Preistorija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Preistorijski ljudi (veštački ljudi i okruženje)
Stounhendž u Engleskoj su podigli ljudi iz neolita pre oko 4500-4000 godina. Arheologija je često važno polje kada je potrebno razumeti preistoriju.

Preistorija (od grč. προϊστορία: προ — pre,[1] ιστορία — priča; odnosno lat. praehistoria: prae — prethodni,[2] historia — latinizovana reč ιστορία) je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama. Pol Tornal je prvi smislio ovaj termin kako bi opisao predmete načinjene u pećinama u južnoj Francuskoj. U francuski jezik je ušao tridesetih godina 19. veka da bi se opisalo vreme pre pisma, a u engleski jezik ga je uveo Danijel Vilson 1851.

Vremenski period od trenutka kada je preistorijski čovek počeo da izrađuje oruđe i oružje se deli prema materijalu od koga je pravljeno i načinu njegove obrade na: starije kameno doba (paleolit), srednje kameno doba (mezolit), mlađe kameno doba (neolit) i metalna doba (bakarno doba ili eneolit, bronzano doba i gvozdeno doba).

Definicija[uredi]

Za preistoriju se može reći da datira od nastanka svemira, iako se termin češće koristi za označavanje perioda kada je bilo života na Zemlji; dinosaurusi se mogu opisati kao preistorijske životinje, a pećinski ljudi kao preistorijski ljudi. Uobičajeno kontekst implicira o kom se geološkom ili vremenskom periodu govori, na primer „preistorijski miocenski majmuni“ implicira na vreme od pre 23-5,5 miliona godina ranije ili „srednjo-paleolitski homo sapijens“ implicira na vreme od pre 200.000-30.000 godina.

Kako po definiciji preistorije nema pisanih izvora o preistorijskim vremenima (ili barem nema nijednog poznatog koji još uvek postoji), informacije koje znamo o tom vremenskom periodu dobijamo od nauka kao što su paleontologija, biologija, palinologija, geologija, etnoastronomija, antropologija, arheologija i druge prirodne i društvene nauke. U društvima gde se pismo skoro pojavilo, usmeno prenošenje znanja, sa generaciju na generaciju, sadrži izveštaje o preistorijskim vremenima.

Ovaj termin je postao manje striktno definisan u 20. veku kako je granica između istorije (interpertacija pisanih i usmenih svedočanstava) i drugih disciplina postala manje oštra. Današnji istoričari se oslanjaju na dokaze iz mnogih oblasti i ne ograničavaju se na istorijski period i pisane, usmene ili druge simbolički zapisane izvore, a takođe termin istorija se više koristi nego termin preistorija (npr istorija Zemlje, istorija svemira). Ipak, ova podela je ostala važna mnogim naučnicima, posebno u društvenim naukama. Glavni istraživači o preistoriji čoveka su arheolozi i antropolozi koji koriste iskopine, geografska istraživanja i naučne analize da otkriju i interpretiraju prirodu i ponašanje ljudi pre pojave pisma ili onih koji nemaju pisma.

Datum koji označava kraj preistorije, dan kada su pisani izvori postali korisni akademski izvori, varira od regiona do regiona. U Egiptu je uglavnom prihvaćeno da se preistorija završava oko 3200. p. n. e. dok je kraj preistorije na Novoj Gvineji oko 1900.

Paleolit[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Paleolit
Mapa drevnih migracija ljudi (dobijena mDNK analizom)

Paleolit (grč. παλαιολιθικός - složenica od - παλαιός - star i λίθος - kamen) je period koji se proteže od pre 2.600.000 godina do 10.000. godine p. n. e. Obeležio ga je nastanak i razvoj hominida i prvobitnog oruđa i oružja.

U starije kameno doba ljudi su živeli u pećinama. Čovek je ovladao vatrom, bavio se skupljanjem plodova i lovom. Oružje i oruđe je pravljeno okresivanjem kamena. Tokom srednjeg paleolita ljudi su ovladali jezikom, stvarali su najraniju umetnost, muziku i počeli su sa pijetetom da sahranjuju umrle članove zajednice.

Počele su i velike migracije, čovek je pre oko 80 milenijuma naselio oblast od Istočne Afrike do Bliskog istoka, zatim prodire na istoku ka južnoj Aziji i Australiji sa Okeanijom pre oko 60 milenijuma, zatim se kreće severno ka Evropi i istočno ka centralnoj Aziji, osvaja oblasti Australije. Tokom mlađeg paleolita (pre oko 40 milenijuma) razvijaju se snažne paleolitske kulture, čovek prodire do severne Amerike i Okeanije. Tokom poslednjeg ledenog doba, danas regioni pogodni za život, bili su izuzetno negostoljubivi, krajem ovog perioda oko 12.000. godine p. n. e. naseljene su gotovo sve oblasti koje nisu bile pokrivene večitim snegom i ledom.

U pećinama Altamira u Španiji i Lasko u Francuskoj pronađeni su crteži bizona, jelena i mamuta koje potiču iz tog vremena. Na slikama preovladavaju smeđa, žuta i crvena boja.

Oblasti zapadne i srednje Evrope naseljene su u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno doba), teritorija Balkanskog poluostrva postaju deo ekumene tek u razdoblju poslednje glacijacije (alpska glacijacija Würm). Tokom ovog perioda klima je bila hladna, granica večnog leda spuštala se i do 1.500 m nadmorske visine, tlo su pokrivale stepe i retke šume borova, smreke i breze, a vetar je doline velikih reka vetrovi zasipao peskom i čime se stvarao les po ravnicama. Zbog toga su prvi ljudi za svoja staništa birali pećine na obroncima nižih brda koji zatvaraju manje rečne doline.[3]

Arheološka nalazišta iz ovog vremena su: Hadar u Etiopiji, Monte Čirčeo u Italiji, Tešik taš u Turkmenistanu, Šanidar u Iraku, Krapina u Hrvatskoj, Gradac i Risovača u Srbiji, Crvena Stijena u Crnoj Gori, Seidi i Elida u Grčkoj, Mas d Azil u Francuskoj.

Mezolit[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Mezolit

Mezolit (grč. Μεσολιθικός - od - Μεσο srednje i λίθος - kamen) ili srednje kameno doba trajalo je od kraja ledenog doba, pre 10.000 godina do pojave zemljoradnje, odnosno mlađeg kamenog doba (neolita). Datovanje varirara u odnosu na različita podneblja. U nekim oblastima (npr. na Bliskom istoku), zemljoradnja javlja se krajem pleistocena, tako da je mezolit veoma kratko trajao i teško ga je definisati. U oblastima sa ograničenim efektom promena u smeni ledenih i međuledenih doba - koristi se termin epipaleolit, a u drugim regijama gde se vidi jasna promena nastala smenom glacijala (koja se ogleda u ekološkim razlikama) vidi se jasna slika ovog doba.

Tokom mezolita, ljudi i dalje žive u pećinama, ali i grade prva trajna naselja, najčećše na obalama reka, jezera i mora i razvijaju tehnologiju. Oruđa se i dalje izrađuju okresivanjem kamena, javljaju se mirkoliti, kamene sekire i predmeti od drveta. Na nekim lokalitetima otkriveni su kanui i čamci. Opstanak se osim na sakupljanju plodova i lovu, zasniva i na ribolovu. U šumskim područjima pojavljjuju se znaci deforestacije, koja se razvija u neolitu tokom koga je čovek počeo sa krčenjem šuma, da bi stvorio više prostora za zemljoradnju.

Mezolitska nalazišta su Vlasac i Lepenski Vir na desnoj obali Dunava, u Đerdapu (Srbija), Kramond (engl. Cramond), Hovik haus (engl. Howick house) i Star kar (engl. Star Carr), (Ujedinjeno Kraljevstvo), pećina Franhti (grč. Σπήλαιον Φράγχθη) (Grčka), Svifterbant kultura (Swifterbant) (Holandija).

Neolit[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Neolit
Rasprostiranje neolitskih kultura u Evropi

Neolit (od složenice grč. νεολιθικός, νεο -nov i λίθος - kamen) ili mlađe kameno doba je treća epoha koju obeležava početak stočarstva i zemljoradnje, kao i pojava stalnih urbanih i protourbanih naselja, sedalački način života i proizvodnja predmeta od pečene gline. U neolitu se kamen obrađivao glačanjem i poliranjem. Ljudi su živeli u zemunicama i sojenicama (kuće na drvenim stubovima u vodi). Društvo se delilo na rodove, bratstva i plemena. Keramika se ukrašava, javlja se figuralna plastika i različiti predmeti kultnog karaktera.

Teorija plodnog polumeseca[uredi]

Teorija plodnog polumeseca bila je zasnovana na ideji da je prva proizvodnja (odnosno poljoprivreda) počela da se razvija u širokom luku od Levanta do Kurdistana u Iraku, i južno od Kaspijskog jezera, odakle su kulture prodirale u ostale delove sveta. Međutim, neolitske kulture su se razvijale nezavisno u različitim delovima sveta i tokom različitog vremena su počele sa uzgajanjem različitih biljaka („plodni polumesec“ - pšenica, ječam i mahunaste biljke oko 8000. godine p. n. e, u Aziji - pirinač i proso su domestifikovani oko 6000. p. n. e., u Srednjoj Americi - kukuruz, krompir oko 7000. p. n. e.)

Veruje se da je Jerihon, grad na zapadnoj obali reke Jordan u Palestini najstarije naselje na zemlji i da potiče iz ovog perioda. Čuveni spomenici koji su sačuvani iz ovog perioda su megalitski spomenici, od kojih je najpoznatiji Stounhendž (Stonehenge) u južnoj Engleskoj. Neki misle da je to svetilište, a neki da je to neka vrsta prve opservatorije.

Na Balkanu su najpoznatija nalazišta iz ovog perioda su Lepenski Vir koji se nalazi na Dunavu između Golupca i Donjeg Milanovca, Starčevo kod Pančeva i Vinča kod Beograda, a pronađeni su i neki od prvih rudnika u Evropi. Bakar se vadio kod Majdanpeka, a živa u Šupljoj steni na Avali.[4]

Metalno doba[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Metalno doba

U ovom periodu oružje i oruđe se pravilo od bakra, bronze (legura bakra i kalaja) i od gvožđa. Izdvajanje metala od rude naziva se metalurgija. Tada su se pojavili trgovci i zanatlije. Roba se razmenjivala za robu, a trgovalo se i na kopnu i na moru. Na kopnu se roba prevozila kolima koja su vukli magarci i konji, a napravljeni su prvi jedrenjaci. U gradovima su uglavnom živeli trgovci i zanatlije i oni su predstavljali najobrazovaniji deo društva. Izraz civilizacija nastao je od latinske reči civis — što znači građanin. Tada nastaju i prve države, a građani izdržavaju vlast tako što plaćaju porez.

Bakarno doba (još i eneolit ili halkolit), u starijoj literaturi nazivano i „kameno bakarno doba“ je period koji je obeležilo otkriće bakra, metala koji počinje da se koristi u izradi primitivnog oruđa i oružja. Vezuje se za 3. milenijum p. n. e.

U ovom periodu javlja se rudarstvo. Rudnici ovog perioda su veoma kvalitetni, u početku se koristi samorodni bakar (u Evropi u kulturama poznog neolita imamo pojavu samorodnog bakra i oksidnih ruda). Najbogatija ležišta bakra na teritoriji današnje Evrope nalazila su se na ostrvu Kipru, koje je u kulturnom pogledu bilo vezano za Bliski istok.

Takođe su ležišta rude bila i na Karpatima, u Češkom Ravnogorju, na Kavkazu, Uralu (gde rano počinje mešanje bakra i arsena, čime se dobija arsenska bronza), na Balkanu su Rudna glava (kod Majdanpeka) i Ai Bunar (Južna Bugarska). Takođe treba pomenuti i područja srazmerno bogata zlatom, koje je predstavljalo važnu sirovinu, a to su oblast Urala, centralna Evropa i Transilvanija. Navedene oblasti su predstavljale i značajne metalurške centre kako tokom eneolita, tako i kasnije, tokom bronzanog doba.

Oružje, oruđe i nakit sa karakterističnom ornamentikom ovog doba

Bronzano doba (2200. do 750 / 700. godine p. n. e.), obeležava kako upotreba bronze, tako i seoba stočara u vreme ranog bronzanog doba (2200—1600. god. p. n. e.) na područje Sredozemlja. To je bio sledeći talas indoevropskih doseljenika (nakon prvog talasa poljoprivrednika u mlađem kamenom dobu).

Jedan od najvećih rudarskih centara ovog perioda bio je Miterberg u zapadnoj Austriji, gde su otkrivene velike količine bakarne rude. Postojale su jame gde se topila i prerađivala ruda. Nađeni su ostaci jamskog rudarenja, drvene konstrukcije, vedrice. Proizvodnja je bila najintenzivnija u drugoj polovini 2. milenijuma. Kasno bronzano doba ili vreme tzv. kulture polja sa urnama (kultura polja sa šarama) traje od 300. do 750/700. god. p. n. e.[5]

Gvozdeno doba je najmlađi period preistorije, koji smenjuje bronzano doba i traje do početka nove ere. Ovo je doba kada je čovek ovladao proizvodnjom i upotrebom gvožđa, koje ulazi u široku primenu, metalurgijom i kada se javlja prvi novac.

Za početak gvozdenog doba se smatra 1000. p. n. e. (Bliski istok i Grčka). U srednjoj i južnoj Evropi govozdeno doba počinje u 9. veku p. n. e. (u Grčkoj se završava protogeometrijski period). Pretpostavka je da se razvija samostalno. Obrada gvožđa hladnim kovanjem počinje negde na Bliskom istoku oko 6000. p. n. e. U zapadnoj Evropi Kelti su bili prvi koji su upotrebljavali gvožđe. U francuskoj školi ovaj period se naziva „protoistorija“.

Početkom ovog doba nakit i oružje postaju masivniji, keramika gubi dekorativnost. Eksploatacija rudnih bogatstava podstiče razvoj zanatstva i trgovine. Dolazi do pojačanih populacionih kretanja, što izaziva i nemire, sukobe.

Naselja se podižu na utvrđenim uzvišenjima, gradinama.

Nekropole se sastoje od grupa tumula. Češći oblik sarhanjivanja je inhumacija. Krajem perioda javljaju se veliki tumuli sa složenim pogrebnim ritualom ograničenim brojem sahrana i velikim brojem priloga od srebra, zlata, oružja, metalnih posuda i keramike. Ovo dokazuje početak stvaranja plemenske aristokratije.[6]

Gvozdeno doba možemo podeliti na:


Preistorija u Africi[uredi]

Afrika se smatra kolevkom čovečanstva, jer je do sada na prostoru ovog kontinenta pronađeno najviše ostataka preistorijskih ljudi. Zato preistoriju Afrike smatramo najdužom i najkompleksnijom. U mediteranskom delu Afrike razvoj možemo pratiti od kamenog doba do nastanka i razvoja Egipatske civilizacije. Iz perioda starijeg i sredeg Paleolita otkrivena su u oblasti Magreb nalazi Olduvajske i Ašelske kulture, koje je, pretpostavlja se, koristio čovek iz porodice homo - Homo heidelbergensis. Ove dve kulture karakteristične su za subsaharsku Afriku (lokaliteti Olduvaj u Tanzaniji i Omo u Etiopiji).

Snažna kultura Aterijen se razvija u oblasti Sahare, slična musterijenskoj kulturi, a datuje se u period 48.000. p. n. e. do 30.000 godina p. n. e. Ovom periodu pripadaju i kulture Iberomaurisijen i Kapsien.

Tokom eneolita u ovoj oblasti razvijaju se predinastičke kulture Starog Egipta, dok se tokom neolita razvija Egipatska civilizacija (kralj Narmer iz oko 3150. p. n. e.).

Paleolit u severnoj Africi

Preistorija u Evropi[uredi]

U Evropi su otkrivena značajna nalazišta iz preistorijskog perioda velikih paleolitskih kultura.

Orinjačka kultura, naziv je dobila po Orinjaku, u predelu gornje Garone. Datira iz 3000. p. n. e. Široko je rasprostranjena u Zapadnoj Evropi. Odgovara kromanjonskim ljudima. Značajni lokaliteti su: Altamira (Španija), Orinjak, Fon de Gom, Losel, Pećina Lasko (svi u severnoj Francuskoj), Kostjenki (Rusija).

Šatelperon kultura, prelaz između musterijera i mlađeg paleolita (3.500 godina). Za ovu kulturu su karakteristični jednostavni izduženi strugači, blago zaobljeni noževi sa retušom na jednoj ivici.

Ostaci mamuta - stepskog slona (Mammuthus trogontherii ) u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu, u Beogradu (pronađeni 1996. godine u Kikindi)

Gravetijen, (naziv je dobila po La Gravetu u Dordonji). Datira iz 25.000. godine p. n. e. Karakteristična su mala sečiva i šiljci, paleolitske venere od kamena, slonovače, gline... Čuveni lokalitet je Vilendorf u Austriji gde je pronađena Vilendorfska Venera.

Solitrejska kultura, datira oko 18.000. godine p. n. e. Karakteristični su šiljci u obliku lovorovog lista, okresani plitkim tetušom sa obe strane. Inovacija je odbacivač sa kukom na jednom kraju. Slična ovoj je Seletijenska kultura.

Magdalenijen (15.000-9.000. godina p. n. e), u ovom periodu isčezavaju mamuti, nosorozi i irvasi, kremena oruđa su manje tipična i ređe se koriste, dok se najviše koriste kosti i rog. Matično područje kulture je jugozapadna Francuska i severna Španija.

Tokom mezolita u severnoj Evropi društvene zajednice dobro žive zahvaljujući mogućnosti da stvore dobre zalihe hrane. Materijalni dokazi otkrivaju nam dve kulture: maglemosijen i azilijen. Verovatno su ovakvi uslovi za život u ovoj oblasti, odložili dolazak neolita do oko 4000. p. n. e. Tokom narednog perioda takođe se razvija veliki broj kultura na području Evrope. Izuzetan značaj ima kultura Lepenskog vira u Đerdapskoj klisuri.

Tokom doba metala u gotovo celoj Evropi imamo veliki broj nalazišta, od kojih se izdvajaju Unjetička, Otomani, Vitenberška, Verbičoara kulture bronzanog doba i Halštatska i Latenska kultura gvozdenog doba.

U Evropi početkom istorijskog perioda smatra se pojava minojske civilizacije i pisma koje se razvilo u alfabet (Linear A) oko 1900. p. n. e.

Preistorija u Aziji[uredi]

Kao i u drugim delovima sveta, i u Aziji su tragovi ljudskog života poznati još iz paleolita. Kulturni slojevi i skeletni ostaci iz neandertalskog (Musterijen-srednji paleolit) perioda pronađeni su u različitim područjima Bliskog istoka, u pećinama Šanidar u Iraku, na kamilskoj gori u Palestini itd. Ove pećine korišćene su samo tokom određenog godišnjeg doba, ali su se preistorijski ljudi često u njih vraćali. Sredstva za život su osiguravali lovom, riblovom ili sakupljanjem biljaka i voća. Lokaliteti na otvorenom prostoru nisu pronađeni, ali se može pretpostaviti da su i na tlu Bliskog istoka postojali slični, kao oni otkriveni u Evropi.

Najpoznatija i najznačajnija mezolitska kultura ovog podneblja je Natufijen, a definisana je na osnovu nalaza sa lokaliteta Jerihon.

Neolitski nalazi su pouzdaniji jer je i broj pronađenih lokaliteta veći. Najčešće su udaljeni i smešteni na različitom (najčešće brdovitom) terenu, ali nikad u aluvijalnim dolinama. Detaljno je istražena pećina Kamarband u planinskoj regiji jugoistočno od Kaspijskog mora, kao i naselje koje pripada keramičkom neolitu Kal'e Rostam u dolini iznad koje je planinski lanac Zagros. Dobro istraženo prekeramičko naselje je Beida u Jordanu. Otriveni su ostaci građevina sa zidovima od tankih kamenih ploča sa ukrasima u vidu crvenih traka. Dokazi o stalnom naseljavanju otkriveni su u Turskoj (naselje Kalal Jarmo).[7]

U ovoj oblasti ne bi imalo smisla govoriti o metalnom dobu kao o preistoriji, budući da se tada javljaju prve civilizacije.

Preistorija u Americi[uredi]

Najčešće prihvaćena teorija je da su ljudi naselili američki kontinent došavši preko Sibira i Beringovog moreuza, pre oko 50.000 godina. Po drugoj teoriji smatra se da su prvi stanovnici došli na ovaj kontinent pre oko 14.000 godina. U svakom slučaju, izolacija je doprinela tome da u Americi u odnosu na druge kontinente, periodizacija bude kasnija u odnosu na druga podneblja. Šablon:Preistorija Amerike Smatra se da se dolazak prvih stanovnika Amerike podudara sa početkom holocena i da je podeljen u dve faze: fazu lovačko-sakupljačkih zajednica (dokumentovano nalazima sa lokaliteta Toper (SAD), Pedra Furada (Brazil), Tlapakoja (Meksiko), Monte Verde II (Čile), koja se datira oko 30.000 godinu p. n. e. I drugu fazu koja se javlja se oko 13.000. godine p. n. e. a čiji je tipičan predstavnik Klovis kultura (Novi Meksiko).

Krajem poslednjeg ledenog doba, počinje da se razvija poljoprivreda. Javljaju se mnoge kulture, najviše u oblasti Meksika i u severnim i centralnim Andima. Karakteristična je kultura Karal u Peruu, koja se datuje u 2600. godinu p. n. e.

PeruCaral01.jpg El Altar del Fuego Sagrado - Caral.jpg
Arheološki lokalitet Karal, (Peru)

Na američkom kontinentu preistorija se završava pojavom prvog pisanog dokumenta koji se vezuje za period Olmek III i čuvenu stelu C koja je otkrivena u selu Tres Zapotes kod Verakruza, (Meksiko) koja se datira u 32. godinu p. n. e.

Preistorijsko oruđe i oružje[uredi]

Tokom preistorije javlja se veliki broj oruđa i oružja, od kojih su najznačajniji cepači, strugači, dleta i šiljci. Osim ovog oruđa javlja se još i ručni klinovi, postruške, probojci, sečiva, sekire, spatule, strelice, komandne palice, harpuni i dr.


Olduvajski cepač

Cepač je jedno od najprimitivnijih oruđa. Sečica je dobijena jednostranim ili dvostranim (engl. chopping tool) okresivanjem jednog kraja oblutka, verovatno je služio za drobljenje i cepanje tvrdih materijala (kost i drvo). Čoperi se javljaju još pre 2.500.000 – 1.400.000 godina. u ranim preašelskim ili olduvajskim industrijama u istočnoj Africi na lokokalitetima Omo i Kadar u Etiopiji, Olduvaj u Tanzaniji, Kobi Fora u Keniji. U starijem i srednjem paleolitu česti su i u severnoj Evropi, kao i u centralnoj i jugoistočnoj Aziji.

Strugač je odbitak ili sečivo koje je najčešće retuširano transferzalno dubokim i izdignutim retušem. Ugao retuša u odnosu na površinu sa koje je izvršeno retuširanje je veći od 60 stepeni. Na osnovu morfoloških karakteristika dele se na: strugače na sečivima, strugače na odbicima, pljosnate, debele (čunaste). Na osnovu oblika radne ivice: lučne, šiljate, njuškaste, ramenaste, noktaste i kružne.

Dleto je uska alatka sa kratkim sečivom, koja je služila za tesanje ili klinovanje. Prvobitno je bila od kamena a potom od bakra, bronze i gvožđa. Paleolitska kremena dleta formirana su pomoću jednog ili više udara, uzdužno odstranjuje deo ivice odbitka ili sečiva. Tako nastaje i tzv. odbitak dleta. Dleta su karakteristična za gornji paleolit i mlađe periode. Dele se na:

  • obična dleta formirana na običnoj neretuširanoj ivici
  • dleta na prelomu sčiva ili odbitka
  • dleta na retuširanoj ivici
  • diedarska dleta

Zavisno od toga koliko ih je formirano na 1 odbitku dele se na: jednostrana, dvostrana i visestrana. Po broju negativa koji polaze od iste platforme dele se na: jednostruka, dvostruka i višestruka. Prema orijentaciji negativa na odbitku dele se na: lateralna itransferzalna.

Po kulturama u kojima su tipična mogu biti tipa Noaje, Vašon, Res, Basale, Zakan i Oriljasijen.

Paleolitski strugači i šiljci

Šiljak je karakteristično oruđe za stariji paleolit. Tajasijenski, mali, asimetričan šiljak formiran na debelom odbitku. Retuš je uzdignut, grubo nazupčeni, tipičan za tajasijenske (premusterijenske) industrije južne Francuske.

Karakteristični šiljci srednjeg paleolita su Musterijenski (formiran na običnom ili Levaloazijenskom odbitku ili sečivu, trouglaste forme, retuš uglavnom dubok, uzdignut ali nekada i stepenasti retuš – totalno ili samo na vrhu, na jednoj ili obe ivice) i listoliki šiljci (dvojni šiljci, unifacijalno ili bifacijalno retuširani, listoliki, tanki i fine izrade).

Tokom gornjeg paleolita javlja se veliki broj različitih šiljaka kao što su: šatelperonijenski je šiljak sa lučnim, strmo retuširanim hrptom formiranim na sečivu, solitrejski je facijalno i bifacijalno okresani šiljak listolike forme, kao i ostali koji karakterišu soliterijsku kulturu. Mladečki šiljak je od kosti, roga jelena, slonovače. Izduženog romboidnog oblika je, većih dimenzija, pljosnat, može biti ovalnog ili kvadratnog preseka.

Šiljak tipa Font Iv je oruđe formirano na uskom sečivu, retuširano lateralnim ili bilateralnim polustrmim retušem, a šiljak tipa Krems koji je formiran na lameli, ređe retuširan lateralno, češće bilateralno, polustrmim i marginalnim retušem.

Gravetijenski šiljak je sa pravilnim ili blago lučnim strmo retuširanim hrptom, formirano na dugom i uskom sečivu ili lameli.

Oruđe od kremena iz Abevila (Francuska), prikaz kako se držalo u ruci i izgled kulturnog sloja

Arenijenski je jednostrano retuširan u celini ili delimično, formiran na debelom sečivu ili laminarnom odbitku, ponekad je i listolike forme.

Tardigravetijenski šiljak je na donjem kraju sužen pomoću lateralno izvedenog jamičastog udubljenja, retuširano najčešće dubokim i direktnim polustrmim ili strmim retušem. Tako formiran trn služio je za usađivanje.

U finalnom paleolitu i mezolitu karakteristični su: sviderijenski – izduženi šiljak sa trnom, zatim tipa Lingbi (kratak, širok šiljak, sa bilatelarnim uglavno strmo retuširanim trnom za usađivanje). Vrh može biti retuširan i tipa Ruanda (dvostruki šiljak sa vrhom u osi oruđa, listolike ili romboidne forme, retuširan na oba kraja inverznim, plitkim (površinskim ili polustranim retušem).

Tardenuazijenski šiljak je trouglasto, unilateralno ili bilateralno (polustrmo ili strmo) retuširan šiljak, mikrolitskih dimenzija, sa retuširanom ravnom ili konkavnom bazom.

Sovterijenski šiljak je bilateralno, strmo retuširan jednostrki ili dvostruki šiljak sa lučnim hrptom mikrolitskih dimenzija.

Azilijenski šiljak je šiljak sa naglašenim lučnim, strmo retuširanim hrptom, uglavnom mikrolitskih dimenzija.

Arensburgijenski šiljak je oruđe sa trnom koji je formiran pomoću 2 simetrično postavljena, strmo retuširana, jamičasta udubljenja.

Tehnike okresivanja:

Hronološki redosled:

Levaloazijenska tehnika
  • Stariji paleolit – tehnika direktnog odbijanja, tehnika direktnog odbijanja mekim ili tvrdim perkuterom od srednjeg ašela, tehnika direktnog odbijanja pomoću nakovanja, levaloazijenska tehnika od srednjeg ašela
  • Srednji paleolit – tehnika direktnog odbijanja, levaloazijenska tehnika
  • Mlađi paleolit – tehnika indirektnog odbijanja, mikrodleto tehnika, levaloazijenska tehnika (bohunilijen)
  • Mezolit – tehnika odbijanja pritiskom, tehnika prelamanja, mikrodleto tehnika

Odbijanje je postupak dobijanja upotrebljivih odbitaka od komada sirovine, oblutaka ili već pripremljenog jezgra. Tehnike odbijanja se mogu podeliti u dve osnovne grupe:

  • tehnika odbijanja udarom, direktno, tvrdim ili mekim perkuterom, indirektno ili pomoću nakovanja
  • tehnika odbijanja pritiskom

Okresivanje je skup metoda i tehnika primenjivanih u procesu proizvodnje kremenih artefakata. Podrazumeva aktivnosti koje su vezane za:

  • eksploataciju resursa mineralnih sirovina namenjenih za okresivanje,
  • pripremu jezgra za okresivanje kao i odbijanje upotrebljivih sečiva i odbitaka odgovarajućim tehnikama,
  • naknadnu modifikaciju sečiva i odbitaka u oruđ odgovarajuće forme i namene.

Sva 3 tehnološka postupka u izradi artefakata, kao i vrste artefakata u okviru određenog skupa mogu biti predmet raznovrsnih analiza (sirovina, tehnoloških obeležja artefakata, tipologije retuširanih oruđa).

Flora i fauna[uredi]

Istorija Zemlje podeljena je na četiri geološka doba: prekambrijum, paleozoik (staro doba), mezozoik (srednje doba) i kenozoik (novo doba). Paleozoik, mezozoik i kenozoik pripadaju fanerozoku, dobu u kome se razvija živi svet.

U kambrijumu, pre oko 540.000.000 godina, na kopnu nije bilo nikakvog života, a u moru su živeli: mekušci, meduze, sunđeri. Tokom narednih 160.000.000 godina pojavljuju se korali i ribe bez čeljusti (agnati ili „okrugloustaši“), koje se smatraju prvim kičmenjacima. U ovom periodu počinju da se razvijaju i biljke, a zatim insekti. Početkom karbona, pre 360.000.000 godina vodozemci izlaze na kopno, postaju sve brojniji, a iz njih se razvijaju gmizavci (Naosaurus).

U doba mezozoika, na kraju perma, dolazi do velike promene u izgledu Zemlje, izumiru krupni dinokefalni biljožderi i mesožderi. U životinjskom svetu javljaju se krupni arhosaurski reptili koji su se pojavili nekoliko miliona godina posle permskog izumiranja: dinosaurusi, pterosaurusi, morski reptili kao ihtiosaurusi, pleziosaurusi i mozasaurusi. Dimetredon pripada vrsti prvih gmizavaca iz doba Perma. Bio je dugačak i do 3 metra i hranio se isključivo mesom.

Tokom Jure su se pojavile prve ptice i placentalni sisari. Pterosauri (Pterodaktili) su prvi leteći gmizavci, kojima su prednji udovi zakržljali, a razvitkom opne su uspeli da polete. Tokom Jure se javljaju i prve ptice sa perjem.

Najkrvoločniji dinosaurus iz doba Jure bio je alosaurus, bio je dugačak od 7 do 12 metara i lako se kretao, glavno oružje bila mu je snažna čeljust sa oštrim zubima, tako da plen najčešće nije uspevao da umakne.

Brahiosaurus je bio vrsta dinosaurusa koji su takođe živeli krajem Jure. Bio je jedna od najvećih životinja koje su ikada hodale Zemljom. Otkrićem ogromnih titanosaurusa, poput Argentionosaurusa, dokazano je su postojale i veće životinje od brahiosaurusa.

Brontosaurus je najpoznatiji biljojed iz ovog perioda, bio je masivan i trom gmizavac i kretao se na četiri noge.

Diplodokus je važio za najdužeg dinosaurusa i jedanog od najprepoznatljivijih, zbog dugačakog vrata i repa, njegova veličina je plašila velike predatore, kao što su alosaurusi i ceratosaurusi.

Stegosaurus je živeo krajem Jure, telo mu je bilo dugačko oko 9 metara i bilo je prekriveno krljuštima, a bio je visok oko 4 metra. Zbog svog prepoznatljivog repa i bodlji, stegosaur je jedan od najprepoznatljivijih dinosaurusa.

Tiranosaurusi (ime znači „gušter-tiranin“) su se pojavili u doba Krede i „vladali“ su Zemljom sve do nestanka dinosaurusa. Bili su dugački oko 15 metara, a u uspravnom stavu su dostizali i preko 6 metara. Bili su izuzetno krvoločni mesožderi.

Triceratops je rod dinosaurusa iz grupe ceratopsida iz perioda gornje Krede, imao je najveću glavu u odnosu sa drugim dinosaurusima, na kojoj je imao tri roga, za koja se pretpostavlja da su imali zaštitnu ulogu.

Krajem mezozoika temperature u morima rastu i velike životinje nestajaju dok manje životinje svih vrsta (gušteri, zmije i preci primata) napreduju.

Tokom kenozoika, menja se klima, nastaju kontinenti, razvijaju se razne vrste sisara i javlja se čovek.


Flora i fauna tokom Kvartara[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kvartar

Kvartar je najmlađa geološka perioda kenozoika, u okviru koje se izdvajaju dve geološke epohe: pleistocen, od 1.870.000 godina do 10.000 i holocen od pre 10.000 godina do danas.

U ovom periodu razvila se borealna flora - močvarna vegetacija tundre. Javljaju se žbunaste cvetnice na čelu sa „borealnom ružom“ (lat. Dryas octopetala), polarnom vrbom (lat. Salix polaris) i brezom (lat. Betula nana).

Južno od tundri su mahovinaste i travnate stepe, a još južnije - pojas šuma. Topli tercijarni relikti posle ledenog doba očuvali su se na jugu Kavkaza.

Tokom ovog perioda javljaju se:

Predstavnici hladne klime:

Pećinski sisari:

Еволуција хоминида[uredi]

Остаци лобање лат. Homo heidelbergensis, koja pripada starijem paleolitu

Najstariji nađeni ostaci primata potiču iz perioda od pre 65.000.000 godina, a nađeni su u Purgatori Hilu (SAD). Po nalazištu su i nazvani Purgatorius (lat. Purgatorius).

Oko pre 35-25.000.000 godina odvaja se linija hominida. Hominidi do pre 8.000.000 odnosno 7.000.000 godina zauzimaju savane, tokom ovog vremena, Ramapitekusi (lat. Ramapithecus) se uspravljaju.

Homo habilis[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Homo habilis

Pre oko 2.000.000 godina pojavio se pripadnik roda Homo (Homo). Bio je nešto viši, imao je veći mozak ali je još uvek hodao pogrbljen a telo mu je bilo obraslo dlakom. Sporazumevao se kricima i pokretima ruku a ono što ga je činilo čovekom bila je veština pravljenja oruđa. Zato su ga naučnici nazvali vešt čovek ili Homo habilis (lat. Homo habilis), koji je oštrim kamenom mogao da razbije orahovu ljusku ili kornjačin oklop, da otvori školjku ili da ubije glodara, ali ne i da lovi veće životinje. Hranio se uglavnom biljkama, jestivim plodovima, puževima i skakavcima. Nije imao stanište, već je koristio prirodne zaklone. U pećine nije ulazio jer su ih naseljavali jači od njega — pećinski lav, sabljozube mačke i drugi mesožderi. Vešti čovek je koristio vatru za grejanje i odbranu od životinja ali samo ako bi je našao u prirodi. Kretao se u grupama čija je veličina zavisila od raspoložive hrane.

Homo erektus[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Homo erektus

Pre oko 1.600.000 godina nastao je uspravljen čovek ili Homo Erektus (lat. Homo erectus). Bio je rastom visok skoro kao savremen čovek, imao je 2/3 kranijalnog kapaciteta savremenog čoveka. Pravio je bolji alat od veštog čoveka, jer se služio oblikovanim kamenom. Karakteristike:

  • starost - (?)1.500.000 godina - 200.000 godina
  • visina tela - 160-165 cm
  • moždana zapremina - 700-1000 cm³
  • odlike lobanje: neznatno presvođavanje moždanog dela lobanje, nadočni lukovi masivni i naglašeni, postorbitalno stezanje slepoočnog ugla, koštani zidovi veoma debeli, u okcipitalnoj projekciji širina lobanje leži nisko
  • odlike lica: velika širina nosnog otvora, mandibula velika i masivna, kao i zubi, obradak ravan, očnjaci nešto više odvojeni
  • postkranijalni skelet:karakteristike hominida
  • kultura: kultura kamenih jezgra, počinje upotreba vatre

Homo sapiens[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Homo sapiens

Pre oko 300.000 godina pojavljuje se razuman čovek - Homo sapiens (lat. Homo sapiens). Njegovom osnovnom karakteristikom smatra se govor.

Neandertalac je naziv za posebnu vrstu preistorijskog čoveka. Ime je dobio po dolini reke Neander u Nemačkoj, gde su pronađeni ostaci. Datuju se u 120.000 do 35.000 godina.

Osnovne karakteristike:

  • starost - 100.000-40/35.000 godina
  • visina tela - 160-165 cm
  • moždana zapremina - 1200-1600 cm³
  • odlike lobanje:ravan krov lobanje, zatiljak manje ili više povijen, nadočni lukovi prisutni celom širinom čela, čelo relativno malo povijeno, postorbitalno stegnuta slepoočna kost
  • odlike lica:lat. Fossa canina nedostaje, vilice vrlo masivne, veliki ugao zuba (zubni niz) povučen obradak (suprotno od forme savremenog čoveka)
  • postkranijalni skelet:karakteristike hominida
  • kultura: kultura jezgra i odbitka, okresivanje alatki, upotreba vatre, sahranjivanje pokojnika

Homo sapiens sapiens[uredi]

Lobanja kromanjonca
  • starost - 35.000. godina
  • visina tela - 150-200 cm
  • moždana zapremina - 1200-2000 cm³
  • odlike lobanje: hvatište mišića na lobanji slabo izražena, čelo u lateralnoj projekciji blizu vertikale, nadočni luci nisu razvijeni celm dužinom, zatiljak leži oko sredine zadnjeg lobanjskog luka, veliki lobanjski otvor pomaknut napred, što je rezultat uspravnog hoda
  • odlike lica: redukcija viličnog aparata, neznatna veličina zuba, treći molar je obično manji ili čak redukovan, konkavan profil gornje vilice, lat. Fossa canina prisutna samo kod H. sapiensa, na donjoj vilici prisutan isturen obradak
  • postkranijalni skelet:relativno tanke i lake kosti
  • kultura: kultura oruđa sa dominantnim oštricama, rađa se umentost

Umetnost i religije preistorije[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Umetnost preistorije i Religija preistorije
Umetnost paleolita, Vilendorfska Venera

Umetnost preistorije proučava arheologija, budući da se ova nauka, oslanjajući se na materijalne ostatke ljudske kulture, bavi otkrivanjem drevnog života. Najčešći predmeti iz ovog perioda koji su otkriveni, imali su određenu funkciju i bili su ritualni i magijski predmeti. Najstarijim umetničkim delom smatra se komad nakita — male bušene školjke koje su stare oko 75.000 godina, otkrivene u Južnoj Africi[8]. Dalja otkrića takvih školjki u marokanskoj pećini pomera granice za nekih 7.000 godina i datuju se na 82.000 godina[9]. Umetnost preistorije možemo podeliti na umetnost paleolita, umetnost mezolita i umetnost neolita.

Religije preistorije su religijska shvatanja, kultovi i rituali nosioca preistorijskih kultura (Homo habilisa, Homo erektusa, Homo sapiensa). O religiji ovog perioda saznajemo preko kamenih artefakata, slika na pećinama, plastike i materijala koje nalazimo u nekropolama. Tokom paleolita možemo naznačiti samo elementarne forme religije. U kulturi Homo Habilisa centralnu sakralnu ulogu ima oblutak, pažnja se poklanja kamenu, koji je sa izuzetnom pažnjom biran i preoblikovan, pa se pretpostavlja da mu je pridavana izuzetna moć.

Pre oko 1.600.000 godina, rukotvorine od kamena su sve raznovrsnije, pojavljuju se u Africi, jugoistočnoj Aziji, a pre oko 1.500.000 godina i u Evropi. Homo erektus takođe sakralizuje kamen na šta upućuju nalazi najsavršenije oblikovanih i najvećih ručnih klinova na kojima nema tragova upotrebe.

Sa veštinom obrade kamena povezano je i ovladavanja vatrom. Najstarija vatrišta u Evropi arheološki su dokumentovana nagorelim oblucima. Vatra je promenila život: izmenila ishranu, pobedila hladnoću, mrak, predstavljala zaštitu od divljih životinja, produžila dan i omogućila okupljanje, doprinela razvoju verbalne komunikacije, čuvanju tradicija, razvijanju mašte i stvaranju atmosfere pogodne za stvaranje legendi i mitova.

Neandertalac menja tradicionalnu kulturu i uspostavlja kult mrtvih i verovanja o zagrobnom životu. Neandertalac je svoje mrtve sahranjivao sa pijetetom. U Regurduu (Francuska) pokojnik je položen na veliku gomilu kamena, pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda. Jednostavnija ali slična konstrukcija otkrivena je u pećini Monte Čirčeo (Italija). U Krapini (Hrvatska) pronađene su plomljene kosti pokojnika, tragovi kanibalizma upućuju na ritualno konzumiranje mesa umrlih srodnika. Tokom preistorije razvija se i kult lobanje. Poštovanje mrtvih je izraženo kod homo sapiens sapiensa, otkriveni su grobovi iz mlađeg paleolita, u kojima su pokojnici sahranjeni sa bogatim prilozima, najčešće nakitom.[10]

Neandertalac se vezuje i za najstarije sakralne konstrukcije (Hijenina pećina kod Arsir Kira u Francuskoj), imamo primer da je ljudsku lobanju polagao u venac od kamena (u pećini na Monte Čirčeo u Italiji). Homo sapiens sapiens je na zidovima pećina predstavljao najčešće bremenite životinje (Altamira i Lasko), a kamen je preoblikovao u skulpture, najčešće u žensku figuru sa naglašenim odlikama materinstva (Vilendorfska Venera).

U mustijerskoj kulturi uočava se osamostaljivanje likovnih zamisli. U srednjem paleolitu (između 120.000 i 35.000. godine p. n. e.) razvija se simboličko i sakralno značenja kamena, ali i kosti, rožine i slonovače. Razvija se osećanje za boje. U prebivalištima neandertalaca otkriveno je grumenje oksida gvožđa (oker) i oksid mangana, a ređe kalcinisani hematit, pirit i galenit.

Širom Evrope tokom mlađeg paleolita čovek je pravio antropomorfne i zoomorfne figurine, od raznih vrsta kamena i kosti, pretpostavlja se u magijske svrhe.

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija

Preistorija se završava pojavom prvih civilizacija, odnosno pojavom pisma. Dok se preistorijom bavi arheologija, istorija objašnjava i opisuje razvoj ljudskog društva u prošlosti, na osnovu proučavanja istorijskih izvora (pouzdanih dokaza).

Početkom istorije smatra se pojava prve pismenosti, kada se javlja i težnja da se zabeleže događaji iz prošlosti. Najstarije podatke zabeležili su stari narodi: Sumerci, Vavilonci, Egipćani i dr. na kamenim, glinenim, bakarnim pločama ili papirusu. Sistematsko beleženje hronološkim redom započeli su stari Grci i Rimljani, kao sastavni deo kalendara. Kada je građa postala opširnija, počela je da se izdvaja u hronike.[11]

Najčešća periodizacija istorije je:

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Milan Budimir, Ljiljana Crepajac (1991). Στοιχεια Ελληνικα, Osnovi grčke glotologije, str. 433. Naučna knjiga, Beograd.
  2. ^ Jovan Čolić (1991). Rečnik latinsko - srpsko-hrvatski. Dereta, Beograd.
  3. ^ Dragoslav Srejović, „Kulture starijeg i srednjeg kamenog doba na tlu Srbije“, Istorija srpskog naroda I, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994.
  4. ^ Grupa autora, Neolit centralnog Balkana, Narodni muzej, Beograd, 1968.
  5. ^ Gibuntas M. Bronze age CUltures in Central and Eastern Europe, The Hague, 1965.
  6. ^ Benac A, O etničkim zajednicama starijeg gvozdenog doba, RJZ 5, 1987. str. 737-802
  7. ^ Hans J. Nissen, The Early History of the Ancient Near East 9.000 - 2.000 BC, The University of Chicago Press Chicago and London 1988.
  8. ^ World's Oldest Jewellery Found in Cave, Pristupljeno 23. 4. 2013.
  9. ^ Nešnel Džiografik, 7. jun 2007., Pristupljeno 23. 4. 2013.
  10. ^ Cermanović Kuzmanović A, Srejović D. Leksikon religija i mitova drevne Evrope, Savremena administracija, Beograd, 1992
  11. ^ Prosvetina enciklopedija, 1. tom, Prosveta, Beograd, 1986. str. 924

Literatura[uredi]

  • Sherrat A. The Cabmridge Encyclopedia of Archeology, Cambridge University Press, 1980, pp. 52-96 (Men the Hunter)
  • Srejović D. Preistorija, Mala istorija umetnosti, Beograd, 1967.
  • Pauel T. G. E. Umetnost preistorije, Beograd, 1970.
  • Piggot S. Ancient Europe, Edinburgh, 1967.
  • Leroa-Guran A. Religije prethistorije, Plato, 1991.
  • Preistorija jugoslovenskih zemalja, 1-5, Sarajevo, 1979-1986
  • Nikola Tasic, "Eneolithic cultures of Central and West Balkans", Belgrade, 1995
  • Coles J.,Harding A.,The Bronze Age in Europe, London, 1979.
  • Gimbutas M., Bronze Age Cultures in Cental and Eastern Europe, The Haguae, 1965.
  • Branko Gavela, Preistorijska arheologija, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
  • Marija Đurić Srejić, Uvod u fizičku antropologiju drevnih populacija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.
  • Human Evolution Microsoft® Encarta® Online Encyclopedia 2007
  • Hominid Species


Sjajni članak Članak Preistorija je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.