Perikle

Perikle
Periklova bista, rimska kopija rada grčkog vajara Kresilasa, Vatikanski muzej, Rim
Lični podaci
Datum rođenja	495. p. n. e.
Mesto rođenja	Atina
Datum smrti	429. p. n. e.
Mesto smrti	Atina
Vojna karijera
Služba	Atina
Čin	strateg
Učešće u ratovima	Opsada Vizantiona (438. p. n. e.)Samljanski rat, Peloponeski rat

Perikle (stgrč. Περικλῆς, od grčkih reči περί i κλέος — „okružen slavom”; Atina, 495. p. n. e. — Atina, 429. p. n. e.) bio je starogrčki državnik, govornik i vojskovođa iz 5. veka p. n. e. od naročitog značaja u dobu između Grčko-persijskih ratova i Peloponeskog rata. Razdoblje njegove političke nadmoći (461. p. n. e. — 429. p. n. e.), u istoriji je dobilo ime Periklovo doba, takođe Zlatni vek, jer Atina je tokom tih godina bila na vrhuncu svoje moći.

Perikle je iskoristio pobedu Grka nad Persijancima, kao i jačanje atinske mornarice i preobrazio Delski savez u Atinsku pomorsku državu, a samu Atinu je doveo do najveće moći i slave u njenoj dotadašnjoj istoriji. Za stratega Atine biran je 14 puta uzastopno, što nikome do tada nije uspelo. Na vojničkom planu, Periklovi vojni pohodi imali su kao glavni cilj očuvanje strateških interesa Atine i njeno jačanje, kako na kopnu, tako i na moru. Glavnu podršku u pohodima davala mu je moćna atinska mornarica koja je počela da jača još od vremena Temistokla i Kimona, sina atinskog vojskovođe i junaka Miltijada. Perikle je bio na čelu Atine sve do 429. p. n. e, druge godine Peloponeskog rata, kada je preminuo kao žrtva epidemije koja je tada pogodila Atinu.

Perikle je takođe bio veliki pokrovitelj umetnosti, književnosti i nauke i za vreme svoje vladavine pretvorio je Atinu u središte kulture i duhovnosti antičkog sveta. Podigao je neke od najlepših građevina antičkog sveta (atinski Akropolj sa Partenonom). Takođe je bio pokretač niza zakona u korist naroda, a ti zakoni su, paradoksalno, uglavnom bili na štetu aristokratije kojoj je i sam pripadao. Budući da je podržavao narodne mase, mnogi su ga nazivali populistom.

Njegovi prodemokratski stavovi najbolje se mogu videti u njegovom Posmrtnom govoru održanom u čast atinskih vojnika poginulih u Peloponeskom ratu. Govor je u potpunosti sačuvan zahvaljujući Tukididu koji je Perikla nazvao „prvim čovekom Atine“.

Mladost

Perikle i Anaksagora, delo Avgustin Luja Belea (1757—1841)

Naš politički poredak se ne ugleda na politički poredak naših suseda, mi smo više primer drugima nego imitatori drugih. To se zove demokratija, zato što ne vlada mali broj ljudi nego većina. Ako pogledamo [naše] zakone, oni su jednako pravedni prema svima u privatnim sporovima. U našem demokratskom društvu, građanin dolazi na važan položaj na osnovu svoje reputacije i sposobnosti, a ne na osnovu klase kojoj pripada; niti je siromaštvo prepreka da čovek služi svojoj zemlji -- ako je sposoban, niskost njegovog društvenog položaja neće umanjiti njegove šanse.

Deo Periklovog Posmrtnog govora, kako ga je napisao Tukidid.; Sam Tukidid kaže da tekst nije veran zapis onoga što je Perikle izgovorio

Perikle se rodio u demi Holarg, severno od Atine oko 495. p. n. e. Njegov otac, Ksantip, bio je poznati atinski političar i vojskovođa s početka 5. veka p. n. e., poznat i po tome što je doprineo u osuđivanju Miltijada zbog neuspele vojne intervencije na ostrvo Paros 489. p. n. e. Ksantip je bio ostrakovan i proteran iz Atine, 485. p. n. e., ali pet godina kasnije se vratio u Atinu i na čelu atinske vojske izvojevao pobedu nad Persijancima u bici kod Mikale, avgusta 479. p. n. e. Periklova majka zvala se Agarista i bila je član slavne ali kontroverzne atinske aristokratske porodice Alkmeonida. Agaristin čukundeda je bio tiranin iz Sikiona, Klisten, kao i kasnije njen ujak, koji se takođe zvao Klisten^[б], bio je reformator atinskog političkog sistema i jedan od glavnih osnivača atinske demokratije..

Otac Istorije, Herodot, koji je živeo u isto vreme kad i Perikle, kao i istoričar Plutarh iz Heroneje, kažu da je njegova majka, Agarista, nekoliko dana pre Periklovog rođenja, sanjala da je rodila lava. Jedno od tumačenje te anegdote je da lav znači moć i slavu, međutim, priča može biti i aluzija na navodno čudan oblik Periklove glave, glavne mete komičara tog vremena. U prilog ovoj tvrdnji navodi se i činjenica da je Perikle na svim bistama bio prikazivan s šlemom na glavi, međutim, šlem je samo bio simbol njegovog vojničkog čina, stratega.

Perikle je pripadao atinskom plemenu Akamantida (Ακαμαντίς φυλή). Bogatstvo i društveni položaj njegove porodice omogućili su mu da se zadovolji svoju žeđ za znanjem i učenjem. Imao je sreću da bude i učenik nekih od najslavnijih i najmudrijih ljudi njegovog vremena, kao što su Zenon iz Eleje (južna Italija), osnivač elejizma, Protagora ili pak Anaksagora iz Klazomene (Mala Azija), veliki Periklov prijatelj koji ga je podučio spokoju i samozauzdanju, što su bile neke od glavnih odlika Periklovog političkog bića. Takođe je učio i muziku od najboljih muzičara njegovog vremena kao što su bili Damon i najverovatnije Pitoklid.

Politička karijera do 431. p. n. e.

Početak političke karijere

Godine 472. p. n. e. Perikle je finansirao prikazivanje Eshilove drame Persijanci u obliku liturgije na Dionizijskim igrama, pokazavši da je tad bio jedan od najimućnijih građana Atine. S druge strane, finansiranjem ovog dela Perikle je izrazio i svoju podršku Temistoklu u borbi protiv Kimona, s obzirom da drama prikazuje čuvenu Temistoklovu pobedu kod Salamine.

Kimonovo ostrakovanje

Naša moć nije bez dokaza jer postoje sjajna sećanja na naše uspehe i najsvetlije trenutke, zbog kojih će nas slaviti sadašnje, ali i buduće generacije. Zato ne treba ni Homer da nas slavi, niti bilo ko drugi njegova zanata, čiji stihovi veličaju slavu ali samo na momenat, koja nestaje pred pojavom činjenica, zato što smo mi uspeli da osvojimo mora i kopna našom hrabrošću čime smo svuda, kao dobro ili kao zlo, ostavili neizbrisive tragove našeg veličanstvenog prisustva.

Deo Periklovog Posmrtnog govora kako ga je zapisao Tukidid.

Prava politička karijera za Perikla počinje oko 463. p. n. e., kada je učestvovao u procesu protiv Kimona, sina vojskovođe Miltijada i lidera konzervativne stranke. Kimon je uspeo 471. godine p. n. e. uspeo da ostrakuje bivšeg lidera demokratske stranke, slavnog admirala Temistokla, koji je izvršio samoubistvo u Persiji, i tako zauzme vrhunski politički položaj u Atini. Kimon je bio optužen za zapostavljanje atinskih interesa u Makedoniji, kao i za prospartanske stavove kao i veliku sramotu koju su Spartanci naneli Atinjanima u Trećem mesinskom ratu. Naime Kimon je, u želji da pomogne Spartancima da uguše ustanak helota. Kada je Kimon stigao do tvđave Itomi na Peloponezu, Spartanci su ga ponizili rekavši mu da njegova pomoć nije potrebna. Kimon se na kraju oslobodio svih optužbi, ali njegov politički položaj postao je izuzetno nepovoljan.

Periklova bista, rimska kopija rada Kresilasa, Britanski muzej

Posle sudskog spora sa Kimonom, oko 461. p. n. e. Efijalt, koji je nakon Temistoklovog pada postao lider demokratske stranke kojoj je pripadao Perikle, odlučio je da predloži zakon kojim su se ograničavala prava Areopaga, vrhovno veće antičke Atine koji je tradicionalno kontrolisala atinska aristokratija i koje je bilo zaduženo za nadgledanje svih atinskih državnih poslova i zakona. Zakon je u Eklesiji (narodna skupština u Atini) usvojen velikom većinom i od tada počinje period radikalne demokratije u Atini u kom će demodratska stranka zauzeti dominantno mesto u atinskoj politici. Perikle je nastavio da favorizuje popularističku politiku i 461. p. n. e. uspeće da ukloni svog najvećeg neprijatelja, Kimona, koji je ostrakovan i proteran iz Atine zbog prospartanskih simpatija i sve većeg udaljavanja njegove konzervativne stranke i naroda. Ostrakovanje Kimona nije bilo uopšte lako, zato što je Kimon bio imućan i davao je velike količine svog bogatstva siromašnima, a njegovi vojni uspesi nisu bili nikako mali. Zato je Kimonov pad predstavljao ogromnu Periklovu političku pobedu.

Posle Kimonovog ostrakovanja, Perikle je nastavio da sprovodi sve radikalnije populističke zakone. Godine 458. p. n. e. doneo je zakon po kome je smanjio je količinu bogastva koji je neko trebalo da poseduje da bi mogao da bude biran za arhonta, 454. p. n. e. povećao je platu zakletim porotnicima vrhovnog suda Atine, a takođe je doneo zakon po kome su siromašni mogli besplatno da gledaju pozorišne predstave. Najradikalniji zakon je bio iz 451. p. n. e. kada je ograničio atinsko državljanstvo samo na one kojima su oba roditelja bila Atinjani. Paradoksalno, ovaj zakon će samom Periklu doneti problema u privatnom životu nekoliko godina kasnije. Ovaj zakon je najviše pogodio aristokratski sloj koji je iz političkih interesa sklapao brakove sa članovima aristokratskih slojeva iz drugih delova Grčke. Kimon je, s druge strane, verovao da je demokratski proces u Atini dostigao vrhunac i da Periklove reforme nisu bile dobre za državu. Prema grčkom istoričaru s kraja 19. veka, Paparigopulosu, istorija je pokazala da je Kimon bio u pravu, jer je Atina nakon Periklove smrti zapala u političke nemire i demagogiju. Paparigopulos tvrdi da je strmoglavo opadanje moći i značaja Atine bilo rezultat isključivo Periklove loše politike. Džastin Danijel King tvrdi da je radikalna demokratija donela dobrobit pojedincu, ali je nanela štete samoj državi. S druge strane, Donald Kagan tvrdi da su Periklove demokratske mere bile osnov za nesumnjivu političku moć. Na kraju krajeva, Kimon je konačno prihvatio novu demokratiju i nije se protivio novom zakonu o građanstvu nakon svog povratka u Atinu 451. p. n. e. (Perikle je te reforme sprovodio najverovatnije iz razloga zašto veslači atinsikh brodova su upravo pripadali nižim klasama.)

Vladar Atine

Nakon Efijaltovog ubistva 461. p. n. e., Perikle je izbio na čelo demokratske partije. Pošto nakon proterivanja Kimona nije više postojao ni jedan opasan protivnik, Perikle, kao vođa demokratske partije postao je takođe i vladar Atine kojom će vladati skoro bez prekida punih 30 godina, sve do svoje smrti 429. p. n. e.

Sukobi pre Peloponeskog rata

Svoje prve vojne pohode Perikle je preduzeo sredinom 5. veka pre n. e, u sukobima između Delskog saveza i Atine s jedne strane, i Sparte i Peloponeskog saveza s druge strane. Perikle je sa atinskom vojskom napao Akarnaniju u zapadnoj Grčkoj i grad Sikion na Peloponezu. Na povratku u Atinu pokušao je neuspešno da zauzme grad Enijadeju u Korintskom zalivu. Sparta je reagovala i poslala vojsku i do sukoba je došlo kod Tanagare 457. godine. Tom prilikom Atina je doživela veliki poraz. Na Periklov predlog, Kimon je vraćen iz izgnanstva, jer je savezu bilo potrebno njegovo vojničko umeće. Kad se Kimon vratio 451. p. n. e., Perikle ga je imenovao vrhovnim vojskovođom Atine, dok je on sam preuzeo ulogu političkog vođe grada i Delskog saveza. Mnogi istoričari tvrde da je Perikle to učinio zašto što su njegove političke sposobnosti bile daleko bolje od vojnih. Antoni Podleki tvrdi da je fleksibilnost Perikla napravljena od antičkih istoričara kao bi se Perikle pokazao još boljim političarom. Kimon je bio znatno bolji vojskovođa koji se proslavio vojnim podvizima u ratovima protiv Persijanaca. Kagan veruje da je Kimon prihvatio novonastalu situaciju i da je kumovao političkom pomirenju demokrata i konzervativaca.

Sredinom 450-ih p. n. e., Atina je pretrpela težak poraz u pokušaju da pomogne ustanak u Egiptu protiv persijske vlasti. Atina je dugo opsedala persijsku tvrđavu na delti Nila, ali se na kraju ta opsada završila potpunim uništenjem atinske vojske. Nekoliko godina kasnije, 451. p. n. e., Atina je poslala vojsku na Kipar. Kimon je porazio Persijance u bici kod Salamine na Istočnom Kipru, međutim 449. p. n. e., je umro. Moderna istoriografija nije sigurna u kojoj meri je Perikle učestvovao u odluci o preduzimanju ova dva pohoda. Mnogi tvrde da su ekspedicije bile više plod Kimonovih ličnih vojnih ambicija nego Periklovih vojnopolitičkih.

Takođe, postoje velike nedoumice u vezi sa Kalijinim mirom kojim su se zvanično okončali sukobi između Delskog saveza i Persijanaca. Neki istoričari dovode u pitanje da je do tog sporazuma uopšte došlo, a i detalji samih pregovora se dovode u pitanje. Moderni istoričar Ernst Badijan tvrdi da su Atina i Persija potpisale mir 463. p. n. e. (čime je Atina, poslavši vojne ekspedicije u Egipat i na Kipar, direktno prekršila ovaj mirovni sporazum), da bi se ponovo pregovaralo o uslovima i bio postignut nov sporazum 449/8. godine p. n. e. Istoričar Džon Fajn veruje da je mir između Atine i Persije potpisan 450/49. pre n. e, jer je Perikle smatrao da ovaj sukob usporava širenje atinskog uticaja u Grčkoj i na Egejskom moru.

Godine 449. p. n. e. Perikle je predložio sazivanje helenskog sabora na kom bi učestvovali svi gradovi starogrčkog sveta, a koji bi imao za cilj obnovu hramova širom Grčke koji su bili uništeni u ratu sa Persijancima. Međutim, kako se Sparta usprotivila, do sabora nije došlo. Takođe ostaju nepoznati pravi motivi tog Periklovog predloga. Prema tumačenju modernih istoričara Perikle je hteo da učvrsti atinsku hegemoniju i da skupi poreze, zbog čega je bilo i logično protivljenje Sparte.

I još ne zaboravite da, ako vaša domovina ima najslavnije ime u celom svetu, to je zato što nikad nije ustuknula pred nevoljom; zato što je dala više života i uložila više truda u rat nego bilo koji drugi grad, što je osvojila za sebe moć najveću od svih, i ta uspomena će ostati zauvek da nas podseća na te slavne trenutke.

Periklova treća oracija kako je zapisuje Tukidid

Tokom Drugog svetog rata, Perikle je pomogao Fokidi da ponovo uspostavi kontrolu nad Delfima. Godine 447. p. n. e. Perikle je krenuo u pohod na varvaska plemena koja je proterao sa Galipolja, a na poluostrvo naselio atinske koloniste. Iste godine oligarsi iz Tebe organizovali su puč protiv proatinske demokratske partije tog grada. Perikle je zahtevao trenutnu predaju, ali nakon bitke kod Koroneje morao je da prizna gubitak Boetije u zamenu za atinske ratne zarobljenike. Godine 446. p. n. e. Megara i Eubeja su se pobunile. Perikle je krenuo s vojskom na Eubeju, ali je ubrzo morao da se vrati jer je Sparta napala Atiku. Nakon pregovora Spartanci su napustili Atiku u zamenu za pozamašnu svotu novca. Posle povlačenja spartanske vojske, Perikle je napao Eubeju i vratio je ostrvo pod kontrolu Atine. Takođe je kaznio zemljoposednike Halkide oduzevši im svu imovinu i proterao je stanovnike grada Istieje zašto zu izvršili pokolj nad mornarima atinske trijere, a potom naselio grad sa 2.000 atinskih kolonista. Kriza je završena sa Tridesetogodišnjim mirom potpisanim 446/445. p. n. e. kada je Atina zadržala većinu teritorija osvojenih od 460. p. n. e., i dogovorila se sa Spartom da ni jedna strana ne pokušava da osvoji saveznike druge.

Rekontrukcija atinskog Akropolja

Atinski Akropolj kako izgleda danas. Veliki deo Akropolja dovršen je u Periklovo doba

Godine 449. p. n. e. Perikle je predložio rekonstrukciju atinskog Akropolja, uništenog za vreme Grčko-persijskih ratova. Rekonstrukcija Akropolja otpočela je 447. p. n. e. Samo za izgradnju Partenona potrošeno je 5.000 talanta prve godine. Obnova se vršila pod ličnim nadzorom Perikla. Za izgradnju Akropolja će biti upotrebljen mermer sa planine Penteli, sa severa Atine. Izgradnja tako skupocenih i velelepnih projekata prouzrokovala je veliko negodovanje u ostalim gradovima Saveza. Izgradnja Partenona trajala je punih 15 godina, a upotrebljeno je 20.000 tona pentelskog mermer. Međutim, gradnju Akropolja prekinuo je Peloponeski rat koji je počeo 431. p. n. e.

Totalni poraz konzervativaca

Ostrakon od vaze sa Periklovim imenom

Godine 444. p. n. e. borba za prevlast između demokratske i konzervativne stranke dostigla je vrhunac. Mladi i ambiciozni političar, vođa konzervativne stranke, Tukidid iz Alopeke, optužio je Perikla za trošenje novca iz javne kase na građenje velikih arhitektonskih projekata. Isprva, Tukidid je uspeo da okrene javno mnjenje protiv Perikla, ali ne zadugo — Perikle je odmah obećao da će izgradnju Akropolja platiti sopstvenim novcem, ali pod uslovom da njegovo ime bude uklesano na građevinama. Ovaj Periklov govor narod je nagradio velikim aplauzom, a političar Tukidid je doživeo veliki politički poraz. Dve godine kasnije, 442. p. n. e., Tukidid je ostrakovan i proteran iz Atine i na deset godina. Periklov obožavalac i imenjak Periklovog protivnika, istoričar Tukidid, rekao je da je Atina je samo po imenu bila demokratija, dok je u stvarnosti bila grad jednoga čoveka.

Atinska hegemonija

Delski savez oko 431. p. n. e. (francuski)

Perikle je želeo da dodatno ojača vodeću ulogu Atine u Delskom savezu kao i da utvrdi atinsku dominaciju u celoj Grčkoj. Opšte je shvatanje da je proces stvaranja Atinske pomorske države počeo mnogo pre Periklovog dolaska na vlast zato što su ostali gradovi članovi saveza odlučili da plaćaju Atini tribut umesto da daju brodove i ljudstvo za flotu lige. Naravno, ovaj proces se ubrzao i postao očigledniji zahvaljujući nizu mera i zakona koji su doneti za vreme Periklove vladavine. Ključni događaj u ovom procesu bio je atinski poraz u pohodu na Egipat, nakon čega je atinska prevlast u savezu dovedena u pitanje i kada su se neki gradovi alijanse, kao npr. Milet i Eritreja, pobunili protiv Atine. Bilo iz istinskog straha za sopstvenu bezbednost, bilo kao izgovor za preuzimanje totalne kontrole nad finansijama saveza, Atina je 454. ili 453. p. n. e. prenela kasu saveza iz Delfa u Atinu. Do 450. ili 449. p. n. e. Atina je uspela da uguši ustanke u Miletu i Eritreji. Godine 447. p. n. e. Klearhos je predložio Novčani dekret kojim je utvrđeno uspostavljanje atinske srebrne valute kao jedinstvene valute u svim gradovima članovima saveza. Jedna od najoštrijih stavki tog dekreta bila je odluka da višak srebra od kovanja novca ide u specijalni fond, i svako ko predloži neku drugu moguću upotrebu za taj novac bio bi osuđen na smrt. Iz tog fonda je Perikle 449. p. n. e. uzeo 9.000 talanta za izgradnju Akropolja, a pogotovu za građenje Partenona, Propileje i ogromnog spomenika boginje Atine, koji je bio napravljen od zlata i slonovače, i bio je delo čuvenog majstora Fidije. Moderni grčki intelektualac, Angelos Vlahos, tvrdi da je Periklova upotreba novca iz kase saveza za izgradnju Akropolja jedna od najvećih nepravdi u istoriji, ali zahvaljujući kojoj su nastala i neka od najlepših dela antičke umetnosti.

Samski rat

Samski rat je bio poslednji veliki vojni sukob u kom je učestvovala Atina pre početka Peloponeskog rata. Posle ostrakizovanja Tukidida, Perikle je ponovo bio izabran za stratega, jedina zvanična titula koju je ikada imao, iako je njegov uticaj bio toliko veliki da je praktično vladao Atinom. Godine 440. p. n. e. grad Milet je bio u ratu sa ostrvom Sam zbog preimućstva nad gradom Prijenom u maloj Aziji. Grad Milet je zatražio pomoć od Atine da mu pomogne da okonča rat sa Samom. Nakon što je Sam odbio da prekine neprijateljstva i da prihvati atinsku arbitražu, Perikle je sa 40 brodova otplovio do Sama i primorao ga da prihvati mir. Na čelu atinske flote nalazio se Perikle, sa još devet stratega, među kojima je bio i poznati dramski pisac Sofokle. Nakon pobede, na Samu je uspostavljena atinska kontrola. Kada su Samljani digli ustanak protiv proatinske vlasti, Perikle je naterao ustanike da se predaju posle osmomesečne opsade, međutim, ta opsada je prouzrokovala velika negodovanja među atinskim vojnicima zbog teških borbi koje su vođene daleko od njihovog grada. Posle uspeha na Samosu, Perikle je ugušio još jedan ustanak u Vizantionu. Nakon povratka u Atinu održao je svečano opelo i odao počast palim Atinjanima u borbama sa Samom i Vizantionom.

Između 438. p. n. e. i 436. p. n. e. Perikle je poveo atinsku flotu ka obalama Crnog mora gde je uspostavio prijateljske odnose sa tamošnjim grčkim pomorskim gradovima. Perikle se takođe u tom periodu posvetio utvrđivanju grada -- izgradio je tzv. „srednji zid“ 440. p. n. e. čime je utvrda Atine poboljšana, i stvorio je nove atinske kolonije na ostrvima Andros i Naksos, i gradu Turiju, koje je naselio Grcima. Na obali Makedonije osnovao je još jedan grad, Amfipolis, oko 437. ili 436. p. n. e.

Lični napadi

Periklov Posmrtni govor.

Perikle njegovi najbliži saradnici nisu bili imuni na političke i čak lične napade jer u demokratskoj Atini položaji koje su zauzimali Perikle i njegovi sledbenici nisu se izjednačavali sa apsolutizmom. Uoči početka Peloponeskog rata, Perikle, njegova ljubavnica Aspasija i njegov prijatelj Fidija bili su izloženi ličnim napadima, čak su i izvedeni pred sud pod lažnim optužbama.

Naime, Fidija, koji je bio zadužen za izgradnju svih arhitektonskih objekata na atinskom Akropolju, bio je prvo optužen da je ukrao za sebe određenu količinu zlata namenjenom za izgradnju hrama boginji Atini, a onda i za bogohuljenje jer je navodno u sceni borbe sa Amazonkama isklesao na štitu boginje Atine sebe kao ćelavog čoveka zajedno sa drugim likom koji je previše ličio na Perikla kako se zajedno bore protiv mitoloških Amazonki. Čak se na suđenju pojavio i jedan lažni svedok, Menon koji je potvrdio te optužbe.

Aspasija, koja je bila poznata kao dobar savetnik i sagovornik, bila je optužena da je iskvarila atinske žene nagovarajući ih da udovolje Periklovim izopačenim ukusima. Aspasija je bila poznata hetera i držala je javnu kuću, mada moderni istoričari dovode u pitanje ovu tvrdnju. Optužbe protiv nje bile su najverovatnije samo okrutne laži i tračevi Atine onoga vremena međutim bile su vrlo gorko iskustvo za Perikla. Aspasija je bila oslobođena svih optužbi nakon jednog emotivnog Periklovog govora, međutim vajar Fidija je preminuo u zatvoru, a filozof Anaksagora, još jedan Periklov prijatelj, morao je da napusti Atinu zbog optužbi eklesije zbog njegovih verskih ubeđenja.

Samog Perikla eklesija je optužila za preveliko trošenje državnog novca i za zloupotrebu vlasti. Plutarh tvrdi da je Perikle ušao u Peloponeski rat samo da bi spasao svoj politički položaj. Beloh takođe tvrdi da je Perikle odabrao rat samo da bi izbegao suđenje u Atini, koja je sad paradoksalno, stavila svoju sudbinu u ruke vođi čiji je prestiž bio ozbiljno poljuljan po prvi put za deset godina vladavine.

Peloponeski rat

Glavni članak: Peloponeski rat

Pravi uzroci Peloponeskog rata nikada nisu zapravo razjašnjeni — i danas među istoričarima postoje neslaganja oko uzroka ovog rata. Plutarh optužuje Atinu i lično Perikla i tvrdi da je Atina svojim arogantnim ponašanjem izazvala rat. S druge strane, Tukidid smatra da je Sparta izazvala rat iz straha da Atina ne postane previše prejaka, i ratom je htela (i na kraju uspela) da spreči dalje jačanje Atine. Međutim, pošto je dobro poznato Tukididovo duboko poštovanje prema Periklu, više puta optužen je za netrpeljivost prema Sparti.

Uvod u rat

Vojni pohodi na početku Peloponeskog rata

Perikle je bio ubeđen da je rat sa Peloponeskim savezom i Spartom koja je zavidela Atini na preimućstvu bio realno neizbežan, ako ne i poželjan. Iz tog razloga nije se dvoumio da pošalje atinsku flotu na Krf gde je saveznička krfljanska flota već ratovala sa Korintom, snažnim spartanskim saveznikom i ljutim protivnikom Atine. Godine 433. p. n. e. ujedinjena krfljansko-atinska flota suprotstavila se korintskoj floti u nerešenoj pomorskoj bici kod Sibote, a 432. p. n. e. Atinjani su porazili korintske koloniste u bici kod Potideje u Makedoniji, što je povećalo antiatinsko raspoloženje kod Korinćana. Istovremeno Perikle je uspostavio ekonomsku blokadu gradu Megari kojim se zabranjivalo megarskim trgovcima da trguju u atinskoj luci i u lukama gradova članica atinske pomorske države. Sankcije su uništile ekonomiju Megare koja je bila saveznik Sparte, što je dodatno uzdrmalo mirovni sporazum između Sparte i Atine. Istoričar Džordž Korkvel tvrdi da je ovim embargom Atina je prekršila Tridesetogodišnji mir koji je potpisala sa Spartom, međutim da Perikle nije to učinio bez razloga. Atina se odlučila na ovaj korak zato što su stanovnici Megare obrađivali zemlju koja je pripadala hramu boginje Demetre i zato što su pružali utočište robovima koji su bežali iz Atine.

Pošto se posavetovala sa svojim saveznicima, Sparta je poslala predstavnike u Atinu sa zahtevom da Atina protera sve članove aristokratske porodice Alkmeonida uključujući i samog Perikla i da obustavi embargo nametnut Megari, zapretivši ratom ako to Atina ne prihvati. Stvarni cilj Spartanaca je zapravo bio izazivanje konflikta između Perikla i naroda, što će se desiti nekoliko godina kasnije. Atinjani su u to vreme slepo pratili Perikla, za kog Tukidid kaže da se obratio narodu i rekao im da ne popuštaju pred spartanskim zahtevima zato što je Atina realno vojno jača. Perikle nije bio spreman da pravi jednostrane ustupke zato što je bio siguran da ako ih napravi, Sparta će se pojaviti s novim zahtevima. Stoga je postavio uslov za ukidanje embarga: Sparta je morala da obustavi taktiku ksenelasije, odnosno povremenog proterivanja stranaca iz Sparte i da dozvoli autonomiju svojih saveznika, aludirajući time da je i spartanska politika bila jednako surova kao i atinska. Sparta nije prihvatila postavljene uslove i dve strane su otpočele pripreme za rat. Atanasios Platijas i Konstantinos Koliopulos, profesori vojne strategije i međunarodne politike, tvrde da Perikle jednostavno nije mogao da prihvati zahteve Sparte zato što bi time pokazao da je Atina slaba.

Prva godina rata

Dugački zidovi koji su povezivali Atinu i Pirej bili su kičma Periklove odbrambene strategije

Godine 431. p. n. e., kada je rat već bio izvestan, spartanski kralj Arhidam II je poslao nove predstavnike u Atinu u pokušaju da je natera da prihvati uslove Sparte. Međutim spartanskoj delegaciji nije bilo dozvoljeno da uđu u Atinu zato što je Perikle izdao dekret po kome se zabranjuje pristup predstavnika Sparte u Atinu, ukoliko bi tome prethodile neprijateljske vojne akcije od strane Sparte. U to vreme spartanska vojska je bila stacionirana u Korintu, što su Atinjani protumačili kao neprijateljsku akciju i odbili da puste spartanske izaslanike u grad. Pošto su i poslednji pokušaji pregovora sa Atinom propali, Spartanci su napali Atiku, ali su je zatekli pustu — Perikle je predvideo ovaj spartanski korak i na vreme evakuisao celokupno stanovništvo Atike unutar zidina Atine.

Slavnim herojima ceo svet je grob; u dalekim zemljama koje se navode u njegovom epitafu na stubu, urezan je nepisani sveti epitaf u grudima svakog čoveka, epitaf koji ni jedan kamen ne može da sačuva osim samog srca.

Periklov Posmrtni govor kako ga je zapisao Tukidid.

Ne zna se kako je zapravo Perikle ubedio seosko stanovništvo da napusti imanja i njive i da se skloni u Atinu. Iako su se sklanjali pred evidentnom opasnošću, seljaci su morali da napuste svoju zemlju, ognjišta i hramove, što je značilo potpunu promenu načina života koji su do tada vodili. Iako su su ipak pristali, seljaci nisu uopšte bili zadovoljni ovom Periklovom odlukom. Perikle im je onda obećao da će im dati svoju zemlju ukoliko ne bude bila takođe uništena u spartanskom napadu. To obećanje, kako nam objašnjava Tukidid, baziralo se na Periklovom uverenju da će njegovo imanje, koje se takođe nalazilo van atinskih zidina, biti pošteđeno bilo zato što je spartanski kralj bio njegov prijatelj, bilo kao proračunati politički potez kojim bi se Perikle diskreditovao u narodu.

U svakom slučaju, nezadovoljstvo seljaka koji su bili svedoci uništenja sopstvene imovine je sve više raslo, a bilo je sve više i onih koji su verovali da je on zapravo onaj koji je ubacio Atinu u rat. Uprkos pritisku Perikle je odbio da promeni strategiju i da odmah stupi u borbe sa Spartancima. Takođe nije zatražio mišljenje eklesije, zato što se bojao da će narod, izazvan uništavanjem svojih polja i ognjišta, krenuti sam protiv moćne spartanske vojske van gradskih zidina. Perikle doduše, nije imao kontrolu nad predsedavajućima eklesije, međutim njihovo poštovanje prema njemu kao političaru i vođi je bilo dovoljno da rade onako kako je on želeo. Dok je spartanska vojska bila stacionirana u Atici, Perikle je poslao 100 brodova u pljačku Peloponeza. Takođe je postavio konjicu da čuva opustošenu zemlju koja se nalazila u neposrednoj blizini Atine. Kada je neprijatelj napustio Atiku, Perikle je predložio je dekret po kome bi atinske vlasti morale da izdvoje na stranu sumu od 1.000 talanta i 100 brodova u slučaju da grad bude napadnut sa mora. Najoštrija tačka tog dekreta glasila je da svako ko čak i predloži da se taj novac ili brodovi upotrebe na drugačiji način, bio bi osuđen na smrt. U jesen 431. p. n. e. Perikle je krenuo u pohod protiv Megare, a nekoliko meseci kasnije, u zimu 431/ 430. p. n. e. je održao svoj čuveni posmrtni govor u čast palih atinskih vojnika tokom prve godine rata.

Poslednji vojni pohodi i smrt

Trireme su bile oslonac atinske pomorske sile

Muškarci mogu da slušaju pohvale tuđih podviga samo ako su čvrsto uvereni da su i oni sami takođe sposobni da urade isto: kada se prevaziđe taj nivo, onda nastupa mržnja sa nepoverljivošću.

Periklov Posmrtni govor, kako ga je zapisao Tukidid (2.35)

Spartanska vojska je 430. p. n. e. opet opustošila i opljačkala Atiku, ali uprkos tome, Perikle je i dalje odbijao da promeni taktiku i da uđe u otvoreni sukob sa spartanskom vojskom. Umesto toga, opet je poveo kaznenu ekspediciju u pljačkanje Peloponeza na koju je poveo 100 brodova atinske mornarice. Plutarh piše da se neposredno pre nego što su brodovi isplovili iz pirejske luke, desilo pomračenje Sunca, što je izazvalo strah među posadama atinskih brodova, ali Perikle je upotrebio svoje poznavanje astronomije koje je stekao kod filozofa Anaksagore, kako bi smirio isprepadane mornare. U leto te iste 430. p. n. e., jedna epidemija je pokosila veliki deo atinskog stanovništva. Do dana današnjeg naučnici nisu sigurni koja je to bolest bila u pitanju. Zbog te epidemije, izbilo je opšte nezadovoljstvo Atinjana protiv Perikla. Međutim Perikle se odbranio od napada emotivnim govorom koji nam prenosi Tukidid u kome se vide jasno Periklove vrline ali i ogorčenost zbog nezahvalnosti svojih sugrađana. Privremeno je uspeo da umiri gnev naroda, ali su njegovi protivnici ipak na kraju uspeli da ga smene sa položaja stratega i da bude osuđen na novčanu kaznu od 15 do 50 talanta. Antički izvori navode da je Kleon, mladi i ambiciozni političar koji se istakao tokom rata, bio javni tužilac na Periklovom suđenju.

Sledeće 429. p. n. e., Atinjani ne samo da su oprostili Periklu, nego su ga opet izabrali za stratega. Perikle se opet našao na čelu atinske vojske sa kojom je ratovao tokom skoro čitave 429. p. n. e. Međutim, te iste godine u epidemiji koja je zahvatila Atinu, preminula su njegova oba sina iz prvog braka, Ksantip i Paral. To je sasvim dotuklo Perikla, koga čak ni Aspasijino prisustvo nije moglo da uteši. Ubrzo je i sam Perikle pao kao žrtva iste epidemije u jesen 429. p. n. e.

Pre nego što Perikle umre, njegovi drugovi su bili okupljeni oko njegovog kreveta, i govorili su o njegovim političkim i vojnim uspesima kao i o njegovih devet ratnih trofeja. Perikle, iako je bio u polusvesti, čuo ih je i napomenuo im je da su zaboravili o njegovom najvećem uspehu, činjenici da u Atini nikada neće biti zakazan dan žalosti zbog njegove smrti. Prema Tukididu, Periklova smrt je bila prava katastrofa za Atinu, zato što njegovi naslednici nisu bili ni politički ni vojno sposobni kao što je bio on. Njima se više dopadalo da budu popularni nego korisni Atini. Sa tim gorkim komentarima Tukidid ne samo da je žalio gubitak političara kojeg je duboko poštovao, nego je takođe oslikavao Atinu, koja je posle smrti Perikla, počela da gubi svoj pređašnji sjaj.

Privatni život

Aspasija. Nepoznati umetnik, rimska kopija grčkog originala, Muzej Pio Klementino

Poštujući atinsku tradiciju Perikle se prvo oženio jednom bliskom rođakom koja mu je rodila dva sina, Ksantipa i Parala. Međutim taj brak nije bio uopšte srećan, tako da se Perikle oko 445. p. n. e. razveo od nje i našao joj drugog muža uz saglasnost muških članova njene porodice. Ime njegove prve supruge ni dan danas nije poznato, jedino što se zna jeste da je ona bila supruga izvesnog Iponika pre nego što se udala za Perikla, i da je s njim imala jednog sina, Kaliju.

Žena koju je Perikle zaista voleo bila je Aspasija iz Mileta. Ona je postala njegova ljubavnica i živeli su u nevenčanom braku. Ova veza izazvala je mnoge reakcije u Atini tog vremena, pa je čak i sam Periklov sin Ksantip, koji je imao političke ambicije, bez dvoumljenja osudio tu vezu. Uprkos svemu tome, Perikle je ostao nepokolebljiv—čak je i zaplakao kako bi odbranio Aspasiju kada je bila optužena da kvari atinske žene. Ovaj veliki vojskovođa i političar doživeo je ogromnu porodičnu tragediju od koje se nikad nije oporavio — u epidemiji koja je napala Atinu neposredno pred početak Peloponeskog rata, umrli su njegova sestra i oba sina iz prvog braka, Ksantip i Paral. Nešto pre Periklove smrti Atinjani su doneli novi zakon koji je poništavao Periklov zakon iz 451. p. n. e. o atinskom državljanstvu, čime je omogućeno Periklovom i Aspasijinom sinu, Periklu mlađem, da postane državljanin Atine (s obzirom da mu majka nije bila Atinjanka, prema Periklovom zakonu, nije moga da dobije atinsko državljanstvo) i Periklov naslednik.

Ocene Periklove ličnosti

Perikle je ostavio svoj pečat na celu jednu epohu, ne samo u istoriji Atine već i ukupnog starogrčkog sveta. Njegove važne odluke i danas su predmet žive rasprave među istoričarima, što nije ništa neobično za političara njegovog kalibra. Činjenica da je Perikle bio istovremeno izuzetno i jednako sposoban političar, vojskovođa i govornik, otežava objektivnu procenu njegovog lika i dela.

Liderske sposobnosti

Partenon je jedno od najvidljivijih istorijskih nasleđa koje za sobom ostavio Perikle

Neki moderni istoričari, kao Sara Ruden, nazivaju Perikla populistom, demagogom i predatorom, dok se drugi dive njegovim liderskim sposobnostima. Prema Plutarhu, kada je Perikle stupio na mesto stratega Atine, „više nije bio isti čovek, poslušan pred narodom, već spreman da se preda volji mase kao kormilar vetrovima“. Svi antički pisci tvrde da je Perikle bio pošten i nepotkupljiv, iako je voleo da zaradi novac.

Tukidid je tvrdio da je Atina bila demokratija samo po imenu, a da je u stvari bila Periklova država. Ovom izjavom, atinski istoričar oslikava svoje shvatanje Periklove harizmatičnosti koja mu je pomagala da vodi, ubeđuje, a ponekad i manipuliše narod. Iako Tukidid piše da je Perikle bio kažnjen, uopšte ne piše o optužbama protiv njega, već naglasak stavlja na Periklov integritet. Međutim Platon odbacuje veličanje Perikla i tvrdi da je Perikle iskvario Atinu uvođenjem plaćanja javnih službenika. Plutarh dalje kaže da je „Perikle privukao narod besplatnim slavljima, dodelom javnog zemljišta kao i uvođenjem plate javnim službenicima, što je samo pokvarilo, ulenjilo narod i učinilo ga pohlepnim i zavisnim, umesto da bude umeren i samodovoljan“.

Tukidid brani Perikla i kaže da se on nije stopio s narodom već je vodio narod. Međutim, neki istoričari i intelektualci 20. veka, kao Malkom Makgregor i Džon Morison, tvrde da je Perikle možda samo bio harizmatičan političar koji se ponašao više kao savetnik naroda, a ne kao njegov vođa. Prema mišljenju Džastina Danijela Kinga, Perikle je jačanjem moći naroda ostavio Atinu bez pravog vođe. Tokom Peloponeskog rata, zavisnost Perikla kao vođe od narodne podrške bila je više nego očigledna.

Vojne sposobnosti

Fidija prikazuje svojim prijateljima umetničke radove na Partenonu

Podvizi mogu pasti pod kritiku sporih i neambicioznih; ali, u energičnim ljudima izazivaju samo podstrek, a u onima koji nisu sposobni za ista, samo žaljenje puno zavisti. Omraženi i nepopularni su oduvek bili oni koji su želeli da vladaju drugima.

Periklova treća oracija kako je zapisao Tukidid (2.64)

Više od 20 godina Perikle je preduzimao brojne vojne pohode od kojih je većina bila na moru. Bio je uvek oprezan i nikada se nije upuštao u rizične bitke s neizvesnim ishodom i nije popuštao pred „uzaludnim pritiscima masa“. Svoju vojnu doktrinu Perikle je zasnivao na Temistoklovoj tvrdnji da Atina treba da svoju snagu zasniva na jakoj mornarici, pošto su Peloponežani bili skoro nepobedivi na kopnu. Perikle je takođe pokušao da minimalizuje opasnost od Peloponežana podizanjem novih zidina oko grada Atine. Kako kaže profesor klasičnih nauka sa Univerziteta u Prinstonu, Džosaja Ober, strategija utvrđivanja gradova radikalno je promenila upotrebu vojne sile u antičkoj Grčkoj.

Tokom Peloponeskog rata, Perikle je vodio defanzivnu strategiju čiji je cilj bio, da se iscrpi neprijatelj i da se održi tadašnji status kvo u Antičkoj Grčkoj. Platijas i Koliopulos tvrde da Atina nije htela da pobedi Spartu u vojnom pogledu, već da upropasti spartanski ofanzivni plan. Dve glavne karakteristike Periklove „velike strategije“ bile su odbacivanje uslova Sparte (zbog čega je apelovao na Atinjane da ne prihvate poništenje embarga protiv Megare) i izbegavanje širenja fronta. Kagan tvrdi da su se Periklove konzervativne reakcije bile proizvod nemilih sećanja na pohode u Egiptu i na Kipru, koje je, kako tvrdi Kagan, sam Perikle podržao. Njegova strategija je bila izuzetno nepopularna, ali je Perikle uspeo da ubedi Atinjane da ga slede bez pogovora. To je bio razlog zašto ga je Hans Delbruk nazvao jednim od najvećih političara i vojskovođa svetske istorije. Iako su Atinjani posle njegove smrti izvršili više napada, prema rečima Platijasa i Koliopulosa, oni zapravo nikada nisu napustili Periklovu strategiju sve do katastrofalne Sicilijanskog pohoda. Zbog tog razloga, Ben de Vet tvrdi da bi njegova strategija uspela da je on živeo duže.

Kritike Periklove vojne strategije bile su isto tako brojne kao i pohvale. Jedna vrlo česta kritika je da je Perikle bio mnogo bolji političar i govornik nego strateg. Donald Kagan je Periklovu strategiju „nazvao sjajnom vizijom koja nije uspela“. Beri Straus i Džosaja Ober rekli su da je Perikle bio neuspešan strateg i da snosi znatan deo krivice za poraz Atine u Peloponeskom ratu, a Viktor Dejvis Džonson tvrdi da Perikle nije dobro razradio strategiju za ofanzivni plan kojim bi Atina naterala Spartu ili Tebu da prekinu rat. Kagan ima četiri glavne primedbe na Periklov u strategiju: prvo, odbijanje i najmanjih ustupaka kojima bi se rat mogao izbeći, drugo, da je neprijatelj nije predvideo i stoga nije imala kredibilitet, treće, bila je previše slaba da bi mogla da se iskoristi bilo kakva prilika, i četvrto, zavisila je od samog Perikla, pa je samim tim bila osuđena na napuštanje nakon njegove smrti. Kagan piše da je Periklu bilo potrebno oko 2.000 talanta svake godine za održavanje svoje strategije u Peloponeskim ratu, i bazirajući se na toj sumi, zaključuje da je Perikle imao novca da finansira rat samo tri godine. Stoga Kagan pretpostavlja da je Perikle, znajući za ovo, planirao da rat bude mnogo kraći. Drugi analitičari, kao Donald Najt tvrde da je njegov plan bio isuviše defanzivan pa nije imao nikakve šanse za uspeh.

Međutim, Platijas i Koliopulos odbacuju te kritike i govore da su Atinjani izgubili taj rat tek pošto su napustili Periklovu strategiju. Hanson tvrdi da Periklova strategija nije bila ništa posebno, ali je mogla da obezbedi zadovoljavajuće rezultate za Atinu. U svakom slučaju, niko od njegovih političkih i vojnih naslednika nije zapravo imao njegove političke sposobnosti i karakter.

Oratorske sposobnosti

Perikle sa Aspasijom u Fidijevoj radionici zadivljeni spomenikom Atine, rad Ektora Lerua (1682–1740)

Moderni proučavaoci Tukididovog dela još uvek pokušavaju da otkriju koji delovi Posmrtnog govora pripadaju Periklu a koji Tukididu. Pošto Perikle svoje govore nije zapisivao, na ovo pitanje je gotovo nemoguće odgovoriti. Tukidid je zabeležio po sećanju tri Periklova govora, tako da ne možemo znati da li je ili nije dodao i neka svoja razmišljanja i zapažanja. Iako je Perikle bio glavni izvor Tukididove inspiracije, očigledno je da se strastveni idealistički i književni stil Periklovih govora bitno razlikuje od striktno hladnog, naučnog i analitičnog Tukididovog stila^[о], mada to takođe može biti rezultat inkorporacije elemenata govorničkog stila u istoriografiju, tj., Tukidid je jednostavno mogao upotrebiti dva različita stila u dve različite svrhe.

Kagan tvrdi da je Perikle upotrebljavao uzvišeni ton u svojim govorima, „bez vulgarnih elemenata i jeftinih trikova koje su koristili ostali govornici kad su se obraćali masama u ono doba“. Prema Diodoru sa Sicilije, „Perikle je nadmašivao sve svoje sugrađane u oratorskom umeću“. Plutarh piše da je Perikle izbegavao napadne nastupe kao što je to radio, na primer Demosten, i uvek je govorio mirno i staloženo.

Čak i da ga oborim u rvanju, on [Perikle] bi to poricao tako strasno da bi ubedio čak i one koji su svojim očima videli borbu.

Tukidid iz Alopeke, vođa konzervativne stranke, i sam odličan rvač, o Periklovim oratorskom sposobnostima.

Starogrčki pisci veličaju Perikla toliko da mu daju pridev „olimpijski“ i tvrde „da je držao Zevsovo oružje u rukama dok je držao govore“. Rimski istoričar Kvintilijan kaže, da je Perikle temeljno spremao svoje govore i da je uvek pre nego što bi izašao da govori išao u hram i molio se bogovima da ne izgovori neku pogrešnu reč.

Međutim, Plutarh dodaje da je pesnik Ion sa Hiosa primetio da su Periklovi govori puni uobraženosti i prikrivene arogancije, kao i prezira prema drugima. Gorgija u Platonovom istoimenom dijalogu, kao primer za izuzetnog govornika navodi upravo Perikla. Međutim, Sokrat u Platonovom dijalogu Meneksen, govori da je Periklovo oratorsko umeće precenjeno i ironično dodaje da je Aspasija zapravo bila Periklov učitelj u govorništvu, a pošto je Aspasija bila učitelj mnogih govornika, svako ko je besedništvo učio od Aspasije znatno je bolji govornik nego neki učenik sofiste Antifona. Sokrat takođe dodaje da je čuveni Periklov Posmrtni govor u stvari Aspasijino delo i kritikuje savremenike koji su veličali Perikla.

Istorijsko nasleđe

Periklovo najvidljivije istorijsko nasleđe nalazi se u književnosti i umetnosti Zlatnog veka antičke Grčke. Akropolj, iako u ruševinama, dan danas stoji kao simbol moderne Atine. Paparigopulos kaže, da su samo te veličanstvene građevine na Akropolju dovoljne da ime Grčke ovekoveče u svetu.

U politici Viktor Erenberg govori da je glavni elemenat Periklovog nasleđa atinska hegemonija koja je odricala pravu demokratiju i prava narodima ostalih gradova članova saveza osim vodećeg. Veličanje tako arogantnog imperijalizma je na kraju uništilo Atinu.

Drugi analitičari insistiraju na atinskom humanizmu te zlatne epohe. Sloboda govora je najveći dar koji je dala Periklova epoha. Perikle se dan danas smatra idealnim vladarem antičke Grčke, a njegov Posmrtni govor danas predstavlja primer borbe za demokratiju i građanski ponos.

Литература

• Kagan, Donald (април 2003). The Peloponnesian War. Viking. ISBN 978-0-641-65469-5. 

Извори

• (језик: енглески) Аристофан, Ахарњани. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Аристотел, Атински Устав Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Аристотел, Политика. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Цицерон, De Oratore. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Диодор са Сицилије, Library, 12th Book. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Херодот, Историје, VI. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Платон, Алкибијад I. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Платон, Горгија (дијалог). Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Платон, Менексен (дијалог). Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Платон, Федар (дијалог), Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Плутарх, Кимон. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Плутарх, Перикле. Животи племенитих Грка и Римљана. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Марко Фабије Квинтилијан, Institutiones. Оригинални текст на The Latin Library.
• (језик: енглески) Тукидид,Историја Пелопонеског рата, I-III. Оригинални текст на Perseus program.
• (језик: енглески) Ксенофонт (?), Атински Устав. Оригинални текст на Perseus program.

Научни радови

• (језик: енглески) Aird, Hamish (2004). Pericles: The Rise and Fall of Athenian Democracy. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-0-8239-3828-5. 
• (језик: енглески) Badian, E. (1987). „The Peace of Callias”. "Journal of Hellenic Studies". The Society for the Promotion of Hellenic Studies. 107: 1—39. 
• (језик: енглески) Beloch, K.J. (1884). Die Attische Politik seit Perikles . Leipzig (in German).
• (језик: енглески) Beloch, K.J. (1893). Griechische Geschichte. Volume II (in German).
• (језик: енглески) Blois de, Lukas (1997). An Introduction to the Ancient World. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-12774-5. 
• (језик: енглески) Buckley, Terry (1996). Aspects of Greek History 750-323 BC. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-09957-8. 
• (језик: енглески) Butler, Howard (2005). The Story of Athens. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-7092-6. 
• (језик: енглески) Cawkwell, George (1997). Thucydides and the Peloponnesian War. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-16552-5. 
• (језик: енглески) Cunningham L.S., Reich J.J. (2005). Culture And Values. Thomson Wadsworth. ISBN 978-0-534-58228-9. 
• (језик: енглески) Davis, John Kenyon (1971). Athenian propertied families, 600-300 B.C. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-814273-7. 
• (језик: енглески) Delbrück, Hans (1920): History of the Art of War, University of Nebraska Press; Reprint edition, 1990. Translated by Walter, J. Renfroe. Volume 1.
• (језик: енглески) Dobson, J.F. (јул 1919). „Pericles as an orator”. The Greek Orators. London: Methuen. Приступљено 12. 1. 2007. CS1 одржавање: Датум и година (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• (језик: енглески) Encyclopaedic Dictionary The Helios. Volume VIII. article: The Funeral Speech over the Fallen. Volume XV. article: Pericles (in Greek).
• (језик: енглески) Ehrenberg, Victor L. (1990). From Solon to Socrates. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-04024-2. 
• Fine, John V.A. (1983). The Ancient Greeks: A critical history. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03314-6. 
• (језик: енглески) Fornara Charles W., Loren J. Samons II (1991). Athens from Cleisthenes to Pericles. Berkeley: University of California Press. 
• (језик: енглески) Gomme, A. W. A. Andrewes; K. J. Dover, ур. An Historical Commentary on Thucydides (I-V). Oxford University Press (1945–1981). ISBN 978-0-19-814198-3. 
• (језик: енглески) Hanson, Victor Davis (2007(English Edition 2005)). How the Athenians and Spartans fought the Peloponnesian War (translated in Greek by Angelos Philippatos). Athens: Livanis Editions. ISBN 978-960-14-1495-9. 
• (језик: енглески) Henri, Madeleine M. (1995). Prisoner of History. Aspasia of Miletus and her Biographical Tradition. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508712-3. 
• (језик: енглески) Hornblower, Simon (2002). The Greek World 479-323 BC. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-15344-7. 
• (језик: енглески) Hurwit, Jeffrey M. (2004). The Acropolis in the Age of Pericles. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82040-0. 
• (језик: енглески) Just, Roger (1991). Women in Athenian Law and Life. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-05841-4. 
• (језик: енглески) Kagan, Donald (1996). „Athenian Strategy in the Peloponnesian War”. The Making of Strategy: Rules, States and Wars by Williamson Murray, Alvin Bernstein, MacGregor Knox. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56627-8. 
• (језик: енглески) Kagan, Donald (1974). The Archidamian War. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0889-2. 
• (језик: енглески) Kagan, Donald (1989). The Outbreak of the Peloponnesian War. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9556-4. 
• (језик: енглески) Kagan, Donald (2003). „War aims and resources (432–431)”. The Peloponnesian War. Viking Penguin (Penguin Group). ISBN 978-0-670-03211-2. 
• (језик: грчки) Kakridis, Ioannis Th. (1993). Interpretative Comments on the Pericles' Funeral Oration. Estia (in Greek).
• (језик: енглески) Katula, Richard A. (2003). „The Origins of Rhetoric”. A Synoptic History of Classical Rhetoric by James J. Murphy, Richard A. Katula, Forbes I. Hill, Donovan J. Ochs. Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 978-1-880393-35-2. 
• (језик: енглески) King, J.D. (2005). Athenian Democracy and Empire
• (језик: енглески) Knight, D.W. (1970). „Thucydides and the War Strategy of Pericles”. Mnemosyne. 23: 150—160. 
• (језик: енглески) Libourel, Jan M. (1971). „The Athenian Disaster in Egypt”. "American Journal of Philology". The Johns Hopkins University Press. 92 (4): 605—615. 

• (језик: енглески) Loraux, Nicole (2003). „Aspasie, l'étrangère, l'intellectuelle”. La Grèce au Féminin (in French). Belles Lettres. ISBN 978-2-251-38048-3. 
• (језик: енглески) Mattson, Kevin (1998). Creating a Democratic Public. Penn State Press. ISBN 978-0-271-01723-5. 
• (језик: енглески) McGregor, Malcolm F. (1987). „Government in Athens”. The Athenians and their Empire. The University of British Columbia Press. ISBN 978-0-7748-0269-7. 
• (језик: енглески) Mendelson, Michael (2002). Many Sides: A Protagorean Approach to the Theory, Practice, and Pedagogy of Argument. Springer. ISBN 978-1-4020-0402-5. 
• (језик: енглески) Miller, Laura (21. 3. 2004). „My Favorite War”. The Last Word. The New York Times. Приступљено 7. 6. 2008. 
• (језик: енглески) Monoson, Sara (2000). Plato's Democratic Entanglements. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04366-1. 
• (језик: енглески) Morrison, J. S.; Gomme, A. W. (1950). „Pericles Monarchos”. Journal of Hellenic Studies. 70: 76—77. JSTOR 629294. S2CID 250247600. doi:10.2307/629294. 
• (језик: енглески) Ober, Josiah (1991). „National Ideology and Strategic Defence of the Population, from Athens to Star Wars”. Hegemonic Rivalry: From Thucydides to the Nuclear Age. Westview Pr. ISBN 978-0-8133-7744-5. 
• (језик: енглески) Ober, Josiah (1996). The Athenian Revolution. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01095-3. 
• (језик: грчки) Paparrigopoulos, Konstantinos (-Karolidis, Pavlos)(1925), History of the Hellenic Nation (Volume Ab). Eleftheroudakis (in Greek).
• (језик: грчки) Platias Athanasios G., Koliopoulos Constantinos (2006). Thucydides on Strategy. Eurasia Publications. ISBN 978-960-8187-16-0. 
• (језик: енглески) „Pericles”. Oxford Classical Dictionary edited by Simon Hornblower and Antony Spawforth. 1996. 
• (језик: енглески) „Pericles”. Encyclopaedia Britannica. 2002. 
• (језик: енглески) Podlecki, A.J. (1997). Perikles and His Circle. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-06794-2. 
• (језик: енглески) Power, Edward J. (1991). A Legacy of Learning. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-0610-6. 
• (језик: енглески) Rhodes, P.J. (2005). A History of the Classical Greek World. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-22564-5. 
• (језик: енглески) Ruden, Sarah (2003). Lysistrata. Hackett Publishing. ISBN 978-0-87220-603-8. 
• (језик: енглески) Samons, Loren J. (2004). „The Peloponnesian War”. What's Wrong with Democracy?. Los Angeles, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-23660-8. 
• (језик: енглески) Sealey, Raphael (1976). „The Peloponnesian War”. A History of the Greek City States, 700-338 B. C. University of California Press. ISBN 978-0-520-03177-7. 
• (језик: енглески) Shrimpton, G. (1991). Theopompus The Historian. McGill-Queen's Press - MQUP. ISBN 978-0-7735-0837-8. 
• (језик: енглески) Sicking, CMJ (1998). Distant Companions: Selected Papers. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-11054-0. 
• (језик: енглески) Smith, William (1855). „Death and Character of Pericles”. A History of Greece. R. B. Collins. 
• (језик: енглески) Starr, Chester G. (1991). A History of the Ancient World. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-506628-9. 
• (језик: енглески) Ste Croix de, GEM (1955—1956). The Character of the Athenian Empire. Historia III. 
• (језик: енглески) Ober Josiah, Strauss Barry S. (1990). The Anatomy of Error: Ancient Military Disasters and Their Lessons for Modern Strategists. St Martins Pr. ISBN 978-0-312-05051-1. 
• (језик: енглески) Tuplin, Christopher J. (2004). Pontus and the Outside World. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-12154-6. 
• (језик: грчки) Vlachos, Angelos (1992). Remarks on Thucydides' History of the Peloponnesian War (Α΄-Δ΄). Volume I. Estia (in Greek).
• (језик: грчки) Vlachos, Angelos (1974). Thucydides' bias. Estia (in Greek).
• (језик: енглески) Wade-Grey, H.T. (July—September 1945). „The Question of Tribute in 449/8 B. C.”. "Hesperia". American School of Classical Studies at Athens. 14 (3): 212—229. 
• (језик: енглески) Wet de, B.X. (1969). „This So-Called Defensive Policy of Pericles”. Acta classica. 12: 103—119. 
• (језик: енглески) Yunis, Harvey (1996). Taming Democracy. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8358-5. 

Додатна литература

• (језик: енглески) Abbott, Evelyn (1898). Pericles and the Golden Age of Athens. G. P. Putnam's Sons. 
• (језик: енглески) Brock Roger, Hodkinson Stephen (2003). Alternatives to Athens: Varieties of Political Organization and Community in Ancient Greece. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925810-9. 
• (језик: енглески) Gardner, Percy (1902). Ancient Athens. 
• (језик: енглески) Grant, Arthur James (1893). Greece in the Age of Pericles. John Murray. 
• (језик: енглески) Hesk, John (2000). Deception and Democracy in Classical Athens. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64322-1. 
• (језик: енглески) Kagan, Donald (1991). Pericles of Athens and the Birth of Democracy. The Free Press. ISBN 978-0-684-86395-5. 
• (језик: енглески) Lummis, Douglas C. (1997). Radical Democracy. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8451-3. 
• (језик: енглески) Ober, Josiah (2001). Political Dissent in Democratic Athens: Intellectual Critics of Popular Rule. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08981-2. 
• (језик: енглески) Rhodes, P.J. (2005). A History of the Classical Greek World: 478-323 BC. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-22565-2. 
• (језик: енглески) Whibley, Leonard (1889). A History of the Classical Greek World: 478-323 BC. University Press. 
• (језик: енглески) Gore Vidal, Creation (novel) for a fictional account of Pericles and a Persian view of the wars.
• Karen Essex (2008). Stealing Athena. Doubleday. ISBN 978-0-385-51971-7. , historical fiction account of Pericles as seen through Aspasia's eyes.

Spoljašnje veze

Biografije

• (jezik: engleski) Britannica 11th Edition
• (jezik: engleski) „Columbia Encyclopedia, Sixth Edition (2001–05)”. Arhivirano iz originala 14. 2. 2008. g. 
• (jezik: engleski) Peck, Harry Thurston

Perikle i Atinska demokratija

• (jezik: srpski) Perikle i demokratija
• (jezik: engleski) McConville, Michael. A Critical Analysis of Athenian Democracy
• (jezik: engleski) www.pbs.org The Greeks-Pericles

Dodatne informacije o Periklu i njegovom dobu

• (jezik: engleski) Ash, Thomas. From The Delian League To The Athenian Empire Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2010)
• (jezik: engleski) Jebb, R.C. The Attic Orators from Antiphon to Isaeos
• (jezik: engleski) Martin, Thomas R. An Overview of Classical Greek History from Mycenae to Alexander (Pericles' citizenship law)
• (jezik: engleski) Muhlberger, Steve. Periclean Athens
• (jezik: engleski) Pericles on Lycurgus.org