Predrasude

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

G. Predrasuda - slikara Horasa Pipina 1943. godine, prikazuje lični pogled na rasne odnose u Sjedinjenim Državama

Predrasude[1] su vrsta stavova koji se ne zasnivaju na istinitom iskustvu niti na razumnim dokazima.[2] Predrasude su težnje uopštavanja, opterećena i veoma otporne na promenu. U društvenoj psihologiji se naročito proučavaju rasne i etničke predrasude. Ove predrasude ne uključuju samo neutemeljeno negativno mišljenje o drugim društvenim grupama i nekritičko pozitivno o svojoj, nego i mržnju, kao i spremnost na progon, odvajanje i uništavanje pripadnika druge rase ili naroda. Reč se često koristi tako da se odnosi na unapred smišljenu (obično nepovoljnu) procenu ili klasifikaciju druge osobe na osnovu percipirane političke pripadnosti te osobe, pola, uverenja, vrednosti, društvene klase, starosti, invaliditeta, religije, seksualnosti, rase, etničke pripadnosti, jezika, nacionalnosti, tena, lepota, visina, zanimanje, bogatstva, obrazovanja, kriminaliteta, podršci sportskog tima, muzičkog ukusa ili drugih ličnih svojstva.[3]

Reč „predrasude“ se takođe može odnositi na neosnovana ili fiksirana uverenja[4][5] i može se odnositi na „svaki nerazuman stav koji je neobično otporan na racionalni uticaj“.[6] Gordon Olport je definisao predrasude kao „osećanje, povoljno ili nepovoljno, prema osobi ili stvari, unapred ili ne zasnovano na stvarnom iskustvu“.[7] Aestad (2015) definiše predrasudu kao karakteristiku „simboličkog transfera“, transfera vrednosnog sadržaja značenja na društveno formiranu kategoriju, a zatim na pojedince za koje se smatra da pripadaju toj kategoriji, otpor promenama i preterano generalizovanje.[8]

Istorijski pristupi[uredi | uredi izvor]

Prvo psihološko istraživanje o predrasudama sprovedeno je 1920-ih. Ovo istraživanje je pokušalo da dokaže superiornost bele rase. Jedan članak iz 1925. koji je pregledao 73 studije o rasi zaključio je da studije „ukazuju na mentalnu superiornost bele rase“.[9] Ove studije, zajedno sa drugim istraživanjima, navele su mnoge psihologe da posmatraju predrasude kao prirodni odgovor na rase za koje se veruje da su inferiorne.

Tokom 1930-ih i 1940-ih, ova perspektiva je počela da se menja zbog sve veće zabrinutosti za antisemitizam zbog ideologije nacista. U to vreme, teoretičari su posmatrali predrasude kao patološke i stoga su tražili sindrome ličnosti povezane sa rasizmom. Teodor Adorno je verovao da predrasude potiču iz autoritarne ličnosti; verovao je da ljudi sa autoritarnim ličnostima najverovatnije imaju predrasude prema grupama nižeg statusa. On je opisao autoritarijance kao „rigidne mislioce koji su se pokoravali autoritetu, videli svet kao crno-belo i nametnuli striktno poštovanje društvenih pravila i hijerarhije“.[10]

Godine 1954, Gordon Olport je u svom klasičnom delu Priroda predrasuda povezao predrasude sa kategoričkim mišljenjem. Olport je tvrdio da su predrasude prirodan i normalan proces za ljude. Prema njegovim rečima, „Ljudski um mora da razmišlja uz pomoć kategorija... Jednom formirane kategorije su osnova za normalne predrasude. Mi nikako ne možemo da izbegnemo ovaj proces. Od toga zavisi uredan život.“[11]

Sedamdesetih godina prošlog veka istraživanja su počela da pokazuju da se predrasude zasnivaju na favorizovanju prema sopstvenim grupama, a ne na negativnim osećanjima prema drugoj grupi. Prema Merilin Bruer, predrasude se „mogu razviti ne zato što su spoljne grupe omražene, već zato što su pozitivne emocije kao što su divljenje, simpatija i poverenje rezervisane za unutrašnju grupu“.[12]

Tomas Petigru je 1979. opisao krajnju grešku atribucije i njenu ulogu u predrasudama. Krajnja greška pri atribuciji nastaje kada članovi grupe „(1) pripisuju negativno ponašanje van grupe dispozicionim uzrocima (više nego što bi to učinili za identično ponašanje unutar grupe), i (2) pripisuju pozitivno ponašanje van grupe jednom ili više sledećih uzroka: (a) slučajnost ili izuzetan slučaj, (b) sreća ili posebna prednost, (c) visoka motivacija i trud, i (d) situacioni faktori".[10]

Jong-Bruel (1996) je tvrdio da se predrasude ne mogu tretirati u jednini; radije treba govoriti o različitim predrasudama kao svojstvenim različitim karakternim tipovima. Njena teorija definiše predrasude kao društvenu odbranu, praveći razliku između opsesivne strukture karaktera, prvenstveno povezane sa antisemitizmom, histeričnih likova, prvenstveno povezanih sa rasizmom, i narcističkih likova povezanih sa seksizmom.[13]

Savremene teorije i empirijski nalazi[uredi | uredi izvor]

Efekat homogenosti van grupe je percepcija da su članovi van grupe sličniji (homogeniji) od članova unutar grupe. Socijalni psiholozi Kvatrone i Džouns sproveli su studiju koja je to demonstrirala sa studentima rivalskih škola Univerziteta Prinston i Univerziteta Rutgers.[14] Učenicima u svakoj školi su prikazani video snimci drugih učenika iz svake škole koji biraju vrstu muzike koju će slušati za studiju slušne percepcije. Zatim je od učesnika zatraženo da pogode koji procenat drugova iz razreda snimljenih na video snimku će izabrati isto. Učesnici su predvideli mnogo veću sličnost između članova van grupe (suparničke škole) nego između članova njihove unutar grupe.

Model opravdanja i potiskivanja predrasuda kreirali su Kristijan Krendal i Ejmi Ešleman.[15] Ovaj model objašnjava da se ljudi suočavaju sa sukobom između želje za izražavanjem predrasuda i želje za održavanjem pozitivnog samopoimanja. Ovaj sukob dovodi do toga da ljudi traže opravdanje za odbojnost prema spoljašnjoj grupi i da koriste to opravdanje da izbegnu negativna osećanja (kognitivna disonanca) o sebi kada deluju na osnovu svoje nesklonosti vanjskoj grupi.

Realistička teorija sukoba navodi da konkurencija između ograničenih resursa dovodi do povećanih negativnih predrasuda i diskriminacije. To se može videti čak i kada je resurs beznačajan. U eksperimentu „Razbojnička pećina“,[16] stvorene su negativne predrasude i neprijateljstvo između dva letnja kampa nakon sportskih takmičenja za male nagrade. Neprijateljstvo je smanjeno nakon što su dva suprotstavljena tabora bila primorana da sarađuju na zadacima za postizanje zajedničkog cilja.

Druga savremena teorija je teorija integrisane pretnje (ITT), koju je razvio Valter G Stefan.[17] To se bazira i nadograđuje na nekoliko drugih psiholoških objašnjenja predrasuda i ponašanja unutrašnje/spoljne grupe, kao što su realistična teorija sukoba i simbolički rasizam.[18] Takođe se koristi perspektiva teorije društvenog identiteta kao osnova valjanosti; to jest, pretpostavlja se da pojedinci deluju u kontekstu zasnovanom na grupi gde članstvo u grupi čini deo individualnog identiteta. ITT smatra da su predrasude i diskriminacija spoljne grupe uzrokovane kada pojedinci vide da neka vanjska grupa na neki način predstavlja pretnju. ITT definiše četiri pretnje: realne pretnje, simboličke pretnje, međugrupna anksioznost, negativni stereotipi.

Pored toga, teorija društvene dominacije navodi da se društvo može posmatrati kao hijerarhije zasnovane na grupi. U nadmetanju za oskudne resurse kao što su stanovanje ili zapošljavanje, dominantne grupe stvaraju predrasude „mitove o legitimizaciji“ kako bi pružile moralno i intelektualno opravdanje za svoju dominantnu poziciju nad drugim grupama i potvrdile svoje tvrdnje o ograničenim resursima.[19] Legitimirajući mitovi, kao što su diskriminatorne prakse zapošljavanja ili pristrasne norme zasluga, rade na održavanju ovih hijerarhija predrasuda.

Predrasude mogu biti centralni faktor koji doprinosi depresiji.[20] Ovo se može desiti kod nekoga ko je žrtva predrasuda, ako je na meti nečijih predrasuda, ili kada ljudi imaju predrasude prema sebi koje izazivaju sopstvenu depresiju.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Douglas (Ph.D.), James (1872). English etymology (na jeziku: engleski). str. 67. 
  2. ^ „Definition of PREJUDICE”. www.merriam-webster.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-21. 
  3. ^ Bethlehem, Douglas W. (2015-06-19). A Social Psychology of Prejudice (na jeziku: engleski). Psychology Press. ISBN 978-1-317-54855-3. 
  4. ^ Turiel, Elliot (2007). „Commentary: The Problems of Prejudice, Discrimination, and Exclusion”. International Journal of Behavioral Development. 31 (5): 419—422. S2CID 145744721. doi:10.1177/0165025407083670. 
  5. ^ William James wrote: "A great many people think they are thinking when they are merely rearranging their prejudices." Quotable Quotes – Courtesy of The Freeman Institute.
  6. ^ Rosnow, Ralph L. (mart 1972). „Poultry and Prejudice”. Psychologist Today. 5 (10): 53—6. 
  7. ^ Allport, Gordon (1979). The Nature of Prejudice. Perseus Books Publishing. str. 6. ISBN 978-0-201-00179-2. 
  8. ^ Auestad, Lene (2015). Respect, Plurality, and Prejudice (1 izd.). London: Karnac. str. xxi—xxii. ISBN 9781782201397. 
  9. ^ Garth, T. Rooster. (1930). „A review of race psychology”. Psychological Bulletin. 27 (5): 329—56. doi:10.1037/h0075064. 
  10. ^ a b Plous, S. "The Psychology of Prejudice". Understanding Prejudice.org. Web. 07 Apr. 2011.
  11. ^ Allport, G. W. (1954). The Nature of Prejudice. Reading, MA: Addison-Wesley.
  12. ^ Brewer, Marilynn B. (1999). „The Psychology of Prejudice: Ingroup Love and Outgroup Hate?”. Journal of Social Issues. 55 (3): 429—44. doi:10.1111/0022-4537.00126. 
  13. ^ Young-Bruehl, Elizabeth (1996). An Anatomy of PrejudicesNeophodna slobodna registracija. Cambridge, MA: Harvard University Press. str. 38. ISBN 9780674031913. 
  14. ^ Quattrone, George A.; Jones, Edward E. (1980). „The perception of variability within in-groups and out-groups: Implications for the law of small numbers”. Journal of Personality and Social Psychology. 38: 141—52. doi:10.1037/0022-3514.38.1.141. 
  15. ^ Crandall, Christian S.; Eshleman, Amy (2003). „A justification-suppression model of the expression and experience of prejudice”. Psychological Bulletin. 129 (3): 414—46. PMID 12784937. doi:10.1037/0033-2909.129.3.414. 
  16. ^ Sherif, Muzafer; Harvey, O. J.; White, B. Jack; Hood, William R.; Sherif, Carolyn W. (1988). The Robbers Cave Experiment: Intergroup Conflict and Cooperation. Middletown, Connecticut: Wesleyan University Press. ISBN 978-0-8195-6194-7. 
  17. ^ Stephan, Cookie White; Stephan, Walter C.; Demitrakis, Katherine M.; Yamada, Ann Marie; Clason, Dennis L. (2000). „Women's Attitudes Toward Men: an Integrated Threat Theory Approach”. Psychology of Women Quarterly. 24: 63—73. S2CID 143906177. doi:10.1111/j.1471-6402.2000.tb01022.x. 
  18. ^ Riek, Blake M.; Mania, Eric W.; Gaertner, Samuel L. (2006). „Intergroup Threat and Outgroup Attitudes: A Meta-Analytic Review”. Personality and Social Psychology Review. 10 (4): 336—53. PMID 17201592. S2CID 144762865. doi:10.1207/s15327957pspr1004_4. 
  19. ^ Sidanius, Jim; Pratto, Felicia; Bobo, Lawrence (1996). „Racism, conservatism, Affirmative Action, and intellectual sophistication: A matter of principled conservatism or group dominance?”. Journal of Personality and Social Psychology. 70 (3): 476—90. CiteSeerX 10.1.1.474.1114 Slobodan pristup. doi:10.1037/0022-3514.70.3.476. 
  20. ^ Cox, William T. L.; Abramson, Lyn Y.; Devine, Patricia G.; Hollon, Steven D. (2012). „Stereotypes, Prejudice, and Depression: The Integrated Perspective”. Perspectives on Psychological Science. 7 (5): 427—49. PMID 26168502. S2CID 1512121. doi:10.1177/1745691612455204. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  • Adorno, Th. W., Frenkel-Brunswik, E., Levinson, D. J. and Sanford, R. N. (1950). The authoritarian personality. New York: Harper.
  • BACILA, Carlos Roberto. Criminologia e Estigmas: Um estudo sobre os Preconceitos. São Paulo: Gen Atlas, 2016.
  • Dorschel, A., Rethinking prejudice. Aldershot, Hampshire – Burlington, Vermont – Singapore – Sydney: Ashgate, 2000 (New Critical Thinking in Philosophy, ed. Ernest Sosa, Alan H. Goldman, Alan Musgrave et alii). – Reissued: Routledge, London – New York, NY, 2020.
  • Eskin, Michael, The DNA of Prejudice: On the One and the Many. New York: Upper West Side Philosophers, Inc. 2010. (Next Generation Indie Book Award for Social Change)
  • MacRae, C. Neil; Bodenhausen, Galen V. (2001). „Social cognition: Categorical person perception”. British Journal of Psychology. 92 (Pt 1): 239—55. CiteSeerX 10.1.1.318.4390 Slobodan pristup. PMID 11256766. doi:10.1348/000712601162059. 
  • Sherman, Jeffrey W.; Lee, Angela Y.; Bessenoff, Gayle R.; Frost, Leigh A. (1998). „Stereotype efficiency reconsidered: Encoding flexibility under cognitive load”. Journal of Personality and Social Psychology. 75 (3): 589—606. PMID 9781404. doi:10.1037/0022-3514.75.3.589. 
  • Kinder, Donald R.; Sanders, Lynn M. (1997). „Subtle Prejudice for Modern Times”. Divided by Color: Racial Politics and Democratic Ideals. American Politics and Political Economy. Chicago: University of Chicago Press. str. 92—160. ISBN 978-0-226-43574-9. 
  • Brandt, M; Crawford, J (2016). „Answering Unresolved Questions About the Relationship Between Cognitive Ability and Prejudice”. Social Psychological and Personality Science. 7 (8): 884—892. S2CID 147715632. doi:10.1177/1948550616660592. 
  • Paluck, Elizabeth Levy; Porat, Roni; Clark, Chelsey S.; Green, Donald P. (2021). "Prejudice Reduction: Progress and Challenges". Annual Review of Psychology. 72 (1). . doi:10.1146/annurev-psych-071620-030619.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Amodio, David M.; Cikara, Mina (2021). "The Social Neuroscience of Prejudice". Annual Review of Psychology. 72 (1). . doi:10.1146/annurev-psych-010419-050928.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Predrasude na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Предрасуде&oldid=27552055”