Prva suecka ofanziva
 |
| Prva suecka ofanziva | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Prvog svetskog rata | |||||||
 Turski kamilji korpus u Biršebi | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Ujedinjeno Kraljevstvo |
 Osmansko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Džon Maksvel | Đemal-paša | ||||||
| Jačina | |||||||
| 30.000[traži se izvor] | 20.000[traži se izvor] | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| nepoznato | 1.500 mrtvih | ||||||
Prva suecka ofanziva je bio napad Osmanskog carstva protiv britanskih snaga u Egiptu za vreme Prvog svetskog rata. Cilj je bio zauzimanje Sueckog kanala. Ofanziva je započela 28. januara 1915, a završila je otomanskim povlačenjem 3. februara 1915.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Nakon ulaska Egipta u rat u obzir su došle dve vrste pretnje. Protivbritanska osećanja Arapa u Egiptu su predstavljala jednu mogućnost. Druga je mogućnost bio napad otomanske armije na Suecki kanal. Turci su proglasili džihad protiv Velike Britanije sa namerom da se izazove bes Arapa i njihova pobuna protiv Britanije. Britanci su na to smenili antibritanskog šefa države Abasa Drugog Helmija i zamenili ga sa sultanom Husein Kamelom. Stvarna opasnost je pretila od 4. turske armije od 20.000 vojnika pod komandom turskog ministra rata Đemal-paše. Đemal-paša je bio jedan od trojice paša, koji su kontrolisali otomansku vlast. Napad na Suecki kanal predložio je Enver-paša, koji je bio glavni paša. Da bi se zaštitili strateški interesi Britanci su do januara 1915. skupili 70.000 vojnika u Egiptu. General Džon Maksvel je bio glavnokomandujući. Imao je najviše indijskih vojnika. Turci su imali samo tri raspoloživa pravca do Sueckog kanala kroz Sinaj, koji je bio bez drumova i bez vode.
- obalni pravac, na kome je bilo vode, ali bio je na udaru britanskih ratnih brodova
- centralni pravac od Biršebe do Ismailije
- južni prvac između El Kosaima i Sueckog kanala
Turci su odabrali centralni prvac.
Bitka[uredi | uredi izvor]
Sredinom januara bile su spremne dve turske divizije i jedna rezervna sa kamilama i konjima. Za prelazak Sinaja trebalo im je deset dana. Sve vreme su ih pratili britanski avioni. Velika kolona vojnika došla je 28. januara 1915. do Sueckog kanala, na kome su francuski i engleski brodovi zauzeli pozicije i otvorili su vatru na prednje turske jedinice. Patrole obe vojske sukobljavale su se sporadično 2. februara, ali peščana oluja je sprečila veliki sukob. U ranu zoru 3. februara usledio je glavni turski napad. Turci su se pomoću pontona i splavova probijali na drugu stranu kanala. Međutim indijske i engleske jedinice su mitraljeskom vatrom zasipali prednje redove čamaca i vojnika. Usledila je panika u turskoj vojsci, pa su se mnogi predali. Drugi napad je usledio u 6:00, ali sa upadima severnije od tačke prelaza. Napad je sprečavala britanska vojska i topovi britanskih i francuskih brodova u kanalu. Do 15:00 napad je prestao i usledilo je povlačenje. Žedni turski vojnici povukli su se do Biršebe.
Rezultati[uredi | uredi izvor]
Neuspešni napad na Suecki kanal uzeo je živote 1.500 turskih vojnika, a pokazalo se da je mala zainteresovanost Arapa za pobunu u Egiptu. Turcima je trebalo mnogo više vojske sa boljim snabdevanjem za dalje napade na Egipat. Britanci su sa druge strane zaključili da je riskantno da se oslanjaju na kanal kao obrambenu liniju.
Nemački general Kres fon Kresenštajn predvodio je malu tursku vojsku ostatak godine izvodeći prepade na kanal. Ideja je bila da se britanska pažnja zadržava tako da moraju povećati broj vojnika u Egiptu i tako smanjiti broj vojnika za ofanzive kao što je bilo Galipolje. Otomanska armija je postigla cilj, jer su Britanci držali mnogo više vojske u Egiptu, nego što su očekivali na početku rata.