Psihoza

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Psihoza
Klasifikacija i spoljašnji resursi
ICD-10 F20- F29[1]
ICD-9 290-299
OMIM 603342 608923 603175 192430
MedlinePlus 001553
MeSH F03.700.675

Psihoza je psihički poremećaj kod koga je kao primarni simptom prisutno otuđenje pacijenta od realnosti. Ogledaju se u poremećenom kontaktu ili čak prekidu kontakta sa stvarnošću, dubokim poremećajima opažanja, emocija, mišljenja i ponašanja. Psihotičnoj osobi često nedostaje uvid u sopstvenu bolest, pa stoga bolesnik veruje da nije on bitno poremećen, već njegova okolina.

Pošto se javljaju poremećaji u ponašanju i mišljenju, laici često mešaju psihoze, koje nazivaju ludilima, sa urođenom slaboumnošću, tj. niskim intelektualnim sposobnostima ili su uvereni da psihotična osoba govori samo besmislice. Međutim, neke psihoze nije lako odmah prepoznati, pogotovo u početnim fazama, niti one moraju da zahvate celokupno ponašanje i sve oblasti psihičkog života. Ostaju ostrva normalnih reakcija u kojima se ništa neuobičajeno ne primećuje, ili bar nema ničeg upadljivog.

Vrste psihoza[uredi]

Psihoze se najčešće dele u dve grupe - propratne, odnosno organske i endogene, odnosno funkcionalne.

Propratne psihoze nastaju kao izraz nekog organskog oboljenja ili poremećaja, na primer kod trbušnog tifusa, progresivne paralize izazvane sifilisom, malarije, poremećaja nekih žlezda, alkoholizma itd. Kako su ove psihoze sekundarnog karaktera, one nestaju ako se ukloni osnovna bolest ili poremećaj, pod uslovom da je osnovno oboljenje izlečivo. Te psihoze se zato i nazivaju organske, jer imaju organsku osnovu.

Drugu grupu čine funkcionalne psihoze. Smatra se da u njihovom nastajanju važniju ulogu imaju urođeni i nasledni faktori, ali isto tako i celokupan sistem socijalizacije i činioci sredine.

Jedna od funkcionalnih psihoza je šizofrenija. Ova reč je kovanica i znači „rascep duše“, slobodnije rečeno, raspadanje ličnosti. Nažalost, po svemu sudeći, u pitanju je ne jedno, već više oboljenja, sa nekim sličnim i zajedničkim poremećajima. Za ovu psihozu je karakteristično povlačenje bolesnika u sebe, remećenje i prekid kontakta sa stvarnošću, gubljenje životnog poleta, poremećaj emocija i mišljenja (mišljenje postaje zbrkano i nejasno) i postepeno opadanje sposobnosti mišljenja (demencija), sve do poremećaja nagona, kada bolesnik odbija hranu ili uzima i predmete koji nisu za ishranu. Menja se i govor bolesnika, može doći do sažimanja i spajanja reči, pa za okolinu taj govor postaje nerazumljiv. Može doći do halucinacija, kao i do sumanutih ideja, kada je na primer, bolesnik ubeđen da ga progone i truju. Može da ga spopadne i ogroman strah, pa se dešava da izvrši samoubistvo ili ubistvo.

Druga funkcionalna psihoza je manično-depresivna u kojoj su najizrazitiji poremećaji u emocionalnom ponašanju. Ako se javlja preterana veselost, bez razloga, bujica reči i ideja uz precenjene ideje bolesnika o sopstvenoj vrednosti, govorimo o maniji ili manijakalnom stanju (ovo najčešće nema veze sa rečju manijak koju koriste laici). Kada se javljaju jako žalosna raspoloženja, melanholična, potpuna bezvoljnost, kočenje mišića, osećaj krivice - radi se o depresiji ili melanholičnom stanju. Takva osoba često ne smatra da je bolesna, već veruje da je stvarno kriva. Bolesnik okrivljuje sebe za nešto zbog čega nije kriv, ili što samo po sebi ne bi trebalo da izazove takvo ponašanje. U takvom stanju bolesnik može da izvrši i samoubistvo.

Ima bolesnika kod kojih se periodično javljaju samo manična ili samo depresivna stanja. Međutim, ponekad se ta dva stanja smenjuju - bolesnik je izvesno vreme preterano radostan, a kasnije nenormalno tužan, pa se zato govori o manično-depresivnoj ili cirkularnoj psihozi. Ova bolest, posle završetka jedne ili druge faze, obično ne uzrokuje velika oštećenja. Lakše se smiruje i zato nije toliki socijalno-medicinski problem kao šizofrenija.

Reference[uredi]


Star of life.svg     Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).