Pohvala knezu Lazaru

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Pohvala knezu Lazaru

Pohvala knezu Lazaru je vez na platnu, delo monahinje Jefimije. Pohvalu je monahinja izvezla u čast kneza Lazara početkom 15. veka. Pohvala knezu Lazaru je napravljena kao ćivot (pokrov preko kovčega) za ubijenog kneza i smatra se remek-delom veziljske umetnosti. Spada u najznačajnije pesničke tvorevine srpske srednjovekovne književnosti[1] i važan je istorijski izvor.[2]

Jefimija je sastavila Pohvalu knezu Lazaru neposredno pred bitku kod Angore (Ankare) 1402. godine. Tada su Lazarovi sinovi, Stefan i Vuk Lazarević, kao Bajazitovi vazali otišli preko mora u boj protiv Mongola koji su pod Tamerlanom (Timur Lenkom) napali, a kasnije i porazili Turke. Osnovni motiv za nastanak Pohvale je Jefimijino duboko poštovanje i zahvalnost koje je osećala prema knezu Lazaru, koga je opisala kao čoveka ratnika i mučenika.

Pohvala knezu Lazaru je izvezena pozlaćenom žicom na crvenoj svili, a dimenzije platna su 67 cm x 49 cm. Pokrov se danas čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a Lazarove mošti u njegovoj zadužbini, u manastiru Ravanica.[3]

Analiza dela[uredi]

Jefimijina pohvala spada u najlepše pesničke tvorevine srednjevekovne književnosti.

Delo se sastoji od četiri celine:

  • U prvom delu pesme ističu se zasluge kneza Lazara.

U duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča „novog mučenika“, kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je „propadljivu visotu zemaljskog gospodstva“ i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara“:

Vikicitati „I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga.“
({{{2}}})

Ističu se zasluge kneza Lazara da je bio pravedan i pobožan vladar, hrabar vojskovođa, da je bio zaštitnik vere, spreman na žrtvu i da je dobio i poneo mučenički venac.

  • U drugom delu Pohvale Jefimija moli kneza Lazara da se zauzme za njih.

Monahinja traži od kneza da se moli Bogu za njih, za svoja čeda. Ona navodi redom imena svetih ratnika: Georgija, Dimitrija, Teodora Stratilata, Teodora Tirona, Merkurija i Prokopija i moli ih da budu od pomoći Lazarevim sinovima koji su sa Bajazitom krenuli u bitku protiv Timur Lenka.

  • U trećem delu teksta opisano je stanje u Srbiji nakon smrti kneza Lazara.
  • Četvrti deo teksta je posvećen ličnoj zahvalnosti i skromnosti u kom monahinja izjavljuje ljubav i poštovanje prema knezu.

Jefimija je smerna i skromna i smatra da je njena pohvala mali prinos i da ne iskazuje sve njegove zasluge. Ono što Jefimiju muči sadržano je u molbi knezu Lazaru na kraju pesme. Ona ga moli da joj da snage da izdrži i ne klone duhom i da je oslobodi neizdrživog osećanja nespokojstva i straha, zbog opšte situacije u Srbiji i zbog brige za Stefana i Vuka. Pored Lazareve ličnosti, u Pohvali se ogleda i ličnost monahinje Jefimije. Lična nota odvaja ovaj Jefimijin zapis od kruga sličnih tekstova.[4]

Tema i motivi[uredi]

Pohvala je pisana svečanim izrazima i prožimaju je rodoljubiva i plemenita osećanja. Tema umetničkog dela je dostojanstvo ličnosti, osećanje patnje i užas robovanja.[5]

Književna vrsta Pohvale je pesma u prozi. Motivi telesne i duševne bure prehranjivanja koji se pojavljuju u Jefimijinim rečima istovetni su sa motivima u delu monaha Isaije Srbina nekoliko decenija pre, a koji oslikavaju stanje gladi i nesreće dolaskom Turaka Osmanlija na Balkan.

Elementi pesme su: osećanja, ritam, rima, pesničke slike, asonanca i aliteracija.

O autorki[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Jefimija

Monahinja Jefimija je rođena oko 1350., a umrla je posle 1405. godine. Pre zamonašenja nosila je ime Jelena i bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se u manastiru Županja i uzela ime Jefimija. Knez Lazar ju je primio da živi na njegovom dvoru i tako je Jefimija bila očevidac dešavanja u tadašnjoj kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine. Sahranjena je u manastiru Ljubovija, gde se i danas čuvaju njeni ostaci.[6]

U srpskoj književnosti monahinja Jefimija je ostala poznata po tri svoja dela visoke umetničke vrednosti koji su sačuvani u materijalu:[7]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Beograd 1980, 197
  2. ^ Косовски бој, Pristupljeno 30.10.2013.
  3. ^ Похвала Кнезу Лазару (1402. година), Pristupljeno 30.10.2013.
  4. ^ Похвала кнезу Лазару - Јелена (Јефимија), Pristupljeno 30.10.2013.
  5. ^ Похвала Кнезу Лазару, Pristupljeno 30.10.2013.
  6. ^ Похвала Св. кнезу Лазару, Јефимија, Pristupljeno 30.10.2013.
  7. ^ Јелена Мрњавчевић, Јефимија, Pristupljeno 30.10.2013.


Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :