Pjer Kornej

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pjer Kornej
Pjer Kornej
Lični podaci
Datum rođenja(1606-06-06)6. jun 1606.
Mesto rođenjaRuan, Francuska
Datum smrti1. oktobar 1684.(1684-10-01) (78 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska

Pjer Kornej (franc. Pierre Corneille; Ruan, 6. jun 1606[1] — Pariz, 1. oktobar 1684) je bio francuski književnik iz 17. veka. Njegova glavna dela su drame, od kojih su najpoznatije: Sid, Sina, Polieukta i Horacije (zajedno poznate kao „Kornejeva klasična tetralogija“). Uz Molijera i Rasina, smatra se jednim od trojice velikana francuskog pozorišta. Pisao je drame u periodu od skoro 40 godina, a zvali su ga i »Otac francuske tragedije«. Bogatstvo i raznolikost njegovog dela odraz je vrednosti i velikih pitanja njegovog doba.[2][3][4]

Rođen je kao jedno od šestoro dece u porodici koja se tradicionalno bavila administrativnim poslovima. Godine 1628. počeo je karijeru kao advokat.[5] Naredne godine je počeo je da piše stihove i završio svoju prvu komediju - Melita. Njegova prva tragedija, Medeja, na sceni se pojavila 1635. Usledio je niz drama: komedija, tragedija i tragikomedija. Ukupno je napisao tridesetak drama, jedan prevod (Imitacija Isusa Hrista) i tri studije o dramskoj poeziji.

Kardinal Rišelje mu je dao zvanje državnog književnika, međutim Kornej nije želeo da bude ograničen shvatanjima dvorskog pesnika. Primer za ovo je njegova najpoznatija drama Sid - tragikomedija iz 1636/37, kasnije prerađena u tragediju, koja za temu ima legendu o srednjovekovnom španskom viteštvu. Ona je doživela veliki uspeh, ali istovremeno bila kritikovana u Akademiji zbog nepoštovanja klasicističkih principa jedinstva radnje. Neki kritičari su išli dotle da ga optuže za nemoral, jer se u Sidu ne bavi moralnom podukom. Prikaz dvoboja u ovoj drami naljutio je kardinala Rišeljea koji je zabranio dvoboje. Kornej je vremenom prilagođavao svoju književnost klasicističkim pravilima, ali je uvek zastupao stav da su ona otvorena za interpretaciju.

Nešto kasnije, 1640, napisao je dramu Horacije - tragediju o konfliktu ljubavi i dužnosti, ljudskosti i državnih rezona. Ovaj put je zadovoljio pravila jedinstva radnje, a delo je posvetio kardinalu. Iste godine je nastao komad Sina o rimskom republikanskom patriciju i njegovoj zaveri protiv cara Avgusta. Ova priča je alegorija apsolutističke vladavine Luja XIII, zavere protiv njega i kraljeve milosti prema zaverenicima. Mučenička tragedija sa elementima ljubavne priče, Polieukta, nastala je 1641. Sveštenstvo mu je ovde zamerilo da hrišćansku temu ponižava tako što je dovodi na teatarsku pozornicu.

Pjer Kornej se 1641. oženio Marijom de Lamperijer i sa njome imao sedmoro dece. Za akademika je izabran 1647. Njegove poznije drame nisu bile tako kvalitetne kao one iz ranijeg vremena.

Kornejevo delo ističe sledeće književno-filozofske ideje: snagu volje i heroizma, snagu sila sudbine, veličinu duše i moralni integritet, Sukob između emotivnog i moralno-religijskog shvatanja ljubavi

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Dom porodice Kornej u Ruanu, gde je Kornej rođen. Ova zgrada je pretvorena u muzej posvećen njegovom radu 1920. godine.

Kornej je rođen u Ruanu, Normandija, Francuska, u porodici Marte Le Pezan i Pjera Korneja, uglednog advokata.[6] Njegov mlađi brat Tomas Kornej takođe je postao zapaženi dramski pisac. On je dobio rigorozno jezuitsko obrazovanje na Koledžu de Burbon (Srednja škola Pjera Korneja od 1873),[5] gde je gluma na sceni bila deo obuke. Sa 18 godina počeo je da studira pravo, ali su njegovi praktični pravni poduhvati bili uglavnom neuspešni. Kornejov otac mu je obezbedio dva upravnička mesta za njega u odeljenju za šume i reke u Ruanu. Tokom svog službovanja, napisao je svoju prvu dramu. Ne zna se tačno kada ju je napisao, ali drama, komedija Melit, pojavila se kada ju je Kornej doneo grupi putujućih glumaca 1629. Glumci su odobrili delo i uvrstili ga u svoj repertoar. Predstava je doživela uspeh u Parizu, a Kornej je počeo da redovno piše drame. Iste godine prelazi u Pariz i ubrzo postaje jedan od vodećih dramskih pisaca francuske scene. Njegove rane komedije, počevši od Melita, odstupaju od francuske farsne tradicije odražavajući uzvišeni jezik i manire mondenog pariskog društva. Kornej opisuje svoju raznolikost komedije kao „une peinture de la conversation des honnêtes gens“ („slika razgovora plemstva“). Njegova prva prava tragedija je Mede, koja je produkovana 1635.

Pet autora[uredi | uredi izvor]

Godina 1634. je privukla više pažnje na Korneja. On je izabran da piše stihove za posetu kardinala Rišeljea Ruanu. Kardinal je primetio Korneja i izabrao ga da bude među Les Cinq Auteurs („Pet pesnika“; takođe se prevodi kao „društvo pet autora“). Ostali su bili Gijom Kolete, Boarober, Žan Rotru i Klod de Lestoal.

Petorica su odabrana da ostvare Rišeljeovu viziju nove vrste drame koja je naglašavala vrlinu. Rišelje bi iznosio ideje, koje bi pisci izrazili u dramskom obliku. Međutim, kardinalovi zahtevi bili su previše restriktivni za Korneja, koji je pokušao da inovira van granica koje je definisao Rišelje. To je dovelo do svađe između dramskog pisca i poslodavca. Nakon što mu je prvobitni ugovor istekao, Kornej je napustio Les Cinq Auteurs i vratio se u Ruan.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Dramaturg, pisac i filozof Volter kreirao je, uz podršku Francuske akademije, dvanaestotomni anotirani skup Korneljevih dramskih dela, Commentaires sur Corneille.[2][7] To je bilo Volterovo najveće delo književne kritike ikada.[4] Volterov predlog Akademiji opisao je Korneja da za francuski jezik čini ono što je Homer učinio za grčki: pokazujući svetu da on može biti medij za veliku umetnost.[2] Volter je bio primoran da brani klasičnu francusku književnost pred sve popularnijim stranim uticajima kao što je Vilijam Šekspir. Ovo se ogleda u prvom izdanju Komentara, objavljenom 1764. godine, koje se fokusiralo na Kornejova bolja dela i imalo je relativno prigušene kritike. Do drugog izdanja, objavljenog deset godina kasnije, Volter je došao do negativnije ocene Korneja i jačeg pogleda na potrebu za objektivnom kritikom. Dodao je pet stotina kritičkih beleški, pokrivajući više dela i uzimajući negativniji ton.[8] Mišljenja kritičara o Korneju su već bila veoma polarizovana. Volterova intervencija je dodatno polarizirala debatu i neki kritičari su videli njegove kritike kao pedantičke i vođene zavišću.[4][9] U 19. veku, plima mišljenja se okrenula protiv Voltera. Napoleon je dao prednost Korneju u odnosu na Voltera, oživljavajući reputaciju prvog kao dramatičara, a umanjujući reputaciju drugog.[9]

Drame[uredi | uredi izvor]

  • Melita, Mélite (1629)[10][11]
  • Klitandr, Clitandre (1630–31)
  • Udovica, la Veuve (1631)
  • Galerija palate, la Galerie du Palais (1631–32)
  • Kraljevski trg, la Place royale (1633–34)
  • Pozorišne iluzije, l'Illusion comique (1636)
  • Medeja, Médée (1635)
  • Sid, le Cid (1637)
  • Horacije, Horace (1640)
  • Sina, Cinna (1641)
  • Polieukt, Polyeucte (1642)
  • Pompejina smrt, la Mort de Pompée (1643)
  • Učitelj, Le Menteur (1643)
  • Rodogun, Rodogune (1644)
  • Iraklije, Héraclius (1647)
  • Don Sančo Aragonski, Don Sanche d'Aragon (1650)
  • Andromeda, Andromède (1650)
  • Nikomed, Nicomède (1651)
  • Pertarit, Pertharite (1651)
  • Imitacija Isusa Hrista, l'Imitation de Jésus-Christ (1656)
  • Edip, Oedipe (1659)
  • Tri osvrta na dramsko pesništvo, Trois Discours sur le poème dramatique (1660)
  • Zlatno runo, La Toison d'or (1660)
  • Sertorije, Sertorius (1662)
  • Oton, Othon (1664)
  • Agesila, Agésilas (1666)
  • Atila, Attila (1667)
  • Tit i Berenis, Tite et Bérénice (1670)
  • Psiha, Psyché (sa Molijerom i Filipom Kinoom, 1671)
  • Surena, Suréna (1674)[12]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Corneille and His Times, François M. Guizot; 1852, Harper & Bros., NY; p.130: "His [Corneille's] father was a royal advocate at the marble table in Normandy...."
  2. ^ a b v "Introduction" in Commentaires sur Corneille Critical edition by David Williams, in Œuvres complètes de Voltaire Volume 53 (Voltaire Foundation, Oxford)
  3. ^ Caplan, Jay (1999). In the King's Wake: Post-Absolutist Culture in France (na jeziku: engleski). University of Chicago Press. str. 181. ISBN 9780226093116. 
  4. ^ a b v Williams, David (1976). „The Role of the Foreign Theatre in Voltaire's "Corneille"”. The Modern Language Review. 71 (2): 282—293. JSTOR 3724782. doi:10.2307/3724782. 
  5. ^ a b Lycée Pierre Corneille de Rouen – History
  6. ^ Corneille and His Times, François M. Guizot; 1852, Harper & Bros., NY; p.130: "His [Corneille's] father was a royal advocate at the marble table in Normandy...."
  7. ^ Caplan, Jay (1999). In the King's Wake: Post-Absolutist Culture in France. University of Chicago Press. str. 181. ISBN 9780226093116. 
  8. ^ "The commentary" in Commentaires sur Corneille Critical edition by David Williams, in Œuvres complètes de Voltaire Volume 53 p. 192 (Voltaire Foundation, Oxford)
  9. ^ a b "Preface" in Commentaires sur Corneille Critical edition by David Williams, in Œuvres complètes de Voltaire Volume 53 (Voltaire Foundation, Oxford)
  10. ^ Jean Montenot (1. 7. 2006). „Portrait: Corneille”. L' Express train. Pristupljeno 18. 3. 2011. 
  11. ^ Charles Henry Conrad Wright, A history of French literature (Oxford university press, American branch, 1912), 310.
  12. ^ Corneille écrit lui-même, dans une brève note au lecteur qui précède l'œuvre, que son sujet est « tiré de Plutarque et d’Appian Alexandrin ». Toutefois, tous les personnages féminins ne sont pas mentionnés par ceux-ci, à l'exception d'Euridyce, citée anonymement par Plutarque.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ekstein, Nina. Corneille's Irony. Charlottesville: Rookwood Press, 2007.
  • Harrison, Helen. Pistoles/Paroles: Money and Language in Seventeenth-Century French Comedy. Charlottesville: Rookwood Press, 1996.
  • Hubert, J. D. Corneille's Performative Metaphors. Charlottesville: Rookwood Press, 1997.
  • Nelson, Robert J. Corneille: His Heroes and Their Worlds. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1963.
  • Yarrow, P.J. Corneille. London: Macmillan & Co., 1963.
  • Madeleine Bertrand, « Corneille, homme de son temps: Le Thème de l’inconstance dans Mélite et Clitandre », L’Information littéraire, jan.-fév. 1982, n° 34 (1), p. 6–11.
  • E. Brooks, « Sur la Mélite de Corneille : une dramaturgie réussie », Revue d’Histoire du Théâtre, avr.-juin 1984, n° 36 (2), p. 192–199.
  • Ziad Elmarsafy, « Real Selves and False Letters in Corneille’s Mélite », La Spiritualité/L’Épistolaire/Le Merveilleux au Grand Siècle, Tübingen, Narr, 2003, p. 169-77.
  • Robert Garapon, « Le Premier Corneille : de Mélite à L’Illusion comique », Paris, CDU-Sedes, 1982.
  • Joseph Harris, « Corneille Confronts the Ridiculous: Mélite », Nottingham French Studies, Spring 2007, n° 46 (1), p. 17–27.
  • Lawrence E. Harvey, « The Denouement of Mélite and the Role of the Nourrice », Modern Language Notes, Mar 1956, n° 71 (3), p. 200-3.
  • Alan Howe, « La Troupe du Marais et la première de Mélite (1629–1631) : trois documents inédits », Australian Journal of French Studies, Sept–Dec 1998, n° 35 (3), p. 279-94.
  • Milorad R. Margitic, « Mythologie personnelle chez le premier Corneille : Le Jeu de l’amour et de l’amour-propre de Mélite au Cid », Pierre Corneille, Paris, PUF, 1985.
  • Jacques Maurens, « Les Vraies Beautés de théâtre dans Mélite », Littératures, Automne 1981, n° 4, p. 21–30.
  • Marie-Odile Sweetser, « De la comédie à la tragédie : le Change et la conversion de Mélite à Polyeucte », Corneille comique: Nine Studies of Pierre Corneille’s Comedy with an Introduction and a Bibliography, Paris, PFSCL, 1982, p. 75–89.
  • Constant Venesoen, « Corneille apprenti féministe : de Mélite au Cid », Paris, Letts. Mods., 1986.
  • Jean-Yves Vialleton, « Le Silence de Mélite », Œuvres et Critiques, 2005, n° 30 (2), p. 30 40

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pjer Kornej na Vikimedijinoj ostavi.

Kornejovi radovi[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјер_Корнеј&oldid=27554624”