Polivoda
Polivoda je hipotetički polimerni oblik vode koji je bio predmet brojnih protivurečnosti krajem '60-ih godina prošlog veka.[1] Kasnije se pokazalo da je u pitanju bila iluzija i danas se uglavnom pominje u sklopu patološke nauke.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Šezdesetih godina prošlog veka ruski istraživač N. Fedjakin ispitivao je osobine vode koju je prethodno propuštao kroz kvarcne kapilare i pronašao da ona ima potpuno različite osobine od obične vode, recimo znatno višu tačku ključanja i znatno nižu tačku mržnjenja.[2]
Boris Derjagin, direktor laboratorije za fiziku površina u Moskvi ponovio je i unapredio Fedjakinove eksperimente i utvrdio da je tačka mržnjenja misteriozne vode ispod −40 °C, tačka ključanja iznad 150 °C i gustina približno 1,1 do 1,2 g/cm³. Ovi rezultati objavljeni u sovjetskim časopisima nisu bili poznati ostalim istraživačima dok Derjagin nije svoje rezultate prikazao u Engleskoj 1966.[3] Tek su tada ista istraživanja započeta u zapadnim zemljama.
Zbog ogromnog potencijalnog značaja Derjaginovih rezultata došlo je do prave istraživačke groznice u kojoj su neki istraživači mogli da ponove Derjagineove rezultate, a neki ne. Bilo je raznih spekulacija uključujući i bojazan da bi obična voda u kontaktu sa polivodom, kako je u međuvremenu ovaj oblik vode dobio ime, mogla da se polimerizuje i promeni svoje fizičke osobine što bi označilo kraj živom svetu na planeti Zemlji.
Bilo je jasno da šarolikost u rezultatima potiče od nedovoljne kontrole potencijalnih primesa. Problem je bio u tome što su osobine polivode određivane indirektno, pa je obična voda sa najmanjim prisustvom primesa mogla da se ponaša kao polivoda. I zaista, američki istraživač Denis Ruso je, skoro šale radi, iste eksperimente ponovio sa znojem sa svojih dlanova i našao da je spektroskopski potpis znoja identičan onome koji je pripisivan polivodi. Drugim rečima, ispostavilo se da polivoda nije ništa drugo do obična voda sa malom količinom bioloških nečistoća.[4]
Usledila je serija drugih ozbiljnih eksperimenata iz koje je jasno usledilo da pažljivo prečišćena voda u istim postupcima kojima je dobijena polivoda zadržava sve svoje osobine kao i da nije bilo tretmana. Drugim rečima, pokazalo se da je polivoda samo proizvod bujne mašte i slabo kontrolisanih eksperimenata.
Denis Ruso je kasnije 'otkriće' polivode koristio kao klasičan primer patološke nauke.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Franks, F., Polywater. Cambridge, MA, The MIT Press. 1981. ISBN 978-0-262-06073-8.
- ^ Fedyakin, N. Nikolai: Change in the Structure of Water during Condensation in Capillaries, Kolloid Zhournal 24. 1962. str. 497.
- ^ Deryagin, Boris V.: Effects of Lyophile Surfaces on the Properties of Boundary Liquid Films, Disc. Faraday Society 42, 1966, pp. 109-119
- ^ Rousseau, Denis L.: 'Polywater' and Sweat: Similarities Between Infrared Spectra, Science 171 (1971), pp. 170-172
- ^ Rousseau, Denis L., Case Studies in Pathological Science, American Scientist, 1992, January-February, 80, 54-63