Petar Leković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

petar leković
Petar Leković
Lični podaci
Datum rođenja(1893-11-23)23. novembar 1893.
Mesto rođenjaSvračkovo, kod Požege, Kraljevina Srbija
Datum smrti13. jun 1942.(1942-06-13) (48 god.)
Mesto smrtiČemerno, kod Gacka, NDH
Profesijakamenorezački radnik
Delovanje
Član KPJ odod pre rata
Učešće u ratovimaPrvi svetski rat
Narodnooslobodilačka borba
SlužbaSrpska vojska
(1914 — 1915)
NOP i DV Jugoslavije
(1941 — 1942)
U toku NOBzamenik komandanta Prvog bataljona Druge proleterske brigade
Heroj
Narodni heroj odmarta 1942.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja

Petar Leković (Svračkovo, kod Požege, 23. novembar 1893 — Čemerno, kod Gacka, 13. jun 1942) bio je kamenorezački radnik, učesnik Prvog svetskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i prvi narodni heroj Jugoslavije.

Kao vojnik Srpske vojske učestvovao je u Prvom svetskom ratu, tokom 1914. i 1915. godine. Isticao se kao hrabar i sposoban borac, ali je usled ranjavanja bio zarobljen u jesen 1915. godine u okolini Peći. Ostatak rata proveo je u mađarskom zarobljeništvu u okolini Budimpešte. Nakon završetka rata, vratio se u rodno mesto i izučio kamenorezački zanat, a ubrzo potom se i oženio i prešao da živi u selo Rečice kod Požege. U potrazi za poslom obilazio je mnoga mesta, uglavnom po zapadnoj Srbiji. Još u godinama nakon rata postao je simpatizer Komunističke partije Jugoslavije, a zbog svoje izražene pravdoljubivosti i solidarnosti, često je dolazio u sukob sa poslodavcima, ali i vlašću.

Nakon 1938. godine obnovio je svoje kontakte sa tada ilegalnom Komunističkom partijom i učestvovao u nekim njenim akcijama. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. godine sa trojicom svojih sinova stupio je u Užički partizanski odred i učestvovao u ustaničkim akcijama, tokom leta i jeseni. Nakon Prve neprijateljske ofanzive i povlačenja partizanskih snaga iz Srbije, marta 1942. godine stupio je u Drugu proletersku udarnu brigadu, u kojoj je bio postavljen za zamenika komandanta Prvog užičkog bataljona.

U borbama se isticao herojskim podvizima, o kojima se čulo i izvan njegove brigade, pa je odlukom Vrhovnog štaba NOP I DVJ, krajem marta 1942. godine bio proglašen za prvog narodnog heroja Jugoslavije. Poginuo je juna 1942. godine u borbama sa Italijanima i četnicima, na planini Živnju, kod Gackog. U poslednjoj borbi počinio je svoj poslednji podvig — štiteći odstupnicu svog bataljona, koji je ostao bez municije, rukama je odvaljivao kamenje i stene na neprijateljske vojnike.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 23. novembra 1893. godine u selu Svračkovo, kod Užičke Požege, gde se danas nalazi njegova rodna kuća.[1] Poticao je iz siromašne seljačke porodice. Njegov otac Milinko, pored Petra je imao još trojicu sinova i ćerku. Osnovnu školu je završio u rodnom selu. Pošto se porodica teško izdržavala, Petar je od najranijeg detinjstva, još kao dečak, počeo da radi. Najpre se bavio raznim fizičkim poslovima uglavnom vezanim za zemljoradnju, a kao mladić je počeo da uči kamenorezački zanat. U izučavanju zanata ga je prekinuo poziv za odsluženje vojnog roka, 1914. godine, kao i početak Velikog rata.[2]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Rodna kuća Petra Lekovića u Svračkovu

Početak Prvog svetskog rata, jula 1914. godine, zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Kragujevcu. Nakon izbijanja rata, bio je raspoređen u Prvu četu Drugog bataljona Petog pešadijskog puka Drinske divizije. Sa ovom jedinicom učestvovao je u borbama na Ceru i Drini, tokom leta i rane jeseni 1914. godine. Leković se u ovim borbama istakao hrabrošću, a zarobio je i nekoliko neprijateljskih vojnika. Nakon Kolubarske bitke i pobedničke ofanzive srpske vojske, sa svojom jedinicom je izbio na Savu, u blizini Obrenovca. Tada je počela velika epidemija tifusa, pa se Petar razboleo od tifusa. Nakon ozdravljenja, nakratko se vratio kući, ali se ubrzo vratio u svoju jedinicu.[3]

Oktobra 1915. godine, kada je otpočela velika neprijateljska invazija na Kraljevinu Srbiju, Petar je učestvovao u prvim borbama na Savi. Nakon povlačenja sa početnih položaja, zajedno sa nekoliko vojnika, u blizini sela Grabovca, kod Obrenovca, štitio je povlačenje svoje jedinice. Tada je bio ranjen u nogu. Nakon stacioniranja njegove jedinice u Kragujevcu, odbio je da ide u bolnicu i na lični zahtev ostao u jedinici. Potom je učestvovao u borbama kod Kraljeva i Raške, a potom na Kosovu i kod Peći. Pošto je imao problema sa ranom, koja nikako nije mogla da zaraste, bio je isključen iz borbenog stroja i prebačen u pozadinu. Usled iznenadnog nemačkog napada, njegova jedinica se morala povući, pa je zajedno sa drugim iznemoglim vojnicima, iz pozadine, bio zarobljen.[4]

Zajedno sa ostalim zarobljenicima bio je sproveden najpre u Rašku, a potom u Kragujevac. Odatle su vozom odvedeni u zarobljenički logor u Mađarskoj, nedaleko od Budimpešte. Uslovi života u ovom logoru bili su izuzetno teški, a posebno je bila slaba hrana. Zbog loših uslova zarobljenici su protestovali, a tokom protesta, Petar se nalazio na čelu jedne grupe i u delegaciji za pregovore sa upravom logora. Kako bi popravila ishranu logoraša, uprava logora je tada odlučila da zarobljenike šalje na rad na okolna imanja. Petar je bio dodeljen izvesnom Janošu, kome je pomagao u poljskim poslovima. Od gazde, kod koga je radio, dobio je vesti o Oktobarskoj revoluciji u Rusiji i lošem stanju na austro-ugarskim frontovima. Ohrabren ovim vestima, Petar se odlučio na bekstvo, ali je nakon nekoliko dana, bio uhvaćen i vraćen u logor.[5]

Nakon potpisivanja primirja, novembra 1918. godine, svi ratni zarobljenici su napustili logor u blizini Budimpešte i došli su u Beograd, odakle su se vratili svojim kućama. Nedugo po dolasku u rodno selo, Petar je bio pozvan u jedinicu kojoj je pripadao pre zarobljavanja. U Zagrebu se javio komandi Petog pešadijskog puka, gde je morao detaljno da opiše kako je zarobljen i koliko se nalazio u zarobljeništvu. Nakon provere, bio je upućen u Jelenje, kod Rijeke, gde se nalazila njegova jedinica. Dolaskom u jedinicu, Petar nije zatekao puno svojih ratnih drugova iz 1914. i 1915. godine, jer su mnogi stradali tokom prelaska Albanije i na Solunskom frontu. Usled iscrpljenosti, Petrovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo nakon povratka u jedinicu, pa je ubrzo bio otpušten iz vojske.[6]

Međuratni period[uredi | uredi izvor]

Nakon povratka iz vojske, Petar se posvetio kamenorezačkom zanatu, koji je počeo da uči još pre odlaska u vojsku. Zbog teškog materijalnog stanja, koje je vladalo u prvim poratnim godinama, u potrazi za poslom je počeo da obilazi obližnja sela. U selu Rečice upoznao je Kristinu Trifunović, sa kojom ubrzo oženio i prešao da živi kod nje. U narednih dvanaest godina rodilo im se sedmoro dece — petorica sinova i dve ćerke — Dragojle (1920), Boško (1922), Milovan (1924), Raca (1926), Zora (1928), Gojko (1930) i Radojka (1932).[7]

U potrazi za poslom Petar je obilazio razna mesta — sela i varošice, klešući nadgrobne spomenike, temelje za izradu kuća, stubove za obeležavanje puta i dr. Obilazio je uglavnom mesta po zapadnoj Srbiji, a izvesno vreme je radio i u Kraljevu, kod preduzimača Brozovića. Obilazeći razna mesta, Petar je upoznavao razne ljude. Družeći se sa radnicima, povezao se sa revolucionarnim radničkim pokretom i sa ilegalnom Komunističkom partijom Jugoslavije (KPJ), čiji je simpatizer postao još nakon završetka Prvog svetskog rata.[8]

Petar je po prirodi bio veoma istinoljubiv, ali i buntovan, pa je često dolazio u sukob sa vlastima. Kao simpatizer komunista, još 1920. godine je učestvovao u agitaciji za poslaničke kandidate Komunističke partije. Nakon donošenja „Obznane”, zapretilo mu je hapšenje, pa je morao ići u druga sela da radi. Zbog otvorenih iznošenja svojih stavova, Petra su meštani Rečica veoma cenili, pa su ga kandidovali za seoskog starešinu — kmeta, ali je ovo sprečeno intervencijom opštinskih vlasti. I kasnije, kada je aktivnost KPJ u njegovom rodnom kraju, potpuno bila zamrla, on je agitovao protiv režima, a posebno nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, 1929. godine.[8]

U članstvo Komunističke partije Jugoslavije, Petar je najverovatnije bio primljen u godinama nakon Prvog svetskog rata, ali je njegova partijska aktivnost počela tek posle 1938. godine, kada je partijski rad u njegovom srezu naglo oživeo. Kao jedan od istaknutih komunista bio je član Mesnog komiteta KPJ u Užičkoj Požegi. Tada je nastavio sa agitacijom u svom i okolnim selima, a posebno se angažovao u agitaciji za pomoć narodu i borcima Španske Republike, tokom građanskog rata.[8][1]

Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor]

Februara 1941. godine Petar Leković je ponovo pozvan u vojsku. Kada se u Užičkoj Požegi javio vojnim vlastima, nije dobio raspored u jedinicu, već je sa nekolicinom izabranih rezervista, bio dodeljen mesnoj žandarmerijskoj stanici. Tu je ostao sve do početka napada Sila osovina na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine. Nakon toga do Požege su stizale samo loše vesti — o napredovanju nemačkih jedinica i slomu Jugoslovenske vojske. Nakon dobijanja vesti o kapitulaciji, vojnici su se razišli kućama, a Petar je sa sobom poneo naoružanje, koje je mogao poneti.[9]

Po povratku kući, povezao se sa članovima Komunističke partije Jugoslavije i počeo da radi na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). Jedan od prvih Petrovih zadataka u toku leta 1941. godine bio je da obezbedi što više zaliha žita i drugih žitarica, kako bi se obezbedila ishrana partizanskih boraca. Zajedno sa sinom Boškom, on je u Požegi nabavio vršalicu sa motorom i po okolnim selima je seljacima vršio žito. Umesto naplate tražio je da deo žita daju za partizane. Ovaj posao Petru je omogućio nesmetano kretanje po okolnim selima, gde je među okupljenim seljacima, dok su čekali da se završi posao, agitovao za Narodnooslobodilački pokret. U tim prvim mesecima okupacije, posebno je uticao na seljake, da se ne javljaju na opštinske pozive jer su oni u stvari bili pozivi za odlazak na prinudni rad u Nemačku.[10]

Petar Leković sa porodicom — supruga Kristina, ćerke Radojka i Zora, kao i sinovi Dragojlo, Milovan, Raca i Gojko. Na fotografiji nedostaje sin Boško.

Jul — novembar 1941.[uredi | uredi izvor]

Pored rada prikupljanju žita, Petar Leković je sa drugim komunistima iz okoline Požege, učestvovao i u organizovanju Požeške partizanske čete, koja je bila formirana 28. jula 1941. godine u sastavu Užičkog partizanskog odreda „Dimitrije Tucović”. Među prvim borcima ove čete bila su i trojica Petrovih sinova — Dragojle, Boško i Milovan.[11] Na samom početku ustanka, Petar je obilno koristio svoje ratničko iskustvo stečeno u Prvom svetskom ratu. Radio je na obuci mlađih boraca — učio ih je kako se rukuje oružjem, kako treba napadati, kako iznenaditi neprijatelja, uzeti zaklon, povlačiti se i drugo. Brzo je stekao simpatije i poverenje mlađih boraca koji su ga prozvali Čika Pera.[12]

Jedna od prvih partizanskih borbi u kojoj se Petar Leković istakao bila je tzv „Gorobiljska bitka”, odnosno borba Ariljske i Požeške partizanske čete sa nemačkom kolonom, koja je iz Požege krenula da obezbeđuje izvlačenje nemačke posade iz Užica. Ova borba odigrala se 20. septembra 1941. godine u blizini sela Gorobilja i nemačke snage su u njoj pretrpele teške gubitke od 78 mrtvih i ranjenih.[13] Petar je u toku ove borbe, zajedno sa nekoliko boraca, bio poslat u izviđanje. Izbivši na kraj šumice, on se približio nemačkim položajima i ubio nemačkog oficira. Pogodio ga je u osigurač bombe, koja mu je visila na opasaču i ona je potom eksplodirala. Ovo je izazvalo zabunu među nemačkim vojnicima i doprinelo bržem porazu.[a] Ova bitka bila je do tada najveća borba između partizana i Nemaca u Užičkom okrugu.[15]

Nakon borbe kod Gostilja, Nemci su otpočeli sa povlačenjem iz Užica i Požege, koje su predali četnicima Radomira Đekića i Bože Javorskog, pa su partizanske snage već 22. septembra ušle u Požegu, a 24. septembra u Užice, koje je tada postalo centar oslobođene teritorije tzv „Užičke republike”.[16] Kako bi se obezbedio što bolji rad u pozadini, otpočelo se sa formiranjem novih narodnih organa vlasti — narodnooslobodilačkih odbora. Nakon formiranja Sreskog NO odbora krenulo se sa formiranjem mesnih NO odbora. Na narodnom zbor u selu Godoviku, za predsednika odbora bio je predlagan Petar Leković, ali je on to odbio jer nije hteo da napusti jedinicu i za predsednika predložio Milana Milutinovića, solunskog borca.[17]

Leković se zatekao u oslobođenoj Požegi kada su u noći 4/5. oktobra 1941. četnici Draže Mihailovića izvršili napad na Požegu, iako je između njih postojao dogovor o nenapadanju. Kako bi se izbegla veća borba i obostrane žrtve, partizani su odlučili da se povuku iz Požege. Petar se tada sa grupom boraca povukao ka železničkoj stanici, odakle su se vozom prebacili u Užice. Nedugo nakon ove borbe, Leković je učestvovao i u prvoj većoj borbi između partizana i četnika — bici na Trešnjici, 2. novembra 1941, kada su četnici Draže Mihailovića, nakon propalih dogovora između Tita i Draže, pokušali da zauzmu Užice. Četnici su bili odbijeni, a nakon ove borbe Leković je bio upućen na front prema Valjevu.[18]

Kao iskusnom i pouzdanom borcu, komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković mu je poverio da rukovodi transportom naoružanja, koje je iz partizanske fabrike u Užicu bilo upućeno na front na Bukovima, nedaleko od Valjeva. Na ovom frontu Petar se susreo sa sinom Dragojlom, koji je nekoliko dana kasnije bio zarobljen od četnika, a potom predat Nemcima, koji su ga streljali na Krušiku. Zajedno sa sinom, ovde je učestvovao u borbama sa jakim nemačkim snagama i uništio jedan nemački tenk.[19]

Decembar 1941 — februar 1942.[uredi | uredi izvor]

Krajem novembra 1941. godine, Prva neprijateljska ofanziva, koju su Nemci pokrenuli s ciljem gušenja ustanka u Srbiji, ulazila je završnu fazu. Kako bi izbegla uništenje, glavnina partizanskih snaga, sa Vrhovnim štabom, se morala povući u Sandžak, odnosno preći reku Uvac, čiji je tok pratila demarkaciona linija između nemačke i italijanske okupacione zone. Nekoliko dana pred pad Užičke republike, Petar je od strane rukovodstva Užičkog partizanskog odreda bio upućen u svoje selo Rečice, kako bi tamo obezbedio prihvat i usmeravao dalje kretanje partizanskih jedinica i zaostalih boraca, koje su se povlačili iz pravca Požege.[20][21]

Po dolasku u selo, Petar je počeo da radi na organizovanju prihvata boraca i prikupljao je hranu, odeću i obuću za borce koji su se povlačili. Nakon pada Užica, prvih dana decembra 1941. godine, preko Rečica su se povlačili partizani iz Požeške partizanske čete, kao i delovi partizanskih grupa iz Šumadije. U selima Roge i Severovo tada se okupilo oko 500 partizana iz delova Užičkog, Kragujevačkog i Kraljevačkog partizanskog odreda, pa je bio formiran i privremeni Štab sektora. Ubrzo su kragujevački i kraljevački partizani produžili prema Sandžaku, a u Severovu i Svračkovu je ostalo oko 250 boraca iz požeškog kraja. Borci koji su se povlačili, donosili su vesti o borbi na Kadinjači, o stradanju partizanskih ranjenika na Zlatiboru i dr. Loše vesti su demoralisale neke borce pa su se oni vraćali svojim kućama.[22]

U toku povlačenja u selo su došli i Petrovi sinovi Boško i Milovan, koji su ostali da pomognu ocu. Iste večeri kada su došli, u selo su upali četnici, pa se Petar sa sinovima i nekoliko boraca, morao sakriti u seniku kod jednog komšije. Četnici su sutradan otišli iz sela, pa su Petrovi sinovi i borci prešli u jednu pećinu u blizini, a Petar se vratio kući. U međuvremenu, u Severovo je došao Milinko Kušić i ubrzo je doneta odluka da i požeški partizani krenu, preko Uvca ka Sandžaku. Tada su članovi rukovodstva, krenuli po okolnim selima da okupe borce. U Rečice je došao Milivoje Radovanović Fabrin, pa su uveče svi krenuli u selo Roge, a odatle u Sandžak. Petar i njegovi sinovi Boško i Milovan su se tada oprostili sa ostatkom porodice.[b][20][22]

Spomenik „Poziv na ustanak“

Požeški partizani su sredinom decembra 1941. godine krenuli ka Sandžaku i kod sela Dobrače su vodili borbe sa četnicima. Nakon toga su nekoliko dana boravili u selima Šareniku, Močiocima i Visokoj, odakle su 17. decembra nastavili ka Sandžaku — preko Ljubiša, Bele Reke i Kućana stigli su u Kokin Brod, gde su odmorili nekoliko dana. Nakon neuspelog napada na Sjenicu, 22. decembra, po naredbi Vrhovnog štaba, izvršena je reorganizacija partizanskih odreda iz zapadne Srbije i Šumadije i formiran Srpsko-sandžački štab. Od Užičkog partizanskog odreda formirana su tada dva bataljona. U Drugi užički bataljon ušli su borci iz Ariljske, Prve i Druge požeške i Moravičke partizanske čete. Za komandanta ovog bataljona bio je postavljen Ratko Sofijanić, a za njegovog zamenika Petar Leković.[24]

Početkom januara 1942. godine, novoformirani partizanski bataljoni su bili upućeni preko reke Uvca ka Zlatiboru i Užicu. Ponovna pojava partizanskih snaga u nemačkoj okupacionoj zoni izazvala je iznenađenje kod Nemaca i ljotićevaca, a naročito kod četnika. Dolazeći iz pravca Kruščice i Bjeluše, Drugi užički bataljon je u blizini sela Visoka, kod Arilja, 6. januara 1942. godine naišao na četnike i razvila se žestoka borba. Prvi četnički napad je bio odbijen, ali im je ubrzo stiglo pojačanje i razvila se još žešća borba. Iako su bili nadmoćniji, četnici su se usled teških gubitaka povukli. Partizani su uspeli da održe položaj do uveče i tokom noći su se ponovo povukli ka Močiocima, a odatle naredne noći ka Kokinom Brodu.[25] U toku ove borbe sa četnicima, posebno se istakao Petar Leković, koji je iako je bio zamenik komandanta bataljona bio u prvim borbenim redovima.[26]

Brzi povratak partizanskih jedinica u Kokin Brod, naišao je na oštru kritiku Srpsko-sandžačkog štaba, a posebno Milovana Đilasa, pa su ove jedinice već 10. januara ponovo upućene u nemačku okupacionu zonu. Drugi užički bataljon je tada izveo izuzetno naporan marš po veoma jakom mrazu i dubokom snegu do sela Vilovi, kod Nove Varoši. Prva četa, sa kojom se nalazio Petar Leković, odatle je otišla u selo Debelja, gde se sukobila sa jakim četničkim snagama i povukla se u selo Komorani. Nakon borbi sa četnicima, bataljon se na ovom prostoru zadržao duže vreme sve do početka velike nedićevsko-četničke ofanzive, 5. februara 1942. godine. Jake neprijateljske snage, poduzele su napade na širokom frontu od Radoinje i Vraneša do Komarana. Četnici Bože Javorskog tada su silovito napali Prvu četu, sa kojom se nalazio i Leković. Četa se usled jakog napada, u toku noći morala povući ka Vilovi, gde se nalazio Štab Drugog užičkog bataljona. Komandant bataljona Ratko Sofijanić i njegov zamenik Petar Leković, čekali su naređenje Srpsko-sandžačkog štaba, ali pošto su kurirske veze bile prekinute, odlučili su da se u toku noći povuku ka Novoj Varoši. Prilikom prelaska Zlatara partizani su upali u četničku zasedu, ali su uspeli da izmaknu povlačeći se dublje u planinu. Tu su naišli na Srpsko-sandžački štab, gde je Leković od Milinka Kušića dobio vest da mu je stradao najstariji sin Dragojlo, koga su još 27. novembra 1941. streljali Nemci u Valjevu.[25][26]

Sa Zlatara je Drugi užički bataljon krenuo ka Crnoj Gori — preko Kosatice, manastira Mileševe i sela Divci, gde su prešli Lim. Čitav ovaj put bio je izuzetno težak. Kod Kosatice su ih napali četnici, a Petar Leković je tada sa puškomitraljezom štitio odstupnicu svojoj jedinici. Dok su se u selu Divcima odmarali i pripremali za prelazak Lima, Italijani u Prijepolju su otkrili prisustvo partizana i počeli ih tući artiljerijom. Tada je bio teže ranjen borac Budo Radovanović, brat Vlade Radovanovića, a Leković se odmah prijavio da nosi ranjenika. Prelazak ledenog Lima bio je izuzetno težak po zimskom vremenu, a poseban problem je bio jer dosta boraca nije znalo da pliva i plašilo se da uđe u ledenu vodu. Leković je zajedno sa Petrom Stambolićem preko reke izneo ranjenog borca, a potom se vratio na drugu stranu po nekoliko boraca koji su oklevali da uđu u ledenu reku. Nakon prelaska Lima partizani su produžili u pravcu sela Kamena Gora, gde su odmorili nekoliko dana.[25][27]

Boravak u Kamenoj Gori, partizanske jedinice su iskoristile za odmor i održavanje sastanaka na kome je analiziran pokret jedinica od Uvca do Kamene Gore. Ukupni gubici svih jedinica na ovom pokretu iznosili su oko 30 boraca, dok se pri prelasku Lima utopilo nekoliko boraca. Vrhovni štab NOPOJ je ovaj pokret, usred teške zime i pod poterom neprijatelja, ocenio kao svojevrstan podvig i sredinom februara 1942. godine iz oslobođene Foče uputio pohvalu Srpsko-sandžačkom štabu. Takođe, ovde je primljena vest o budućem formiranju Druge proleterske brigade, koja je obradovala sve borce.[25] Kada su partizani stigli u Kamenu Goru, Leković je svog sina Boška odredio za vodiča patrole koja je imala zadatak da ode u susedno selo i donese hranu. Na tom putu borac Milomir Milutinović svratio je u jednu kuću, gde je bio ponuđen mlekom i dobio nešto duvana. Sutradan je u Štab bataljona došao stariji seljak koji se žalio kako su dva borca upala u njegovu kuću i uzela hranu i duvan. Petar, kao zamenik komandanta bataljona, odmah je oštro reagovao i dvojicu osumnjičenih — Milomira i Boška zatvorio. Kada su u Štabu bataljona detaljnije ispitali ovaj slučaj Boško je bio pušten, a Milomir je disciplinski kažnjen. Iako se utvrdilo da Boško nije kriv, Petar se ljutio na sina jer je dozvolio sebi da se nađe u nezgodnoj situaciji.[28]

Mart — jun 1942.[uredi | uredi izvor]

Nakon izvršenih reorganizacija, tokom kojih je od Prve i Druge požeške čete formirana jedna Požeška četa, partizanske snage su 23. februara iz rejona Kamene Gore krenule na marš ka Čajniču. Preko Jabuke i Krnjače šumadijski partizani su stigli na Metaljku gde su se susreli sa bosanskim partizanima. Posle nekoliko dana odmora, 26. februara oni su zajedno došli u oslobođeno Čajniče. Tu su se borci odmarali, a Štabovi bataljona su vršili poslednje organizacione pripreme za formiranje Druge proleterske brigade.[29]

Na dan 1. marta 1942. godine izvršeno je formiranje Druge proleterske udarne brigade, a u Čajniče su iz Foče došli članovi Vrhovnog štaba NOP i DVJ i Vrhovni komandant Josip Broz Tito. Na trgu u centru grada bili su postrojeni borci iz Šumadije i zapadne Srbije, a Tito im se obratio sa balkona hotela. Za komandanta novoformirane brigade bio je imenovan Ratko Sofijanić, dotadašnji komandant Drugog užičkog bataljona, a za političkog komesara Milinko Kušić. Prvi bataljon nove brigade bio je užički bataljon, a njegova prva četa požeška četa. Za komandanta Prvog užičkog bataljona bio je određen Radoslav Kovačević, za njegovog zamenika Petar Leković, za političkog komesara Mate Ujević, a za njegovog zamenika Mićo Matović.[29] Nakon održanog govora i smotre boraca, Tito se susreo sa rukovodiocima brigade i sa njima ručao. Kao jedan od najstarijih i najhrabrijih boraca novoformirane brigade Petar Leković je bio predstavljen Titu, koji je Lekoviću rekao da je o njegovom junaštvu već čuo i da i dalje treba da služi primerom mlađim borcima.[30]

Sutradan po formiranju brigade, Prvi užički bataljon je bio prebačen u Goražde, gde je ostao do 4. marta. Odatle je krenuo na prvi borbeni zadatak Druge proleterske brigade — uništenje četničkog uporišta u Borikama, kod Rogatice, u noći 7/8. marta. Nakon toga, bataljon je odmarao u selima oko Rogatice, a potom je u sastavu Operativne grupe[v] bio upućen u istočnu Bosnu sa zadatkom da se suprotstavi četnicima Jezdimira Dangića i Dragoslava Račića. U ovom pohodu Prvi užički bataljon je učestvovao u zauzimanju Milića, 15. marta i zauzimanju Vlasenice, 16. marta. Nakon nekoliko dana provedenih u okolini Srebrenice, bataljon je krenuo prema Rogatici.[32]

Partizanska spomenica 1941.

Prvih dana aprila 1942. godine Druga proleterska brigada je blokirala ustaški garnizon u Rogatici. Zadatak Prvog užičkog bataljona bio je da blokira put Sokolac-Rogatica, ali nije učestvovao u samom napadu na grad, u noći 7/8. aprila. Nakon nekoliko dana provedenih u rejonu Rogatice i Han Pijeska, Druga proleterska brigada je bila prebačena južno od Prače. Užički bataljon je u selu Jabuci, kod Goražda, boravio od 13. do 20. aprila, a potom i u samom Goraždu, do 23. aprila. Kada je počela Treća neprijateljska ofanziva, Štab brigade je Prvi i Četvrti užički bataljon uputio na desnu obalu Drine, kako bi usporili napredovanje italijanskih snaga iz Pljevalja i Višegrada, koje su se kretale ka Čajniču i Goraždu.[32]

Noć pred 1. maj 1942. godine, Prvi i Četvrti užički bataljon i Peti šumadijski bataljon iz Prve proleterske brigade, dobili su zadatak da napadnu Čajniče, koje su u međuvremenu zauzeli Italijani. Zadatak Prvog užičkog bataljona bio je da onesposobi italijanske bunkere iznad sela Potkamen, sa mesta koje dominira Čajničem. Partizani su uspeli da razbiju jednu italijansku pešadijsku četu iz divizije „Pusterija”, ali zbog intervencije jačih snaga iz Čajniča, napad nije uspeo i morali su se povući. U ovoj borbi, Petar Leković je predvodio grupu bombaša koja je uspela da se probije kroz italijanski logor. Pošto je procenio da se grupa ne može vratiti istim putem poveo je grupu napred. Usput je jednom Italijanu oteo puškomitraljez, uhvativši ga rukom za cev. Potom je kundakom puške ubio nekoliko zaprepašćenih italijanskih vojnika. Pošto se partizanska glavnina povukla, Leković je tek sutradan došao u Prvu požešku četu, sa svojom grupom bombaša i zaplenjenim naoružanjem — jednim lakim minobacačem i puškomitraljezom, kao i dosta municije.[32][33]

Nakon napada na Čajniče, komanda italijanske divizije „Pusterija” je pojačala obezbeđenje na komunikaciji Goražde—Čajniče i jaku posadu sa baterijom topova postavila na uzvišenju Kozara, kod sela Miljeno. U toku noći 6/7. maj 1942. godine, jedinice koje su ranije izvršile napada na Čajniče, imale su zadatak da unište neprijateljsko uporište. Poseban zadatak u ovoj borbi imali su bombaši — koji su upadali u neprijateljske rovove i druge zaklone. Iako je napad bio veoma silovit, nakon petočasovne borbe, Italijani su dobili pomoć iz Čajniča i Goražda, pa su se partizani usled pojačane artiljerijske i minobacačke vatre, ponovo morali povući. Za razliku od napada na Čajniče, ovaj put su uspeli da zarobe dosta naoružanja, municije i druge opreme.[32]

Kako je Treća neprijateljska ofanziva uzimala sve više zamaha, partizanske snage su se grupisale na terenu između reka Ćehotine, Tare i Pive, a delovi Druge proleterske brigade su odatle bili upućeni na Durmitor, kako bi tamo pomogli crnogorskim partizanima u borbi protiv četnika i Italijana. Uz teške napore po nepristupačnom terenu i lošem vremenu bataljon je uspeo da u noći 2/3. juna savlada četnike na Dobrom Dolu i zarobi dosta naoružanja.[34] Kada se borba na Dobrom Dolu stišala borci Prvog užičkog bataljona, a pre svega Prve požeške čete, dali su se u potragu za Petrom Lekovićem, koji je u toku borbe nestao. Iako su mnogi mislili da je poginuo, komandant Radoslav Kovačević Buđoni i politički komesar bataljona Mate Ujević su bili uvereni da je Leković živ i poslali su patrole da ga traže. Nakon dužeg vremena, Leković se vratio sa većom količinom naoružanja, među kojom je bio i jedan minobacač, koju je zaplenio goneći četnike.[35]

Nakon borbi na visovima Durmitora, Prvi užički bataljon je stigao u Goransko, gde se okupila cela brigada. Tu je 6. juna održan veliki zbor na kome su bili i crnogorski bataljoni, sa mnoštvom naroda. Na zboru su govorili Milinko Kušić, Mitar Bakić i Veselin Masleša, a posle zbora je održana priredba za narod i borce. Tih dana okupator je namerio da partizanske snage uklešti između Pive i Tare, pa su iz pravca Hercegovine krenule jake italijanske i četničke snage s ciljem da izbiju na Čemerno i dominantne visove Živanj i Lebršnik. Kako bi osujetio nameru neprijatelja Vrhovni štab je tada od delova Prve i Druge proleterske brigade formirao Privremeni operativni štab na čelu sa Kočom Popovićem i Vladom Šegrtom i te snage uputio prema Čemernu. U ovoj operativnoj grupi nalazili su se Prvi i Četvrti užički bataljon Druge proleterske brigade. Četvrti bataljon je bio upućen prema Gatu, a Prvi bataljon prema Živnju.[34]

Pogibija[uredi | uredi izvor]

Nakon dugog i teškog marša, Prvi užički bataljon je 11. juna stigao pod brdo Živanj, u blizini sela Vrba i Čemerno, kod Gacka, gde je zajedno sa drugim jedinicama — Šesti beogradski bataljon Prve proleterske brigade i Durmitorski partizanski bataljon[g] zauzeo položaj. Zadatak ovih jedinica je bio da pruže žestok otpor neprijatelju i na taj način omoguće izvlačenje partizanske bolnice i drugih jedinica od sela Izgori prema Tjentištu. Neposredno pre početka borbe, komandant bataljona Radoslav Kovačević Buđoni, partijski rukovodilac Mićo Matović i zamenik komandanta Petar Leković izvršili su smotru boraca i pročitali im naređenje Vrhovnog komandanta:


Prvi užički bataljon je rasporedio svoje jedinice — Prva požeška četa je bila na desnom krilu, Treća moravička četa u sredini, a Druga ariljska četa na levom krilu. Petar Leković se nalazio sa borcima požeške čete, kojima je davao poslednja uputstva pred borbu i savet da štede municiju. U zoru 13. juna 1942. godine jake italijansko-četničke snage iz pravca Gacka su otpočele napad. Prvi napad otpočeo je na položajima ariljske i moravičke čete i bio je brzo odbijen. Nakon toga usledio je novi napad, praćen napadima avijacije i artiljerije, koja je tukla iz pravca Gackog. Bataljon je uspeo da odbije i ovaj napad, čekajući neprijatelja na bliskom odstojanju da bi mu, sigurnim pogocima i ručnim bombama naneo što više gubitaka. Tokom borbe, komandant Buđoni i njegov zamenik Petar Leković su obilazili položaje svojih četa. Oni su hrabrili borce da izdrže, a Leković je borce savetovao da na neprijatelja odvaljuju kamenje sa stena i na taj način štede municiju, koje je bilo malo. Odvaljene gromade kamenja silovito su padale ka podnožju u kome se nalazio neprijatelj i u prvom momentu stvorile paniku, jer je neprijatelj mislio da se stene ruše usled jakih udara avijacije i artiljerije.[34][38] [39]

U popodnevnim časovima, Štab bataljona je odlučio da počne sa postepenim povlačenjem na prvu kosu pozadi Živnja, kako bi se pripremili za predstojeću noć. Po desetinama i po grupama, a i pojedinačno — borci su se povlačili od kamena do kamena, od zaklona do zaklona. Neprijatelj je to osetio, pa je još žešće napadao. Dok su se borci povlačili, Petar Leković je i dalje ostao na položaju. Videvši da se Leković nije povukao, komandant Buđoni je uputio borca Dragoslava Markovića da ga obavesti da odmah odstupi. Leković je odbio da se povuče, želeći da štiti odstupnicu svojim borcima. Kada mu je ponestalo municije, odvaljivao je delove stena i gurao ih niz liticu ka neprijatelju. Prilikom pokušaja da odvali jedan veći komad stene, preko grudi ga je presekao mitraljeski rafal i na mestu ga usmrtio.[34][12][38] [39]

Borbe na Živnju su se u toku večeri smirile, a u zoru 14. juna je otpočeo novi napad. Oko 8 časova, Prvi užički bataljon je otpočeo povlačenje sa položaja, jer su se jedinice levo od njega, sa položaja Suvo brdo—Peć i sa Lebršnika, već bile povukle. Takođe, začelje ranjeničke kolone je silazilo u dolinu Sutjeske, kroz selo Izgore. U toku povlačenja, teško je ranjen komandant bataljona Radoslav Kovačević Buđoni, koji je u toku jula 1942. godine umro u Centralnoj bolnici, na Tjentištu.[39] Pored Petra Lekovića, u ovim izuzetno teškim borbama, stradala su još trojica boraca Druge proleterske brigade — Momir Vasiljević (1920—1942), iz Druge ariljske čete i Miloš Simić Kiko (1925—1942) i Vukadin Stojanović (1920—1942), iz Treće moravičke čete, dok je neprijatelj imao preko 50 mrtvih.[40]

Vest o pogibiji Petra Lekovića, ali i teškom ranjavanju komandanta Buđonija, borci su saznali tek nakon završetka borbe. Leković i Buđoni bili su omiljeni borci i rukovodioci, ne samo Prvog užičkog bataljona, već i čitave Druge proleterske udarne brigade. Borci su posebno voleli Petra Lekovića, koji je s pravom prvi poneo zvanje „narodnog heroja”. U svim borbama je uvek bio prvi, najčešće na čelu bombaša ili udarnih grupa, samo je u odstupanju bio u zaštitnici, da zaštiti mlađe borce, koje je sve zvao sinovima, a oni njega čika Pera. Vest o njegovoj smrti posebno je pogodila borce Prve požeške čete, među kojima su bili i Petrovi sinovi Milovan i Boško. U zapisima Mate Ujevića, političkog komesara Prvog užičkog bataljona ostalo je sećanje na raspoloženje Milinka Kušića, političkog komesara Druge proleterske brigade, kada je primio vest o pogibiji Lekovića:[34]


Porodica[uredi | uredi izvor]

Čitava porodica Petra Lekovića učestvovala je u Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP). Godine 1941. zajedno sa Petrom u Prvu požešku četu Užičkog partizanskog odreda pošla su trojica njegovih starijih sinova — Dragojlo, Milovan i Boško.

  • Dragojle Leković (1920—1941), zemljoradnik. Rođen je 15. novembra 1920. godine u Rečicama, kod Požege. Bio je borac Prve požeške čete Užičkog partizanskog odreda i zarobljen je od strane četnika Draže Mihailovića u selu Ražani, početkom novembra. Zajedno sa grupom zarobljenih partizana, 13. novembra 1941. godine, četnici su ga predali Nemcima u Valjevo. U valjevskom zatvoru bio je ispitivan i mučen, ali nije hteo otkriti ništa o svojoj jedinici. Streljan je od Nemaca 27. novembra 1941. godine na Krušiku, u Valjevu, zajedno sa još 260 partizana.[19][42][43]
  • Milovan Leković (1924—1942), zemljoradnik. Rođen je 5. avgusta 1924. godine u Rečicama, kod Požege. Najpre je bio borac Prve požeške čete Užičkog partizanskog odreda, a potom Prvog užičkog bataljona Druge proleterske brigade. Poginuo je 31. avgusta 1942. godine u borbama sa nemačkim jedinicama i četnicima Uroša Drenovića, u blizini sela Šehovci na Manjači.[38][44][42]
  • Boško Leković (1922—1994), kao mladić učio je zanat u Sinju, a nakon okupacije se vratio u rodno selo i zajedno sa ocem i braćom stupio u Požešku četu Užičkog partizanskog odreda. Nakon Prve neprijateljske ofanzive, marta 1942. godine stupio je u tada formiranu Drugu proletersku udarnu brigadu. Nakon pogibije oca, a potom i brata, odlukom Štaba brigade bio je premešten u kurirsku službu brigade. Kasnije je prešao u Drugu četu Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba NOV i POJ. Nakon oslobođenja bio je prvi politički komesar Komande mesta u oslobođenoj Požegi, a kasnije sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[38][45][46]

Ostatak porodice — supruga Kristina, mlađi sinovi Raca i Gojko, kao i ćerke Zora i Radojka ostali su u selu, ali su pomagali Narodnooslobodilački pokret. Supruga Kristina je više puta tokom rata bila maltretirana i batinana od strane četnika, naročito nakon povlačenja partizana i pada Užičke republike, krajem 1941. i početkom 1942. godine. Bilo joj je naređeno da se svaki dan javlja u seosku opštinu, sve dok joj se suprug i sinovi ne vrate kući, pa je gotovo svakodnevno bila maltretirana.[44]

Narodni heroj[uredi | uredi izvor]

Kako bi odao priznanje istaknutim borcima Narodnooslobodilačke-partizanske vojske, Vrhovni štab NOPOJ-a je krajem 1941. godine ustanovio zvanje Narodnog heroja. U „Biltenu Vrhovnog štaba“ broj 12—13 (za decembar 1941. i januar 1942) objavljeno je uspostavljanje ovog zvanja — „kao najveće priznanje za borce, komandire, komandante i političke komesare, koji se svojim junaštvom i požrtvovanošću u Narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika naročito istaknu“.[47]

Orden narodnog heroja

Marta 1942. godine, Petar Leković je odlukom Vrhovnog štaba NOP i DVJ, proglašen za prvog narodnog heroja Jugoslavije. U „Biltenu Vrhovnog štaba“ broj 14—15 (za februar i mart 1942) o proglašenju Petra Lekovića za narodnog heroja piše:


Ovo visoko priznanje, Petra Lekovića i njegov Prvi užički bataljon je zateklo na putu ka Rogatici. Po dobijanju informacija o imenovanju Lekovića za prvog narodnog heroja, politički komesar Prve požeške čete Pane Srdanović je postrojio čitavu četu i pred svim borcima pročitao tekst iz „Biltena”. Ova informacija obradovala je sve prisutne borce, jer je ovo bilo veliko priznanje ne samo za Lekovića, već i za čitavu Drugu proletersku udarnu brigadu, a naročito za njen Prvi užički bataljon, u kome je Leković bio zamenik komandanta.[32][49]

Avgusta 1942. godine, u „Biltenu Vrhovnog štaba” broj 17—18—19 (za juni, juli i avgust 1942) u delu o proglašenim narodnim herojima ponovo se našlo ime Petra Lekovića:


Njegovo ime od 1966. godine nosi osnovna škola u Požegi. Ova osnovna škola, sa isturenim odeljenjima u nekoliko sela sa teritorije opštine Požega — Zdravčići, Glumač, Zaselje, Čestobrodica, Visibaba, Uzići, Godovik, Milićevo Selo, Godovik, Duškovci i Tometino Polje — najveća je osnovna škola u Zlatiborskom okrugu.[51] Takođe, njegovo ime nosi i Srednja zanatska škola za učenike sa smetnjama u razvoju, u Beogradu, u naselju Rakovica.[52]

Kasarna Vojske Srbije u Požegi, u kojoj borave pripadnici 22. pešadijskog bataljona Druge brigade kopnene vojske nosi njegovo ime.[53] Ulice sa njegovim imenom nalaze se u — Arilju, Beogradu, Vranju, Zaječaru, Kragujevcu, Kraljevu, Požegi, Subotici i Užicu.[54]

Ispred osnovne škole sa njegovim imenom u Požegi, na Dan mladosti, 25. maja 1967. godine otkrivena je njegova spomen bista. Na kući u selu Rečica, u kojoj je živeo postavljena je spomen-ploča, kao i na kući u selu Svračkovo, gde je rođen.[55]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Petar Leković je ovom prilikom zaplenio pištolj nemačkog oficira, koji je nakon oslobođenja Užica bio poklonjen Dušanu Jerkoviću komandantu Užičkog partizanskog odreda kao dar boraca Prve požeške čete[14]
  2. ^ Petrova porodica je tada poslednji put bila na okupu, izuzev najstarijeg sina Dragojla, koji je streljan 27. novembra 1941. u Valjevu, ali tada to niko od porodice nije znao. Prilikom polaska Petra i njegovih sinova Boška i Milovana, sa njima je hteo da krene i tada četrnaestogodišnji Raca, ali mu Petar nije dozvolio, i krenuli na dalji ratni put.[23]
  3. ^ Proleterska operativna grupa je bila formirana od Druge proleterske brigade i tri bataljona Prve proleterske brigade i bila je pod komandom Operativnog štaba na čijem je čelu bio Koča Popović.[31]
  4. ^ Ovim jedinicama se u toku borbe pridružili i Drugi čačanski bataljon Druge proleterske udarne brigade, kao i Hercegovački udarni i Komski partizanski odred.[36]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Narodni heroji Jugoslavije 1982, str. 453.
  2. ^ Radovanović 1986, str. 583.
  3. ^ Gončin 1972, str. 9–41.
  4. ^ Gončin 1972, str. 42–55.
  5. ^ Gončin 1972, str. 55–64.
  6. ^ Gončin 1972, str. 64–65.
  7. ^ Gončin 1972, str. 65–67.
  8. ^ a b v Gončin 1972, str. 68–76.
  9. ^ Gončin 1972, str. 76–82.
  10. ^ Gončin 1972, str. 87–91.
  11. ^ Radovanović 1986, str. 611–614.
  12. ^ a b Radovanović 1986, str. 584.
  13. ^ Gončin 1972, str. 95–98.
  14. ^ Radovanović 1986, str. 100.
  15. ^ Radovanović 1986, str. 73–82.
  16. ^ Radovanović 1986, str. 83–85.
  17. ^ Radovanović 1986, str. 101.
  18. ^ Gončin 1972, str. 108–111.
  19. ^ a b Gončin 1972, str. 112–117.
  20. ^ a b Gončin 1972, str. 118–119.
  21. ^ Druga proleterska brigada 1992, str. 4.
  22. ^ a b Radovanović 1986, str. 183–188.
  23. ^ Gončin 1972, str. 119.
  24. ^ Radovanović 1986, str. 188–190.
  25. ^ a b v g Radovanović 1986, str. 191–202.
  26. ^ a b Gončin 1972, str. 122—124.
  27. ^ Gončin 1972, str. 128—132.
  28. ^ Gončin 1972, str. 132—138.
  29. ^ a b Radovanović 1986, str. 226–231.
  30. ^ Gončin 1972, str. 139–142.
  31. ^ Radovanović 1986, str. 229.
  32. ^ a b v g d Radovanović 1986, str. 231–235.
  33. ^ Gončin 1972, str. 148–154.
  34. ^ a b v g d Radovanović 1986, str. 235–241.
  35. ^ Gončin 1972, str. 154–156.
  36. ^ Urošević 1988, str. 78.
  37. ^ Gončin 1972, str. 157.
  38. ^ a b v g Gončin 1972, str. 158–160.
  39. ^ a b v Urošević 1988, str. 70–80.
  40. ^ Druga proleterska brigada 1992, str. 53.
  41. ^ Radovanović 1986, str. 240.
  42. ^ a b Radovanović 1986, str. 585.
  43. ^ Škoro 2002, str. 188.
  44. ^ a b Radovanović 1986, str. 211.
  45. ^ Kučan 1996, str. 49.
  46. ^ Radovanović 1986, str. 349.
  47. ^ Zbornik NOR 1949, str. 114.
  48. ^ Zbornik NOR 1949, str. 139.
  49. ^ Gončin 1972, str. 142.
  50. ^ Zbornik NOR 1949, str. 173.
  51. ^ „Osnovna škola Petar Leković Požega”. Arhivirano iz originala 30. 01. 2017. g. Pristupljeno 21. 01. 2017. 
  52. ^ Večernje novosti:„Školska klupa jedino utočište”
  53. ^ „Vojska Srbije:Načelnik Generalštaba u kasarni „Petar Leković” u Požegi”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 21. 01. 2017. 
  54. ^ planplus.rs
  55. ^ Popović 1981, str. 206–208.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom II, knjiga I — Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1949. 
  • Gončin, Milorad (1972). Naš prvi narodni heroj Petar Leković. Beograd: „Četvrti juli”. 
  • Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. 
  • Radovanović, Jovan R. (1986). Požega u NOR i revoluciji 1941—1945. Užička Požega: OO SUBNOR Užička Požega i SO Užička Požega. 
  • Urošević, Sredoje (1988). Druga proleterska brigada — ratovanje i ratnici. Beograd. 
  • Kučan, Viktor (1996). Borci Sutjeske. Beograd: „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva”. 
  • Škoro, Gojko (2002). Istina je u imenima (stradali u Užičkom okrugu u Drugom svetskom ratu). Užice: Spomen obeležje „Kadinjača”. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Лековић&oldid=27552258”