Porota

Porota predstavlja oblik učešća laika u suđenju koji se ostvaruje kroz formiranje posebnog tela, sastavljenog od 6-24 porotnika - običnih građana, nasumično izabranih. Porota obično odlučuje o faktičkim pitanjima određenog slučaja, poput krivice okrivljenog u krivičnim postupcima gde je upotreba porote i najčešća. Porota je dominantna u zemljama koje su nekada bile pod britanskom vlašću ali je javlja i u drugim zemljama Evrope i sveta, obično u kombinaciji sa skabinskim sistemom suđenja.

Istorija porote

Glavni članak: Istorija porote

Slika engleske porote iz 1861.

Oko korena nastanka porote postoje sporovi u pravnoj teoriji, ali se porota u današnjem smislu pre svega vezuje za Englesku. Tokom istorijskog razvoja u Engleskoj, porota je prešla put od dokaznog sredstva i porote koja je presuđivala onako kako je to želeo sudija do nezavisnog tela građana koje odlučuje o određenim pitanjima, pre svega faktičkim. Porotni sistem suđenja je jedna od glavnih odlika anglosaksonskog pravnog sistema, i kao takav prihvaćen je u zemljama koje prate tu tradiciju. Tu u prvom redu spadaju zemlje nekadašnje Britanske imperije, koje su porotu zadržale po sticanju nezavisnosti. Ima i drugačijih primera, kao što je ponovno uvođenje porote u Rusiju, posle više od 70 godina pauze.

Porota danas

Engleska i Vels

Učešće laičkog elementa u suđenju se u Engleskoj danas javlja u dva oblika. Prvi oblik je porota, a drugi oblik učešća su suđenja koja sprovode sudije pojedinci laici (lay magistrates).

Nadležnost

Krunski sudovi (ustanovljeni kao jedinstveni sudovi za krivična dela zakonodavnom reformom 1971. godine) nadležni su za sva krivična dela, s tim što neka krivična dela spadaju obavezno u njihovu nadležnost (u praksi oko 20% suđenja odnosi se na ova dela) a u ostalim slučajevima takvo suđenje izabrao je okrivljeni. Sva suđenja pred Krunskim sudovima dešavaju se pred (uvek profesionalnim) sudijom pojedincem i porotom. Što se tiče prakse (prema podacima za 2002. godinu), oko 70% slučajeva koji su upućeni Krunskim sudovima okonča se priznanjem krivice okrivljenog, na osnovu prethodne nagodbe sa tužiocem. Pred porotom se rešava oko 30% slučajeva, nešto manje od 30,000.

Izbor porote

Porotu u Engleskoj čini dvanaest porotnika, nasumično izabranih iz biračkog spiska. U Engleskoj nije običaj da se izboru, tj. eliminisanju nepoželjnih porotnika posvećuje tolika pažnja kao u SAD. Nasumičan izbor porotnika predmet je kritike, pa je tako od uglednih pravnih stručnjaka navođeno da mladići i devojke od osamnaest ili devetnaest godina mogu biti lake žrtve ucene ili pretnje od strane okrivljenog. U porotu ne mogu biti izabrane osobe čije zanimanje je u bilo kakvoj vezi sa pravosuđem, kao ni sveštenici. Iz porote su diskvalifikovana (ne izuzeta, ovo je drugačiji institut koji sa sobom povlači krivičnu odgovornost lica koje, iako diskvalifikovano, bude u sastavu porote) lica osuđena na određene zatvorske i uslovne kazne. Postoji i mogućnost ad hok izuzeća na osnovu specijalnih ličnih prilika ili obavljanja izuzetno važne javne dužnosti. Porotnicima se isplaćuje pedeset funti dnevno prvih deset dana suđenja na ime naknade izgubljene zarade, a nakon toga ta cifra može biti maksimalno sto funti dnevno. Takođe im se isplaćuje naknadna za obroke i razuman iznos putnih troškova.

Postupak

Strane u postupku pred porotom izvode svoje dokaze vršeći prezentovanje materijalnih dokaza, ispitivanje i ponovno ispitivanje svedoka, eksperata i drugih lica. Glavna uloga sudije u ovom delu postupka je da odlučuje o pravovaljanosti dokaza, i da spreči da dokazi koji se iz određenih razloga ne mogu upotrebljavati u postupku (npr. o teoriji “plodova otrovnog drveta” posebno se vodi računa) utiču na porotu. Po okončanju iznošenja dokaza, sudija će sumirati poroti dotadašnji tok suđenja i sve što je prezentovano je a relevatno je za odluku porotnika. Za razliku od SAD, sudija može u ovo sumiranje uneti i izvesnu dozu subjektivnosti, ali dobro maskiranu i što je moguće indirektniju. Postoje predlozi da se i ovo pravo sudije ukine. Sudija potom upućuje porotu u relevatna pravna pitanja, bilo usmenim ili pismenim putem.

Porota potom donosi odluku o činjenicama – da li je okrivljeni učinio krivično delo, što je izraženo kroz pitanje sudije – guilty or not guilty? (kriv ili nije kriv). Porota odlučuje u zasebnim prostorijama i izolovana od spoljnjeg uticaja. Ukoliko porotnici imaju neko pitanje, vezano za činjenice ili pravo, ono mora biti postavljeno javno, u sudnici tako da se u tim slučajevima sud ponovo okuplja. Porota ima mogućnost da određene dokaze, pre svega fizičke, ponese sa sobom u odaju za razmatranje. Za presudu je potreban saglasnost deset porotnika, a porota ne obrazlaže svoju odluku. Poroti se ne govori unapred da mogu doneti odluku većinom od deset porotnika, već se prvo pokušava doći do jednoglasne odluke. Prema praktičnim uputstvima britanskog ministarstva pravde, sudija ne može da ovu mogućnost saopšti porotnicima dok nije proteklo najmanje dva sata i deset minuta njihove raprave bez donete odluke. Sudija nema mogućnost da promeni odluku porote, čak iako je ona očigledno u suprotnosti sa iznetim dokazima.

O daljim pitanjima u slučaju da je okrivljeni proglašen krivim odlučuje sudija. Porota može preporučiti određeni stav u određivanju kazne (blaži ili stroži) ali to nema nikakvo obavezujuće pravno dejstvo na sudiju. U izricanju kazne porota nema učešća, a samo izricanje kazne može se desiti na odmah po izricanju presude porote ili kasnije.

Na osnovu posebnih izveštaja pravljenih za potrebe britanske vlade, preporučeno je da se isključi porotno suđenje u kompleksnim slučajevima prevara. To su pre svega slučajevi vezani za međunarodno i berzansko poslovanje, gde obični porotnici nemaju ili imaju vrlo malo iskustva i poznavanja materije. Zbog toga su za takve slučajeve ustanovljene posebne porote i ova suđenja su specijalizovana.

Sve rečeno za engleski porotni sistem odnosi se i na Vels, koji je u pogledu pravnog sistema prktično sjedinjen sa Engleskom.

Sjedinjene Američke Države

Pregled i istorijat

Porotni sistem u SAD ima tradiciju koja seže u britanski kolonijalni period. Po osamostaljivanju petim, šestim i sedmim amandmanom na Ustav SAD ustanovljeno je porotno suđenje u svim krivičnim postupcima i u građanskim parnicama čija vrednost prelazi dvadeset dolara nezavisno da li je postupak vođen pred federalnim ili sudovima federalnih jedinica. Porotno suđenje je zagarantovano i svim ustavima američkih država. Američko pravo ide dalje od drugih zemalja u privrženosti sistemu porotnog suđenja tako što uopšte ne predviđa mogućnost neporotnog suđenja u krivičnim stvarima, što je moguće u Engleskoj, Škotskoj, Velsu i Kanadi.

Američka porota dugo je imala vrlo široka ovlašćenja koja su joj omogućavala da interpretira pravo kao i činjenice. Razlozi leže u američkoj istoriji ekspanzije na zapad i izgradnje državnog sistema gde je manjak školovanih sudija bio stalan problem. Porota je, kao viševekovna ustanova, uživala veće poverenje i njena moć, za koju bi se mogla reći da je bila veća i od sudijske, dugo je opstajala. U drugoj polovini XIX veka počinje borba za ograničavanje prava porote, za koju britanski i kanadski pravnici i danas smatraju da su neopravdano velika, koja u izvesnom smislu traje i danas. Još uvek u dve američke države porota ima pravo da razmatra i sva pravna pitanja, a u trinaest može učestvovati u određivanju dužine kazne za teška krivična dela. Pored toga, u državama gde još uvek postoji smrtna kazna, porota ima veliku ulogu u njenom izricanju.

Regulisanje porotnog suđenja

U SAD ne postoje univerzalna pravila vezana za porotu zbog toga što u ovoj oblasti federalne jedinice imaju široku autonomiju. Dugo je bilo opšteprihvaćeno pravilo da porota mora brojiti dvanaest članova (ovde se misli na sudeću porotu) i da odluka porotnika mora biti doneta jednoglasno. Sedamdesetih godina dvadesetog veka različitim odlukama viših sudova ustanovljen je stav da takva pravila nisu ustavnog karaktera, te da i nisu opšteobavezna. I pored toga, sastav porote i jednoglasnost i dalje su prisutni u najvećem broju slučajeva.

Ono što je karakteristično za američki pravni sistem je postojanje u približno polovini saveznih država različitih vrsta porota, koje predstavljaju jedini oblik učešća laičkog elementa u suđenju, pošto nema magistrata laika engleskog tipa, niti sudija-porotnika skabinskog tipa. Pitanjem da li postoje dovoljni osnovi za suđenje (dovoljni dokazi) bavi se posebna, velika porota (Grand jury), gde je takav sistem prihvaćen, koja broji od 16-23 člana i pred kojom se iznose dokazi i svedočenja. Ukoliko takva porota smatra da nema osnova za suđenje, krivični postupak se obustavlja a ukoliko smatra da ima, postupak se nastavlja pred sudećom, malom porotom (petit jury) koja, gotovo bez izuzetka, broji dvanaest članova. U određenim krajevima SAD, postoji i treća vrsta porote, koja je zadužena za izricanje kazne okrivljenom za koga je sudeća porota rekla da je kriv. U državama gde ne postoji velika porota, ovaj deo postupka obavlja sudija pojedinac. U najvećem broju slučajeva kaznu izriče profesionalni sudija.

Sam tok suđenja u velikoj meri je sličan engleskom iz koga je i potekao. Posle izvođenja materijalnih dokaza i saslušavanja svedoka i veštaka (eksperata-svedoka, expert witness) sudija sumira tok postupka i upućuje porotu u relevantna pravna pitanja od značaja za njihovu odluku.

Porota uglavnom bira jednog od svojih članova da bude primus inter pares koji rukovodi diskusijom o donošenju presude i usmerava je ka jednoglasnoj odluci. Taj član porote naziva se foreman. U krivičnim postupcima jednoglasnost je neophodna, tako da i jedan porotnik (koji se u američkoj terminologiji obično naziva porotnik-odmetnik, rogue juror) može dovesti do nemogućnosti donošenja odluke. U takvim slučajevima, proglašava se “nepravilno suđenje” (mistrial), porota se raspušta i neophodno je novo suđenje, sa novom porotom.

Izbor porotnika

Izbor porote je u SAD relativno komplikovan proces. Porotnici se biraju iz biračkog spiska sa prostora na kome se prostire mesna nadležnost određenog suda. Postoji niz osnova po kome neko ne može biti u sastavu porote, a takođe i sam porotnik se može osloboditi te dužnosti navođenjem različitih razloga lične prirode poput neophodnosti da se stara o deci, ili čak da sam sebe smatra pristrasnim u konkretnom slučaju i dr. S obzirom da se za porotničku dužnost plaća relativno mali iznos nadoknade, a da slučajevi mogu potrajati relativno duži period, porotnička dužnost je nepopularna u SAD. Najveći broj ljudi koji dobiju poziv za tu dužnost izbegavaju da se odazovu, iako je to načelno obavezno. Kao dobra ilustracija stava prema služenju u poroti može da posluži izjava američkog pisca Dejva Berija: “Šesti amandman kaže da ako ste optuženi za zločin, imate pravo na suđenje pred porotom sastavljenom od ljudi koji su bili suviše glupi da se izvuku iz porotničke obaveze.”

Kako bi se postigla nepristrasnost u radu porote, postoji zakonska obaveza da porotnici budu izabrani kroz presek svih slojeva društva. Ova obaveza je uvedena kako bi se prekinula praksa porota sastaljenih isključivo od muškaraca belaca, što je dugo bio gotovo redovan slučaj. Posebno loše posledice tako orijentisanih porota osećale su se na američkom jugu, gde su porote u velikom broju slučajeva oslobađale (protivno iznetim dokazima) belce optužene za ubistvo crnaca .

Posebna pažnja u SAD pridaje se eliminisanju porotnika za koje se smatra da bi mogli da budu pristrasni. Obe strane u posupku imaju pravo da eliminišu porotnike za koje smatraju da bi bili naklonjeniji drugoj strani. Po ovom pitanju se u SAD razvila obimna literatura koja bi trebalo da pomogne u izboru porotnika. Nije redak slučaj i da se unajmljuju posebni savetnici za izbor porote, kako se to desilo u čuvenom slučaju O Džej Simpsona.

Pored svega rečenog, činjenice iz prakse su sledeće: najveći broj krivičnih dela nikada ne stigne do porotnog suđenja, već se završava nagodbom (plea bargain) između javnog tužioca i okrivljenog. Iako brojke variraju od države do države, broj slučajeva koji se rešava nagodbom kreće se između 70 i čak 90% ukupnog broja. Zato ne čudi da postoje pravni pisci koji smatraju da bi se čitav američki pravosudni sistem, nezavisno od duge i razvijene prakse porotnog suđenja, urušio kao kula od karata ukoliko bi, kojim slučajem, bila ukinuta mogućnost nagodbe.

Škotska

U Škotskoj upotreba porote takođe ima dugu tradiciju. Postoje nekoliko specifičnosti porote u Škotskoj. Porota broji petnaest članova, a za donošenje odluke se nikada u istoriji Škotske nije tražila jednoglasnost već isključivo prosta većina od osam članova. Velika specifičnost škotskog prava je da porota pored odluke da okrivljeni jeste ili nije kriv, može doneti i odluku da “nije dokazano” (not proven verdict). Ovakva odluka znači da porota smatra da nema dovoljno dokaza da okrivljeni bude osuđen, ali da je nevinost okrivljenog vrlo ozbiljno dovedena u pitanje. Pravne posledice ovakve odluke jednake su oslobađajućoj odluci, ali to obično znači veliku društvenu stigmatizaciju okrivljenog.

Severna Irska

U Severnoj Irskoj porota funkcioniše na vrlo sličan način kao i u Engleskoj i Velsu. Jedna od značajnih razlika je da se suđenja za terorističke akte izvode pred sudijom pojedincem. Ovo je uvedeno usled tog što je tokom turbulentnog perioda severnoirske istorije postojala velika mogućnost uticanja na porotnike. Očekuje se relativno skoro ukidanje ovih suđenja i vraćanje i ovih slučajeva u porotni sistem.

Australija i Novi Zeland

U Australiji na regulisanje ove materije, slično SAD, imaju uticaja i australijske države. Ono što je karakteristično je da ispitivanje porotnika u pogledu njihovih ličnih stavova, prošlosti i drugih ličnih pitanja (što se u SAD naziva voir dire, iako je to naziv koji u Engleskoj ima drugačije značenje) nije dozvoljeno jer se smatra narušavanjem privatnosti. U zavisnosti od delova Australije, broj prava na eliminisanje određenih porotnika iz porote kreće se od tri do osam. Što se tiče jednoglasnosti, većinske odluke porote dopuštene su u pet federalnih jedinica a jednoglasne odluke zahtevaju se u tri federalne jedinice.

Na Novom Zelandu prisutan je porotni sistem engleskog tipa, a većinske odluke porote umesto jednoglasnosti uvedene su 2006. godine.

Kanada

Kanadski porotni sistem relativno je sličan engleskom. Najveći broj slučajeva sude sudije pojedinci, a porota je zagarantovana u slučajevima gde može biti izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina ili teža, kao i u nekim lakšim. Porotno suđenje predviđeno je i u nekim građanskim slučajevima. Za presude se zahteva jednoglasnost porotnika.

Indija

U Indiji, koja je u potpunosti pripadala anglosaksonskom pravnom krugu, dok nije počela da razvija sopstveno pravo, porotna suđenja su postojala do 1959. godine. Tada je institucija porote ukinuta posle jednog čuvenog slučaja koji je uznemirio čitavu indijsku javnost, a gde je porota uprkos jakim dokazima oslobodila čoveka optuženog za ubistvo.

Rusija

U Ruskoj Federaciji porotno suđenje ima tradiciju koja seže u carski period, tačnije u 1864. godinu, kada su ta suđenja zvanično uvedena. Porotna suđenja ukinuta su posle Oktobarske revolucije, a ponovo su uvedena 1993. godine u krivičnim slučajevima. Iako je trebalo da porotna suđenja postanu sveprisutna u Ruskoj federaciji do 2001. godine takva suđenja uvedena su u samo 8 od 89 konstitutivnih jedinica RF. Pored toga, kao elemenat učešća laika u suđenju javljaju se i sudije-porotnici, a okrivljeni u krivičnim stvarima može izabrati da mu sudi veće od trojice profesionalnih sudija, veće sastavljeno od sudije profesionalca i dvojice sudije-porotnika ili da mu se sudi pred porotom.

Karakteristično za ruski porotni sistem je da porotnici ne odlučuju jednostavno o pitanju kriv/nije kriv, već im se postavlja spisak od 100-400 pitanja vezanih za slučaj na koje moraju da daju odgovor, što je tradicija carske Rusije. Okrivljenom koji je optužen za delo za koje se može izreći smrtna kazna mora se omogućiti porotno suđenje, a u skladu sa takvim propisom ustavni sud Rusije je 1999. godine doneo odluku da se smrtna kazna ne primenjuje u Rusiji dok porotno suđenje ne bude uvedeno u svim delovima Ruske federacije.

Vidi još

• Istorija porote
• Skabinski sistem suđenja
• Učešće laičkog elementa u suđenju

Literatura

• Škulić M. (2006). Krivično procesno pravo - opšti deo. Beograd: Pravni Fakultet UB/JP Službeni glasnik. ISBN 978-86-7549-490-4. 
• Volah L., Ustanova porote u engleskom pravu, Pravni fakultet UB, Beograd, 1988.
• Nedimović Z., Opravdanost učešća građana u krivičnom suđenju, seminarski rad, Beograd, 1992.
• Škare V., Sudjelovanje sudaca nepravnika u suvremenom krivičnom procesu, seminarski rad, Beograd, 1987.
• Mauet T.A. (2000). Trial techniques. Aspen. ISBN 978-0-7355-3240-3. 
• Kaplan B., Trial by jury, Forum, 1997.
• Avramović S., Opšta pravna istorija – Stari i Srednji vek, NOMOS, Beograd. 2004. ISBN 978-86-81781-34-0.

Spoljašnje veze

• Informacije o poroti u Ujedinjenom Kraljevstvu(jezik: engleski)
• Američka organizacija za informisanje i obuku porotnika(jezik: engleski)
• Američka porota(jezik: engleski)
• Porota u Kanadi(jezik: engleski)
• Porota u Škotskoj(jezik: engleski)
• Porota u Australiji Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. avgust 2007)(jezik: engleski)