Prvi krstaški rat

Prvi krstaški rat
Osvajanje Jerusalima
Vreme 1096—1099. Mesto Bliski istok Ishod Pobeda Krstaša, oslobađanje Jerusalima i formiranje krstaških država
Sukobljene strane
Sveto rimsko carstvo Kraljevstvo Francuska Kraljevstvo Engleska Vojvodstvo Apulija, Vizantijsko carstvo Jermensko kraljevstvo Kilikija	Danišmendi, Fatimidi, Almoravidi, Abasidi
Jačina
Krstaši: ~ 35.000 ljudi * 30.000 pešadinaca * 5.000 konjanika Vizantinci: ~ 2.000 ljudi	40.000
Žrtve i gubici
Veoma veliki	Veliki

Prvi krstaški rat (1096—1099) bio je vojni pohod hrišćana iz Evrope, čija je svrha bila da pomogne Vizantijskom carstvu u borbi protiv Seldžuka, i da otmu Jerusalim i Svetu zemlju iz ruku muslimana.

Pokrenuo ga je papa Urban II na crkvenom saboru u francuskom gradu Klermonu koji se odazvao na molbu vizantijskog cara Aleksija I Komnina za pomoć u borbi protiv Turaka. Papin poziv dovodi do masovnih migracija iz zapadne Evrope na istok i osvajanja novih teritorija. Na put za Jerusalim su otišli plemići, seljaci i siromašni, kopnom i morem.

U julu 1099. su osvojili Jerusalim i tako postigli zvanični cilj. Na temeljima vojnih uspeha stvorene su prve krstaške države, a u samom Jerusalimu su stvoreni prvi viteški redovi. Ovo je jedini krstaški rat koji je ispunio zadati cilj, osvajanje Jerusalima.

Izvori za prvi krstaški rat

Događaje za prvi krstaški rat nalazimo u zapadnim i u vizantijskim izvorima.

Rajmon d'Agije je bio učesnik Prvog krstaškog pohoda, najpre kao pratilac nadbiskupa Ademara Pijskog, a zatim kao kapelan jednog od najistaknutijih vođa čitavog tog pohoda grofa Remona Tuluskog. U njegovoj službi d'Agije je počeo da piše svoje delo „Gesta Francorum qui seperunt Jerusalem“ (Dela Franaka koji su osvojili Jerusalim), za vreme krstaške opsade Antiohije, a završio ga je krajem 1099. godine.

Fuše od Šartra (1058—1127) je prisustvovao čuvenom Klermonskom saboru, gde je proklamovan Prvi krstaški rat. Odatle je sa svojim gospodarem Stefanom od Bloa otišao na Istok, gde je uskoro postao kapelan jednog od najistaknutijih vođa krstaškog pohoda Gotfrida Bujonskog, koji je na Istoku najpre postao gospodar Edese, a zatim i jerusalimski kralj. Svoje delo „Dela Franaka koji su pohodili Jerusalim“ pisao je u tri navrata - 1101, 1106. i od 1124. do 1127. godine. To je najbolje zapadno delo o Prvom krstaškom pohodu, jer je pisac bio najobrazovaniji najpouzdaniji od svih latinskih hroničara koji su o njemu pisali.

„Gesta Francorum et aliorium hierosolomitanorum“ (Dela Franaka i drugih Jerusalimljana) je bilo podjednako popularno kao i Fušeovo. Ono je međutim anonimno, a po svoj prilici napisao ga je jedan Francuz, član pratnje normanskog vojvode Boemunda, koji je stigao do Jerusalima. Delo obuhvata period od 1095. do 1099. godine, a pisano je jednostavnim i jasnim latinskim jezikom. Sam pisac je verovatno bio običan vojnik.

Robert Monah za koga se samo pretpostavlja da je oko 1100. bio na Istoku napisao je spis Hierosolymitam exspeditio da bi se dopunila anonimna Gesta. Delo predstavlja samo preradu i dopunu Geste. Radulf iz Kana (Radulfus Cadomenais), kapetan Roberta Normandijskog a kasnije jerusalimski patrijarh napisao je po samom pričanju Boemundovog nećaka Tankreda, Gesta Tancredi koje obuhvataju događaje do 1105. godine. Na osnovu anonimnih gesta i usmenih saopštavanja napisao je negde posle 1107. godine opat a kasnije i arhiepiskop Bandri de Buržel, Hystoria Hierosolymitana. Delo je lepo napisano, ali u njemu ima dosta izmišljotina i retorike.

Takođe trebe pomenuti i spis Hierosolymitana, delo jednog od najvećih istoriografa srednjeg veka Ekeharda iz Aure. On je bio na Istoku 1101. godine a ovaj spis je važan kao odjek nemačkog mnjenja o krstaškom ratu. Na njega je Istok ostavio veliki uticaj, a Carigrad je za njega Civitas nobilissima. Vrlo važan izvor za prvi krstaški rat je Kafaro di Rustiko da Kašifelone, đenovljanski patricij, državnik, admiral. Pored svog važnijeg dela Đenovljanskih anala ostavio je kratku raspravu De liberatione civitatum Orientis. Ovo delo je pisano dosta posle prvog krstaškog rata, oko 1155. pa ono ne može imati vrednost spisa napisanog neposredno posle događaja. On tu govori o učešću u borbama oko Kesareje, o učešću Đenovljana u prvom krstaškom ratu.

Ana Komnina, najstarija kći Aleksija I (1081—1118), je kao monahinja napisala svoje čuveno delo Aleksijadu, u 15 knjiga, veličajući život svoga oca. Aleksijada obuhvata vremensko razdoblje od 1069. do 1118, kada je njen otac umro. Knjigu je dopunila pred smrt istorijskim materijalom koji je dobila od svog muža. Knjigu je najverovatnije završila 1148. Najviše mesta Ana Komnina posvećuje odnosu krstaša i Vizantije, a kao prava grčka princeza favorizovala je Vizantince, a sa prezirom govorila o krstašima.

Stanje na Istoku

Evropljanima je krajem XI veka izgledalo da je stanje vrlo povoljno za preduzimanje krstaškog pohoda. Zbog slabljenja centralne vlasti, muslimanske oblasti na Bliskom istoku su se podelile na mnogobrojne feudalne posede i državice. Odvojio se Egipat, a njemu su bile potčinjene Sirija, Palestina i fenikijske oblasti (Današnji Liban). Arabljanski svet oslabljen, postao je žrtva Seldžuka. Seldžuci su pleme koje je došlo sa Istoka i koje se u XI veku učvrstilo u Maloj Aziji, preotevši Egiptu Siriju i Palestinu. Međutim i u turskoj državi počeli su da jačaju feudalci, pa se država raspala na niz nezavisnih kneževina, koje su se prostirale od Male Azije na severu do Egipta na jugu. Egipat je pak nastojao da vrati pod svoju vlast Siriju i Palestinu.

Vizantija nekada jaka država u tom delu sveta, počela je da se oporavlja od udaraca na zapadu i istoku. Vizantijski carevi bili su spremni da prihvate pomoć koja je dolazila iz zapadne Evrope u borbi protiv Turaka koji su se nalazili blizu vizantijske prestonice, Carigrada.

Preduslovi za rat

Vizantija je tokom 1071. godine zadobila dva teška udarca, Normani su zauzeli Bari (poslednji posed na Apeninskom poluostrvu), dok su Seldžuci nakon bitke kod Mancikerta zauzeli teritorije na prostoru Male Azije, pa je vizantijski car Aleksije I Komnin (1081—1118) bio prinuđen da potraži pomoć u Evropi koju nije gledao blagonaklono. Na njegov poziv se odazvao papa Urban II koji je bio zabrinut za sveto mesto (Jerusalim). Saziva 1095. godine sabor u Klermonu kojem prisustvuje oko 200 biskupa, kneževa i plemića. Odlučeno je da se krene u oslobađanje Svetog mesta.

Učesnici u krstaškim pohodima

U srednjem veku crkva je vladala nad duhovnim životom ljudi. Svi koji su krenuli na istok opravdali su svoje učešće u krstaškim pohodima željom da oslobode „sveta mesta“, ali iza toga stajale su za neke nada u bolji život, za druge nove zemlje i posedi, za treće slava ili dobit.

Vladari i krupni feudalci učestvovali su u krstaškim ratovima, jer su se nadali da će osvojiti nove teritorije, što je značilo povećanje političkog uticaja i prihoda.

Srednje i niže plemstvo, posebno riteri, krenuli su na istok sa namerom da osnuju svoja vlastelinstva i da se obogate pljačkom. Mnogi riteri imali su velike dugove pa im je Istok izgledao kao obećana zemlja. Odlazak u krstaški rat oslobađao ih je obaveze vraćanja dugova.

Seljaštvo je masovno učestvovalo, posebno u prvom krstaškom ratu, u kom su i prvi krenuli u pohod. Težak položaj kod kuće, feudalne dažbine i razni nameti, dugovi i obaveze upućivalo ih je da u krstaškim ratovima traže izlaz iz opšte nevolje.

Sredozemni gradovi, pre svega jaki trgovački centri Venecija i Đenova imali su svoje interese u proširivanju trgovine. Krstaški ratovi omogućavali su stvaranje novih trgovačkih veza.

Rimokatolička crkva koja je igrala značajnu ulogu u pokretanju krstaških ratova, imala je svoje posebne ciljeve. Koristeći se verskim osećanjima naroda pozivala ih je da krenu u pohod za „oslobođenje Hristovog groba“ i tako pred svima opravdala krstaške ratove kao uzvišeni cilj. Osvajanjem novih oblasti proširivala se i njena moć i ako bi došlo do pokrštavanja muslimana, povećao bi se i broj vernika.

Vođe prvog krstaškog rata

Boemund

Jedan od istaknutijih vođa prvog krstaškog rata bio je Boemund. On je već bio ratnik sa iskustvom budući da je sa svojim ocem Robertom Gviskarom imao veliki pohod pokušavajući da zauzme Carigrad i sruši Vizantijsko carstvo. Njegova odluka da se priključi krstašima kasnije je prepričavana kao legenda. Jednog vrelog septembarskog dana Boemund je posmatrao kako prolazi velika normanska armija iz Severne Francuske vođena Robertom vojvodom Normandijskim. Navodno su izgled krstaša i njihov verski žar toliko uticali na Boemunda da on ni trenutka nije oklevao da im se pridruži. Kao i uvek priča je suviše lepa da bi mogla biti istinita.

Sam Boemund nije bio mlad, imao je oko četrdeset godina. Krv mu je bila suviše ratnička, da bi mogla da ga zadrži kući. Njemu se pripisuju čuvene reči koje je odmah po izlasku iz katedrale u Amalfiju izgovorio okupljenim vojskovođama:

Zar mi nismo Franci? Zar ovde nisu došli naši preci i oslobodili ovu zemlju svojim rukama? Kakva je to sramota? Zar će naši srodnici i braća po krvi ići putem mučeništva i u raj bez nas?

Istina, nisu jedino religiozni motivi bili ti koji su Boemunda terali da krene u avanturu. On nikako nije mogao da zaboravi i da preboli neuspeli pohod na Vizantiju. Njegova mržnja prema Grcima navela ga na dosta nepromišljenih poteza. Sa sobom Boemund je poveo svog rođaka Tankreda koji je imao tek dvadeset godina.

Gotfrid Bujonski i Balduin

Gotfrid Bujonski je bio vojvoda Donje Lorene. On je bez ikakvog razmišljanja prodao svoju celokupnu imovinu i uložio je u opremu svoje armije. On nije imao namere da se vraća u Evropu i u uspeh ovog rata uložio je sve što ima. Gotfrid je sa sobom poveo svog brata Balduina.

Tokom rata pokazaće se koliko on ima nesumnjivo ličnu hrabrost. Čitajući istorijske spise koji govore o krstaškim ratovima ne može se izbeći utisak da je upravo Balduin bio taj po čijim je idejama formirana Kraljevina Jerusalim. Poziv pape Urbana II za Sveti rat za Balduina je bila idealna prilika da na najbolji način zadovolji svoje želje. Veoma inteligentan brzo je shvatio da za njega u Evropi nema budućnosti pa je na pohod poveo i ženu i decu davši do znanja da se više neće vraćati. Sa današnje vremenske distance može se slobodno reći da su krstaši imali sreću što su imali takvog čoveka u svojim redovima.

Robert Normandijski

Od do sada nabrojanih vođa Robert Normandijski je nešto sasvim drugo. U biti religiozan čovek odmah je prihvatio poziv pape. Razlozi zbog kojih je Robert Normandijski krenuo u krstaški pohod su bili samo i jedino religiozni. I kod njega se pojavio problem sakupljanja novca, pa je zato morao svoje vojvodstvo Normandiju da založi. Tu neopreznost je kasnije platio.

Remon Tuluski

Remon Tuluski je čovek sa nesumnjivo najviše ugleda od svih do sada nabrojanih vođa. Bio je jedan od od vitezova Svetog Petra koje je papa Grigorije VII slao u Španiju da se bore protiv muslimana. Danas je sasvim izvesno da se sa njime papa Urban konsultovao pre nego što je u Klermonu izneo svoje ideje oko pokretanja krstaškog rata. Krstaški ratovi za njega nisu bila novost budući da je već ratovao sa muslimanima po Španiji. Negde u tim sukobima je i izgubio oko.

Od svih do sada nabrojanih vođa on je možda u ovaj rat išao najčistija srca i namere. Kod kuće nije imao nikakvih problema, ali i pored toga je bio spreman da žrtvuje svoju udobnost i bogatstvo ne bi li stekao mesto u večnosti. Njegova armija je bila najveća.

Propovedanje krstaškog pohoda

Crkveni sabor u Klermonu 1095. godine

Novembra 1095. godine Papa Urban II sazvao je crkveni sabor u francuskom gradu Klermonu. Saboru je prisustvovalo mnoštvo nadbiskupa i biskupa, ali i Feudalci, riteri i seljaci. Poseta je bila velika, jer su svi osećali da se pripremaju velike stvari, potrebne ne samo za crkvu, već i za čitav zapadni svet. U utorak 27. novembra 1095. godine Urban II održao je svečani govor pred okupljenom masom i ukazao je na opasnost koja preti od Turaka hrišćanskim zemljama, na teškoće koje nailaze hodočasnici na putu za Jerusalim i pozvao je zapadno hrišćanstvo da spase istok i „oslobodi Hristov grob“.

Jerusalim sada drže neprijatelji Hristovi. On žudi za oslobođenjem i ne prestaje da vas preklinje kako biste mu pritekli u pomoć. Bog je vama Francima podario slavu po oružju veću no što je u drugih naroda. Stoga sa revnošću preduzmite ovo putovanje da biste se oslobodili svojih greha, sa izvesnošću nagrade - neprolazne slave u carstvu nebeskom.

Odziv naroda bio je preko očekivanja veliki. Rešeno je da se u pohod krene 15. avgusta 1096. godine, kada se završi žetva. Plan je bio da se vojske okupe u Carigradu. Dok su feudalci vršili pripreme da sa svojim četama, dobro naoružani i snabdeveni potrebnim sredstvima krenu na daleki put, pretekle su ih mase seljaka i uputile su se na istok.

Seljački krstaški rat

Glas o pohodu počeo je da se širi po celoj Zapadnoj Evropi, naročito Francuskoj. Među propovednicima našao se veliki broj prostih ljudi koji su na svoju ruku počeli da skupljaju narod. Među njima najpoznatiji je bio Petar Pustinjak, rodom iz francuskog grada Amijena. Petar Pustinjak je imao velike govorničke sposobnosti i izvanrednu moć da utiče na ljude. Držeći propovedi u Francuskoj skupio je velike mase i dok je stigao u nemački grad Keln pratilo ga je više od 14.000 seljaka. Pored njegove vojske takođe je postojala i vojska Valtera bez Imanja koji je predvodio oko 15.000 seljaka. Svi su međutim bili slabo naoružani, bez sredstava za izdržavanje na teškom i dugom putu.

Krstaši u Beogradu i Nišu

Prva grupa koju je sačinjavala sirotinja došla je krajem proleća 1096. godine u Zemun, tada Ugarsku tvrđavu. Dok je glavnina prešla Savu i kod Beograda ušla na vizantijsku teritoriju, zaostalo je nekih šesnaest krstaša. Oni su napali neke trgovine sa namerom da ih opljačkaju, ali su ih Mađari uhvatili, dobro istukli, oduzeli im oružja i skinuli odela. Tako gole su ih poslali u Beograd. Ova prva grupa, koju je predvodio Valter bez Imanja ostala je bez hrane pa su se njeni predstavnici obratili vizantijskom zapovedniku Beograda da ih snabde namirnicama. Kako je ovaj to odbio došlo je do sukoba. Krstaši su upali u grad i počinili svakojaka zverstva. Stanovnici Beograda ogorčeni ovim delima navalili su na krstaše. Jedne su pobili a druge spalili u jednoj crkvi, tako da se Valter zabrinuo i krenuo dalje ka Nišu i Sofiji.

Ne mnogo posle prve, naišla je i druga grupa sirotinje koju je predvodio Petar iz Amijena. Blizu Sremskih Karlovaca spojili su se oni koji su išli peške sa onima koji su se došli brodovima niz Dunav i već 20. juna 1096. našli su se pred Zemunom. Ovaj susret bi prošao bez većih posledica da nije došlo do svađe oko kupovine jednog para cipela. Izrodila se prava bitka i krstaši su zauzeli zemunsku tvrđavu i poklali 4.000 Mađara.

Vizantijski komandant Nikita je naredio svojoj pograničnoj straži, koju su sačinjavali pripadnici varvarskog plemena Pečenega, da krstaše primoraju da se iskrcaju na jednom mestu. Zbog toga je došlo prvo do male bitke na reci, a zatim i na kopnu. Odredi Petra Pustinjaka potukli su vizantijski odred i napali Beograd. Krstaši su opljačkali grad, a potom ga zapalili. Zatim su krenuli niz Dunav do ušća Morave, pa dolinom Morave do Niša. Od Niša kretali su se uskim klancima pored Pirota do Sofije, preko hladnih prevoja Balkana do Plovdiva i Jedrena, trakijskom ravnicom do Mramornog mora i najzad duž obale do Carigrada.

Posle kraćeg zadržavanja u okolini Carigrada, zbog nereda i pljačke prebačeni su u Malu Aziju. Tu su na obali postavili logor gde je trebalo da sačekaju ostale krstaše. Nepoznavanje prilika, želja za pljačkom i nesmotrenost doveli su krstaše do sukoba sa Turcima. To im se osvetilo, jer ih je turska vojska u velikom broju pobila i zarobila.

Pohod feudalaca

Putevi kojima su išli krstaši

U jesen 1096. u krstaški pohod su krenuli i feudalci. Neki od njih su poveli sa sobom i porodice, jer su mislili da će se osvajanjem novih teritorija naseliti na Istoku.

Veliki deo krstaša prošao je istim putem kao i pre njih mase sirotinje. Spustili su se niz Dunav i kod Beograda su stupale na teritoriju Vizantije. Zatim su preko Niša, Sofije i Jedrena stizali u Carigrad. Drugi deo krstaša išao je starim rimskim putem Via Egnatia koji je počinjao kod Drača, zatim prolazio kroz albanske planine do obale Ohridskog jezera, pa pored Struge i Ohrida penjao se prema Bitolju, a zatim kroz Voden, Solun i Ser stizali u Carigrad. Krstaši su u Drač stizali ili kopnenim putevima kroz Dalmaciju ili brodovima iz italijanskih luka. Remon Tuluski je kroz severnu Italiju i Dalmaciju došao u Drač. Druga grupa krstaša, većinom Normana se ukrcala u južnoitalijanskim lukama se ukrcala na brodove kojima se prebacila u Drač. Odavde su rimskim putem Via Egnatia stigli u Carigrad.

Od kraja 1096. do proleća 1097. skupila se u okolini Carigrada velika vojska. Veliki problem i za krstaše i za vizantijsku vladu bilo je snabdevanje ovolikog broja krstaša. Krstaši su nešto kupovali, nešto su dobijali iz vizantijskih magacina, a ponekad bi opljačkali stanovništvo predgrađa.

Krstaše je oduševio Carigrad svojim velelepnim trgovima i palatama, veličanstvenim crkvama i sjajnim dvorom. Međutim na Carigrađane krstaši su ostavili bedan utisak surovih varvara i prostih ljudi. Zabrinut zbog prisustva velikog broja naoružanih ljudi, vizantijski car Aleksije I Komnin se pobrinuo da krstašku vojsku što pre prebaci u Malu Aziju. Prethodno je car zatražio da mu vođe krstaša polože zakletvu vernosti i da vrate Vizantiji teritorije koje su nekada njoj pripadale. Vizantijski car se obavezao da će ih snabdeti namirnicama i oružjem i da će se pridružiti u pohodu. Sve vođe krstaša prihvatile su careve uslove sem Remona Tuluskog.

Krstaši na putu za Jerusalim

Osvajanje Nikeje

Glavni članak: Opsada Nikeje (1097)

Opsada Nikeje

Odmah po prelasku Bosfora svi krstaši su obavili kolektivnu molitvu. Od tada će to biti njihova stalna praksa, pred svaku bitku, u svakoj situaciji za koju nisu imali rešenje, oni su pribegavali kolektivnim molitvama očekujući kroz njih pravi odgovor.

U prvo vreme krstaši i Vizantinci su delovali udruženo. Prvi zajednički cilj bio je grad Nikeja. Udružene armije su se pod njim ulogorile već u martu 1097. godine. Vreme za napad je bilo idealno, jer se sultan sa glavninom svoje vojske nalazio u planinama Jermenije ratujući protiv Malik Gazija, emira iz kuće Danišmen. Međusobni sukobi Turaka ovaj put su išli krstašima na ruku. Grad je branila tek mala posada. Ono što je posebno bitno je da je u gradu bila sultanova žena sa decom.

Nikeju nije bilo lako osvojiti. Bedemi su bili suviše visoki, bilo je 246 odbrambenih kula, a grad se jednom stranom naslanjao na jezero. Možda bi se pohod krstaša slomio već ovde pred Nikejom da kod sultana nije došlo do kobne zabune. Olako je novopridošle krstaše izjednačio po vrednosti sa onima koje je nedavno vodio Petar Pustinjak i koje su njegove trupe sa malo truda razbile. Kada je konačno uvideo svoju grešku bilo je kasno, a on se i pored nekoliko napada, od kojih je najjači bio 21. maja, nije se uspeo probiti u grad. Odustao je i povukao se u planine ostavljajući Nikeju svojoj sudbini.

Posle povlačenja Sultana Arslana Turci stanovnici Nikeje su pisali caru Aleksiju Komninu moleći za pomoć. Aleksije Komnin naređuje generalu Butumitu da bez znanja krstaša tajno pregovara o predaji Nikeje. Tatikije je trebalo da se pridruži krstašima i direktno napadne zidine, a Butumit pretvara da to isto radi, tako da izgleda kao da su vizantijski vojnici osvojili grad. Tako je i učinjeno i Turci su se predali 19. juna Butumitu. Aleksije Komnin je dao krstašima novac, konje i druge darove, ali krstaši nisu bili zadovoljni, jer su verovali da bi imali mnogo više da su sami zauzeli Nikeju. Aleksije Komnin nije dopustio krstašima da idu, dok mu se nisu zakleli na odanost i vernost, kao i na to da će Vizantiji vratiti sve oblasti, koje joj pripadaju.

Car je zatim iskoristivši ovaj uspeh zauzeo i Smirnu, Efes, Sard i druge gradove u zapadnom delu Male Azije.

Bitka kod Dorileja

Glavni članak: Bitka kod Dorileja (1097)

Bitka kod Dorileja

Krstaši su napustili Nikeju 26. juna u dve grupe. Podelili su se da bi se usput lakše snabdevali. U prednjoj grupi su išli Boemund Tarentski, Tankred Galilejski, Robert Kurtoz, Robert Flandrijski i vizantijski general Tatikije. U drugoj grupi su bili Balduin Jerusalimski, Gotfrid Bujonski, Remon Tuluski i Stefan od Bloa. Posle trodnevnog marša vojska Boemunda Tarantskog stigla je 30. juna uveče blizu Dorileja na severnoj obali reke Timbris i tu je napravila logor. Druga grupa krstaša u kojoj je bio Gotfrid Bujonski i Remon Tuluski je zaostala iza njih.

Kilidž Arslan je 1. jula opkolio vojsku Boemunda Tarentskog, odnosno jednu od dve grupe krstaša. Napad je izveo iznenada rano ujutro, ispaljujući veliki broj strela na krstaški logor. Krstaši vitezovi su krenuli u sporadične kontranapade, ali nisu mogli da se probiju. Turci su upali konjicom u krstaški logor, ubijajući lako one koji nisu vojnici i pešake bez oklopa. Boemund Tarantski šalje glasnike drugoj krstaškoj grupi, tražeći pomoć. Borio se da izdrži dok ne stigne pomoć.

Dolaskom Gotfrida Bujonskog i Remona Tuluskog dve strane su se izjednačile u snazi. Niko nije mogao pobediti. Snažno su vitezovi napadali Turke, ali nisu ih mogli pobediti, dok god se nije pojavio biskup Ademar Pijski, koji je napao tursku pozadinu i glavni turski logor. Turci su bili užasnuti kad su videli svoj logor u plamenu i ubrzo su se dali u beg ostavljajući logor.

Krstaši su postali bogati bar za kratko, jer su se dokopali blaga sultana Arslana. Posle bitke sultan Arslan je imao drugih problema na istoku, pa su krstaši mogli doći do Antiohije bez ikakvog otpora. Trebalo im je gotovo tri meseca da pređu Anadoliju tokom ljetnjih vrućina, a u oktobru su započeli opsadu Antiohije.

Opsada Antiohije

Glavni članak: Opsada Antiohije

Opsada Antiohije

Opsada krstaša protiv grada, koga su Turci zauzeli 9 godina ranije, trajala je od 21. oktobra 1097. do 3. juna 1098. Tokom opsade krstaši nisu dugo mogli ući u grad, a među krstašima je vladala glad. Pred dolazak velike i nadmoćnije muslimanske vojske, krstaši su uspeli osvojiti grad zahvaljujući izdaji stražara u gradu. U Antohiji je usledio veliki pokolj Turaka.

Druga opsada je bila opsada protiv krstaša, koji su zauzeli grad, a trajala je od 7. juna do 28. juna 1098. Nekoliko dana nakon što su ga krstaši zauzeli, pred grad je stigla nadmoćna muslimanska vojska i stavila Antiohiju pod drugu opsadu. Krstaši su se našli u bezizlaznom položaju, dok jedan monah nije našao navodno Sveto Koplje. Ta relikvija je digla moral krstašima, koji vođeni religioznim fanatizmom pobeđuju muslimansku vojsku.

Posle bitke Boemund Tarentski je smatrao da je grad njegov, čemu se opiru Ademar Pijski i Remon Tuluski. Aleksije I Komnin nije hteo da šalje vojsku da traži grad za sebe. Boemund je tvrdio u Antiohiji da je Aleksije I Komnin napustio krstaški rat, tako da zakletve, koje su mu dali više ne važe. U novembru Remon Tuluski konačno predaje Antiohiju Boemundu Tarentskom, s ciljem da se krstaški rat nastavi u miru. Boemund Tarantski tako postaje prvi princ Antiohije, a krstaši su nastavili prema Jerusalimu početkom 1099. godine.

Opsada Jerusalima

Glavni članak: Opsada Jerusalima (1099)

Krstaši osvajaju Jerusalim.

Juna 1099. krstaši su stigli pred Jerusalim. Grad je bio dobro utvrđen i imao je jak garnizon, dovoljno hrane i vode da izdrži dugu opsadu. Kod krstaša situacija je bila drugačija. Krstaška vojska nije imala sprava potrebnih za opsadu. Mnogi nisu verovali da će se grad sa ovakvim snagama osvojiti i napustili su pohod. Sa dolaskom đenovljanske flote, koja je dovela hranu i opsadne mašine situacija se popravila. Tad su počele pripreme za opsadu grada. Sagrađene su dve velike i jedna mala kula na točkovima. Vojska se sastojala od 12.000 pešaka i 1.200 konjanika. Branioci su sa zidina bacali na krstaše vatru, vrelo ulje, kamenje i mnoštvo strela, dok su krstaši bombardovali zidine spravama za bacanje kamenja. Krstaši su uspeli da noću približe kulu i da sutradan sa njenog vrha bace pokretni most i pređu na zidine. Zatim su se spustili u grad i otvorili jednu kapiju kroz koju je vojska prošla u grad. Zapovednik Jerusalima se predao i dopušteno mu je da se sa vojskom povuče iz grada.

Krstaši su zauzeli Jerusalim 15. jula 1099. godine. Velika pobeda posle tolikih napora potpuno je izbezumila krstaše. Jurili su ulicama, upadali u kuće, uletali u džamije i ubijali svakog na kog bi naišli, ljude, žene, decu i starce, Muslimane i Jevreje, bez ikakve razlike. Pokolj je trajao čitavo poslepodne i čitavu sledeću noć. I sami krstaši su se uplašili i zgadili nad svojim postupcima. Krstaški pisac sa kraja XII veka kaže:

Grad je pružao sliku takvog pokolja neprijatelja, toliko prolivene krvi da je i same osvajače zahvatila strahota i odvratnost

Bujonskom je pripala titula čuvara groba Gospodnjeg, a njegovi naslednici su uzimali titulu kralja. Formirane su kneževina Antiohija i 2 grofovije (Edesa i Tripoli) na feudalnoj osnovi. U ovom periodu veliki broj stanovništva se doseljava iz Evrope kako bi zaradio, a verski cilj se brzo gubi.

Posledice

Vizantija je mogla da se pomiri sa osnivanjem Jerusalimske kraljevine u udaljenoj Palestini, ali ne i sa Boemundovom kneževinom u Antiohiji. Antiohijska kneževina pogađala je interese Vizantije, a ni Boemund nije krio svoje namere pa će uskoro otvoriti neprijateljstva. Međutim Boemund je prvo morao da ratuje sa Turcima kojima je takođe smetala kneževina. Godine 1100. Boemund pada u tursko zarobljeništvo, ali su ga krstaši otkupom oslobodili. Međutim 1104. Turci su zadali krstašima strahovit poraz. Aleksije je to iskoristio i zauzeo sve važne gradove na sirijskoj obali.

Boemund nije mogao da ratuje na dve strane, pa je ostavivši Tankreda u Antiohiji pošao na Zapad da tamo organizuje akciju protiv Vizantije. Sakupivši jaku vojsku oktobra 1107. godine se iskrcao kod Valone. Borba se završila odlučnom pobedom Vizantinaca i kapitulacijom normanskog kneza. Boemund je ugovorom iz 1108. godine priznao vizantijskog cara za svog sizerena i obavezao se da neće preduzimati nikakva neprijateljstva protiv Vizantije, već da će kao vazal pomagati caru protiv njegovih neprijatelja.

Formiranje viteško-monaških redova

Priliv novih snaga nakon Prvog krstaškog rata bio je slab, pa su zato osnovani viteško-monaški redovi. U početku XII veka osnovan je red Templara ili Hramovnika, nazvan po sedištu koje se nalazilo u blizini Solomonovog hrama u Jerusalimu, i red Jovanovaca ili Hospitalaca koji je dobio ime po manastiru Svetog Jovana u Jerusalimu. Krajem istoga veka osnovan je i treći, Tevtonski red, koji je dobio ime po Nemcima, osnivačima reda. Ovi redovi nazvani su monaškim, jer su njihovi pripadnici živeli skromno i siromašno, kao monasi posvetivši svoje delo napretku crkve. Viteškim su se nazivali jer su pod monaškom mantijom nosili pancir i bili naoružani za borbu protiv muslimana u odbranu krstaških poseda na Istoku i „Hristovog groba“. Krajem XII veka bilo je 15.000 templara.

Literatura

• Asbridge, Thomas (2004). The First Crusade: A New History. Oxford. ISBN 978-0-19-517823-4. 
• Baldwin, M. W. (1969). A History of the Crusades: The First Hundred Years. Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-04834-1. 
• Bartlett, Robert (1994). The Making of Europe: Conquest, Colonization and Cultural Change 950–1350. Princeton. ISBN 978-0-691-03780-6. 
• Chazan, Robert (1997). In the Year 1096: The First Crusade and the Jews. Jewish Publication Society. ISBN 978-0-8276-0575-6. 
• Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9. 
• Ferluga, Jadran (1966). Krstaški pohodi. Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije. 
• Gil, Moshe (1997). A history of Palestine, 634–1099. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59984-9. 
• Hamilton, Bernard; France, John; Zajac, William G. (1998). The Crusades and their sources: essays presented to Bernard Hamilton. Ashgate. ISBN 978-0-86078-624-5. 
• Hillenbrand, Carole (2000). The Crusades: Islamic Perspectives. Routledge. ISBN 978-0-415-92914-1. 
• Hindley, Geoffrey (2004). A Brief History of the Crusades: Islam and Christianity in the Struggle for World Supremacy. London: Constable & Robinson. стр. 300. ISBN 978-1-84119-766-1. 
• Holt, P. M. (1989). The Age of the Crusades: The Near East from the Eleventh Century to 1517. Longman. ISBN 978-0-582-49302-5. 
• Housley, Norman (2006). Contesting the Crusades. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-1189-8. 
• Konstam, Angus (2004). Historical atlas of the Crusades. Mercury Books. ISBN 978-1-904668-00-8. 
• Lock, Peter (2006). Routledge Companion to the Crusades. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-39312-6. 
• Madden, Thomas (2005). New Concise History of the Crusades. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3822-1. 
• Magdalino, Paul (1996). The Byzantine Background to the First Crusade. Canadian Institute of Balkan Studies. 
• Mayer, Hans Eberhard (1988). The Crusades. Превод: John Gillingham. Oxford. ISBN 978-0-19-873097-2. 
• Neveux, Francois (2008). The Normans. Превод: Howard Curtis. Robinson. ISBN 978-1-84529-523-3. 
• Nicolle, David (2003). The First Crusade, 1096–99: conquest of the Holy Land. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-515-0. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Riley-Smith, Jonathan (1991). The First Crusade and the Idea of Crusading. University of Pennsylvania. ISBN 978-0-8122-1363-8. 
• Riley-Smith, Jonathan, ур. (2002). The Oxford History of the Crusades. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280312-2. 
• Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A History (2nd изд.). Yale University Press. ISBN 978-0-8264-7270-0. 
• Riley-Smith, Jonathan (1998). The First Crusaders, 1095–1131. Cambridge. ISBN 978-0-521-64603-1. 
• Runciman, Steven (1987). A History of the Crusades: Volume 1, The First Crusade and the Foundation of the Kingdom of Jerusalem. Cambridge. ISBN 978-0-521-34770-9. 
• Runciman, Steven (1980). The First Crusade. Cambridge. ISBN 978-0-521-23255-5. 
• Setton, Kenneth (1969—1989). A History of the Crusades. Madison. 
• Treadgold, Warren (1997). A history of the Byzantine state and society. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2630-6. 
• Tyerman, Christopher (2006). God's War: A New History of the Crusades. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02387-1. 
• Vryonis, Speros (1971). Decline of Medieval Hellenism in Asia Minor and the Process of Islamization in the Eleventh through Fifteenth Centuries. University of California Press. ISBN 978-0-520-01597-5. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Krstaši pred Beogradom