Ponos

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Piter Brojgel Stariji - Ponos
Alegorija ponosa, oko 1590–1630, gravura, 22,3 cm k 16,6 cm, u Metropolitenskom muzeju (Njujork)

Ponos ili gordost je emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u „celini“. Proizlazi iz subjektivnog saznanja, da se učinilo ili učestvovalo u nečem posebnom ili pohvalnom. Poput nevolje, gađenja, straha, tuge, iznenađenja i zadovoljstva, ponos spada u osnovne emocije koje su prirodne i ne nastaju vaspitavanjem. Oksford između ostalog definiše ponos kao „kvalitet preterano visokog mišljenja o sebi ili sopstvenoj važnosti“.[1] Ovo može biti povezano sa sopstvenim sposobnostima ili dostignućima, pozitivnim karakteristikama prijatelja ili porodice ili nečije zemlje. Ričard Tejlor je definisao ponos kao „opravdanu ljubav prema sebi“,[2] za razliku od lažnog ponosa ili narcizma. Slično, Sveti Avgustin ga je definisao kao „ljubav prema sopstvenoj izvrsnosti“,[3] a Meher Baba ga je nazvao „specifičnim osećanjem kroz koje se manifestuje egoizam“.[4]

Filozofi i socijalni psiholozi su primetili da je ponos složena sekundarna emocija koja zahteva razvoj osećaja sebe i savladavanje relevantnih konceptualnih razlika (npr. da se ponos razlikuje od sreće i radosti) kroz interakciju sa drugima zasnovanu na jeziku.[5] Neki socijalni psiholozi identifikuju neverbalno izražavanje ponosa kao sredstvo za slanje funkcionalnog, automatski percipiranog signala visokog društvenog statusa.[6]

Ponos se ponekad posmatra kao pokvaren ili kao porok, ponekad kao ispravan ili kao vrlina. Sa pozitivnom konotacijom, ponos se odnosi na sadržajni osećaj vezanosti za sopstvene ili tuđe izbore i postupke, ili za čitavu grupu ljudi, i proizvod je pohvale, nezavisne samorefleksije i ispunjenog osećaja pripadnosti. Sa negativnom konotacijom ponos se odnosi na budalasto[7] i iracionalno iskvaren osećaj nečije lične vrednosti, statusa ili dostignuća,[8] koji se koristi kao sinonim za oholost. Dok neki filozofi poput Aristotela (i Džordža Bernarda Šoa) smatraju ponos (ali ne i oholost) dubokom vrlinom, neke svetske religije smatraju da je prevarantski oblik ponosa greh, kao što je izraženo u Solomunovim pričama 11:2 Hebrejske biblije. U judaizmu se gordost naziva korenom svih zala. Kada se posmatra kao vrlina, ponos u nečijim sposobnostima je poznat kao vrlinska gordost, veličina duše ili velikodušnost, ali kada se posmatra kao porok često se zna da je samoidolopoklonstvo, sadistički prezir, sujeta ili sujetnost. Drugi mogući predmeti ponosa su nečija etnička pripadnost i nečiji seksualni identitet (naročito LGBT ponos).

Starogrčka filozofija[uredi | uredi izvor]

Aristotel je identifikovao gordost (megalopsuchia, različito prevodeno kao prava gordost, veličina duše i velikodušnost)[9] kao krunu vrlina, razlikujući je od sujete, umerenosti i poniznosti, i to:

Sada se smatra da je gord onaj čovek koji smatra da je vredan velikih stvari, dostojan toga; jer onaj ko to čini mimo svojih zasluga je budala, ali nijedan čestiti čovek nije glup ili blesav. Ponosni čovek je, dakle, čovek koga smo opisali. Jer ko je dostojan malog i misli da je dostojan malog, umeren je, ali nije gord; jer ponos implicira veličinu, kao što lepota podrazumeva telo dobre veličine, a mali ljudi mogu biti uredni i proporcionalni, ali ne mogu biti lepi.[10]

On tada zaključuje da

Ponos, dakle, izgleda kao neka vrsta krune vrlina; jer ih čini moćnijima i ne postoji bez njih. Stoga je teško biti istinski ponosan; jer je to nemoguće bez plemenitosti i dobrote karaktera.[11][12]

Nasuprot tome, Aristotel je definisao porok oholosti na sledeći način:

da nanesete sramotu žrtvi, ne da bi vam se bilo šta dogodilo, niti zato što vam se nešto dogodilo, već samo radi vašeg zadovoljstva. Oholost nije naknada za rane povrede; to je osveta. Što se tiče zadovoljstva u oholosti, njegov uzrok je sledeći: naivni ljudi misle da lošim postupanjem prema drugima povećavaju sopstvenu superiornost.[13]

Stoga, iako se ponos i oholost često smatraju istom stvari, za Aristotela i mnoge filozofe oholost je sasvim drugačiji pojam od ponosa.

Psihologija[uredi | uredi izvor]

Pošto je ponos klasifikovan kao emocija ili strast, on je kognitivan i procenjivački u smislu da je njegov predmet, ono što se spoznaje i ocenjuje, sopstvena ličnost i njena svojstva, ili nešto sa čime se ponosni pojedinac identifikuje.[8] Poput krivice i stida, u ovoj oblasti se posebno opisuje kao samosvesna emocija koja proizilazi iz procene sebe i nečijeg ponašanja prema unutrašnjim i eksternim standardima.[14] Ovo se dalje objašnjava načinom na koji ponos proističe iz zadovoljavanja ili usaglašavanja sa standardom, dok su krivica ili stid izdanak ishodišnog prkošenja. U jednom zapažanju navodi se nedostatak istraživanja koja se bave ponosom, jer je on preziran kao i visoko vrednovana na individualističkom Zapadu gde se doživljava kao prijatan.[15]

Emocija[uredi | uredi izvor]

U psihološkom smislu, pozitivni ponos je „prijatna, ponekad uzbudljiva, emocija koja je rezultat pozitivne samoevaluacije“.[16] Trejsi i njeni saradnici sa Univerziteta Kalifornije, Dejvis, su u svom radu Skup emocionih izraza (UCDSEE) iz 2009. godine karakterisila ponos kao jednu od tri „samosvesne“ emocije za koje se zna da imaju prepoznatljive izraze (zajedno sa zbunjenošću i stidom).[17]

Izraz „fiero” skovao je italijanski psiholog Izabela Pođi da opiše ponos koji se doživljava i izražava u trenucima nakon ličnog trijumfa nad nedaćama.[18][19] Izrazi lica i gestovi koji pokazuju ponos mogu uključivati podizanje brade, osmehe ili ruke na bokovima da bi demonstrirali pobedu. Pojedinci mogu implicitno dodeliti status drugima samo na osnovu njihovog izraza ponosa, čak i u slučajevima u kojima to žele da izbegnu. Zaista, neke studije pokazuju da neverbalno izražavanje ponosa prenosi poruku koju drugi automatski percipiraju o visokom društvenom statusu neke osobe u grupi.[6]

U ponašanju, ponos se takođe može izraziti usvajanjem proširenog položaja u kojem je glava nagnuta unazad, a ruke ispružene iz tela. Ovaj posturalni prikaz je urođen, jer se pokazuje kod urođeno slepih pojedinaca koji nisu imali priliku da ga vide kod drugih.[20]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The New Oxford Dictionary of English Clarendon Press 1998
  2. ^ Taylor, Richard (1995). Restoring Pride: The Lost Virtue of Our Age. Prometheus Books. ISBN 9781573920247. 
  3. ^ "Est autem superbia amor proprie excellentie, et fuit initium peccati superbia."„Archived copy”. Arhivirano iz originala 2008-11-05. g. Pristupljeno 2008-11-09. 
  4. ^ Baba, Meher (1967). Discourses. 2. San Francisco: Sufism Reoriented. p. 72. ISBN 978-1880619094.
  5. ^ Sullivan, GB (2007). „Wittgenstein and the grammar of pride: The relevance of philosophy to studies of self-evaluative emotions”. New Ideas in Psychology. 25 (3): 233—252. doi:10.1016/j.newideapsych.2007.03.003. 
  6. ^ a b Shariff, AF; Tracy, JL (oktobar 2009). „Knowing who's boss: implicit perceptions of status from the nonverbal expression of pride”. Emotion. 9 (5): 631—9. PMID 19803585. doi:10.1037/a0017089. 
  7. ^ „Definition of HUBRIS”. www.merriam-webster.com. Arhivirano iz originala 2016-04-06. g. Pristupljeno 2016-04-03. 
  8. ^ a b Steinvorth, Ulrich (2016). Pride and Authenticity. Cham: Palgrave Macmillan. str. 10. ISBN 9783319341163. 
  9. ^ Aristotle (2004). The Nicomachean Ethics By Aristotle, James Alexander, Kerr Thomson, Hugh Tredennick, Jonathan Barnes translators. ISBN 9780140449495. Pristupljeno 2012-03-11. 
  10. ^ Aristotle, Nicomachean Ethics 4.3 Arhivirano decembar 7, 2008 na sajtu Wayback Machine; also available here Sacred Texts – Aristotle's Nicomachean Ethics Arhivirano 2008-09-07 na sajtu Wayback Machine; and here alternate translation at Perseus
  11. ^ Aristotle, Nicomachean Ethics 4.3 Arhivirano decembar 28, 2009 na sajtu Wayback Machine
  12. ^ Hamilton, Christopher (2003). Understanding Philosophy for AS Level AQA, by Christopher Hamilton (Google Books). ISBN 9780748765607. Pristupljeno 2012-03-11. 
  13. ^ Aristotle Rhetoric 1378b (Greek text and English translation available at the Perseus Project).
  14. ^ Bechtel, Robert; Churchman, Arza (2002). Handbook of Environmental PsychologySlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, Inc. str. 547. ISBN 978-0471405948. 
  15. ^ Leontiev, Dmitry (2016). Positive Psychology in Search for Meaning. Oxon: Routledge. str. 100. ISBN 9781138806580. 
  16. ^ Lewis, M.; Takai-Kawakami, K.; Kawakami, K.; Sullivan, M. W. (2010). „Cultural differences in emotional responses to success and failure”. International Journal of Behavioral Development. 34 (1): 53—61. PMC 2811375 Slobodan pristup. PMID 20161610. doi:10.1177/0165025409348559. 
  17. ^ Tracy, J. L.; Robins, R. W.; Schriber, R. A. (2009). „Development of a FACS-verified set of basic and self-conscious emotion expressions”. Emotion. 9 (4): 554—559. PMID 19653779. doi:10.1037/a0015766. 
  18. ^ Lazzaro, N. (2004). Why We Play Games: Four Keys to More Emotion Without Story. Retrieved from www.xeodesign.com/xeodesign_whyweplaygames.pdf
  19. ^ Language, Body (2010-10-23). „Sincerity Secret # 20: Fiero Feels Good – Mirror Neurons”. Body Language Success. Arhivirano iz originala 2012-04-26. g. Pristupljeno 2012-03-11. 
  20. ^ Tracy & Matsumoto, 2008.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Понос&oldid=27557262”