Preduzetnik

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Preduzetnik (engl. entrepreneur) je pravna forma organizovanja privrednog društva od strane jednog fizičkog lica, radi obavljanja delatnosti u cilju sticanja dobiti. Preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice, nikako pravno lice, koje za obaveze preduzeća odgovara celokupnom sopstvenom imovinom. Jedno fizičko lice može biti preduzetnik u više organizovanih individualnih preduzeće.[1]

U srpskom jeziku termin preduzetnik praktično označava dva različita pojma:

  • institucionalizovani preduzetnik, registrovani u skladu sa zakonom, koji je kao takav privredni subjekt
  • preduzetnika u širem smislu - svako lice koje se bavi poslovnim aktivnostima. Čak se u poslednje vreme, preduzetnikom smatra i neko ko je zaposlen u nekom preduzeću, ali bez krute strukture. (Ovakav preduzetnički pristup je sve više prisutan u velikim kompanijama - zaposlenima se daje veća sloboda i prostor za kreativnost i samostalnije delovanje.)

Registracija[uredi]

U Republici Srbiji uslov za obavljanje delatnosti u formi preduzetnika je podnošenje prijave i upis u propisani registar- Agencija za privredne registre Republike Srbije. [1] Ovako organizovano preduzeće u Republici Srbiji se reguliše u zakonima koji regulišu rad privrednih društava, Zakon o privrednim društvima [2], i delimično u građanskom zakonu, Zakon o obligacionim odnosima. [3]

Koraci pri pokretanju posla[uredi]

Da bi preduzetnik započeo obavljanje svoje poslovne delatnosti mora da ispuni određen niz koraka [4] koji će biti opisani na primeru nekih zemalja Evrope.

Italija[uredi]

Koraci za pokretanje obavljanja poslovne delatnosti u Italiji[5] su:

  1. Priložiti depozit banci (minimum 25% od iznosa)
  2. Dati javnu izjavu notaru o osnivanju i podzakonskim aktima kompanije, uplatiti taksu za registraciju
  3. Nabaviti korporativne i računovodstvene knjige
  4. Platiti državi porez za subvencije na tekući račun pošte
  5. Registrovati preduzeće na italijanskom registru preduzeća (ital. Registro delle Imprese)
  6. Obavestiti nadležni biro rada o zapošljavanju radnika

Nemačka[uredi]

Koraci koje je neophodno obaviti prilikom započinjanja posla u Nemačkoj[6] su:

  1. Utvrditi naziv kompanije u lokalnoj privredno-industrijskoj komori
  2. Overiti statut i osnivački akt kod notara
  3. Otvoriti račun u banci
  4. Overiti članove statuta u lokalnom privrednom registru, čuvanje u lokalnim sudovima
  5. Obavestiti lokalne poslovne kancelarije o osnivanju kompanije
  6. Registrovati preduzeće kod profesionalnog udruženja, vezanog za relevantnu delatnost
  7. Obavestiti lokalni biro rada o postupku osnivanja
  8. Registrovati zaposlene za zdravstveno i socijalno osiguranje
  9. Poslati dokumentaciju poreskoj upravi

Rusija[uredi]

Prilikom započinjanja posla u Rusiji[7] preduzimaju se sledeći koraci:

  1. Overiti prijavu za registraciju i sporazum o osnivanju kompanije
  2. Deponovati kapital u banku i dati potrvrdu za to
  3. Platiti kotizaciju
  4. Registrovati preduzeće u Saveznoj Poreskoj upravi, pri čemu se dobija jedinstveni broj registracije i PIB
  5. Overiti platnu karticu koju izdaje banka
  6. Napraviti pečat u privatnoj firmi, u cilju otvaranja računa u banci
  7. Otvoriti račun u banci
  8. Obavestiti Saveznu Poresku upravu o broju bankovnog računa kompanije
  9. Registrovati kompaniju u moskovski regisar poslovnih mesta (rus. Москвы „Центр квотирования рабочих мест")

Karakteristike[uredi]

Individualno preduzeće karakteriše odsustvo posebne pravne strukture i pravne nezavisnosti samog preduzetnika od preduzeća. Preduzetnik se identifikuje sa svojim preduzećem. On je dužan da obezbedi sve elemente potrebne za funkcionisanje preduzeća, kao što su rad (radi sam ili sa još nekim zaposlenim), kapital (sam finansira ili se pomaže zajmom) i upravljanje (po pravilu, sam). Preduzetnik ima sva ovlašćenja vlasnika od trenutka osnivanja, obavlja delatnost privrednog društva i ubira rezultate, ali snosi i rizik sopstvenog poslovanja. Samim tim, ovakav tip oranizacije je zahtevan sa stanovištva uloga, odgovornosti i rizika. Ovako organizovano preduzeće najviše odgovara potrebama malih preduzeća. Kumulativne pretpostavke nužne za pojam preduzetnika su:

  1. reč je o fizičkom licu
  2. lice samostalno i trajno obavlja delatnost
  3. obavljanje delatnosti u cilju sticanja dobiti

Poslovno ime i sedište[uredi]

Preduzetnik obavlja delatnost pod poslovnim imenom. Poslovno ime se upisuje u registar, a ako jedno fizičko lice ima više tako organizovanih preduzeća u istom lokalitetu, onda poslovno ime mora sadržati i neki poseban identifikacioni znak. Poslovno ime preduzetnika obavezno sadrži ime i prezime preduzetnika, opis pretežne delatnosti, oznaku „preduzetnik“ ili „pr“, sedište i adresu. Sedište privrednog društva je mesto iz koga preduzetnik upravlja svim poslovima. U skladu sa zakonom, delatnost se može obavljati i van sedišta (tzv. izdvojeno mesto), ali i na nekom drugom mestu, ako je to po prirodi same delatnosti ili po pozivu stranke. Pored poslovnog imena, sedišta i delatnosti, preduzetnik registrje i svoj matični broj i poreski identifikacioni broj. [2]

Odgovornost[uredi]

Preduzetnik odgovara lično i neograničeno celom svojom imovinom za obaveze koje nastanu iz obavljanja delatnosti. U slučaju da preduzetnik ne može da izmiri obaveze prema poveriocima, celokupna njegova imovina se može zapleniti za otplatu dugova, sem određenog minimuma koji svaka država zakonom utvrđuje. [8]

Poslovođenje[uredi]

Preduzetnik može, pisanim ovlašćenjem, poveriti obavljanje poslova poslovno sposobnom fizičkom licu(poslovođi). Poslovođa mora biti zaposlen kod preduzetnika i on ovim ovlašćenjem dobija svojstvo zakonskog zastupnika. Poslovođa može obavljati samo poslove koji su mu dati ovlašćenjem.[2] [3]

Prestanak postojanja[uredi]

Obavljanje delatnosti preduzetnika može prestati:

  • pisanom odjavom (odluka o prestanku)
  • gubitkom poslovne sposobnosti
  • smrću
  • u drugim slučajevima propisanim zakonom (npr. zabrana obavljanja delatnosti, ako se delatnost ne obavlja dve godine neprekidno, sudskom odlukom o prestanku u slučaju povrede poslovnog običaja ili profesionalne etike)

Prednosti i nedostaci[uredi]

Prednosti ove forme organizovanja privrednog društva su:

  • niski troškovi osnivanja (samo troškovi upisa u registar, bez propisanog minimalnog osnivačkog kapitala)
  • jednostavna forma (ne postoje organi društva)
  • fleksibilnost (donošenjem odluke preduzetnik se brzo prilagođava promenama)
  • poslovni ugled
  • nepostojanje dvostrukog oporezivanja (predmet poreskog prava su samo preduzetnik i njegova imovina)

Nedostaci:

  • finansiranje (zavisi od finansijske moći samog preduzetnika i ograničene mogućnosti kreditiranja)
  • rizik (neograničena odgovornost sopstvenom imovinom)
  • trajnost preduzeća je teško održiva (nasleđivanje često nije moguće organizovati)[1]

Uspešni preduzetnici[uredi]

Neki od najuspešnijih poznatih preduzetnika su:

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v Mirko S. Vasiljević, Beograd 2011, 6.izdanje, Kompanijsko pravo- Pravo privrednih društava, odeljak 2.1.1.
  2. ^ a b v Zakon o privrednim društvima, Sl. Glasnik Republike Srbije, br. 36/2011 13.12.2011.
  3. ^ a b Zakon o obligacionim odnosima, Sl. Glasnik SRJ, br.31/93, član 89. 13.12.2011.
  4. ^ http://www.doingbusiness.org Regulisanje započinjanja posla, 14.12.2011.
  5. ^ http://www.doingbusiness.org/data/exploreeconomies/italy/starting-a-business Započinjanje posla u Italiji, 14.12.2011.
  6. ^ http://www.doingbusiness.org/data/exploreeconomies/germany/starting-a-business Započinjanje posla u Nemačkoj, 14.12.2011.
  7. ^ http://www.doingbusiness.org/data/exploreeconomies/russia/starting-a-business Započinjanje posla u Rusiji, 14.12.2011.
  8. ^ Dragana Kragulj, Beograd 2008., Ekonomija str.84.

Spoljašnje veze[uredi]