Petar Čajkovski

Petar Čajkovski
Petar Čajkovski
Lični podaci
Puno ime	Petar Iljič Čajkovski
Datum rođenja	(1840-05-07)7. maj 1840.
Mesto rođenja	Votkinsk, Ruska Imperija
Datum smrti	6. novembar 1893.(1893-11-06) (53 god.)
Mesto smrti	Sankt Peterburg, Ruska Imperija
Kompozitorski rad
Period	Romantizam
Najvažnija dela	Labudovo jezero Krcko Oraščić Evgenije Onjegin Slovenski marš

Petar Iljič Čajkovski (rus. Пётр Ильич Чайковский; Votkinsk, 7. maj 1840 — Sankt Peterburg, 6. novembar 1893) bio je ruski kompozitor poznog romantizma. Pojavio se u ruskoj muzici istovremeno s kompozitorima Ruske petorke, ali nije bio njihov član. Njegova muzika, koja je sadržala ruski karakter, bila je jako dobro prihvaćena. Ipak, sadržala je više zapadnih elemenata, iako je uspešno kombinovao internacionalne elemente s elementima ruske narodne muzike. Predavao je harmoniju na konzervatorijumu u Moskvi i pisao muzičke kritike. Materijalnu nezavisnost i boravak u inostranstvu omogućila mu je njegova mecena Nadežda fon Mek, a njihovo dopisivanje važan je izvor podataka o stvaralačkom radu i estetskim pogledima Čajkovskog. Nastupao je kao dirigent sopstvenih dela po Rusiji, Evropi i SAD.

Mladost

Rođen je u gradiću Votkinsku (u današnjoj ruskoj republici Udmurtiji, u to vreme Vjatka Gubernija, administrativna pokrajina Ruske Imperije). Njegov otac je radio u vladinim rudnicima kao rudarski inženjer. Njegova majka (druga od tri žene njegovog oca) zvala se Aleksandra Andrejevna Čajkovska, rođena Asijer pripadala je porodici visokopozicioniranih činovnika u Sankt Peterburgu, koji su svoje poreklo vodili iz Nemačke. Pored polusestre iz prvog očevog braka Zinaide, porodicu Čajkovski su činili stariji brat Nikolaj, potom Petar, sestra Aleksandra i još tri brata ‒ Ipolit, kao i bliznaci Anatolij i Modest. Čajkovski nije bio vezan za Zinaidu, niti posebno blizak sa braćom Ipolitom i Nikolajem. No, bio je izuzetno privržen sestri Aleksandri, kao i Modestu i Anatoliju sa kojima je održavao posebno prisne odnose. Anatolij je bio dugo vremena njegov miljenik, a postao je kasnije ugledan pravnik koji je stigao do ranga senatora, dok je Modest ‒ jedna vrsta životnog saputnika starijeg brata ‒ bio dramski pisac, privatni tutor, libretista, saradnik i prvi biograf kompozitora, koji je sa njim delio i zajedničku homoseksualnu orijentaciju.

Od svoje pete godine išao je na časove klavira i već za nekoliko meseci svirao je odlično. 1850. njegov otac je dobio posao na institutu za tehnologiju u Petrogradu. Na tom univerzitetu Čajkovski je završio filozofiju prava i nastavio sa časovima klavira kod direktora muzičke biblioteke. Čajkovski je sa 14 godina komponovao valcer u pomen na svoju majku koja je umrla od kolere.

Napustio je školu 1859. i zaposlio se kao sekretar u ministarstvu pravde, gde se ubrzo zatim priključio horu ministarstva. 1861. Čajkovski je nastavio da proširuje svoje znanje o muzici. Počeo je da uči teoriju muzike uz pomoć prijatelja Nikolaja Zarembe. Zaremba se upisao na Petrogradski konzervatorijum. Od 1862. do 1865. Čajkovski je nastavio da proučava harmoniju i kontrapunkt sa Zarembom, a orkestraciju i kompoziciju sa direktorom i osnivačem konzervatorijuma, Antonom Rubinštajnom.

Muzička karijera

Nakon što je Čajkovski diplomirao, Nikolaj, mlađi brat Antona Rubinštajna, mu je ponudio mesto profesora harmonije, kompozicije i istorije muzike. Čajkovski je vrlo rado prihvatio tu ponudu jer se njegov otac bio penzionisao i izgubio imanje. Sledećih deset godina je bio predavač i kompozitor. Pokazalo se da je posao predavača iscrpljujući pa je 1877. godine doživeo nervni slom. Nakon jednogodišnje pauze pokušao je da se vrati poslu predavača ali se ubrzo povukao sa tog položaja. Neko vreme je živeo u Italiji i Švajcarskoj, ali se na kraju nastanio kod svoje sestre, koja je imala posed u neposrednoj blizini Kijeva.

Čajkovski se posvećuje orkestarskom dirigovanju nakon premijere u Moskvi njegove opere Trnoružica (1885—7). Nakon što je prevazišao strah od javnog nastupa, koji ga je pratio tokom čitavog života, samopouzdanje mu vremenom raste do te mere da se u potpunosti posvećuje dirigovanju svojih dela.

Čajkovski je boravio u SAD tokom 1891, kao dirigent svojih dela na trijumfalnoj turneji. 5. maja, dirigovao je Njujorškim simfonijskim orkestrom prilikom izvođenja Marš Solenel na otvaranju njujorškog Karnegi Hola. Nakon te večeri slede izvođenja njegovih dela Third Suite 7. maja, i a kapela horova Pater Noster i Legenda 8. maja.

Pred kraj svog relativnog kratkog života Petar Čajkovski bio na vrhuncu slave. Vratio se sa trijumfalne turneje po Americi, dobio je počasni doktorat Univerziteta u Kembridžu, dok je u svojoj rodnoj zemlji imao status „nacionalnog blaga“, koga su voleli kako obični ljudi, tako i predstavnici najbližeg carskog kruga okupljenog oko cara Aleksandra III koji mu je velikodušno dodelio državnu penziju. Put do ovog uspeha trajao je pet decenija i prolazio je kroz razne više ili manje uspešne faze.

Samo devet dana nakon premijere njegove Patetične simfonije, 1893, u Sankt Peterburgu, Čajkovski je preminuo (pogledajte odeljak ispod).

Neki muzikolozi (npr. Milton Kros, Dejvid Even) veruju da je Čajkovski svesno napisao Šestu simfoniju kao sopstveni rekvijem. Čajkovski je sahranjen na Tikvin groblju kod Manastira Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.

Poznati sovjetski muzikolog i muzički pisac Boris Asafjev ovako sumira stvaralaštvo Čajkovskog:

„On je bio prvi kompozitor novog ruskog tipa, potpuno profesionalizovan, koji je jasno asimilovao tradiciju simfonijskog umeća zapadne Evrope; u svoj duboko originalan, lični i nacionalni stil on je ujedinio simfonijsku misao Betovena i Šumana sa stvaralaštvom Glinke, transformisao Listova i Berliozova dostignuća na polju deskriptivno-programske muzike u dela šekspirovske inspiracije i psihološke težine“.

Njegova muzika obuhvata neke od najznačajnijih komada iz romantičarskog perioda. Mnoga od dela Čajkovskog inspirisana su događajima iz njegovog života.

Privatni život

Mladi Petar Iljič Čajkovski (1874)

Tokom svog školovanja u Jurijsprudensu, Čajkovski se zaljubio u soprana, ali se ona udala za drugoga. Jedna od njegovih konzervativnih studentkinja, Antonjina Miljukova, počela je da mu šalje strastvena pisma otprilike u vreme kad je odlučio da „oženi bilo koju koja ga prihvati." Nije je se čak ni sećao sa svojih predavanja, ali je bila veoma uporna u svojim pismima, tako da se na brzinu oženio njom 18. jula 1877. Kroz nekoliko dana, dok su još bili na medenom mesecu, gorko se pokajao zbog svoje odluke. Dve nedelje nakon venčanja kompozitor je pokušao da se ubije u hladnoj reci. Kasnije je pobegao u Sankt Peterburg i razišao se sa suprugom nakon samo šest nedelja. Nikad se više nisu videli. Miljukova je preminula u ustanovi za mentalno obolele 1917. godine. Zvanično su bili u braku do njegove smrti.

Kompozitorova homoseksualnost, kao i njen uticaj na njegov život i muziku, bila je dugo vremena priznata, mada je ova činjenica naročito bila zataškavana tokom sovjetskog perioda. Iako ga neki istoričari i dalje smatraju heteroseksualcem, mnogi drugi - kao što su Riktor Norton i Aleksandar Poznanski - prihvataju to da su neke od veza Čajkovskog bile homoseksualne, kao na primer njegova veza sa slugom Aljošom i sa njegovim nećakom Vladimirom Davidovim. U stvari, muzikolozi, biografi i istoričari se spore oko “kvaliteta” homoseksualnosti Čajkovskog: da li je on izraz muževne muževnosti ili feminizirane subkulture? Tek, Boleslav Pžibiševski u tekstu iz 1933. godine koji signalizuje promenu kursa spram Čajkovskog u Sovjetskom Savezu navodi: „On je posedovao dovoljno muževne snage da pogleda istorijskoj činjenici u oči i da speva za sebe i svoju klasu potresni rekvijem ‒ Patetičnu simfoniju. Dokazi da je Čajkovski bio homoseksualac se izvode iz njegovih pisama i dnevnika, kao i iz pisama njegovog brata, Modesta, koji je takođe bio homoseksualac.

Žena koja je imala daleko veći uticaj na život Čajkovskog je bogata udovica, Nadežda fon Mek, s kojom je razmenio 1200 pisama u periodu između 1877. i 1890. Na njeno insistiranje nikad se nisu sastali; sasvim slučajno su se susreli dva puta, ali nisu razmenili ni reči. Pored finansijske podrške u vidu 6.000 ruskih rubalja godišnje koju mu je pružala, bila je veliki ljubitelj njegove muzike i zainteresovana za njegovu muzičku karijeru. Međutim, iznenada je prekinula njihov odnos nakon 14 godina, navodeći bankrot kao razlog. Upravo je u ovom periodu Čajkovski doživeo veliki uspeh širom Evrope, a 1891. još veće hvale u SAD. Zapravo, bio je glavni dirigent, 5. maja, 1891, na zvaničnom otvaranju Karnegi Hola.

Tvrdnju Mekove o finansijskoj propasti osporavaju neki istoričari koji veruju da je prekinula s pokroviteljstvom Čajkovskog zato što je navodno saznala za njegovu homoseksualnost. Moguće je da je planirala da uda jednu od svojih ćerki za Čajkovskog, kao što je navodno pokušala da jednu od njih uda za Kloda Debisija, koji je neko vreme živeo u Rusiji kao profesor muzike za njenu porodicu. Takođe, jedan od njenih sinova, Nikolaj, je bio oženjen Anom Davidovom, nećakom Čajkovskog.

Život Čajkovskog je tema filma Kena Rasela Ljubitelji muzike . Druga dva filma zasnovana na njegovom životu su - niskobudžetni i u velikoj meri fiktivni Pesma moga srca, pušten u prodaju 1948, a iz 1969 je film na ruskom jeziku „Čajkovski ", nominovan za Oskara za najbolji strani film. Njegovo prezime je izvedeno od reči čajka (чайка), što znači galeb u mnogim slovenskim jezicima. Moguće je da njegovo poreklo nije u potpunosti rusko. U jednom od prvih pisama upućenih Nadeždi fon Mek, Čajkovski kaže da se zove Poland i da su njegovi preci "verovatno bili Poljaci".

O njemu danas

Kroz gotovo čitav 20. vek, kritičari su bili duboko nepravedni u svojim površnim izjavama u vezi njegovog života i muzike. Za života su ga kolege ruski muzičari napadali zbog stila koji su smatrali premalo nacionalnim. Kasnije za vreme ere Sovjetskog Saveza, postao je službena ikona, pa se nije tolerisala bila kakva negativna kritika, i bilo kakvo istraživanje njegove ličnosti. Za razliku od tog se po Evropi i Severnoj Americi, Čajkovskog često sudilo na temelju njegove seksualnosti, pa se njegova muzika tumačila kao ekspresija njegove devijantne prirode. Njegov život je portretiran kao neprestani emocionalni košmar, a karakter kao morbidan, histeričan - stalno opsednut osećajem krivice. Dela su mu proglašavana vulgarnim, sentimentalnim, pa čak i kao patološka. Ovo tumačenje je rezultat zabluda, nastalih za više dekada - kad se trenutačna percepcija homoseksualnosti prenosi u prošlost.

Detaljno proučavanje korespondencije i dnevnika Čajkovskog, sprovedeno početkom 21. veka, kad su konačno postali dostupni istraživačima u svojoj originalnoj necenzuriranoj formi, dovelo je do spoznaje da je tradicionalni prikaz njegovog lika bio fundamentalno loš. Kao što arhivska građa jasno pokazuje Čajkovski se na kraju uspeo prilagoditi socijalnoj stvarnosti svog vremena, pa nema razloga da se veruje da je bio naročito neurotičan ili da njegova muzika ima nekakve kodirane poruke, kao što su neki teoretičari tvrdili.

Njegova umetnička filozofija daje prednost onom što bi se moglo nazvati emocionalna progresija, a to je uspostavljanje direktnog kontakta s publikom koja iščekuje finalnu katarzu]]. Njegova muzika se ne trudi da dosegne intelektualne dubine, ali prenosi radost, ljubav, i tugu do ljudskog srca sa markantnom i dirljivom iskrenošću. U svom pokušaju sinteze uzvišenog sa introspektivnim, kao i u simbolici njegove kasnije muzike, Čajkovski je anticipirao određene osećaje koji su kasnije postali prepoznati u kulturi ruskog modernizma.

Čajkovski je bio vodeći eksponent romantizma, sa svojim karakterističnim ruskim karakterom, koji puno toga duguje talijanskoj i francuskoj muzičkoj tradiciji, kao i nemačkoj. On je isto tako bio inspirisan ruskim folklorom, mada to kod njega nije tako vidljivo kao kod Musorgskog ili Rimski-Korsakova. Prema rečima kompozitora Igor Stravinskog - Čajkovski je nesvesno oslikao pravi, narodni izvor našeg roda.

Kao prvi veliki ruski simfoničar, pokazao je poseban talenat za melodiju i orkestraciju. U svojim najboljim delima, je snažnim akordima naglašavao muzičku temu, harmonično sa veličanstvenom inovativnom kompozicijom. Neobično spretno je koristio muzičke instrumente, pa se većina njegovih dela može jednostavno prepoznati po karakterističnom zvuku. Čajkovski se prvenstveno istakao kao majstor instrumentalne muzike, njegove opere, često eklektične u materiji i stilu, nisu baš puno uvažavane na Zapadu, s izuzetkom Evgenije Onjegin i Pikova dama.

Dok je većina njegovih opera imala ograničeni uspeh, Čajkovski se pokazao neobično uspešnim u transformaciji baleta, iz dekorativnog dodatka, u pravu muzičku dramu, na taj način je revolucionizirao taj žanr.

Čajkovski je prvi koji je doveo balet do integralne forme i uzdigao ga na nivo simfonijske muzike. Da bi to postigao, koristio se svojim simfoničarskim osećajem za strukture velikih razmera. Logički je nizao plesne tačke, tako da su stvarale kumulativni osećaj svrhe, za razliku od svojih prethodnika, kod kojih se to odvijalo kao slučajnost. Imao je neobičan smisao kako da melodija podstakne ples. Kao rezultat njegovi baleti su zauzeli jedinstveno mesto na pozornicama svetskih teatara.

Uticaj njegovog eksperimentisanja, može se videti u baletima Sergeja Prokofjeva i Arama Hačaturjana.

Simfonijske poeme Čajkovskog su deo linije razvoja programskih radova koje je započeo još Franc List, i kreću se u skali izražajnih i stilskih karakteristika koja su tipična za taj žanr. U jednoj od njih, početničkoj Sudbini iz 1868. netipičnoj za njega pokazao je slobodu forme i modernističkog izraza. S druge strane u klasičnoj fantazijskoj uvertiri Romeo i Julija, suprotstavio je strastveni romantizam, rigoroznoj sonatnoj formi. Čajkovski je takođe oslobodio strukturu komorne muzike uvođenjem neuobičajenog metra skerca u Drugom gudačkom kvartetu u F-duru, opus 22 (1874), i prikrio smisao finala. Njegova inovacija je takođe vidljiva u drugom delu Violinskog seksteta Souvenir de Florence iz 1890, to je muzika koja uživa u gotovo čistom zvuku, što je puno bliže orkestralnoj sferi. Njegova veština kontrapunktiranja, koja je tradicionalni temelj kamerne muzike, može se videti u njegovim kamernim delima.

S druge strane njegov pristup solističkoj klavirskoj muzici, ostao je uglavnom tradicionalan, u okvirima zadovoljavanja ukusa 19. veka za kratke salonske komade. U nekoliko svojih klavirskih komada, pokazao je svoju melodioznost, ali generalno gledano bio je daleko slabije predan prilikom komponovanja tih dela, nego kad je stvarao svoja orkestarska dela, koncerte, opere i kamerne kompozicije.

Čajkovski je lavirao između ruskih nacionalističkih tendencija, tako istaknutih u radu njegovih rivala iz Velike petorke i kozmopolitizma kog je stekao na Konzervatorijumu. Tako da je istovremeno bio i ruski nacionalista i zapadnjak savršene tehnike.

Trajno je obeležio simfonijsku muziku kasnog 19. veka, a njegove posljednje tri simfonije, pokazuju pojačanu subjektivnost koja će uticati na Gustava Mahlera, Sergeja Rahmanjinova i Dmitrija Šostakoviča i podstaknuti žanr da obnovi snagu u 20. veku.

Ne može se poreći da kvalitet njegovog opusa nije bio neujednačen. Neka od njegovih dela napisana na brzinu su tanka ili dosadna. Ali u takvim simfonijama kao što je br. 4, br. 5, br. 6, i u Manfredu, kao i u brojnim uvertirama, suitama i drugim delima postigao je jedinstvo melodijske inspiracije, dramatičnost sadržaja i majstorstvo forme koja ga uzdiže u prvi rang svetskih kompozitora.

Postoji Kuća-muzej Čajkovskog.

Dela

Baleti

Čajkovski je poznat po svojim baletima. Balete je počeo da komponuje poslednjih godina svog života. Nakon poslednja dva, njegovi savremenici su počeli da ga cene kao jako dobrog kompozitora baleta.

• (1875–1876): Labudovo jezero, op. 20. Prvi balet Petra Čajkovskog. Prvi put je izveden 1877. u Boljšoj teatru u Moskvi sa nekoliko propusta. Konačna verzija je predstavljena 1895, a pisali su je Marius Petipa i Lev Ivanov. Poslednju preradu napisao je kompozitor Rikardo Drigo i tako se izvodi i dan danas.
• (1888–1889): Uspavana lepotica, op. 66. Čajkovski je ovaj balet smatrao za svoje najbolje delo. Prvi put je izveden 1890. u teatru Marinski u Petrogradu.
• (1891–1892): Krcko Oraščić, op. 71. To je poslednji balet koji je napisao Čajkovski. On sam nije bio mnogo zadovoljan ovim delom. Nerado je prihvatio ponudu da komponuje ovaj balet. Između ostalog, ovaj balet je poznat po upotrebi čeleste, instrumenta koji je već koristio u svom manje poznatom simfonijskom delu Vojvoda (premijera 1891).

Opere

Čajkovski je završio deset opera, mada su neke od njih izgubljene ili postoje u dve značajno različite verzije. Njegove najpoznatije opere su Evgenije Onjegin i Pikova dama.

• (1867–1868): Vojvoda, op. 3. Čajkovski je uništio ceo notni tekst, ali je posthumno rekonstruisan.
• (1869): Undina. Nedovršena. Samo je marš iz ove opere ugledao svetlost dana kao drugi stav Simfonije br. 2. I pored toga što je Čajkovski dva puta revidirao Simfoniju br. 2, drugi stav je oba puta ostao nepromenjen. Čajkovski je uništio preostali deo notnog teksta Undine.
• (1870–1872): Opričnik. Premijerno je izvedena 1874. u Sankt Peterburgu.
• (1874): Kuznec Vakula, op. 14. Premijerno je izvedena 1876. u Sankt Peterburgu.
• (1877–1878): Evgenije Onjegin, op. 24. Premijerno je izvedena 1879. na Moskovskom konzervatorijumu.
• (1878–1879): Orleanska devojka. Premijerno je izvedena 1881. u Sankt Peterburgu.
• (1881–1883): Mazepa. Premijerno je izvedena 1884. u Moskvi.
• (1885): Čerevički. Premijerno je izvedena 1887. u Moskvi.
• (1885–1887): Čarobnica. Premijerno je izvedena 1887. u Sankt Peterburgu.
• (1890): Pikova dama, op. 68. Premijerno je izvedena 1890. u Sankt Peterburgu.
• (1891): Jolanta, op. 69. Premijerno je izvedena 1892. u Marinski teatru zajedno sa Krckom Oraščićem.

Simfonije

Ranije simfonije Petra Čajkovskog su optimistična dela nacionalnog karaktera, dok su kasnije simfonije, koje su duboko dramatične (posebno Šesta simfonija), tumačene kao izliv očaja. Njegove poslednje tri simfonije ocenjene kao veoma originalni primeri simfonijskog oblika i često se izvode.

• (1886): Simfonija br. 1, op. 13
• (1872): Simfonija br. 2, op. 17, Mali Rus
• (1875): Simfonija br. 3, op. 29, Poljska
• (1878): Simfonija br. 4, op. 36
• (1885): Manfred simfonija, op. 58; nadahnuta je Bajronovom poemom Manfred; Čajkovski je ovo delo nazvao „simfonijska poema u četiri stava“
• (1888): Simfonija br. 5, op. 64
• (1893): Simfonija br. 6, op. 74, Patetična

Za hor, pesme, kamerna muzika i solističke kompozicije za klavir i violinu

• (1871) Gudački kvartet Br. 1 u D duru, Op. 11
• (1876) Varijacije na Rokoko temu za čelo i orkestar, Op. 33.
• (1876) Klavirski komadi „Meseci godine“, Op. 37a
• Tri komada: Meditacija, Skerco i Melodija Op. 42, za violinu i klavir
• (1882) Trio klavira u a molu, Op. 50
• (1886) Dumka, klavirski komad u C molu Op. 59
• (1890) Gudački sekstet „Suvenir iz Firence“, Op. 70

Drugo

• (1876) Slovenski marš, u originalu Srpsko-ruski marš, muzička kompozicija inspirisana kada se vodio Srpsko-turski rat,1876, kada se veliki broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba.

Literatura

• Holden, Anthony (1995). Tchaikovsky: A Biography. New York: Random House. ISBN 978-0-679-42006-4. 
• Lockspeiser, Edward (1946). „Tchaikovsky the Man”. Ur.: Abraham, Gerald. Music of Tchaikovsky. New York: W.W. Norton & Company. OCLC 385829. 
• Wiley, Roland John (2009). The Master Musicians: Tchaikovsky. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-536892-5. 
• Asafyev, Boris, "The Great Russian Composer." In Russian Symphony: Thoughts About Tchaikovsky (New York: Philosophical Library, ). 1947.
• Benward, Bruce and Marilyn Saker. Music: In Theory and Practice, Vol. 1. (New York: McGraw-Hill, 2003), Seventh Edition. ISBN 978-0-07-294262-0. 
• Bergamini, John, The Tragic Dynasty: A History of the Romanovs (New York: G.P. Putnam's Sons, 1969). Library of Congress Card Catalog Number 68-15498.
• Botstein, Leon, "Music as the Language of Psychological Realm." In Tchaikovsky and His World (Princeton, New Jersey. . Princeton University Press. 1998. ), ed. Kearney, Leslie. ISBN 978-0-691-00429-7.
• Brown, David, "Glinka, Mikhail Ivanovich" and "Tchaikovsky, Pyotr Ilyich." In The New Grove Encyclopedia of Music and Musicians . . London: MacMillan. 1980. , 20 vols., ed. Sadie, Stanley. ISBN 978-0-333-23111-1.
• Brown, David (1978). Tchaikovsky: The Early Years, 1840–1874. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-07535-9. 
• Brown, David (1983). Tchaikovsky: The Crisis Years, 1874–1878. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-01707-6. 
• Brown, David (1986). Tchaikovsky: The Years of Wandering, 1878–1885. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-02311-4. 
• Brown, David (1991). Tchaikovsky: The Final Years, 1885–1893. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-03099-0. 
• Brown, David (2007). Tchaikovsky: The Man and His Music. New York: Pegasus Books. ISBN 978-0-571-23194-2. 
• Cooper, Martin, "The Symphonies." In Music of Tchaikovsky (New York: W.W. Norton & Company, 1946), ed. Abraham, Gerald. OCLC 385829
• Druckenbrod, Andrew, "Festival to explore Tchaikovsky's changing reputation." In Pittsburgh Post-Gazette, 30 January 2011. Pristupljeno 27 February 2012.
• Figes, Orlando (2002). Natasha's Dance: A Cultural History of Russia. New York: Metropolitan Books. ISBN 978-0-8050-5783-6.  (hc.).
• Holomon, D. Kern, "Instrumentation and orchestration, 4: 19th century." In The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition . . London: Macmillan. 2001. , 29 vols., ed. Sadie, Stanley. ISBN 978-1-56159-239-5.
• Hopkins, G.W., "Orchestration, 4: 19th century." In The New Grove Encyclopedia of Music and Musicians . . London: MacMillan. 1980. , 20 vols., ed. Sadie, Stanley. ISBN 978-0-333-23111-1.
• Hosking, Geoffrey (2001). Russia and the Russians: A History. Cambridge, Massachusetts: The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00473-3. 
• Jackson, Timothy L. (1999). Tchaikovsky, Symphony no. 6 (Pathétique). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64676-5. 
• Karlinsky, Simon, "Russia's Gay Literature and Culture: The Impact of the October Revolution." In Hidden from History: Reclaiming the Gay and Lesbian Past . . New York: American Library. 1989. , ed. Duberman, Martin, Martha Vicinus and George Chauncey. ISBN 978-0-452-01067-3.
• Kozinn, Allan, "Critic's Notebook; Defending Tchaikovsky, With Gravity and With Froth." In The New York Times, 18 July 1992. Pristupljeno 27 February 2012.
• Maes, Francis, tr. Arnold J. Pomerans and Erica Pomerans (2002). A History of Russian Music: From Kamarinskaya to. Babi Yar (Berkeley, Los Angeles and London: University of California Press). ISBN 978-0-520-21815-4. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Mochulsky, Konstantin, tr. Minihan, Michael A., Dostoyevsky: His Life and Work . . Princeton: Princeton University Press. 1967. . Library of Congress Catalog Card No. 65–10833.
• Poznansky, Alexander (1991). Tchaikovsky: The Quest for the Inner Man. (New York: Schirmer Books). ISBN 978-0-02-871885-9. 
• Poznansky, Alexander (1999). Tchaikovsky Through Others' Eyes. (Bloomington: Indiana University Press). ISBN 978-0-253-33545-6. 
• Ridenour, Robert C. (1981). Nationalism, Modernism and Personal Rivalry in Nineteenth-Century Russian Music. (Ann Arbor: UMI Research Press). ISBN 978-0-8357-1162-3. 
• Ritzarev, Marina (2014). Tchaikovsky's Pathétique and Russian Culture. (Ashgate). ISBN 9781472424112. 
• Roberts, David, "Modulation (i)." In The New Grove Encyclopedia of Music and Musicians . . London: MacMillan. 1980. , 20 vols., ed. Sadie, Stanley. ISBN 978-0-333-23111-1.
• Rubinstein, Anton, tr. Aline Delano, Autobiography of Anton Rubinstein: 1829–1889 (New York: Little, Brown & Co., 1890). Library of Congress Control Number 06004844.
• Schonberg, Harold C. (1997). Lives of the Great Composers. (New York: W.W. Norton & Company, 3rd ed). ISBN 978-0-393-03857-6. 
• Steinberg, Michael, The Concerto . . New York and Oxford: Oxford University Press. 1998. .
• Steinberg, Michael, The Symphony . . New York and Oxford: Oxford University Press. 1995. .
• Taruskin, Richard (1992). „Tchaikovsky, Pyotr Il'yich”. Ur.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Opera. London and New York: Macmillan. ISBN 978-0-333-48552-1. 
• Volkov, Solomon (2011). Romanov Riches: Russian Writers and Artists Under the Tsars. (New York: Alfred A. Knopf House, 2011), tr. Bouis, Antonina W. ISBN 978-0-307-27063-4. 
• Warrack, John, Tchaikovsky Symphonies and Concertos . . Seattle: University of Washington Press. 1969. . Library of Congress Catalog Card No. 78–105437.
• Warrack, John (1973). Tchaikovsky. (New York: Charles Scribner's Sons). ISBN 978-0-684-13558-8. 
• Wiley, Roland John, "Tchaikovsky, Pyotr Ilyich." In The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition . . London: Macmillan. 2001. , 29 vols., ed. Sadie, Stanley. ISBN 978-1-56159-239-5.
• Zhitomirsky, Daniel, "Symphonies." In Russian Symphony: Thoughts About Tchaikovsky (New York: Philosophical Library, ). 1947. n/a.

Spoljašnje veze

• Dvanaest prizora Rusije naslikanih muzikom
• Tchaikovsky Research
• Tchaikovsky at Favorite Classical Composers
• Love-Letters from Tchaikovsky to his Nephew Bob Davidov
• How Did Tchaikovsky Really Die?
• Music Analysis. Aspects on sexuality and structure in the later symphonies of Tchaikovsky.
• Tchaikovsky cylinder recordings, from the Cylinder Preservation and Digitization Project at the University of California, Santa Barbara Library.
• Petar Čajkovski na sajtu Internet Broadway Database (jezik: engleski)
• Petar Čajkovski na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Petar Čajkovski na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Mutopia Project Tchaikovsky Sheet Music at Mutopia
• Tchaikovsky Arias and Piano works performed live in Brussels
• Zbog Mocarta je zavoleo muziku, Tolstoja je dirnuo do suza, a kuću je kupio pred kraj života (B92, 4. mart 2022)