Poljski husari

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Husari.

Husar (Husar Poljsko — Litvanske državne zajednice), delo Jozefa Branta.

Poljski husari (polj. husaria) predstavljali su glavni vid konjice poljske armije (i kasnije poljsko-litvanske armije) između 16. i 18. veka. Reč husar potiče od mađarske reči husar (huszár), koja je označavala bojnu četu od dvadeset vojnika, od kojih je jedan bio dužan biti konjanikom. Srpski ratnici u izbeglištvu prvi su uveli husarsko konjaništvo — laku konjicu naoružanu šupljim kopljem, štitom srpskog tipa i sabljom — u Mađarskoj krajem 15. veka, gde su se borili protiv Osmanlija pod komandom Matije Korvina, da bi nakon njegove smrti migrirali ka srednjoj i zapadnoj Evropi, postavljajući tako temelje buduće lake konjice širom Evrope.

Istorijat

Godine 1500. u knjigama poljske državne riznice pojavljuje se prvi put ime husar. U početku, husari su bili srpski plaćenici, koje su Poljaci nazivali Racowie, odnosno Rašani, što je tada bilo poljsko ime za Srbe. Prve husarske jedinice u Kraljevini Poljskoj formirao je Sejm (Poljska skupština) 1503, koji je unajmio tri puka mađarskih plaćenika. Ubrzo je počela regrutacija i među poljskim i litvanskim građanima. Kako su bili mnogo pokretljiviji od teško oklopljenih kopljanika koji su dotle bili angažovani, husari su se pokazali kao presudni u pobedama Kraljevine Poljske i Velikog vojvodstva Litvanije kod Orše (1514) i Obertina (1531). Poljski husari su bili vodeći, ako ne i elitni vid poljske konjice od 1570. do 1776, kada su njihove dužnosti i tradicije parlamentarnim dekretom prenete na ulane.

Poljski husar, gravira iz 16. veka.

Razvoj

Dok su u svim evropskim armijama laki husari služili za borbu protiv pešadije i artiljerije, teški husari Kraljevine Poljske, i kasnije Državne zajednice Poljske i Litvanije bili su mnogo spektakularniji. Kada su srpski plaćenici prvi put doneli ovaj vid konjice u Poljsku, služili su u pukovima lake konjice, da bi se do druge polovine 16. veka husari transformisali u tešku konjicu — udarnu silu poljskih armija. Do reformi 1776, husarski pukovi su smatrani za elitni vid konjice poljsko-litvanske države.

Ustrojstvo, naoružanje i oprema

Husarski oklop, prva polovina 17. veka, Poljski vojni muzej, Varšava.

Većina husara je regrutovana iz redova bogatijeg poljskog plemstva ili polj. szlachta. Svaki starešina, polj. towarzysz husarski (doslovno značenje „husarski drug") je organizovao sopstveni odred ili polj. poczet. Nekoliko odreda je činilo husarsku četu — polj. chorągiew husarska.

Glavno oružje poljskih husara bilo je dugo koplje, konstrukcije zasnovane na prvobitnom šupljem srpskom koplju, načinjeno lepljenjem od dve uzdužne polovine od jelovog drveta, sa vrhom od kaljenog čelika i drvenom kuglom koja je služila kao branik za ruku. Dužina koplja poljskih husara bila je znatno veća od srpskog, i kretala se od 4,5 do 6,15 metara. Postojao je i drugi tip koplja poznat kao polukoplje ili polj. kopijka, koje je moglo biti dugo od 3 do 3,5 metara.

Pored koplja, husari su bili naoružani sabljom, končarom polj. koncerz, ubodnim mačem dugim do dva metra, koji se koristio prilikom juriša nakon što bi koplje bilo polomljeno, sa jednim ili dva pištolja i često i karabinom ili arkebuzom, poznatom u Poljskoj kao polj. bandolet. Lagano sedlo turskog tipa omogućavalo je da i konj i jahač budu bolje oklopljeni. Husarski oklop je bio lagan, težine obično oko 15 kg, što je omogućavalo husarima da se dugo kreću u galopu punom brzinom. Husari su koristili uglavnom polukrvne arapske konje koje su uzgajali tako da mogu da trče brzo i sa teškim teretom, i da se brzo oporavljaju od napora.

Krilati husari

Poljski husari su bili čuveni i po ogromnim pernatim krilima koja su nosili pričvršćena za svoja leđa ili za sedla svojih konja. Zato se često nazivaju i krilatim husarima. Dugo se smatralo da su ova krila imala ulogu da prilikom juriša stvaraju zvuk koji će unositi paniku među neprijatelja i plašiti njegove životinje, ali je sedamdesetih godina 20. veka prilikom snimanja istorijskog filma „Potop“, utvrđeno da sa takvim krilima jahač ne bi mogao da se održi u sedlu prilikom juriša. Danas se smatra da su krila imala samo paradnu svrhu. Ipak, postoji još jedna mogućnost: da su krila nošena da se konji naviknu da podnose buku koju su pravile drvene naprave za plašenje životinja koje su koristili Osmanlije i krimski Tatari.

Literatura

• Zbigniew Bocheński - Ze studiów nad polską zbroją husarską. [w:] "Rozprawy i sprawozdania Muzeum Narodowego w Krakowie" t. VI (1960).
• Brzezinski, Richard; Vuksic, Velimir (2005). Polish winged hussar, 1500-1775. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84176-650-8. 
• Jan S. Bystroń - Dzieje obyczajów w dawnej Polsce, Warszawa 1932.
• Jerzy Cichowski, Andrzej Szulczyński: Husaria. . Warszawa: Wydaw. Ministerstwa Obrony Narodowej. 1981. ISBN 978-83-11-06568-0. .
• Piotr Drożdż - Orsza 1518., seria: "Historyczne bitwy", Bellona, Warszawa 2000.
• Galeria „Broń i barwa w Polsce”. Przewodnik, Muzeum Narodowe w Krakowie, Kraków 2004.
• Bronisław Gembarzewski: Husarze: ubiór, oporządzenie i uzbrojenie : 1500-1775. . Warszawa: Wydawnictwo Arkadia. 1999. ISBN 978-83-88055-01-0. .
• Krystyna Kaczmarek, Remigiusz Kaczmarek, Romuald Kaczmarek, Jan Sobieski jako żołnierz i wódz we współczesnej mu grafice, cz. 2, "Wychowanie Techniczne w Szkole (z Plastyką)", 2005, nr 2, s. 39-42
• Romuald Kaczmarek, Jan Sobieski jako żołnierz i wódz we współczesnej mu grafice, cz. 1, "Wychowanie Techniczne w Szkole (z Plastyką)", 2005, nr 1, s. 26-29
• Włodzimierz Kwaśniewicz: Leksykon broni białej i miotającej. . Warszawa: Bellona. 2003. ISBN 978-83-11-09617-2. .
• Mirosław Nagielski: Relacje wojenne z pierwszych lat walk polsko-kozackich powstania Bohdana Chmielnickiego okresu "Ogniem i mieczem" (1648-1651). Warszawa: "Viking". 1999. ISBN 978-83-912638-0-8..
• Jan Chryzostom Pasek: Pamiętniki. Warszawa: Państwowy Instytut Wydawniczy. 1987. ISBN 978-83-06-01577-5..
• Leszek Podhorodecki - Chocim 1621., seria: "Historyczne bitwy", MON, 1988.
• Zuzanna Sawicka: Koń w życiu szlachty w XVI-XVIII w.. Toruń: Wydaw. A. Marszałek. 2002. ISBN 978-83-7174-839-4..
• Janusz Sikorski (red) - Zarys dziejów wojskowości polskiej do roku 1864, t.1
• Jerzy Teodorczyk - Bitwa pod Gniewem 22.IX – 29.IX. 1626, pierwsza porażka husarii. [w:] "Studia i materiały do Historii Wojskowości", t. XII, Warszawa 1966.
• Robert Szcześniak - Kłuszyn 1610., seria: "Historyczne bitwy". Bellona, Warszawa 2008. (wyd. II)
• Henryk Wisner - Kircholm 1605., seria: "Historyczne bitwy", MON, Warszawa 1987. (wyd. I)
• Zdzisław Żygulski (junior): Broń w dawnej Polsce na tle uzbrojenia Europy i Bliskiego Wschodu. . Warszawa: PWN. 1982. ISBN 978-83-01-02515-1. .
• Zdzisław Żygulski (junior): Broń wodzów i żołnierzy. Kraków: Kluszczyński, 1998.
• Zdzisław Żygulski (junior): Husaria polska. Warszawa: "Pagina". 2000. ISBN 8386951314 .