Prigušivač

Prigušivač ili razbijač pucnja je mehanički uređaj montiran na vatreno oružje koji ima za cilj eliminaciju buke koju stvara eksplozija barutnih gasova, a u nekim varijantama i balističkog pucnja koji se čuje kada zrno probije zvučni zid pri izlasku iz cevi, tako što smanjuje njegovu brzinu na podzvučnu.

Različiti tipovi prigušenih oružja: Uzi, AR-15, Helker i Koh USP, Bereta 92FS i SIG Moskito.

Prigušivači se dele na tri načina:

• Prema načinu montaže:

Integrisani, građeni zajedno sa oružjem, bez koga oružje nije u stanju da funkcioniše kako treba. Gasovi se odvode u najvećem broju slučajeva kroz bušenu cev. Obično smanjuju početnu brzinu zrna na podzvučnu. Integrisani prigušivači su efikasniji i mehanički bolje usaglašeni sa oružjem.

Montažno - demontažni se montiraju na usta cevi oružja, uglavnom su namenjeni za upotrebu sa municijom podzvučne brzine i obično se nazivaju razbijačima pucnja.

• Prema načinu prigušivanja

Ova podela podrazumeva desetak različitih manje ili više efikasnih principa koji se često međusobno kombinuju i nadopunjuju. Najčešće se koriste:

Prigušivanje na principu ekspanzione komore. Ovo su po konstrukciji najjednostavniji prigušivači, koji se sastoje od velike ekspanzione komore na kraju cevi. Kako ovaj princip prigušivanja nije najuspešniji, komora se radi povećanja efikasnosti često pregrađuje gumenim diskovima sa krstastim prorezima koji propuštaju zrno i zatvaraju se po njegovom prolasku. Diskovi su podložni habanju i potrebno ih je često menjati.

Prigušivanje na principu višestrukih komora. Ovo je najpopularniji i veoma efikasan princip, koji se naziva još i Maksimovim. Prigušivač se sastoji od niza komora koje skreću, usporavaju i hlade barutne gasove. Komore su tako konstruisane da stvaraju dodatno vrtloženje gasova koje doprinosi njihovom hlađenju. Efikasnost se često povećava punjenjem komora čeličnom vunom ili nekim sličnim apsorpcionim materijalom.

Prigušivanje na principu spirale. U telu prigušivača se nalazi spirala kroz čiji centar prolazi kanal za prolazak zrna. Spirala izaziva vrtloženje gasova, koji tako gube brzinu i temperaturu. U novijim konstrukcijama se koristi dvostruka spirala, koja se do polovine uvija na jednu, a od polovine na drugu stranu.

Prigušivanje na principu apsorpcije. Ovaj princip se koristi uglavnom kod integrisanih prigušivača. Oko bušene cevi se nalaze slojevi gusto namotane mesingane tkanine, nalik gustoj mreži za komarce, koja vrši raspršivanje i usporavanje gasova.

• Prema delovanju

U zavisnosti od toga da li usporavaju zrno na podzvučnu brzinu ili ne, mogu biti prigušivači ili razbijači pucnja. Razbijačima pucnja se obično nazivaju uređaji koje eliminišu zvuk eksplozije barutnih gasova, dok se prigušivačima nazivaju oni koje eliminišu i balistički pucanj koji nastaje kad zrno probije zvučni zid. Razbijači pucnja se najčešće koriste sa podzvučnom municijom, čija je početna brzina zrna manja od brzine zvuka.

Istorijat

Originalni patentni crtež Hajrama Persija Maksima.

Konstruktor prvog uspešnog serijski proizvođenog prigušivača je Hajram Persi Maksim, sin Hajrama Stivensa Maksima, konstruktora mitraljeza „maksim“. On je oko 1902. razvio svoj „Prigušivač Maksim“, (engl. Maxim Silencer), a patentni zahtev mu je usvojen 30. marta 1909. Maksim je uporedo sa prigušivačem za vatreno oružje razvio i prigušivač za motore sa unutrašnjim sagorevanjem, nazvan engl. muffler koji se na srpskom govornom području naziva izduvnim loncem.

Maksim je uvidevši ogroman potencijal primene prigušenog oružja u vojne svrhe 1912. konstruisao posebni prigušivač za standardnu američku vojničku pušku „Springfild M-1903“. Novi model je bio ekscentrične konstrukcije, a najveći deo zapremine je bio smešten ispod podužne ose cevi, tako da nije ometao nišansku liniju i lako se montirao i demontirao. Zvaničnici Armije SAD su smesta uočili taktičku prednost koju daje dejstvo prigušenim oružjem i uzeli su izvestan broj prigušivača radi ispitivanja. Tada je uočen zanimljiv problem koji će biti rešen tek dvadesetak godina kasnije: iako je eliminisao zvuk eksplozije barutnih gasova, Maksimov prigušivač nije bio u stanju da eliminiše balistički pucanj koji nastaje kada metak brži od 315 m / s probije zvučni zid. Zabeleženo je zapažanje jednog od najvećih američkih stručnjaka za vatreno oružje prve polovine XX veka, generala Džulijana Somervila Hečera, koji je fenomen opisao na sledeći način:

„ Zrna ispaljena iz te puške su stvarala prasak svaki put kad bi prošla pored čvrstog predmeta kao što je drvo. Pucao sam niz napušteni put na strelištu i zrno je praskalo svaki put kad bi proletelo pored bandere. Zvučalo je kao brz rafal iz mitraljeza. ”

U slučajevima kad zrno prolazi pored čvrstih predmeta, praskanje onemogućava posmatrača koji se nalazi na samo stotinak metara od strelca da odredi odakle dolazi zvuk, a u slučaju pucanja preko brisanog prostora, zvuk bi se čuo tek prilikom pogotka zrna u metu.

Amerikanci i Britanci su u Prvom svetskom ratu u ograničenoj meri, ali veoma uspešno primenjivali Maksimove prigušivače. Nemački vojnici su dejstvo snajpera sa prigušivačem nazivali „šapatom smrti“ i mnogi frontovski oficiri su se zalagali za razvoj i primenu prigušivača, ali je carski generalštab smatrao čitav koncept „neviteškim“ i nedostojnim nemačke vojske.

Nakon Prvog svetskog rata vojske su zapostavile prigušivače, ali su ih tokom prohibicije razne kriminalne organizacije široko koristile za obračune u urbanim okruženjima. Ovo je neizbežno dovelo do zabrane korišćenja i posedovanje prigušivača u SAD, a vremenom i u većini država sveta.

Tokom Drugog svetskog rata američki agenti OSS (engl. Office of Strategic Services), su redovno koristili prigušivače. Omiljeno oružje im je bio integralno prigušeni pištolj „Haj Standard HDM“ (engl. High Standard HDM) u kalibru .22 LR.

Integralno prigušeni „Velrod“

Direktor OSS Vilijam Džozef „Divlji Bil“ Donovan (engl. William Joseph "Wild Bill" Donovan) je demonstrirao dejstvo ovog oružja predsedniku Ruzveltu u Beloj kući. Donovan, Ruzveltov stari prijatelj i čovek od poverenja je ušao u Ovalni kabinet gde je Ruzvelt diktirao pismo. Čekajući da predsednik završi diktiranje, ispalio je deset hitaca u vreću peska koji je doneo sa sobom, i kada je Ruzvelt završio sa pismom, uručio mu je pištolj koji se još pušio i objasnio mu šta je upravo uradio. Oružje je bilo toliko tiho da se u prostoriji nije čulo ništa i Ruzvelt je bio potpuno oduševljen i zapanjen. Prema kasnijoj izjavi šefa odeljenja za istraživanje OSS-a Stenlija Lovela (engl. Stanley Lovell) „Tako tiho oružje bi bilo efikasnije čak i od zraka smrti“ .

Britanski operativci SOE (engl. Special Operations Executive) su bili opremljeni integralno prigušenim pištoljima „Velrod“ (engl. Welrod) i automatima „Sten“ (engl. STEN) Mk IIS i Mk VI u kalibru 9 mm , koje su masovno koristili u tajnim operacijama. Britanski komandosi su, pored pištolja „Velrod“ nosili takođe integralno prigušeni „DeLajl“ karabin, zasnovan na dizajnu proverenog Li-Enfild karabina u kalibru .45 ACP.

Posle Drugog svetskog rata, prigušivač je našao primenu u specijalnim jedinicama širom sveta i korišćen je u praktično svim oružanim sukobima.

Literatura

• Paulson, Alan C (2002). Silencer History and Performance, Vol 2: CQB, Assault Rifle, and Sniper Technology. Kokalis, Peter G., and Parker, N.R. Paladin Press. ISBN 978-1-58160-323-1. 
• Paulson, Alan C (1996). Silencer History and Performance, Vol 1: Sporting And Tactical Silencers. Paladin Press. ISBN 978-0-87364-909-4.