Pšenica

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pšenica
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Monocotyledones
Kladus: Commelinids
Red: Poales
Porodica: Poaceae
Potporodica: Pooideae
Pleme: Triticeae
Rod: Triticum
L.
Vrste

Reference:
Serial No. 42236 ITIS 2002-09-22

Pšenica (lat. Triticum spp.)[1][2] jeste vrsta žitarice koje se uzgaja širom sveta. Globalno, ona je najvažnija zrnasta biljka koja se koristi za ljudsku ishranu i druga je na lestvici ukupne proizvodnje prinosa žitarica, odmah iza kukuruza; dok je treća pirinač. Pšenica potiče iz područja Levanta i Bliskog istoka.

Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame.

U 2013. svjetska proizvodnja pšenice iznosila je 713 miliona tona, što je treća po količini proizvođena žitarica, posle kukuruza (1.016 milijarda tona) i riže (745 miliona tona).[3] Pšenica je 2009. godine bila druga žitarica po količini proizvodnje, te godine svetska proizvodnja iznosila je 682 miliona tona (nakon kukuruza sa 817 miliona tona), a ispred riže (679 miliona tona).[4]

Pšenica se ubraja u žitarice koje se uzgajaju na poljoprivrednoj površini koja je među najvećim od svih drugih vrsta hrane. Svetska trgovina pšenicom je veća od trgovine svim drugim žitaricama zajedno.[5] Globalno, ona je vodeći izvor biljnih belančevina u ljudskoj ishrani, jer ima viši sadržaj belančevina od drugih značajnih žitarica, kukuruza i riže.[6] U pogledu postotka potrošnje za hranu od ukupno proizvedene količine, ona je trenutno druga glavna poljoprivredna kultura poslije riže, a ispred kukuruza, što je vremenom dalo mogućnost da se kukuruz daleko više koristi za ishranu domaćih životinja. Arheološki nalazi navode da se pripitomljavanje pšenice prvi put desilo u područjima poznatim kao „Plodni polumesec“.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Uzgoj, naizmenično seanje i žetva zrna divljih trava dovela je do nastanka odomaćenih sojeva, kao mutiranih oblika pšenice koje su farmeri ciljano odabirali. Kod domaće pšenice, zrna su znatno veća a seme (unutar klasića) ostaje priljubljeno koljenu putem očvrslih klasnih vretena (franc. рацхис) tokom žetve. Kod divljih sojeva, mnogo više lomljiva klasna vretena omogućavaju koljenu da se lakše „rascveta“ i prospe klasiće.[7] Farmeri možda nisu svesno birali takve osobine, ali su se promene jednostavno desile a s njima je i olakšano prikupljanje sjemenki. Osim toga, takva spontana selekcija bila je vrlo važan deo odomaćivanja ovih biljaka. Kao osobine koje su poboljšale pšenicu kao izvor hrane takođe su uključivale i gubitak prirodnih mehanizama kojim su divlje vrste pšenice raspršavale svoje seme, dok vrlo „pripitomljene“ vrste pšenice gotovo nikako ne mogu opstati u divljini.

Jednozrna pšenica (Triticum monococcum

Uzgoj pšenice se počeo širiti izvan „Plodnog polumeseca“ tek nakon 8000 p. n. e. Džared Dajmond je proučavao širenje kultiviranih sorti dvozrne pšenice započetih u „Plodnom polumesecu“ približno pre 8800 p. n. e. Arheološke analize divlje dvozrne pšenice pokazale su da je ona prvi put kultivirana u južnim područjima Levanta, gde su njeni ostaci datirani u period oko 9600 p. n. e.[8][9] Genetske analize divlje jednozrne pšenice sugerišu da je ona prvi put uzgojena u planinama Karadža u jugoistočnoj Turskoj. Datirani arheološki ostaci jednozrne pšenice u iskopinama naselja u blizini tog područja, uključujući i ona kod Tel Abu Hurejra u Siriji, ukazuju da se pripitomljavanje jednozrne pšenice desilo u blizini planinskog lanca Karadža.[10] Uz neobičan izuzetak dva zrna pronađena kod Irak ed-Daba, najraniji nalaz dokazan metodom 14C za jednozrnu pšenicu ostaje kod Abu Hurejra oko 7800 do 7500. p. n. e.[11]

Ostaci požnjevene dvozrne pšenice sa nekoliko mesta u blizini lanca Karadža datirani su u period između 8600. p. n. e. (kod Čajonja) i 8400. p. n. e. (Tel Abu Hurejra), a to je periodu mlađeg kamenog doba. Uz izuzetak Irak ed-Daba, najranije radiougljenično datiranje pripitomljene dvozrne pšenice ostaje pronađeno u najdubljim slojevima Tel Asvada u bazenu Damaska, u blizini planine Hermon u Siriji. Te ostatke su Vilem van Zajst i njegov pomoćnik datirali oko 8800 p. n. e. Takođe su zaključili da naseljenici iz Tel Asvada nisu sami razvili ovaj oblik pšenice, nego su je pripitomljenu doneli sa sobom iz još neutvrđenog područja.[12]

Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500. p. n. e, do Egipta nakon 6000. p. n. e. te Nemačke i Španije oko 5000. p. n. e.[13] „Stari Egipćani su zapravo stekli znanje spravljanja hljeba i korištenja peći, te su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu“.[14] Oko 3000. p. n. e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Oko hiljadu godina kasnije došla je i do Kine. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identificirana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350. p. n. e. u okolini Asirosa u grčkoj provinciji Makedoniji.[15] Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Engleskoj, slama od pšenice se koristila za pokrivanje krovova u bronzanom dobu, pa sve do kraja 19. veka.[16]

Genetika[uredi | uredi izvor]

Polje pšenice u Mačvi

Genetika pšenice je složenija od većine drugih odomaćenih vrsta. Neke vrste pšenice su diploidne, sa dva seta hromozoma, ali su mnoge i stabilni poliploidi sa četiri seta hromozoma (tetraploidi) ili šest (heksaploidi).[17]

  • Jednozrna pšenica (T. monococcum) je diploidna (AA, dva komplementa sa sedam hromozoma, 2n=14).[1]
  • Većina tetraploidnih vrsta pšenice (npr. dvozrna i tvrda (durum)) su izvedene iz divlje dvozrne pšenice, T. dicoccoides. Sama divlja dvozrna je rezultat hibridizacije između dve diploidne divlje trave T. urartu i divlje jarčeve trave poput Aegilops searsii ili Ae. speltoides. Nepoznata vrsta trave nikad nije otkrivena među današnjim divljim vrstama trave, ali najbliži živi srodnik joj je Aegilops speltoides. Hibridizacija kojom je nastala divlja dvozrna pšenica (AABB) desila se u divljini, davno pre njenog pripitomljavanja,[17] a odvijala se prirodnim odabirom.
  • Heksaploidna pšenica je evoluirala na farmama i poljima. Moguće je da je pripitomljena dvozrna ili tvrda pšenica hibridizirana sa nekom drugom divljom diploidnom travom (Aegilops tauschii) čime su nastale heksaploidne pšenice, dinkel (krupnik, Triticum spelta) i obična pšenica (meka pšenica, Triticum aestivum).[17] One imaju tri seta uparenih hromosoma, tri puta više nego kod diploidne pšenice.

Prisustvo određenih verzija gena pšenice važna je za prinos ove žitarice. Pored mutantnih vezija gena davno odabranih tokom odomaćenja vrste, postoje i mnogo novije svesne selekcije alela koji utiču na osobine rasta. Geni za patuljasti soj, koji su prvi put korišteni za uzgoj japanske sorte Norin 100, dali su pšenicu niskog rasta, a koja je imala ogroman efekat na njene prinose širom sveta, postajući jedan od glavnih faktora uspeha takozvane „Zelene revolucije“ u Meksiku i Aziji kao inicijative profesora Normana Borlauga. Geni za patuljastu pšenicu omogućili su da ugljenik fiksiran u biljci fotosintezom bude preusmeren prema proizvodnji semena, a takođe je došlo do umanjenja problema „polegle pšenice“. Leganje pšenice se dešava kada njena stabljika pada na zemlju zbog vetra te trune, dok obilna nitratima bogata prehrana pšenice daje viši rast i veću otpornost na ovaj problem. Do 1997. oko 81% područja pod pšenicom u zemljama u razvoju bilo je zasejano patuljastim sortama pšenice, što je dalo povećane prinose i bolji odgovor na nitratna đubriva.

Hibridi[uredi | uredi izvor]

Pšenica se koristi u širokom rasponu prehrambenih namirnica

Pošto je pšenica samooprašujuća biljka, kreiranje hibridnih varijeteta zahteva znatni napor. Veoma visoki troškovi dobijanja hibridnog semena pšenice u odnosu na njihove prosečne koristi odvratili su farmere od široke primene hibrida[18][19] iako razvoj hibrida traje već decenijama.[20] Sorte F1 hibrida ne treba mešati sa sortama izvedenim pomoću standardnog ukrštanja biljaka. Heteroza odnosno hibridna snaga (raširena kod F1 hibrida kukuruza) dešava se u običnoj (heksaploidnoj) pšenici, ali je vrlo teško dobiti seme hibridnih sorti u komercijalnom obimu kao što se to radi kod kukuruza, jer su u botaničkom smislu cvetovi pšenice savršeni (tj. pravi cvetovi) što znači da imaju i muške i ženske delove cveta (i tučak i prašnike), te se obično samooprašuju.[21] Seme komercijalne hibridne pšenice se proizvodi koristeći hemijska hibridizacijska sredstva, regulatore rasta biljaka (biljne hormone) koji selektivno utiču na razvoj polena ili prirodne sisteme citoplazmatsko-muške sterilnosti. Hibridna pšenica imala je ograničen uspeh na tržištima Evrope (naročito Francuske), SAD-a i Južnoafričke Republike.[22]

U ishrani[uredi | uredi izvor]

Pšenica, tvrda crvena ozima
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija1.368 kJ (327 kcal)
71,18 g
Šećeri0,41
Prehrambena vlakna12,2 g
1,54 g
12,61 g
Vitamini
Tiamin (B1)
(33%)
0,383 mg
Riboflavin (B2)
(10%)
0,115 mg
Niacin (B3)
(36%)
5,464 mg
Vitamin B5
(19%)
0,954 mg
Vitamin B6
(23%)
0,3 mg
Folat (B9)
(10%)
38 μg
Holin
(6%)
31,2 mg
Vitamin E
(7%)
1,01 mg
Vitamin K
(2%)
1,9 μg
Minerali
Kalcijum
(3%)
29 mg
Gvožđe
(25%)
3,19 mg
Magnezijum
(35%)
126 mg
Mangan
(190%)
3,985 mg
Fosfor
(41%)
288 mg
Kalijum
(8%)
363 mg
Natrijum
(0%)
2 mg
Cink
(28%)
2,65 mg
Ostali konstituenti
Voda13,1 g
Selenium70.7 µg
Link na unos u USDA bazi podataka
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Sirova obična pšenica se može mleti u brašno, dok se mlevenjem tvrde pšenice može dobiti griz. Osušena i proklijala pšenica daje slad, a takođe se i mrvi, reže u lomljenu pšenicu, kuva na pari, suši u bungur poznat i kao krupica. Ako se sirova pšenica izlomi na komadiće u mlinu, kako se to obično radi, spoljna opna se može koristiti u razne svrhe, poput mekinja. Pšenica je osnovni sastojak za brojna jela i namirnice, poput raznih vrsta hleba, kaše, krekera, biskvita, palačinki, pita, paste, kolača, torti, mafina, rolata, krofni, boze (alkoholno piće), pahuljica i slično.

Porcija od 100 grama pšenice daje 327 kalorija te je izvrstan izvor velikog broja nezamenjivih prehrambenih sastojaka poput belančevina, dijetetskih vlakana, mangana, fosfora i niacina (vitamin B3). Također prisutni su i brojni drugi vitamini iz B grupe kao i mnogi minerali. U pšenici je prosečno 13% vode, 71% ugljenih hidrata, 1,5% masnoća i 13% belančevina.

Svjetska potrošnja[uredi | uredi izvor]

Prosečni prinosi pšenice 2000. godine u svetu

Pšenica se u svetu uzgaja na više od 218 miliona hektara,[3] što je više od bilo koje druge biljke. Svetska trgovina pšenicom je veća nego trgovina svim drugim žitaricama zajedno. Zajedno s rižom, pšenica je najosnovnija svetska prehrambena namirnica. Ona se smatra osnovnom komponentom ishrane zbog toga što ima izuzetno dobru agronomsku prilagodljivost sa mogućnošću da raste od gotovo subarktičkih područja do ekvatora, te od nivoa mora do visoravni na Tibetu, na oko 4.000 m iznad nivoa mora.

Osim agronomske prilagodljivosti, pšenica nudi i lakoću i jednostavnost skladištenja zrna i lakoću njegovog pretvaranja u brašno, koje je jestiva i zanimljiva namirnica sa brojnim mogućnostima pripreme. Pšenica je jedan od najvažnijih izvora ugljenih hidrata u većini zemlja sveta. Belančevine iz pšenice vrlo lako može da svari gotovo 99% svetskog stanovništva (zapravo svi osim osoba sa poremećajima povezanim s glutenom), kao i njen skrob. Male količine životinjskih i leguminoznih proteina se dodaju pšenici kako bi hrana zasnovana na njoj bila izuzetno hranjiva.[23]

Zdravstveni rizik[uredi | uredi izvor]

Celijačna bolest pogađa 1% do 2% opšte populacije,[24] ali većina slučajeva ostaje neprepoznata, nedijagnozirana i nelečena.[25][26] I dok je celijačna bolest uzrokovana reakcijom organizma na belančevine iz pšenice, ona nije isto što i alergija na pšenicu.[27] Druge bolesti koje izaziva konzumiranje glutena su necelijačna osetljivost na gluten,[28] glutenska ataksija i dermatitis herpetiformis.[28]

Vrste[uredi | uredi izvor]

Heksaploidne vrste
  • Obična pšenica, krušna pšenica, ponegde i meka pšenica (T. aestivum) – heksaploidna vrsta koja se i najviše uzgaja u svetu.
  • Spelta ili krupnik (T. spelta) – druga heksaploidna vrsta kultivirana u ograničenim količinama. Spelta se ponekad smatra i podvrstom obične pšenice (T. aestivum) s kojom je u bliskom srodstvu, a tada bi njeno naučno botaničko ime bilo Triticum aestivum subsp. spelta.
Tetraploidne vrste
  • Tvrda pšenica ili durum (T. durum) – jeste jedina tetraploidna forma pšenice koja se danas upotrebljava u značajnijem obimu, te je druga najviše uzgajana vrsta pšenice u svetu.
  • Dvozrna pšenica ili emer (T. dicoccon) – jeste tetraploidna vrsta koja se u antičko vreme znatno više uzgajala nego danas.
  • Horasanska pšenica (Triticum turgidum ssp. turanicum ili Triticum turanicum) jeste tetraploidna vrsta pšenice. Ona je takođe antička vrsta žitarica. Često se pod pojmom Horasan misli na istorijsko područje u današnjem Avganistanu i severoistočnom Iranu. Ova žitarica je dvostruko veća od današnje pšenice, a poznata je po svom bogatom, donekle orašastom ukusu.
Diploidne vrste
  • Jednozrna pšenica (T. monococcum) – jeste diploidna vrsta pšenice sa divljim i kultiviranim varijantama. Ova vrsta je odomaćena u isto vreme kao i dvozrna, ali nikad nije dosegla istu važnost u ljudskoj ishrani.

Privreda[uredi | uredi izvor]

Pšenična zrna se klasifikuju prema osobinama zrna za namenu na tržištu proizvoda. Kupci pšenice upotrebljavaju klasifikacije da im pomognu pri odluci koju pšenicu kupiti, jer svaka klasa ima svoju upotrebu. Proizvođači pšenice određuju koje klase su najprofitabilnije za proizvodnju u određenom sistemu proizvodnje. Pšenica je široko uzgajana jer daje dobar prinos po jedinici površine, dobro raste i u umereno kratkim sezonama i daje visokokvalitetno brašno koje se koristi u pekarstvu. Hleb se uglavnom pravi od pšeničnog brašna, ali i od drugih žitarica kao što su raž i zob. I mnoge druge vrste hrane se izrađuju od pšeničnog brašna, što rezultuje velikom potražnjom za žitaricama čak i u zemljama sa znatnijim viškom hrane.

Fotogalerija[uredi | uredi izvor]

Pšenična polja u Srbiji

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Robert, Belderok; Mesdag, Hans; Donner, Dingena A. (2000). Bread-Making Quality of Wheat. Springer. str. 3. ISBN 978-0-7923-6383-5. 
  2. ^ Shewry, Peter R. (2009), „Wheat”, Journal of Experimental Botany, 60 (6): 1537—1553, doi:10.1093/jxb/erp058 
  3. ^ a b „FAOStat”. Pristupljeno 27. 1. 2015. 
  4. ^ „World Wheat, Corn and Rice”. Oklahoma State University, FAO Stat. Arhivirano iz originala 10. 6. 2015. g. Pristupljeno 23. 7. 2017. 
  5. ^ Curtis; Rajaraman; MacPherson (2002). „Bread Wheat”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  6. ^ "Nutrient data laboratory". Američko ministarstvo poljoprivrede.
  7. ^ Willcox, Tanno K.; Willcox, G. (2006). „How fast was wild wheat domesticated?”. Science. 311 (5769): 1886. PMID 16574859. doi:10.1126/science.1124635. 
  8. ^ Colledge 2007, str. 40
  9. ^ Feldman, Moshe, Kislev, Mordechai E.: Domestication of emmer wheat and evolution of free-threshing tetraploid wheat Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. decembar 2013) u: "A Century of Wheat Research-From Wild Emmer Discovery to Genome Analysis", Israel Journal of Plant Sciences, Volume 55, Number 3 - 4 / (2007). p. 207—221, objavljeno na internetu 3. novembra 2008.
  10. ^ C. Michael Hogan. 2013. Wheat. Encyclopedia of Earth. National Council of Science and the Environment. ur. Lakhdar Boukerrou
  11. ^ Heun, M. R.; et al. (1997). „Site of Einkorn Wheat Domestication Identified by DNA Fingerprinting”. Science. 278: 1312—4. doi:10.1126/science.278.5341.1312. 
  12. ^ Ozkan H, Brandolini A, Schäfer-Pregl R, Salamini F (1. 10. 2002). „AFLP analysis of a collection of tetraploid wheats indicates the origin of emmer and hard wheat domestication in southeast Turkey”. Molecular Biology and Evolution. 19 (10): 1797—801. PMID 12270906. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a004002. 
  13. ^ Diamond J : Guns, Germs and Steel, A short history of everybody for the last 13,000 years. Viking UK Random House. 1997. ISBN 978-0-09-930278-0.
  14. ^ Grundas ST: Chapter: Wheat: The Crop, u: Encyclopedia of Food Sciences and Nutrition pp. 6130, 2003; Elsevier Science Ltd
  15. ^ „the science in detail – Wheats DNA – Research – Archaeology – The University of Sheffield”. Sheffield.ac.uk. 19. 7. 2011. Pristupljeno 27. 5. 2012. 
  16. ^ Belderok B et al. : Bread-Making Quality of Wheat Axel Springer AG. 2000. ISBN 978-0-7923-6383-5. str. 3.
  17. ^ a b v Hancock, James F. (2004). Plant Evolution and the Origin of Crop Species. CABI Publishing. ISBN 978-0-85199-685-1. 
  18. ^ Mike Abram za Farmers' Weekly. 17. maj 2011. Hybrid wheat to make a return
  19. ^ Bill Spiegel za agriculture.com, 11. mart 2013. Hybrid wheat's comeback
  20. ^ „History of hybrid wheat”. Arhivirano iz originala 18. 12. 2013. g. Pristupljeno 23. 7. 2017. 
  21. ^ Bajaj, Y. P. S. (1990). Wheat. Springer. str. 161—63. ISBN 978-3-540-51809-9. 
  22. ^ Basra, Amarjit S. (1999). Heterosis and Hybrid Seed Production in Agronomic Crops. Haworth Press. str. 81—82. ISBN 978-1-56022-876-9. 
  23. ^ „USA: U.S., Australia, India partnership to develop climate-resilient varieties of rice and wheat”. Bs-agro.com. 24. 5. 2013. Arhivirano iz originala 3. 12. 2013. g. Pristupljeno 23. 7. 2017. 
  24. ^ Lundin KE, Wijmenga C (1. 9. 2015). „Coeliac disease and autoimmune disease-genetic overlap and screening”. Nat Rev Gastroenterol Hepatol. 12 (9): 507—15. PMID 26303674. doi:10.1038/nrgastro.2015.136. 
  25. ^ Fasano, A. (1. 4. 2005). „Clinical presentation of celiac disease in the pediatric population”. Gastroenterology. 128 (4 dod. 1): S68—73. PMID 15825129. doi:10.1053/j.gastro.2005.02.015. 
  26. ^ Elli L, Branchi F, Tomba C, Villalta D, et al. (1. 6. 2015). „Diagnosis of gluten related disorders: Celiac disease, wheat allergy and non-celiac gluten sensitivity”. World J Gastroenterol. 21 (23): 7110—9. PMC 4476872 Slobodan pristup. PMID 26109797. doi:10.3748/wjg.v21.i23.7110. 
  27. ^ Catassi C, Bai J, Bonaz B, Bouma G, et al. (2013). „Non-celiac gluten sensitivity: the new frontier of gluten related disorders”. Nutrients. 5 (10): 3839—3853. ISSN 2072-6643. PMID 24077239. doi:10.3390/nu5103839. 
  28. ^ а б Ludvigsson JF, Leffler DA, Bai JC, Biagi F, et al. (1. 1. 2013). „The Oslo definitions for coeliac disease and related terms”. Gut. 62 (1): 43—52. PMC 3440559 Slobodan pristup. PMID 22345659. doi:10.1136/gutjnl-2011-301346. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Robert, Belderok; Mesdag, Hans; Donner, Dingena A. (2000). Bread-Making Quality of Wheat. Springer. str. 3. ISBN 978-0-7923-6383-5. 
  • Colledge, Sue (2007). The origins and spread of domestic plants in southwest Asia and Europe. Univerzitet College, London. Institut za arheologiju: Left Coast Press. str. 40. ISBN 978-1-59874-988-5. Pristupljeno 5. 7. 2011. 
  • Bonjean, Alain P. (2001). The World Wheat Book: A History of Wheat Breeding. Intercept Limited. ISBN 978-1-898298-72-4. 
  • Maarten Angus, William; Bonjean, Alain P.; van Ginkel, Maarten (2011). The World Wheat Book: A History of Wheat Breeding. Lavoisier. ISBN 978-2-7430-1102-4. 
  • Ears of plenty: The story of wheat, The Economist, Dec 24th (2005). p. 28-30
  • Blaženčić Ž. Danon J. 1989. Hranljivo, lekovito, otrovno i začinsko bilje. Beograd: Naučna knjiga.
  • Bray N. Trump D. 1982. Dictionary of Archaeology. Haruondsworth: Penguin.
  • Curtis H. Evert R. Raven P. 1981. Biology of plants. New York: Worth Publishers.
  • Domol R. Urban S. 1948. Botanika za V razred gimnazije. Zagreb: Nankladni zavod Hrvatske.
  • Joanović M. 1985. Privreda praistorije, katalog za izložbu. Vršac: Narodni muzej u Vršcu.
  • Josifović M. at all. 1976. Red: Poales. Flora SR Srbije. VIII: 259.
  • Kojić M. 1991. Botanika. Beograd: Nauka.
  • Srejović D. 1997. Arheološki leksikon. Beograd: Savremena administracija.
  • Bonjean, A.P., and W.J. Angus. . editors). The World Wheat Book: a history of wheat breeding. Lavoisier Publ., Paris. 1131 pp. (2001. ISBN 978-2-7430-0402-6. 
  • Christen, Olaf, ur. (2009), Winterweizen. Das Handbuch für Profis (na jeziku: German), DLG-Verlags-GmbH, ISBN 978-3-7690-0719-0 
  • Garnsey Peter, Grain for Rome, in Garnsey P., Hopkins K., Whittaker C. R. (editors), Trade in the Ancient Economy, Chatto & Windus, London 1983
  • Head L., Atchison J., and Gates A. Ingrained: A Human Bio-geography of Wheat. Ashgate Publ., Burlington. 246 pp. 2012. ISBN 9781-4094-3787-1.
  • Jasny Naum, The daily bread of ancient Greeks and Romans, Ex Officina Templi, Brugis 1950
  • Jasny Naum, The Wheats of Classical Antiquity, J. Hopkins Press, Baltimore 1944
  • Heiser Charles B., Seed to civilisation. The story of food, (Harvard University Press,) 1990
  • Harlan Jack R., Crops and man, American Society of Agronomy, Madison 1975
  • Padulosi, S.; Hammer, K.; Heller, J., ur. (1996). Hulled wheats. Promoting the conservation and use of underutilized and neglected crops. 4. International Plant Genetic Resources Institute, Rome, Italy. Arhivirano iz originala 4. 12. 2007. g. 
  • Saltini Antonio, I semi della civiltà. Grano, riso e mais nella storia delle società umane, Prefazione di Luigi Bernabò Brea, Avenue Media, Bologna 1996
  • Sauer Jonathan D., Geography of Crop Plants. A Select Roster, CRC Press, Boca Raton

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pšenica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пшеница&oldid=27553580”