veži me“ i „Visoke potpetice“.
  4. Autobiografska faza: „Sve o mojoj majci“ i „Povratak“.
  5. Faza noir: „Loše obrazovanje“, „Polomljeni zagrljaji“ .

Karakteristike Almodovarovog stila[uredi | uredi izvor]

Almodovar je svojim stilom još osamdesetih godina bio daleko od klišea tog doba. Rođen je u malom gradu u ruralnoj Španiji i kulturna pustinja koja ga je okruživala je u kasnijim godinama budila izvestan osećaj užasa. Takva je bila i klima represije kroz koju je zemlja prolazila: katolicizam je bio jedan od glavnih krivaca za ovo, i kao i drugi slobodoumni Španci koji su trpeli reakcionarstvo Crkve, Almodovar je našao izvesno zadovoljstvo u ismevanju religijskih institucija. Ali on takođe oseća jaku vezanost za svoju otadžbinu, koja mu pruža neiscrpan izvor inspiracije za filmove, i kako pri stvaranju likova tako i u prikazivanju navika i slika. Njegovi filmovi sadrže autobiografske elemente, s obzirom na to da se njegove ideje rađaju iz same srži španskog socijalnog života kao i njegovog životnog iskustva. Korupcija u porodici, vladi i katoličkoj crkvi spada u koncept koji je tokom četrdeset godina diktature bio prilično skriven. O korupciji se javno govorilo tek po završetku Frankovog režima.[4]

Glumačka postava i režiser na Kanskom Filmskom Festivalu.

Almodovar se takođe bavio problemima koji su uništavali špansko društvo, pogotovo madridsko. Bez imalo straha osvrtao se na teme koje su u starije doba bile cenzurisane i zabranjene, poput homoseksualnosti, konzumacije droga, side, prostitucije, seksa, zlostavljanja, itd. Almodovarovi filmovi naizgled predstavljaju blagu kritiku svega lošeg u društvu, zahvaljujući činjenici da se postarao da svaki ton, u svakom filmu ili projektu ne zvuči previše ozbiljno ili dramatično. U njima uvek ima ponekog nedokučivog smisla za humor koji se pojavljuje uz kliše, satiru, parodiju, pop umetnost i crni humor.[4]

Stvorio je veliki broj nezaboravnih likova. Brojne uloge imale su anonimne domaćice u krizi koje uspevaju da se srede i dokažu svoju snagu uprkos pritisku i nevoljama. Glavne uloge pretežno tumače prostitutke, transvestiti, trudne monahinje i narkomani. Almodovarovi filmovi su uglavnom fokusirani na živote i osećanja žena. Uglavnom su ispričani iz ženske perspektive. Njegov kinematografski svet ispunjen je intenzivnim slikama i neverovatnim situacijama koje su napravljene da izgledaju neobično. Njegovi filmovi obuhvataju život i individualnu slobodnu, a njegove glavne teme su slavlje, istraživanje, a ponekad i frustracija ljudskih želja.[4]

Homoseksualnost u Almodovarovom radu[uredi | uredi izvor]

Ovom temom najviše se pozabavio Alberto Mira koji navodi sledeće: "Za nekog ko je postao nešto poput internacionalne gej ikone, Almodovar je ozloglašeno nevoljan da raspravlja o homoseksualnosti (bilo o svojoj, ili homoseksualnosti kao generalnoj temi) u španskim medijima. Almodovar je tako jasan predstavnik španskih stavova prema homoseksualnim identitetima, da je možda bolje dati neka opravdanja njegove pozicije, nego kritike iste (kao što je nekoliko kritičara, u Španiji i inostranstvu, već učinilo)."[10]

Almodovar - zajedno sa mnogim drugim umetnicima bliskim slobodoumnoj kulturnoj i socijalnoj grupi koja je postala poznata kao 'La Movida' krajem 70-ih — opire se homofobičnom razgraničavanju i oni odlučuju da neće igrati igru koja će se na kraju okrenuti protiv njih i ograničiti domet njihovog rada. Iskreno govoreći, ovo gledište o seksualnosti kao političkom identitetu koji pruža otpor, kao nečem nadmoćno fluidnom i nikada fiksiranom, očigledan je u Almodovarovom ranom radu a, sa druge strane, pokušao je da bude relativno otvoren po pitanju homoseksualnosti na početku karijere, samo da bi naišao na nerazumevanje koje je vodilo tumačenjima za koja je mislio da ne obogaćuju njegov rad.

[10]

Seksualna heterodoksija već je postala stalno prisutan element u njegovom radu, kao sto je prikazano njegovim prvim filmom koji je postigao komercijalnu distribuciju „Pepi, Luci, Bom i druge devojke poput mame" (Pepi, Luci, Bom y otras chicas del monton, 1980). Od tog trenutka, postojao je napredak ka koherenciji i homoseksualnosti u njegovom radu, a druga 'perverzna' ponašanja su postajala sve manje i manje značajna sa svakim novim pokušajem. „Lavirint strasti“ (Laberinto de pasiones, 1982) prikazuje fragmentiranu naraciju i poigrava se brzo i opušteno sa seksualnim orijetacijama. „Uski prolaz“ (Entre tinieblas, 1983) su melodrama o lezbejskoj strasti smeštenoj u manastir, i to je možda vrhunac Almodovarovog izražavanja nepoštovanja religije i kemp senzibiliteta. U kasnijim filmovima takođe je jos uvek prikazan homoerotizam: postoji estetiziranje borbe bikova i opsesija muskošću u „Matadoru“ (Matador, 1986) i homoseksualna pederastija u filmu „Šta sam učinio da zaslužim ovo?“ [10]

Homoseksualnost međutim nikada ponovo nije bila centralna kao u filmu „Zakon želje“ (La ley del deseo, 1987), gej ljubavnoj priči ispričanoj u stilu visoke melodrame, sa drečećim bojama i vizuelno upadljivim umetničkim vođenjem. Zakon želje bio je zbunjujući film i za publiku i za kritičare, koji su pokušali da umanje značaj homoseksualne veze u zapletu: 'postmodernizam' bio je opet omiljeni način pomoću koga se tumačila seksualna fleksibilnost koju su neki likovi pokazivali. Sa stanovišta gej politike, kao što je Paul Julian Smith ispravno istakao, ovaj film je daleko od zadovoljavajućeg: homoseksualnost je većinom slobodna, ali naglašavanje smrti i represije, zajedno sa očiglednom nesposobnošću da se stvori bilo šta, što makar podseća na 'politički korektan' identitet veoma otežava projekciju bilo kakvih 'pozitivnih' slika filma. Pa ipak, učinio je nešto što nijedan raniji film nije i zbog toga zaslužuje svoj status prekretnice u gej kinematografiji: seksualna heterodoksija predstavljena je sa smislom za humor, bez velike gužve i na vrlo opušten način. Šok i patologija su bili očigledno izbegnuti: nije ni čudo da kritičari nisu znali šta će sa njim. Homoseksualnost se samo zakratko pojavila od tog trenutka: lezbejska mlada u „Kiki“ (Kika, 1993) i lezbejke u zatvoru u „Visokim potpeticama“ (Tacones lejanos, 1991).

[10]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Pedro Almodovar je homoseksualne orijentacije.[11] Od 2002. godine u vezi je sa glumcem i fotografom Fernandom Iglesijasom, koji se često pojavljuje u Almodovarovim filmovima.[12] Žive u odvojenim kućama u istom predgrađu Madrida.[13]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Oskar
Godina Kategorija Film Rezultat
1988. Najbolji strani film Žene na rubu nervnog sloma Nominovan
1999. Najbolji strani film Sve o mojoj majci Dobitnik
2002. Najbolji reditelj Pričaj s njom Nominovan
2002. Najbolji originalni scenario Pričaj s njom Dobitnik
Zlatni globus
Godina Kategorija Film Rezultat
2000. Najbolji film na stranom jeziku Sve o mojoj majci Dobitnik
2003. Najbolji film na stranom jeziku Pričaj s njom Dobitnik
2007. Najbolji film na stranom jeziku Vrati se Nominovan
2010. Najbolji film na stranom jeziku Slomljeni zagrljaji Nominovan
2012. Najbolji film na stranom jeziku Koža u kojoj živim Nominovan
BAFTA
Godina Kategorija Film Rezultat
1989. Najbolji film na stranom jeziku Žene na rubu nervnog sloma Nominovan
1998. Najbolji film na stranom jeziku Živo meso Nominovan
1999. Najbolji reditelj Sve o mojoj majci Dobitnik
Najbolji izvorni scenario Nominovan
Najbolji film na stranom jeziku Dobitnik
2002. Najbolji film na stranom jeziku Pričaj s njom Dobitnik
Najbolji izvorni scenario Dobitnik
2004. Najbolji film na stranom jeziku Loše vaspitanje Nominovan
2006. Najbolji film na stranom jeziku Vrati se Nominovan
2009. Najbolji film na stranom jeziku Slomljeni zagrljaji Nominovan
2011. Najbolji film na stranom jeziku Koža u kojoj živim Dobitnik
Nagrada Goja
Godina Kategorija Film Rezultat
1988. Najbolji film Žene na rubu nervnog sloma Dobitnik
Najbolji originalni scenario Dobitnik
Najbolji reditelj Nominovan
1990. Najbolji reditelj Veži me! Nominovan
Najbolji film Nominovan
Najbolji originalni scenario Nominovan
1995. Najbolji reditelj Cvet moje tajne Nominovan
1999. Najbolji reditelj Sve o mojoj majci Dobitnik
Najbolji film Dobitnik
Najbolji originalni scenario Nominovan
2002. Najbolji reditelj Pričaj sa njom Nominovan
Najbolji film Nominovan
Najbolji originalni scenario Nominovan
2004. Najbolji reditelj Loše vaspitanje Nominovan
Najbolji film Nominovan
2006. Najbolji reditelj Vrati se Dobitnik
Najbolji film Dobitnik
Najbolji originalni scenario Nominovan
2009. Najbolji originalni scenario Slomljeni zagrljaji Nominovan
2011. Najbolji adaptirani scenario Koža u kojoj živim Nominovan
Najbolji reditelj Nominovan
Najbolji film Nominovan
Nagrada Cezar
Godina Kategorija Film Rezultat
1990. Najbolji strani film Veži me! Nominovan
1992. Najbolji strani film Visoke potpetice Dobitnik
1999. Počasni Cezar Dobitnik
2000. Najbolji strani film Sve o mojoj majci Dobitnik
2003. Najbolji film iz Evropske unije Pričaj sa njom Dobitnik
2005. Najbolji film iz Evropske unije Loše obrazovanje Nominovan
2007. Najbolji strani film Vrati se Nominovan
Kanski filmski festival
Godina Kategorija Film Rezultat
1999. Najbolji reditelj Sve o mojoj majci Dobitnik
2006. Najbolji scenario Vrati se Dobitnik

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ D’Lugo 2006, str. 13.
  2. ^ Allison, A Spanish Labyrinth. str. 7.
  3. ^ D’Lugo 2006, str. 14.
  4. ^ a b v g „Enforex”. Pristupljeno 7. 12. 2013. 
  5. ^ „The Queersong Project”. Arhivirano iz originala 11. 12. 2013. g. Pristupljeno 31. 1. 2012. 
  6. ^ „europopmusic - alaska and fangoria”. Pristupljeno 31. 1. 2012. 
  7. ^ „Pedro Almodóvar: 1951—: Filmmaker - Escaped Abuse Through Films - Award, Spain, Director, and Language - JRank Articles”. Pristupljeno 31. 1. 2012. 
  8. ^ Almodóvar Secreto: Cobos and Marias. str. 76- 78
  9. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Rebecca Flint Marx, Rovi. „Rotten Tomatoes”. Pristupljeno 7. 12. 2013. 
  10. ^ a b v g Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001. Napisao Alberto Mira.
  11. ^ "Pedro Almodóvar" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. novembar 2018). Oneequalworld.com. 2013-06-10. Retrieved 2015-05-09.
  12. ^ "El novio de Pedro Almodóvar, Fernando Iglesias, sale del anonimato en el cine" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2016). Lavozlibre.com. Retrieved 2016-05-12.
  13. ^ "Almodóvar y su novio reviven la llama del amor con Caetano Veloso | loc | EL MUNDO". Elmundo.es. Retrieved 2016-05-12.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Педро_Алмодовар&oldid=27548351”