Petar Čajkovski

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Petar Čajkovski

Petar Čajkovski
Petar Čajkovski

Puno ime Petar Iljič Čajkovski
Informacije
Datum rođenja 7. maj 1840.
Mesto rođenja Votkinsk (Ruska Imperija)
Datum smrti 6. novembar 1893.
Mesto smrti Sankt Peterburg (Ruska Imperija)
Dela
Dela Labudovo jezero
Krcko Oraščić
Evgenije Onjegin
Slovenski marš

Petar Iljič Čajkovski (rus. Пётр Ильич Чайковский; Votkinsk, 7. maj 1840Sankt Peterburg, 6. novembar 1893) bio je ruski kompozitor poznog romatizma. Pojavio se u ruskoj muzici istovremeno s kompozitorima 'Ruske petorke', ali nije bio njihov član. Njegova muzika, koja je sadržala ruski karakter, bila je jako dobro prihvaćena. Ipak, sadržala je više zapadnih elemenata iako je uspešno kombinovao internacionalne elemente s elementima ruske narodne muzike. Predavao je harmoniju na konzervatorijumu u Moskvi i pisao muzičke kritike. Materijalnu nezavisnost i boravak u inostranstvu omogućila mu je njegova mecenatkinja Nadežda von Mek, a njihovo dopisivanje važan je izvor podataka o stvaralačkom radu i estetskim pogledima Čajkovskog. Nastupao je kao dirigent sopstvenih dela po Rusiji, Evropi i SAD-u.

Detinjstvo[uredi]

Rođen je u gradiću Votkinsku (u današnjoj ruskoj republici Udmurtiji, u to vreme Vjatka Gubernija, administrativna pokrajina Ruske Imperije). Njegov otac je radio u vladinim rudnicima kao rudarski inženjer. Njegova majka (druga od tri žene njegovog oca) zvala se Aleksandra (Ruskinja francuskog i nemačkog porekla[1]). Njegov deset godina mlađi brat bio je Modest Iljič Čajkovski, dramaturg, libretista i prevodilac. Od svoje pete godine išao je na časove klavira i već za nekoliko meseci svirao je odlično. 1850. njegov otac je dobio posao na institutu za tehnologiju u Petrogradu. Na tom univerzitetu Čajkovski je završio filozofiju prava i nastavio sa časovima klavira kod direktora muzičke biblioteke. Čajkovski je sa 14 godina komponovao valcer u pomen na svoju majku koja je umrla od kolere.

Napustio je školu 1859. i zaposlio se kao sekretar u ministarstvu pravde, gde se ubrzo zatim priključio horu ministarstva. 1861 Čajkovski je nastavio da proširuje svoje znanje o muzici. Počeo je da uči teoriju muzike uz pomoć prijatelja Nikolaja Zarembe. Zaremba se upisao na Petrogradski konzervatorijum. Od 1862. do 1865 Čajkovski je nastavio da proučava harmoniju i kontrapunkt sa Zarembom, a orkestraciju i kompoziciju sa direktorom i osnivačem konzervatorijuma, Antonom Rubinštajnom.

Muzička karijera[uredi]

Nakon što je Čajkovski diplomirao, Nikolaj, mlađi brat Antona Rubinštajna, mu je ponudio mesto profesora harmonije, kompozicije i istorije muzike. Čajkovski je vrlo rado prihvatio tu ponudu jer se njegov otac bio penzionisao i izgubio imanje. Sledećih deset godina je bio predavač i kompozitor. Pokazalo se da je posao predavača iscrpljujući pa je 1877. godine doživeo nervni slom. Nakon jednogodišnje pauze pokušao je da se vrati poslu predavača ali se ubrzo povukao sa tog položaja. Neko vreme je živeo u Italiji i Švajcarskoj, ali se na kraju nastanio kod svoje sestre, koja je imala posed u neposrednoj blizini Kijeva.

Čajkovski se posvećuje orkestarskom dirigovanju nakon premijere u Moskvi njegove opere Trnoružica (1885-7). Nakon što je prevazišao strah od javnog nastupa, koji ga je pratio tokom čitavog života, samopouzdanje mu vremenom raste do te mere da se u potpunosti posvećuje dirigovanju svojih dela.

Čajkovski je boravio u SAD tokom 1891, kao dirigent svojih dela na trijumfalnoj turneji. 5. maja, dirigovao je Njujorškim simfonijskim orkestrom prilikom izvođenja Marš Solenel na otvaranju njujorškog Karnegi Hola. Nakon te večeri slede izvođenja njegovih dela Third Suite 7. maja, i a kapela horova Pater Noster i Legenda 8. maja.

Samo devet dana nakon premijere njegove Patetične simfonije, 1893, u Sankt Peterburgu, Čajkovski je preminuo (pogledajte odeljak ispod).

Neki muzikolozi (npr. Milton Kros, Dejvid Even) veruju da je Čajkovski svesno napisao Šestu simfoniju kao sopstveni rekvijem. Čajkovski je sahranjen na Tikvin groblju kod Manastira Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.

Njegova muzika obuhvata neke od najznačajnijih komada iz romantičarskog perioda. Mnoga od dela Čajkovskog inspirisana su događajima iz njegovog života.

Privatni život[uredi]

Mladi Petar Iljič Čajkovski (1874)

Tokom svog školovanja u Jurisprudensu, Čajkovski se zaljubio u soprana, ali se ona udala za drugoga. Jedna od njegovih konzervativnih studentkinja, Antonjina Miljukova, počela je da mu šalje strastvena pisma otprilike u vreme kad je odlučio da „oženi bilo koju koja ga prihvati." Nije je se čak ni sećao sa svojih predavanja, ali je bila veoma uporna u svojim pismima, tako da se na brzinu oženio njom 18. jula 1877. Kroz nekoliko dana, dok su još bili na medenom mesecu, gorko se pokajao zbog svoje odluke. Dve nedelje nakon venčanja kompozitor je pokušao da se ubije u hladnoj reci. Kasnije je pobegao u Sankt Peterburg i razišao se sa suprugom nakon samo šest nedelja. Nikad se više nisu videli. Miljukova je preminula u ustanovi za mentalno obolele 1917. godine. Zvanično su bili u braku do njegove smrti.

Kompozitorova homoseksualnost, kao i njen uticaj na njegov život i muziku, bila je dugo vremena priznata, mada je ova činjenica naročito bila zataškavana tokom sovjetskog perioda.[2] Iako ga neki istoričari i dalje smatraju heteroseksualcem, mnogi drugi - kao što su Riktor Norton i Aleksandar Poznanski - prihvataju to da su neke od veza Čajkovskog bile homoseksualne, kao na primer njegova veza sa slugom Aljošom i sa njegovim nećakom Vladimirom Davidovim. Dokazi da je Čajkovski bio homoseksualac se izvode iz njegovih pisama i dnevnika, kao i iz pisama njegovog brata, Modesta, koji je takođe bio homoseksualac.

Žena koja je imala daleko veći uticaj na život Čajkovskog je bogata udovica, Nadežda fon Mek, s kojom je razmenio 1200 pisama u periodu između 1877. i 1890. Na njeno insistiranje nikad se nisu sastali; sasvim slučajno su se susreli dva puta, ali nisu razmenili ni reči. Pored finansijske podrške u vidu 6.000 ruskih rubalja godišnje koju mu je pružala, bila je veliki ljubitelj njegove muzike i zainteresovana za njegovu muzičku karijeru. Međutim, iznenada je prekinula njihov odnos nakon 14 godina, navodeći bankrot kao razlog. Upravo je u ovom periodu Čajkovski doživeo veliki uspeh širom Evrope, a 1891. još veće hvale u Sjedinjenim Američkim Državama. Zapravo, bio je glavni dirigent, 5. maja, 1891, na zvaničnom otvaranju Karnegi Hola.

Tvrdnju Mekove o finansijskoj propasti osporavaju neki istoričari koji veruju da je prekinula s pokroviteljstvom Čajkovskog zato što je navodno saznala za njegovu homoseksualnost. Moguće je da je planirala da uda jednu od svojih ćerki za Čajkovskog, kao što je navodno pokušala da jednu od njih uda za Kloda Debisija, koji je neko vreme živeo u Rusiji kao profesor muzike za njenu porodicu. Takođe, jedan od njenih sinova, Nikolaj, je bio oženjen Anom Davidovom, nećakom Čajkovskog.

Život Čajkovskog je tema filma Kena Rasela Ljubitelji muzike . Druga dva filma zasnovana na njegovom životu su - niskobudžetni i u velikoj meri fiktivni Pesma moga srca, pušten u prodaju 1948, a iz 1969 je film na ruskom jeziku „Čajkovski ", nominovan za Oskara za najbolji strani film. Njegovo prezime je izvedeno od reči čajka (чайка), što znači galeb u mnogim slovenskim jezicima. Moguće je da njegovo poreklo nije u potpunosti rusko. U jednom od prvih pisama upućenih Nadeždi fon Mek, Čajkovski kaže da se zove Poland i da su njegovi preci "verovatno bili Poljaci".

Dela[uredi]

Baleti[uredi]

Čajkovski je poznat po svojim baletima. Balete je počeo da komponuje poslednjih godina svog života. Nakon poslednja dva, njegovi savremenici su počeli da ga cene kao jako dobrog kompozitora baleta.

  • (18751876): Labudovo jezero, op. 20. Prvi balet Petra Čajkovskog. Prvi put je izveden 1877. u Boljšoj teatru u Moskvi sa nekoliko propusta. Konačna verzija je predstavljena 1895, a pisali su je Marius Petipa i Lev Ivanov. Poslednju preradu napisao je kompozitor Rikardo Drigo i tako se izvodi i dan danas.
  • (18881889): Uspavana lepotica, op. 66. Čajkovski je ovaj balet smatrao za svoje najbolje delo. Prvi put je izveden 1890. u teatru Marinski u Petrogradu.
  • (18911892): Krcko Oraščić, op. 71. To je poslednji balet koji je napisao Čajkovski. On sam nije bio mnogo zadovoljan ovim delom. Nerado je prihvatio ponudu da komponuje ovaj balet. Između ostalog, ovaj balet je poznat po upotrebi čeleste, instrumenta koji je već koristio u svom manje poznatom simfonijskom delu Vojvoda (premijera 1891).

Opere[uredi]

Čajkovski je završio deset opera, mada su neke od njih izgubljene ili postoje u dve značajno različite verzije. Njegove najpoznatije opere su Evgenije Onjegin i Pikova dama.

  • (18671868): Vojvoda, op. 3. Čajkovski je uništio ceo notni tekst, ali je posthumno rekonstruisan.
  • (1869): Undina. Nedovršena. Samo je marš iz ove opere ugledao svetlost dana kao drugi stav Simfonije br. 2. I pored toga što je Čajkovski dva puta revidirao Simfoniju br. 2, drugi stav je oba puta ostao nepromenjen. Čajkovski je uništio preostali deo notnog teksta Undine.
  • (18701872): Opričnik. Premijerno je izvedena 1874. u Sankt Peterburgu.
  • (1874): Kuznec Vakula, op. 14. Premijerno je izvedena 1876. u Sankt Peterburgu.
  • (18771878): Evgenije Onjegin, op. 24. Premijerno je izvedena 1879. na Moskovskom konzervatorijumu.
  • (18781879): Orleanska devojka. Premijerno je izvedena 1881. u Sankt Peterburgu.
  • (18811883): Mazepa. Premijerno je izvedena 1884. u Moskvi.
  • (1885): Čerevički. Premijerno je izvedena 1887. u Moskvi.
  • (18851887): Čarobnica. Premijerno je izvedena 1887. u Sankt Peterburgu.
  • (1890): Pikova dama, op. 68. Premijerno je izvedena 1890. u Sankt Peterburgu.
  • (1891): Jolanta, op. 69. Premijerno je izvedena 1892. u Marinski teatru zajedno sa Krckom Oraščićem.

Simfonije[uredi]

Ranije simfonije Petra Čajkovskog su optimistična dela nacionalnog karaktera, dok su kasnije simfonije, koje su duboko dramatične (posebno Šesta simfonija), tumačene kao izliv očaja. Njegove poslednje tri simfonije ocenjene kao veoma originalni primeri simfonijskog oblika i često se izvode.

  • (1886): Simfonija br. 1, op. 13
  • (1872): Simfonija br. 2, op. 17, Mali Rus
  • (1875): Simfonija br. 3, op. 29, Poljska
  • (1878): Simfonija br. 4, op. 36
  • (1885): Manfred simfonija, op. 58; nadahnuta je Bajronovom poemom Manfred; Čajkovski je ovo delo nazvao „simfonijska poema u četiri stava“
  • (1888): Simfonija br. 5, op. 64
  • (1893): Simfonija br. 6, op. 74, Patetična

Za hor, pesme, kamerna muzika i solističke kompozicije za klavir i violinu[uredi]

  • (1871) Gudački kvartet Br. 1 u D duru, Op. 11
  • (1876) Varijacije na Rokoko temu za čelo i orkestar, Op. 33.
  • (1876) Klavirski komadi „Meseci godine“, Op. 37a
  • Tri komada: Meditacija, Skerco i Melodija Op. 42, za violinu i kalvir
  • (1882) Trio klavira u a molu, Op. 50
  • (1886) Dumka, klavirski komad u C duru Op. 59
  • (1890) Gudački sekstet „Suvenir iz Firence“, Op. 70

Drugo[uredi]

  • (1876) Slovenski marš, u originalu Srpsko-ruski marš, muzička kompozicija inspirisana kada se vodio Srpsko-turski rat,1876., kada se veliki broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba.

Izvori[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Petar Čajkovski