Pustinja

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Pustinja u Namibiji
Dina u Sahari

Pustinja je područje (biom) koje usled velike oskudice vlage ima slabo razvijenu vegetaciju.[1][2] Iako su pustinje najpoznatije po održavanju veoma malo života, one zapravo pružaju utočište mnogim živim bićima koja obično ostaju sakrivena (posebno tokom dnevnog svetla) kako bi sačuvala vlagu. Približno jednu trećinu Zemljinog kopna čine pustinje.[1]

Pustinjski krajolici imaju zajednička obeležja. Pustinjsko tlo je često sastavljeno većinom od peska, a u takvim pustinjama postoje peščane dine. Izgled stenovitog terena je tipičan i odražava minimalan razvoj tla i razasutost vegetacije. Najniži delovi zemlje mogu biti ravnice pokrivene solju. Eolski proces (delovanje vetra) je glavni faktor u oblikovanju pustinjskih krajolika.

Pustinje ponekad sadrže vredna ležišta minerala koja su se oblikovala u aridnoj okolini ili su bila izložena eroziji. Budući da su pustinje suva područja, one su idealna mesta za očuvanje fosila i ljudskih rukotvorina.

U Kepenovoj klasifikaciji klime pustinje su označene sa (BW).[3][4]

Vrste pustinja[uredi]

Većina klasifikacija pustinja temelji se na kombinaciji broja kišovitih dana, ukupne količine godišnjih padavina, temperature, vlažnosti ili ostalih faktora. Peveril Migs je 1953. godine podelio pustinjska područja na Zemlji u tri kategorije prema količini primljenih padavina. U tom sada široko prihvaćenom sastavu ekstremno aridne zemlje imaju najmanje 12 uzastopnih meseci bez padavina, aridne zemlje imaju manje od 250 milimetara godišnje, a poluaridne zemlje imaju srednju godišnju količinu padavina između 250 i 500 milimetara. Aridne i ekstremno aridne zemlje čine pustinje, dok se poluaridni travnjaci uopšteno odnose na stepe.

Ipak, sama aridnost ne može omogućiti pouzdan opis šta je to pustinja. Na primer, Finiks u Arizoni primi manje od 250 milimetara padavina godišnje, pa se odmah vidi da je smešten u pustinji. Džordž Bruks na Aljasci takođe primi manje od 250 milimetara padavina godišnje, ali se ipak ne prepoznaje kao pustinjsko područje.

Razlika leži u nečemu nazvanom „potencijalna evapotranspiracija“, tako da bi jednostavna definicija pustinje bila: mesto gde je količina isparenja veća od količine padavina.

Postoje različiti oblici pustinja. Hladne pustinje mogu biti pokrivene snegom; takva mesta ne primaju mnogo padavina, a ono što padne ostaje smrznuto u snežnom pokrivaču; takve se pustinje obično odnose na područja prekrivena tundrom ako postoji kratko razdoblje s temperaturama iznad smrzavanja, ili na ledenu kapu ako temperatura ostaje ispod tačke smrzavanja tokom cele godine, ostavljajući tako zemlju gotovo potpuno beživotnom.

Većina nepolarnih pustinja su vruća područja zbog malih količina vode. Voda ima rashlađujući ili barem ublažavajući učinak u okolinama gde je ima u izobilju. U nekim delovima sveta pustinje su nastale efektom kišne sene, u kojoj vazdušne mase gube većinu svoje vlage dok se kreću preko planinskog lanca. Ostala su područja aridna zbog velikih udaljenosti od najbližih dostupnih izvora vlage (u nekim delovima u unutrašnjosti kontinenata na umerenim širinama, posebno u Aziji).

Pustinje se takođe svrstavaju po svom geografskom položaju i preovladavajućem vremenskom podneblju na:

Nekadašnje pustinje koje se danas nalaze u nearidnim okolinama nazivaju se paleopustinje, dok se ekstraterestričke pustinje nalaze na drugim planetama.

Klasifikacija pustinja[uredi]

U morfogenetskoj klasifikaciji pustinja, prema tipu podloge, izdvajaju se sledeće:

Pustinjska obeležja[uredi]

Judejska pustinja

Pesak pokriva samo oko 20 procenata Zemljinih pustinja. Većina peska se nalazi u peščanim pokrivačima i peščanim morima.

Skoro 100 % pustinjskih površina su ravnice gde je eolska deflacija izložila slobodan šljunak koji se sastoji od malih oblutaka s povremenim krupnijim šljunkom.

Preostale površine aridnih zemalja su sastavljene od izloženih izbijanja kamene podloge, pustinjskih tala i fluvijalnih taloženja koje uključuju aluvijalne nanose, slane pustinje, pustinjska jezera i oaze. Izbijanja kamene podloge se obično javljaju kao malene planine okružene prostranim erozijskim ravnima.

Tla[uredi]

Tla oblikovana u aridnim podnebljima su pretežno mineralna (klasifikovana kao aridisoli) s malim organskim sadržajem poput soli. Uzastopna akumulacija vode u nekim vrstama tla uzrokuje stvaranje različitih slanih slojeva. Kalcijum karbonat koji se taloži otapanjem, može povezati pesak i šljunak u tvrde slojeve nazvane „kalcret“ koji oblikuju slojeve debele i do 50 metara.

Kališe je sloj crvenkasto-smeđe do bele boje koji se nalazi u mnogim vrstama pustinjskog tla. Kališe se obično pojavljuje u obliku gruda ili kao prevlaka na mineralnim zrnima oblikovanim složenim međusobnim delovanjem vode i ugljenik-dioksida kog oslobađa korenje biljaka ili raspadajući organski materijal.

Živi svet[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Pustinjski ekosistem

Pustinjske biljke su kserofite, odnosno adaptirane su na sušno, aridno stanište ili zaslanjeno zemljište. Neke biljke pohranjuju vodu u svojim listovima, korenju i stablima (Aloe, Crassula). Druge pustinjske biljke imaju dugačke cevaste korenove koje prodire kroz vodenu ploču, učvršćuje tlo i kontroliše eroziju. Korenje akacije dostiže dužinu do 15 m, a žbunasta vrsta Atriplex halimus ima koren koji dostiže 21 m. Korenje drugih vrsta je takođe dugačko i razgranato, ali veoma plitko kako bi brzo upilo vodu nakon kiše, a može da dostigne dužinu i do jednog kilometra. Stabljike i listovi nekih biljaka smanjuju brzinu peščanih vetrova te štite tlo od erozije.

Za pustinje je tipično da imaju biljni pokrivač koji je razasut i veoma različit. Međutim i pored negostoljubivih uslova, pustinje mogu imati veoma bogatu floru. Sonorska pustinja na američkom jugozapadu ima najsloženiju pustinjsku vegetaciju na Zemlji. Veliki saguaro kaktusi pružaju utočište za pustinjske ptice te imaju ulogu pustinjskih „stabala“. Kaktusi mogu rasti sve do 15 m, a neke vrste klijaju čak i u suvom pesku.

Kaktusi, koji predstavljaju grupu biljaka prilagođenu upravo ovakvim uslovima života, imaju valjkast ili loptast oblik što smanjuje površinu isparavanja. Neki od njih, poput rodova Erlocactus, Astrophytum i Lobivia imaju bodlje umesto lišća, što osim što doprinosi smanjenoj transpiraciji, takođe štiti i od biljojeda. Međutim, kaktusi nisu jedine biljke u pustinji. Prisutne su i porodice Crassulaceae, Stapeliaceae, Liliaceae i Aizoaceae čiji pustinjski predstavnici imaju sličan oblik tela kao i kaktusi, ali im je lišće sočno, sukulentno ili sitno ljuspasto. Hladne pustinje kao preovlađujuću vegetaciju imaju trave i grmlje.

U pustinji se razlikuju više tipova biljaka. Efemeroide imaju kratak vegetativni ciklus koji traje onoliko koliko traje i isparavanje vode nakon kiše. Višegodišnje i dugovečne su prilagođene životu u sušnim uslovima, znači i kada vode nema. Neke od dugovečnih biljaka podnose dugotrajnu dehidraciju. Staro lišće se osuši i opadne, ali mlado nastavlja da raste čim padne kiša, iako je pre toga bilo smežurano i mrko. Jednogodišnje imaju podzemne organe snabdevene rezervnim supstancama koje će dati pupoljak u vreme kiše. Sve ove biljke su tako prilagođene da su ili otporne prema suši ili je izbegavaju. Uglavnom to rade tako što se razmnožavaju semenom koje se odlikuje čak dugogodišnjom klijavošću. Kalifornijski loptasti kaktus veoma brzo cveta i seme mu sazreva tokom meseci kada je suša najveća. Seme ostaje u zemlji u stanju mirovanja. Proklijaće kada padne kiša. Kod drugih vrsta, tek deo semena proklija nakon kiše, dok je za većinu neophodno da se ovlaže više puta kako bi proklijali. Kod Aloe nadzemni delovi uvenu, ali krtole, odnosno podzemni organi i dalje žive.[5]

Od životinja treba pomenuti insekte, koji su česti stanovnici pustinja i važan deo lanca ishrane. Takozvani medonosni mravi u svojim rastegljivim trbusima sakupljaju i čuvaju med koji će pomoći ostalim članovima kolonije da opstanu u vreme suše. Mravinjake grade ispod zemlje, gde su temperaturna kolebanja manja. Veliki broj insekata je aktivan noću. Dnevne vrste imaju dugačke noge koje odižu od tla kada se pesak veoma zagreje. Insekti koji lete će odleteti u vegetaciju kako bi se zaštitili. Većina vrsta preko tegumenta ima voštanu prevlaku nepropusnu za kiseonik, ugljen-dioksid i vodu. Na taj način su zaštićeni od isušivanja. U većini pustinja najčešći su tvrdokrilci iz porodice Tenebrionidae. U slučaju opasnosti ukopavaju se u pesak. Od drugih zglavkara, česte su škorpije koje se hrane paucima, insektima, pa i drugim škorpijama i dobro podnose visoku temperaturu i solifuge koje su srodne paucima.

Od kičmenjaka, u pustinjama se sreću predstavnici svih pet klasa, ali su izgleda najbolje prilagođeni gmizavci. Ipak, kada i za njih temperatura postane prevelika, izbegavaju direktno izlaganje. Danju su više uočljivi gušteri, koji noću sklonište traže tamo gde manje prodire hladni noćni vazduh. Postoje i takvi, poput prugastog gekona koji noću lovi insekte, a danju se krije ispod kamenja. Noću su aktivne i zmije, koje su inače u pustinjama brojnije od drugih gmizavaca. Pustinju takođe naseljava i pustinjska kornjača, čiji je oklop štiti od dnevne vreline, noćne hladnoće i grabljivica. U svom oklopu ona ima i dva mehura sa vodom.[5]

Voda[uredi]

Pustinja Mohave

Kiša u pustinjama pada povremeno, dok su oluje u pustinji često silovite. U Sahari je izmereno da je jednom palo 44 milimetara kiše u vremenu od 3 sata. Velike oluje u Sahari mogu doneti 1 milimetar u minutu. Obično se suvi rečni tokovi, nazvani vadi, mogu brzo napuniti nakon obilnih kiša, pa nastale bujice čine ta korita opasnima.

Iako u pustinjama padne malo kiše, one primaju vodu koju zemlja ne može upiti iz jednodnevnih ili kratkotrajnih korita koja se pune kišom i snegom s obližnjih planina. Ti tokovi pune korita gustim blatnim muljem te obično prenose popriličnu količinu sedimenta na dan ili dva. Iako se većina pustinja nalazi u uvalama sa zatvorenim ili unutrašnjim oticanjem, kroz nekoliko pustinja prolaze 'egzotične' reke koje odvode vlastitu vodu izvan pustinje. Takve reke prodiru kroz tla i isparavaju ogromne količine vode na svom prolasku kroz pustinje, ali ipak njihovi tokovi zadržavaju svoj kontinuitet. Reke Nil, Kolorado i Žuta reka jesu 'egzotične' reke koje teku kroz pustinje da dostave svoje sedimente do mora.

Jezera nastaju tamo gde ima dovoljno kiše ili otopljene vode u unutrašnjim slivovima. Pustinjska jezera su obično plitka, privremena i slana. S obzirom da su ta jezera plitka te imaju maleni nagib dna, žestina vetra može uzrokovati da se jezerske vode kreću preko mnogo kvadratnih kilometara. Kada se jezera osuše posle njih ostaje slana kora ili hardpan. Ravna površina sastavljena od gline, blata ili peska obavijenog korom soli naziva se slanište.

Mineralna bogatstva[uredi]

U aridnim zemljama se kao posledica uticaja klime javljaju geološki procesi koji su oblikovali, poboljšali ili sačuvali neka mineralna ležišta. Podzemna voda ispire mineralne rude i ponovno ih taloži u područjima blizu nivoa podzemne vode. Taj proces ispiranja koncentriše minerale u rudu koja se može iskopavati.

Satelitski snimak Sahare

Isparavanje u aridnim zemljama povećava mineralnu akumulaciju u pustinjskim jezerima. Slaništa takođe mogu biti izvori mineralnih ležišta nastalih isparavanjem. Isparavanje vode u zatvorenim slivovima taloži minerale poput gipsa, različitih soli (uključujući natrijum nitrat i natrijum hlorid) i borata. Minerali koji se oblikuju u isparavajućim ležištima zavise od sastava i temperature slanih voda u vreme taloženja.

Značajni izvori isparavanja javljaju se u pustinjama Velikog basena u SAD. Mineralna ležišta su se proslavila zahvaljujući „timovima s 20 mula" koji su nekad od Doline smrti do železnice vukli vagone natovarene boraksom iz koga se dobija bor. Ukupna vrednost hemikalija proizvedenih iz jezera Sirles prelazi vrednost od 1 milijarde američkih dolara($).

Pustinja Atakama u Južnoj Americi jedinstvena je među svetskim pustinjama po svom velikom izobilju mineralnih soli. Od sredine XIX veka u Atakami se iskopava natrijum nitrat koji služi za proizvodnju eksploziva i đubriva. Za vreme Prvog svetskog rata iskopano je skoro 3 miliona tona natrijum nitrata.

Flora u kalifornijskoj pustinji

Vredni minerali smešteni u aridnim zemljama uključuju bakar u Sjedinjenim Državama, Čileu, Peruu i Iranu; gvožđe, olovo i cink u Australiji; Hromit u Turskoj; zlato, srebro i ležišta urana u Australiji i Sjedinjenim Državama. Nemetalni mineralni izvori i stene kao što su berilijum, tinjac, litijum, glina, plavućac i troska takođe se javljaju u aridnim područjima. Natrijum karbonat, sulfat, borat, nitrat, litijum, brom, jod, kalcijum i jedinjenja stroncijuma se nalaze u sedimentima i slanim vodama blizu površine koje su oblikovane isparavanjem unutrašnjih vodenih površina, često za vreme nedavnih geoloških vremena.

Sastav reke Grin u Koloradu, Vajomingu i Juti sadrži ležišta u aluvijalnim nanosima i isparenim slaništima stvorenih u ogromnom jezeru čiji se nivo menjao milionima godina. Svetski značajna ležišta trone, glavnog izvora natrijumovih jedinjenja i tankih slojeva naftnog škriljca bili su stvoreni u aridnoj sredini.

Neka od najbogatijih područja naftom na Zemlji nalaze se u aridnim i semiaridnim područjima Afrike i Bliskog istoka, iako su se naftna polja prvo razvila u plitkim morskim vodama. Nedavna klimatska promena smestila je te rezerve u aridnu okolinu.

Ipak se pretpostavlja da su ostale naftne rezerve eolskog postanka pa se i danas nalaze u vlažnim područjima. Rotligends, rezervoar ugljovodonika u Severnom moru, povezan je sa važnim ležištima nastalim isparavanjem. Većina glavnih američkih izvora ugljovodonika verovatno dolaze iz eolskih pesaka. Stari slojevi aluvijalnog nanosa takođe mogu biti rezervoari ugljovodonika.

Spisak pustinja[uredi]

Pustinje

Evropa[uredi]

Amerika[uredi]

Afrika[uredi]

Azija-Pacifik[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b Šta je pustinja? ((en)), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ Prema Šta je pustinja?,
  3. ^ Fredlund, D.G.; Rahardjo, H. (1993) (pdf). Soil Mechanics for Unsaturated Soils. Wiley-Interscience. ISBN 978-0-471-85008-3 Приступљено 21. 5. 2008.. 
  4. ^ Meterološki rečnik. Megatermička klima, Pristupljeno 21. 4. 2008..
  5. ^ a b Grupa autora. 1982. Ilustrovana enciklopedija Priroda. Vuk Karadžić. Beograd.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]