Model ravne Zemlje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Равна Земља)
Slika Zemlje tokom misije Apolo 17. iz 1972.
Flamarionov drvorez (1888) prikazuje putnika koji dolazi na ivicu ravne Zemlje i gura glavu kroz nebosvod.

Model ravne Zemlje je uverenje da Zemlja ima oblik ravni ili diska sa svodom u obliku kupole. Mnoge drevne kulture su razvile koncepcije o ravnoj Zemlji, uključujući i Grčku do klasičnog perioda, bliskoistočne civilizacije bronzanog i gvozdenog doba do helenističkog perioda, u Indiji do perioda Gupta carstva i u Kini sve do 17. veka.

Paradigma sferne Zemlje je razvijena u grčkoj astronomiji, počevši od Pitagore (6. vek p. n. e.), iako je većina presokratovaca i dalje verovala da je Zemlja ravna. Aristotel je prihvatio sferični oblik Zemlje na empirijskim osnovama oko 330. p. n. e., a znanje o sfernom obliku Zemlje se od tada postepeno širilo izvan helenističkog sveta.[1][2][3][4][5][6] Zabluda da su obrazovani Evropljani u vreme Kolumba verovali da je zemlja ravna, i da su njegova putovanja pobila ta uverenja, se naziva „Mit o ravnoj Zemlji”.[7] Udruženje istoričara Britanije je 1945. tu zabludu stavilo na drugo mesto među 20 najčešćih zabluda u istoriji.[8]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Vavilonska mapa sveta. Najstarija mapa sveta, 6. vek pre nove ere
Moguća slikovna predstava Anaksimandrove mape sveta

Verovanje u ravnu Zemlju[uredi | uredi izvor]

Zapadna Azija[uredi | uredi izvor]

U egipatskoj[9] i mesopotamskoj mitologiji, Zemlja je prikazana kao disk koji pluta u okeanu. Pronađen je sličan model u homerovskom izvoru iz 8. veka pre nove ere u kojem „okeanos, personifikovano telo vode koje okružuje kružnu površinu zemlje, predstavlja poreklo svega i svih bogova”.[10]

Izraelci su takođe zamišljali da je Zemlja disk koji pluta na vodi. Zakrivljeni svod koji razdvaja zemlju od neba.[11] Kao većina civilizacija iz antike, i Jevreji su verovali da je nebo čvrsta kupola sa Suncem, Mesecom, planetama i zvezdama ugrađenim u njega.[12]
Tekstovi piramida drevnog Egipta pokazuje sličnu kosmografiju, okean okružen suvom zemljom ili ostrvima.

Pesnici[uredi | uredi izvor]

Homer[13] i Hesiod[14] su obojica opisali diskovu kosmografiju na štitu od Ahila.[15][16] Ova poetska tradicija se takođe pojavljuje u Stasinusu od Kipra,[17] Mimnermusa,[18] Eshila i Apolonija Rođanina[19]

Homerov opis kosmografije diska na štitu od Ahila sa okružujućim okeanom je ponavljan daleko kasnije u 4. veku.[20]

Filozofi[uredi | uredi izvor]

Nekoliko presokratovaca je verovalo da je zemlja ravna. Tales, Leukip i Demokrit, prema Aristotelu.[21][22][23]

Filozof Tales je mislio da zemlja pluta na vodi kao štap.[24] Međutim, tvrdilo se kako je Tales verovao u okruglu zemlju.[25][26] Anaksimandar je verovao da je zemlja kratki cilindar sa glatkim kružnim vrhom koji je ostao stabilan jer je bio na istoj udaljenosti od svega.[27][28] Anaksimen iz Mileta je verovao da je Zemlja ravna i da se vozi u vazduhu, na isti način kao sunce, mesec i ostala nebeska tela koja su bila sva vatrena, lete u vazduhu zbog svoje ravnosti.[29] Ksenofan iz Kolofana je mislio da je zemlja ravna i da svojom gornjom stranom dodiruje vazduh a donja strana se prostire bez granice.[30]

Verovanje u ravnu zemlju se nastavilo i u 5. veku posle nove ere. Filozof Anaksagora se složio da je zemlja ravna,[31] a njegov učenik Arhelaj je verovao da je ravna Zemlja u sredini pritisnuta poput tanjira, jer sunce ne izlazi i zalazi u isto vreme za svakoga.[32]

Istoričari[uredi | uredi izvor]

Hekatej Milećanin je verovao da je zemlja ravna i okružena vodom.[33] Herodot u svom delu „Istorije” ismejao je verovanje da voda okružuje zemlju[34], iako se većina klasičara složila da je on ipak verovao da je zemlja ravna zbog njegovog opisa doslovnih krajeva ili ivica zemlje.[35]

Evropa[uredi | uredi izvor]

Drevni nordijski i germanski narodi su verovali u kosmografiju ravne zemlje okružene okeanom sa aksis mundi (lat. axis mundi) drvetom kao centrom sveta u sredini.[36][37] U svetu okruženom okeanom sedela je zmija Jormungand.[38] Nordijski izveštaj o stvaranju sačuvan u Gilfaginingu (VIII) kaže da je tokom stvaranja Zemlje oko nje bilo neprohodno more.[39]

Jafnhar reče: „od krvi koja se izlevala iz njegovih rana napravili su more, kada su formirali i napravili zemlju položili su more u sredinu da bude teško da muškarci prođu kroz nju”

Stari nordijski Konungs Skigsja, sa druge strane, objašnjava Zemljin oblik kao sferu:

Ako uzmeš upaljenu sveću i staviš je u sredinu sobe, možeš da očekuješ da osvetliš celu unutrašnjost osim ako nešto ne ometa sveću iako bi soba bila velika. Ali ako bi uzeo jabuku i okačio je blizu plamena toliko da se zagreje, jabuka bi zamračila i zatamnila skoro polovinu sobe, ili čak i više. Međutim, ako okačiš jabuku blizu zida ne bi se ugrejala, sveća bi obasjala celu prostoriju, a senka na zidu gde jabuka visi bila bi jedva pola velika od veličine jabuke. Iz ovoga se može zaključiti da je zemljani krug okrugao kao lopta i ne jednako blizu sunca u svakoj tački, ali gde zakrivljena površina leži bliže suncu tamo će biti najveća toplota. Neke površine koje leže ispod neprekidnih zraka ne mogu biti ni naseljene.[40]

Istočna Azija[uredi | uredi izvor]

U drevnoj Kini preovladavalo je verovanje da je zemlja ravna i kockasta, dok su nebesa okrugla,[41] pretpostavka koja je bila praktično neupitna sve do uvođenja evropske astronomije u 17. veku.[42][43][44] Engleski sinolog Kulen naglašava stav da u drevnoj kineskoj astronomiji nije postojao koncept okrugle Zemlje:

Kineska misao o obliku zemlje ostala je skoro nepromenjena od ranog vremena sve do prvog kontakta sa modernom naukom posredstvom jezuitskih misionara u 17 veku. Dok se nebo opisivalo različito poput kišobrana koji pokriva zemlju, ili kao okolina sfere, ili kao bez sadržaja dok nebeska tela plutaju slobodno, Zemlja je sve vreme bila ravna sa malo ispupčenja.

Model jajeta često su koristili kineski astronomi kao što je Džang Heng da bi opisao nebo kao sferično.

Nebo je kao kokošije jaje i zaobljeno kao metak, zemlja je kao žumance jajeta i leži u sredini.[45]

Ova analogija o zakrivljenom jajetu ostavila je neke savremene istoričare naročito Džozefa Nidama da pretpostavi da su kineski astronomi bili svesni o sferičnosti zemlje. Referenca o jajetu, međutim, bila je namenjena da pojasni relativni položaj ravne zemlje naspram neba:

U Džang Hengovoj kosmogoniji koja nije prevedena od strane Nidama, Džang je rekao: „Nebo uzima svoj oblik od Janga pa je okruglo i pokretno, zemlja uzima svoj oblik od Jina pa je ravno i mirno. Poenta analogije o jajetu jednostavno naglašava da je zemlja potpuno zatvorena nebom a ne samo pokrivena odozgo kao sto je Kai Tian opisao. Kineski astronomi, mnogi uspešni po svim standardima, nastavili su da razmišljaju u kontekstu ravne Zemlje sve do 17 veka. Ova iznenađujuća činjenica može biti početna tačka za ponovno ispitivanje ideje o sferičnoj zemlji.[46]

Dalji primeri navedeni od strane Nidama trebalo bi da demonstriraju neslaganje drevnog kineskog konsenzusa koji zapravo ukazuje da je zemlja kvadratna a ne ravna.[47] Prema iskazu naučnika iz 13. veka Li Je koji je tvrdio da će kretanje okruglog neba ometati kvadratna Zemlja,[41] nije podržavao to da je Zemlja sferična, već da njenu ivicu treba zaokružiti tako da bude kružna.[44] Međutim, Nidam se ne slaže, potvrđujući da je Li Je verovao da je Zemlja sferna, sličnog oblika kao nebesa, ali mnogo manja.[48] Ovo je bila ranija predrasuda naučnika Ju Ksi koji je verovao u beskrajnost svemira koji okružuje Zemlju i da bi Zemlja mogla biti i kvadratna i okrugla prema obliku neba oko nje. Kada su kineski geografi 17. veka, koji su bili pod utucajem evropskih kartografa i astronoma, pokazali Zemlju kao sferu koja može da se opkruži plovidbom oko sveta, učinili su to pomoću formule koja je prethodno korišćena od strane Džang Henga koji je opisao sferični oblik sunca i meseca.[49]

Prema navodima iz knjige Huainanzi[50] iz 2. veka pre nove ere, astronomi su izumeli Eratostenovo kalkulisanje ukrivljenosti Zemlje da bi izračunali visinu sunca iznad Zemlje. Pretpostavljajući da je Zemlja ravna izračunali su distancu od 200 hiljada kilometara. Žoubi Suandžing takođe raspravlja o tome kako odrediti udaljenost Sunca merenjem dužine podnevnih senki na različitim geografskim širinama, metod sličan Eratostenovom merenju obima Zemlje, ali Žoubi Suandžing je pretpostavljao da je Zemlja ravna.[51]

Alternativne i kombinovane teorije[uredi | uredi izvor]

Grčka: Sferična zemlja[uredi | uredi izvor]

Pitagora u 6. veku pre nove ere i Parmenid u 5. veku su izjavili da je Zemlja sferična,[52] ovaj pogled se brzo širio u grčkom svetu. Oko 330. godine pre nove ere, Aristotel je na osnovu fizičke teorije i opažanja dokazao da je Zemlja sferična i izvestio o proceni obima.[53] Obim Zemlje prvi put je određen oko 240. godine pre nove ere od strane Eratostena[54]. Do drugog veka, Klaudije Ptolemej je razvio sistem geografske širine, geografske dužine. Njegov Almagest napisan je na grčkom jeziku i iz arapskih prevoda preveden na latinski jezik u 11. veku.

U drugom veku pre nove ere Kratet iz Mala predstavio je zemaljsku sferu po kojoj je Zemlja podeljena na četiri kontinenta, odvojena velikim rekama ili okeanom, po pretpostavkom da ljudi žive u svakom od četiri područja.[55] Nasuprot ekumeni, naseljenom svetu, bili su antipodi koji su smatrani nedostižnim zbog tropa odnosno ekvatora i okeana. Ovo je predstavljalo jak stav srednjovekovnog uma.

Lukrecije (1. vek p. n. e) se suprotstavio konceptu sferične Zemlje, jer je smatrao da beskonačni svemir nema središte prema kome bi teška tela težila. Prema tome, mislio je da je ideja životinja koje šetaju naopako Zemljom bila apsurdna.[56][57] Do prvog veka naše ere, Plinije Stariji je bio u poziciji da tvrdi da su se svi složili o sferičnom obliku Zemlje,[58] iako su se nastavili sporovi u vezi s prirodom antipoda i o tome kako je moguće držati okean u zakrivljenom obliku. Plinije je takođe razmatrao mogućnost nesavršene sfere u obliku šišarke.

U kasnoj antici, široko čitani enciklopedisti kao što su Makrobije i Marcijan Kapela, diskutovali su o obimu sfere Zemlje, njenoj centralnoj poziciji u univerzumu, razlike godišnjih doba u severnoj hemisferi i južnoj hemisferi i mnogim drugim geografskim detaljima.[59] Makrobije je u svom komentaru o Ciceronovom delu „Scipionov san” opisao Zemlju kao svet beznačajne veličine u odnosu na ostatak kosmosa.[59]

Južna Azija[uredi | uredi izvor]

Tekstovi Veda prikazuju kosmos na mnogo načina.[60][61]</ref> Najraniji indijski kosmološki tekstovi prikazuju Zemlju kao jednu ravnu ploču.[62]

U Vedskim tekstovima, nebo i zemlja se upoređuju sa točkovima na osovini, doprinoseći ravnom modelu. Takođe su opisani kao činije ili kožne torbe, što daje konkavni model.[63] Prema Makdonel-u, „koncepcija da je Zemlja disk koji je okružen okeanom ne pojavljuje se u Samhitama no prirodno se smatralo kružnim, upoređivano je sa točkom (10,89) i izričito se naziva kružnim (parimandala) u tekstu Šatapata Brahmana”.[64]

Do petog veka, sidhanta astronomski tekstovi južne Azije, posebno Ariabhata, pretpostavljaju sferičnu zemlju dok razvijaju matematičke metode za kvantitativnu astronomiju za kalendarsko i vremensko zadržavanje.[65]

Srednjovekovni indijski tekstovi nazvani Purani opisuju zemlju kao ravno dno, kružni disk sa koncentričnim okeanima i kontinentima.[66][67] Ova opšta šema je prisutna ne samo u hindu kosmologiji, već i u budističkim i đainskim kosmologijama Južne Azije.[63] Međutim, neki Purani uključuju i druge modele. Na primer, peti kanto Bagavata Purana, uključuje delove koji opisuju zemlju kako ravnu tako i sferičnu.[68][69]

Dugo se raspravljalo kako i kada se pojavila sferna koncepcija u indijskim astronomskim modelima. Detaljni zapisi, posebno o praćenju opservacije nisu preživeli.[70] Grčki tekst koji je možda uticao na indijske astronome u ranom srednjem veku takođe je nepoznat, a nema nikakvih tekstualnih dokaza o značajnim prenosima zapadne astronomije između početka prvog milenijuma i ranog drugog.[71] Iako tekstualni dokazi nisu preživeli, preciznost konstanti korišćenih u predgrčkim modelima Vedanga i tačnost modela u predviđanju kretanja meseca i sunca za vedske rituale verovatno su došli iz neposrednih astronomskih opservacija. Kosmografske teorije i pretpostavke u drevnoj Indiji najverovatnije su se razvijale nezavisno i paralelno, ali na njih je uticao neki nepoznati kvantitativni grčki tekst astronomije u srednjovekovnoj eri.[72][73]

Rana hrišćanska crkva[uredi | uredi izvor]

Tokom ranog crkvenog perioda, sferičan pogled je nastavio da se jako drži, ali sa nekim primetnim izuzecima.[74]

Rana hrišćanska uverenja pominju brojne ideje o obliku zemlje. Atinagora Atinski, istočni hrišćanin koji je pisao oko 175. godine, rekao je: „Svet, je postao sferičan, ograničen unutar krugova nebesa.”[75] Sveštenomučenik Metodije (od 290. god.), istočni hrišćanski pisac protiv „teorije Kaldejaca i Egipćana” koji su tvrdili da je zemlja sferična, rekao je: „Najpre postavimo otkrivenu... teorija Haldejaca i Egipćana. Kažu da je obim svemira upoređen sa skretanjima dobro zaobljene kugle, a Zemlja je centralna tačka. Oni kažu da je, s obzirom da je njen oblik sferičan, zemlja bi trebalo da bude centar svemira, oko kog se nebo vrti.”[76] Laktancije, zapadnjački hrišćanski pisac i savetnik prvog hrišćanskog rimskog cara, Konstantina Velikog ispričao je pojam Antipoda i filozofa koji su zamišljali da je „univerzum okrugao kao lopta”. Takođe su mislili da se nebo vrti u skladu sa kretanjem nebeskih tela... Iz tog razloga, oni su konstruisali mesingane globuse, kao da su figure univerzuma.[77] Arnobije, još jedan istočnohrišćanski pisac, negde oko 305. godine rekao je: „Na prvom mestu, zaista, sam svet nije ni desno ni levo. Nema ni gornje ni donje regije, ni prednje ni zadnje. Jer šta god je okruglo i sa svake strane omeđeno obimom čvrste sfere, nema ni početka ni kraja...”.[76]

Uticajni teolog i filozof Sveti Avgustin, jedan od četvorice Crkvenih očeva Rimokatoličke crkve, slično se suprotstavio „bajci” naseljenih Antipoda:

Ali što se tiče bajke da postoje Antipodi, odnosno ljudi na suprotnoj strani zemlje, gde sunce izlazi kada kod nas zalazi, ljudi koji hodaju svojim nogama nasuprot našim, nije verodostojno. I, zaista, nije potvrđeno da je ovo naučeno istorijskim znanjem, već naučnim pretpostavkama, na osnovu toga što Zemlja visi unutar konkavnosti neba i da ima toliko prostora sa jedne strane kao s druge strane: stoga kažu da deo koji je ispod takođe mora biti naseljen. Ali oni to ne primećuju, iako bi trebalo ili naučno dokazati da je svet okruglog i sferičnog oblika, ipak ne sledi da je na drugoj strani zemlje voda; niti čak, iako ima vode, da to znači da je naseljena. Za Bibliju, koja dokazuje istinu svojih istorijskih izjava ostvarivanjem svojih proročanstava, ne daje lažne informacije; i previše je apsurdno reći da su neki ljudi mogli da uzmu brod i pređu ceo široki okean i prešli sa ove strane sveta na drugu i da su tako i stanovnici tog dalekog regiona potekli iz tog prvog čoveka.[78]

Neki istoričari ne vide Avgustinove komentare iz Biblije da podržavaju bilo koji određeni kosmološki model, ali stav da je Avgustin delio zajedničko gledište svojih savremenika da je Zemlja sferična[79] u skladu s njegovim prihvatanjem nauke u „De Genesi ad litteram”[80] je osporavan:

Avgustin je bio upoznat sa grčkom teorijom o sferičnoj Zemlji, ipak, (sledeći stope Laktancija), bio je čvrsto ubeđen da je Zemlja ravna, jedna od dva najveća tela u postojanju i da leži na dnu univerzuma. Očigledno je Avgustin video ovu sliku kao korisnu za biblijsku egzegezu nego zemlju kao centar ogromnog univerzuma.[81]

Ipak, ostali istoričari, ne gledaju na pismene komentare Avgustina kao prihvatanje bilo kog određenog kosmološkog modela.[82]

Diodor Tarski, vodeća figura u Antiohijskoj školi i mentor Jovana Zlatoustog, možda se zalagao za ravnu Zemlju; međutim, Diodorovo mišljenje o ovom pitanju je poznato samo iz kasnije kritike.[83] Jovan Zlatousti, jednim od četiri Velikih crkvenih očeva Istočnog hrišćanstva i Vaseljenski patrijarh, eksplicitno je podržao ideju, zasnovanu na pismu, da Zemlja čudesno pluta na vodi ispod nebeskog svoda. Atanasije Aleksandrijski, crkveni otac i Patrijarh Aleksandrije, izrazili su sličan pogled u „Protiv pagana”.[84]

Hrišćanska topografija (547) Aleksandarskog monaha Kozma Indikoplevst, koja je putovala do Šri Lanke i izvora Plavog Nila, sada se široko smatra najvećim geografskim dokumentom iz ranog srednjeg veka, iako je dobio relativno malo pažnje od savremenika. U njemu, autor više puta razjašnjava doktrinu da se svemir sastoji samo od dva mesta, Zemlje ispod svoda i raja iznad nje. Pažljivo uzimajući u obzir argumente iz Svetog pisma, on opisuje Zemlju kao pravougaonik, 400 dana putovanja dugačkom 200 širokom, okruženom četiri okeana i zatvorenom sa četiri masivna zida koji podržavaju svod. Teorija sferične Zemlje prezreno je odbačena kao „paganska”.[85][86][87]

Severijan od Gabale, episkop Gabala, napisao je da je Zemlja ravna i da sunce ne prolazi ispod nje noću, ali „putuje kroz severne delove kao da je skrivena zidom”.[88] Vasilije Veliki (329—379) je tvrdio da je stvar teološki irelevantna.[89]

Evropa: rani srednji vek[uredi | uredi izvor]

Srednjovekovni hrišćanski pisci u ranom srednjem veku nisu imali potrebu da pretpostave ravnotežu zemlje, mada su imali nejasne utiske o pisanjima Ptolemeja, Aristotela i više se oslanjali na Plinija.[90]

Po završetku Zapadnog rimskog carstva, zapadna Evropa je ušla u Srednji vek sa velikim poteškoćama koje su uticale na intelektualnu proizvodnju kontinenta. Većina naučnih rasprava o Antici na grčkom nije bilo dostupno, ostavljajući samo pojednostavljene rezimee i kompilacije. Nasuprot tome, Istočno rimsko carstvo nije palo, i očuvalo je učenje.[91] Ipak, mnogi udžbenici iz ranog srednjeg veka podržavaju sferičnost Zemlje u zapadnom delu Evrope. Na primer: neki rano-srednjovekovni rukopisi Makrobija uključuju mape Zemlje, uključujući i antipode, zonalne mape koje prikazuju Ptolemaične klime proizašle iz koncepta sferične Zemlje i dijagrama koji prikazuju Zemlju (označeni kao globus terrae, sfera Zemlje) u centru hijerarhijski uređenih planetarnih sfera.[92] Drugi primeri takvih srednjovekovnih dijagrama mogu se naći u srednjovekovnim rukopisima San o Scipiu. U Karolinškoj renesansi, naučnici su razgovarali o Makrobijevom pogledu na antipode. Jedan od njih, irski monah Dungal, tvrdio je da je tropski jaz između našeg naseljivog regiona i drugog naselja koji se nalazi na jugu manji nego što je Makrobije verovao.[93]

Evropsko gledište o obliku Zemlje u kasnoj antici i ranom srednjem veku najbolje se može izraziti pisanjem ranih hrišćanskih naučnika:

  • Boetije (oko 480-524), koji je takođe napisao teološku raspravu o trojici, ponovio je makrobiovski model Zemlje u centru sferičnog kosmosa u svom uticajnom i široko prevedenom De consolatione philosophiae.[94]
  • Isidor Seviljski (560—636) je učio u svojoj široko čitljivoj enciklopediji, Etimologije, različitim pogledima kao što je da Zemlja "podseća na točak",[95] koja podseća na Anksimandera na jeziku i na mapu koju je pružio. Ovo se široko tumačilo kao da se odnosi na disk u obliku Zemlje.[96][97] Ilustracija iz Isidorove „De Natura Rerum” pokazuje pet zona zemlje kao susedne krugove. Neki su zaključili da je mislio da su zone Arktika i Antarktika međusobno povezane.[98] Nije priznao mogućnost antipoda, što je on podrazumevao da ljudi žive na suprotnoj strani Zemlje, smatrajući ih legendarnim[99] i napominjući da nema dokaza za njihovo postojanje.[100] Isidorovu mapu T i O, koja je bila predstavljena kao mali deo sferične Zemlje, nastavila su da koriste autori kroz srednji vek, npr. Episkop Raban Mauro iz 9. veka koji je uporedio nastanljiv deo severne hemisfere sa točkom. Istovremeno, Isidorovi radovi dali su i stavove sferičnosti, na primjer, u poglavlju 28 „De Natura Rerum”, Isidor tvrdi da sunce kruži oko zemlje i osvetljava drugu stranu kada je noć na ovoj strani. Pogledajte francuski prevod „De Natura Rerum”.[101] U njegovom drugom radu Etimologije, postoje i afirmacije da sfera neba ima zemlju u svom centru, a nebo je jednako daleko na svim stranama.[102][103] Drugi istraživači su takođe argumentovali ove tačke.[104][105][106] "Rad je ostao neprekidan do trinaestog veka i smatran je kao vrh svih znanja, postao je suštinski deo evropske srednjovekovne kulture. Ubrzo nakon pronalaska tipografije pojavio se puno puta u štampi .[107] " Međutim, Sholastička škola - kasniji srednjovekovni filozofi, teolozi i naučnici - su imali pomoć arapskih prevodilaca, ali oni jedva da su morali da se bore protiv pristalica ravne zemlje iz ranijih godina (500—1050). Rani srednjovekovni pisci često su imali nejasne i neprecizne utiske Ptolemija i Aristotela i više se oslanjali na Plinija, ali su osećali (sa jednim izuzetkom), malu potrevu da pretpostave da je Ze, lja ravna. "[108]
  • Engleski teolog Beda Poštovani (672—735) je napisao u svojoj uticajnoj raspravi o Računanje datuma Uskrsa, da je Zemlja okrugla ("ne samo kružna kao štit [ili] rasprostranjena kao točak, već slična lopti"), objašnjavajući nejednaku dužinu dnevne svetlosti od "okruglosti Zemlje, jer se to bez razloga naziva "kuglom sveta" na stranicama Svetog Pisma i obične književnosti. Činjenica je da je postavljena kao sfera usred čitavog univerzuma." (De temporum ratione, 32). Veliki broj preostalih rukopisa The Reckoning of Time, koji su kopirani da bi ispunili zahtev Karolinga da svi sveštenici treba da proučavaju Računanje datuma Uskrsa, pokazuje da su mnogi, ako ne i većina, sveštenika bili izloženi ideji o sferičnosti Zemlje.[109] Elfrik iz Einshama parafrazirao je Bedu na staroengleski jezik, govoreći: "Sada okruglost Zemlje i Sunčeva orbita predstavljaju prepreku da dan bude jednako dug u svakoj zemlji."[110]
  • Virgilije od Salcburga (oko 700-784), sredinom VIII veka, diskutovao je i podučavao neke geografske ili kosmografske ideje koje je Bonifatije Misionar smatrao dovoljno spornim pa se o njima požalio papi Zahariju. Jedini preživeli zapis o incidentu sadržan je u odgovoru Zaharija iz 748. godine, gde je napisao:

Što se tiče perverzne i grešne doktrine koju je izrekao (Virgil) protiv Boga i njegove duše - ako se jasno utvrdi da on veruje u drugi svet i druge ljude koji postoje ispod zemlje ili u (drugom) suncu i mesecu tamo, držite veće, oduzmite ga od svog svedočenja i izbacite ga iz crkve.[111]

Neki autoriteti su sugerisali da je sferičnost Zemlje među aspektima Vergiliovog učenja koje su Bonifatije i Zaharije smatrali spornim.[112][113] Drugi smatraju ovo malo verovatnim i uzimaju u obzir reč Zaharijevog odgovora kako bi u najvećoj meri ukazivali na vjerovanje u postojanje ljudi koji žive u antipodama.[114][115][116][117][118] U svakom slučaju, nema nikakvog zapisa o bilo kakvoj daljoj akciji protiv Vergiliusa. Kasnije je postavljen za biskupa iz Salcburga, i bio je kanonizovan u 13. veku.[119]

Moguća neknjiževna, ali grafička indikacija da su ljudi iz srednjeg veka verovali da je Zemlja (ili možda svet) sfera je upotreba šara u regalijama mnogih kraljevstava i Svetog rimskog carstva. Potvrđeno je iz vremena hrišćanskog kasnog rimskog cara Teodozija II (423) tokom srednjeg veka; Šar je korišćen 1191. godine u krunisanju cara Henrija IV . Međutim, nema zapisa o globusu kao reprezentaciji Zemlje od davnih vremena na zapadu do onog od Martina Behaima 1492. godine. Pored toga, to bi moglo biti predstavljanje čitavog sveta ili kosmosa.

Nedavna studija o srednjovekovnim konceptima sferičnosti Zemlje govori o tome da od osmog veka, nijedan kosmograf vredan pažnje nije dovodio u pitanje sferičnost Zemlje.[120] Međutim, rad ovih intelektualaca možda nije imao značajan uticaj na javno mnjenje i teško je reći šta je šira populacija mogla da misli o obliku Zemlje, ako su uopšte uzeli u obzir to pitanje.

Evropa: Kasno srednjovekovno doba[uredi | uredi izvor]

Herman od Rajhenaua (1013—1054) bio je jedan od najranijih hrišćanskih naučnika koji procenjuju obim Zemlje metodom Eratostena. Toma Akvinski (1225—1274), najvažniji i najčešće pominjani teolog srednjeg veka, verovao je u sferičnu Zemlju; i čak je uzimao zdravo za gotovo to da su njegovi čitaoci takođe znali da je Zemlja okrugla. U „Summa Theologiae” je napisao: "Fizičar dokazuje da je zemlja okrugla na jedan način, a astronom na drugi; drugi to dokazuje matematikom, npr. oblicima pomračenja ili slično, dok prvi to dokazuje fizikom, npr. kretanjem teških tela prema centru i tako dalje."[121] Tokom obrazovanja u srednjem veku predavanja su često sadržala dokaze koji su išli u prilog ideji da je Zemlja bila sfera.[122] Takođe, Na sferi sveta, uticajni astronomski udžbenik iz 13. veka, iz kog su obično učili studenti na zapadnoevropskim univerzitetima, opisao je svet kao sferu.[123]

Oblik Zemlje se nije diskutovao samo u naučnim radovima napisanim na latinskom; takođe je pominjan u radovima napisanim na različitim jezicima ili dijalektima koji su bili namenjeni široj publici. Norveška knjiga Konungs Skuggsja, oko 1250. godine, jasno navodi da je Zemlja sferična - i da je noć na suprotnoj strani Zemlje kada je dan u Norveškoj. Autor takođe govori o postojanju antipoda - a on primećuje da (ukoliko postoje) oni vide Sunce na severu tokom sredine dana, te da imaju godišnja doba suprotna onima na severnoj hemisferi.

Međutim, Tatersal pokazuje da je u mnogim narodnim radovima u francuskim tekstovima iz 12. i 13. veka Zemlja bila smatrana „okrugla kao sto“, a ne „okruga kao jabuka“. „U bukvalno svim navedenim primerima... iz epika i iz neistorijskih romansa (to jest, dela manje učenog karaktera) stvarni oblik reči koji se koristi ukazuje na snažni krug, a ne na sferu“, mada primećuje da je i u ovim delima jezik dvosmislen.[124]

Portugalska plovidba dole i oko obale Afrike u drugoj polovini 1400-ih dala je široke opservacijske dokaze o sferičnosti Zemlje. U ovim istraživanjima, položaj Sunca pomerao se više severno kako su istraživači napredovali ka jugu. Njegeov položaj direktno iznad glave u podne davao je dokaze za prelazak ekvatora. Ova očigledna solarna kretanja su više bila dosledna zakrivljenosti sever-jug i udaljenom Suncu, nego bilo kom objašnjenju ravne Zemlje. Konačna demonstracija je došla kada je ekspedicija Fernanda Magelana završila prvo globalno oplovljavanje 1521. godine. Antonio Pigafeta, jedan od retkih preživelih putnika, zabeležio je gubitak dana tokom putovanja, dajući dokaze za krivinu istok-zapad. Nijedna teorija ravne Zemlje ne bi mogla pomiriti svakodnevne očigledne pokrete Sunca sa sposobnošću da plove po celom svetu, a gubitak dana ne bi imao nikakvog smisla.

Srednji istok: islamski naučnici[uredi | uredi izvor]

Kuran je na puno mesta ukazao na loptast oblik planete Zemlje i zato su islamski učenjaci od prvih generacija pa ka kasnijim postigli konsenzus oko toga da je Zemlja loptasta. Retki su kasnije odskakali od tog konsenzusa, ali se većina kasnijih učenjaka nije osvrtala na njihovo odskakanje od konsenzusa prejašnjih učenjaka, zbog islamskog pravila: Jedanput postignut konsenzus se ne može srušiti.

Prenosi šejhul-islam Ibn Tejmije (umro 1328. godine po gregorijanskom kalendaru) u knjizi Medžmu'ul-fetava (25/195) da je učenik učenika imama Ahmeda, poznati veliki učenjak koji je napisao oko 400 dela, Ahmed ibn Džafer ibnul-Munadi rekao: "Nema razilaženja među učenjacima da je atmosfera oko Zemlje poput lopte". Dodaje Ibn Tejmije: "Takođe, složni su učenjaci da je Zemlja sa svim kopnima i morima poput lopte."

A na drugom mestu u istoj knjizi (6/586) prenosi Ibn Tejmije da su se dva čoveka sporila oko izgleda neba i Zemlje, da li su poput dva okrugla tela ili ne. Jedan je to potvrđivao, a drugi negirao. Pa im je on odgovorio: "Nebesa (koja okružuju Zemlju) su kružnog oblika kod muslimanskih učenjaka, prenosi konsenzus muslimana po ovome više od jednog učenjaka, poput Ahmeda ibn Džafera el-Munadija, jednog od velikih učenjaka iz druge generacije (živeo po gregorijanskom 870-947), učenika imama Ahmeda, koji je napisao oko 400 knjiga. Prenosi konsenzus oko toga (da je Zemlja okrugla) i imam Ebu Muhammed ibn Hazm (živeo po gregorijanskom 996-1064), zatim Ebul-Feredž ibnul-Dževzi (živio po Miladu 1114 –1201) i preneli su učenjaci to isto u poznatim senedima od ashaba i tabi'ina, spomenuli su to iz Alahove knjige i suneta Njegovog Poslanika, salalahu alejhi ve selem. Pojasnili su taj stav i sa razumskim dokazima, a o tome su već doneseni i astronomski proračuni. Nije mi poznato među poznatim učenjacima muslimana da je neko to negirao osim jedna mala skupina skolastičara, koji kada su se raspravljali sa astrolozima rekli su, navodeći kao primer da je dozvoljeno da (nebesa i Zemlja) budu četvrtaste ili šestougaone i slično, oni nisu zanegirali da su nebesa i Zemlja kružnog oblika nego kažu da je moguće da bude i suprotno tome. A nije mi poznat neko ko je rekao da nisu kružnog oblika osim neko od neznalica čiji govor se ne uzima".

Kaže Ibn Hazm (živio po Isau 996-1064) u svojoj knjizi El-Fisalu (2/78): "Niko od muslimanskih imama, koji zaslužuje ime imama po znanju, nije zanegirao loptasti oblik Zemlje, niti je od ikog od njih zabeležena barem jedna reč u neprihvatanju istog. Argumenti Kurana i Suneta su došli sa potvrđivanjem njenog loptastog oblika". Zatim je naveo dokaze o tome.

Ming dinastija u Kini[uredi | uredi izvor]

Sferički zemaljski globus predstavljen je u vreme Dinastije Juan, u Hanbaliku, (današnji Peking), 1267. godine, od strane persijskog astronoma Jamala ad-Dina, ali nije poznato da je to uticalo na tradicionalnu kinesku koncepciju oblika Zemlje.[125] Još od 1595. godine, jedan rani jezuitski misionar u Kini, Mateo Riči, zabeležio je da kineska dinastija Ming kaže: "Zemlja je ravna i kvadratna, a nebo je kružna nadstrešnica; nisu uspeli da osmišljavaju mogućnost antipoda".[44] Univerzalno verovanje u ravnu Zemlju potvrđuje savremena kineska enciklopedija iz 1609. godine koja ilustruje ravnu Zemlju koja se proteže preko horizontalne dijametralne ravni sferičnog nebesa.

U 17. veku, ideja o sferičnoj Zemlji se širila u Kini zbog uticaja jezuita, koji su držali visoke položaje kao astronomi na imperijalnom dvoru.[126] Mateo Riči, u saradnji sa kineskim kartografima i prevoditeljem Lijem Zizaom, objavio je Kunyu Wanguo Quantu 1602. godine, prvu kinesku mapu sveta zasnovanu na velikim geografskim otkrićima.[127] Astronomska i geografska rasprava Gezicao (格致 草) napisana 1648. godine od strane Šong Mingua (熊 明 遇) objasnila je da je Zemlja sferična, ne ravna ili kvadratna, i da bi se mogla okružiti.[126]

Mit o ravnoj zemlji[uredi | uredi izvor]

Početkom 19. veka, pojavio se istorijski mit, o pretežno kosmološkoj doktrini iz srednjeg veka, da je zemlja ravna. Jedan od prvih zagovornika ovog mita bio je Američki pisac Vašington Irving, koji je smatrao da je Kristifor Kolumbo morao da se izbori sa crkvenim protivnicima da bi dobio sredstva za njegova istraživanja. Druge pristalice ove teorije su Džon Vilijam Drejper i Endru Dikson Vajt, koji su je iskoristili kao bitan faktor u svojim tezama [128] da je postajao dugotrajni sukob između nauke i vere [129] Kasnija istraživanja srednjovekovne nauke su pokazala da je većina naučnika, uključujući one vođene od strane Kristifora Kolumba, smatralo da je Zemlja okrugla.[130] Neka istraživanja istorijskih veza između nauke i religije su pokazala da teorije njihovog međusobnog antagonizma isključuju primere njihovog međusobnog podržavanja.[131][132]

Savremene pristalice ravne Zemlje[uredi | uredi izvor]

U modernom vremenu, razne grupe i pojedinci su izrazili svoje pseudonaučno verovanje u ravnu Zemlju:

  • Engleski pisac Samjuel Roubotam (1816—1885), pišući pod pseudonimom „Paraleks“, napisao je pamflet, „Zetetska Astronomija“ 1849, podržavajući mišljenje da je Zemlja ravna i objavio rezulate mnogih eksperimenata koji su testirali zakrljivenost vode preko dugačkih odvodnih rovova, a nakon toga „Nedoslednost Moderne Astronomije i njeno suprotstavljanje Svetom Pismu“. Jedan od njegovih pristalica, Džon Hampden, pokušavajući da je dokaže izgubio je opkladu od Alfreda Rasela Valasa u poznatom Bedfordskom eksperimentu nivoa. 1877. Hampden je napisao knjigu, „Novi priručnik Biblijske kosmografije“.[133] Roubotam je takođe napisao studije koje su navodno pokazivale da je efekat nestajanja brodova na horizontu mogao biti objašnjen zakonima perspektive u odnosu na ljudsko oko.[134] 1883. osnovao je Zetetska udruženja u Engleskoj i Njujorku, kojima je poslao hiljadu kopija Zetetske Astronomije.
  • Vilijam Karpenter, štampar iz Griniča, Engleska (sedište Griničke opservatorije i centar istraživanja astronomije), bio je Roubotamova pristalica. Karpenter je objavio objašnjenje Teorijska Astronomija Ispitana i Otkrivena-dokaz da Zemlja nije okrugla iz osam delova 1864. pod imenom Zdrav Razum.[135] Kasnije je emigrirao u Baltimor gde je objavio Stotinu dokaza da Zemlja nije okrugla 1885.[136] Napisao je „Postoje reke koje teku stotinama milja ka nivou mora ne opadajući za više od par stopa – kao Nil koji u hiljadu milja opadne samo stopu. Prostranstvo ovih razmera se ne slaže sa idejom Zemljine zakrivljenosti. To je, dakle, razuman dokaz da Zemlja nije okrugla”, kao i „Da je Zemlja okrugla, mali prikaz globusa bio bi najbolja stvar za navigatora da ponese sa sobom. Ali stvar kao takva je nepoznata, jer navodeći se igračkom mornar bi sigurno slupao svoj brod. Ovo je dokaz da Zemlja nije okrugla”.
  • Džon Džasper, američki rob koji je postao propovednik, preneo je osećanja svog prijatelja Karpentera u svojoj najpozantijoj besedi „Sunce se pomera“, koja je propovedana više od 250 puta. Često je citirao stihove: „Dakle, živimo na zemlji sa četiri ugla; onda, prijatelji moji, hoćete li mi reći kako u ime Boga može zemlja sa četiri ugla biti okrugla”. Govorio je dalje: „ako je zemlja kao što drugi kažu, koji imaju drugačiju teoriju, nastanjeni sa druge strane, ti ljudi bi bili obavezni da hodaju po zemlji sa nogama prema gore kao muve po plafonu sobe”.[137]
  • U Brokportu, Njujork 1887, M. C. Flenders je tri večeri debatovao sa dvojicom naučnika koji su tvrdili da je Zemlja okrugla. Pet građana je izabrano za sudije i glasali su za ravnu Zemlju. Slučaj je objavljen u „Brokport Demokratu“.[138]
  • Profesor Džozef V. Holden iz Mejna, bivši mirovni sudija, držao je brojna predavanja o teoriji ravne Zemlje u Novoj Engleskoj na Svetskoj kolumbovskoj izložbi u Čikagu. Bio je poznat i u Severnoj Karolini gde je Stejtsvilov (Severna Karolina) „Semi-weekly Landmark” na njegovoj sahrani 1900. godine zapisao: „Mi takođe verujemo da je Zemlja ravna, i jako nam je žao što saznajemo da je jedan od naših članova preminuo.“[139]
  • Nakon Roubotamove smrti, 1893. u Engleskoj Lejdi Elizabet Blant osnovala je Univerzalno Zetetsko Udruženje kao i časopis „Earth not a Globe Review“ koji se prodavao za dva penija, kao i jedan pod nazivom „Earth“ koji je izlazio samo od 1901. do 1904. Smatrala je da je Biblija neosporni autoritet za prirodu i da čovek ne može biti hrišćanin ako veruje da je Zemlja okrugla. Poznati članovi bili su E. V. Bulinger iz Trinitarijanskog udruženja Biblije, Edvard Hoton moderator prirodnih nauka na Triniti Fakultetu, u Dablinu i jedan nadbiskup. Ona je ponovila Roubotanove eksperimente, stvarajući neke interesantne kontra primere, ali interesovanje je opalo nakon Prvog Svetskog Rata.[139] Iz ovog pokreta izdiglo se nekoliko knjiga o ravnoj, stacionarnoj Zemlji, uključujući „Terra Firma“ Davida Vordloa Skota.[140]
  • 1898. godine tokom njegovog samostalnog obilaženja sveta, Džošua Slokam naišao je na grupu ljudi koji veruju da je Zemlja ravna u Durbanu, u Južnoj Africi. Tri Bura, od kojih je jedan sveštenik, pokazao je Slokamu pamflet koji pokušava da dokaže da je zemlja ravna. Pol Kruger, predsednik Junoafričke Republike, imao je isto gledište: “Ne misliš oko sveta, to je nemoguće! Misliš u svetu. Nemoguće!“ [141]
  • Vilbur Glen Voliva, koji je 1906. preuzeo Hrišćansku Katoličku Crkvu, Pentakostalnu sektu koja je osnovala utopijsku zajednicu u Zajonu, Ilinois. Propovedao je doktrinu ravne Zemlje od 1915. godine nadalje i koristio je fotografiju 12 mi (19 km) dugačke obale jezera Vinebejga, Viskonsin, slikano tri stope iznad nivoa vode da bi dokazao svoju poentu. Kad je letelica Italija nestao sa vidika na ekspediciji ka Severnom polu 1928, upozorio je svetsku štampu da je cepelin prešao ivicu sveta. Nudio je 5000 američkih dolara kao nagradu onome ko dokaže da Zemlja nije ravna, pod njegovim uslovima."[142] Učenje o okrugloj Zemlji bilo je zabranjeno u školama u Zionu i poruka je prenošena na njegovoj VCBD (WCBD) radio stanici.[139]
  • 2018. astrofizičarka Jael Naze analizirala je kontroverzu oko doktorske disertacije predložene od strane studenta na Univerzitetu Sfaks, koji je branio teoriju ravne Zemlje kao i Geocentrični sistem sveta i mladu Zemlju. Disertacija, koja nije bila odobrena od strane komiteta za teze ekoloških teza, bila je javno objavljena i osporena 2017. od strane profesora Hafeda Ateba, osnivača Tuniskog Astronomskog Udruženja na njegovoj Fejsbuk stranici.[143]
  • U maju 2018, pristalica ravne Zemlje, Džerard Galaker iz Grimzbija, Ujedinjeno Kraljevstvo, odbijen od nekoliko kladioničara nakon što je pokušao da napravi opkladu od 100 britanskih funti na to da je Zemlja ravna. Galaker je tvrdio da su kladioničari znali da je u pravu i zato nisu hteli da prihvate njegovu opkladu.[144]

Udruženje ravne Zemlje[uredi | uredi izvor]

Samjuel Šenton je 1956. osnovao je Međunarodno udruženje za istraživanje ravne Zemlje („IFERS“), poznatije kao Udruženje ravne Zemlje iz Dovera u Velikoj Britaniji, kao direktni potomak Univerzalnog zetetskog udruženja. Ovo se desilo pre nego što je Sovjetski Savez lansirao prvi veštački satelit Sputnjik; odgovorio je: „Da li bi plovidba oko ostrva Vajt dokazalo da je ono okruglo? Isto je i sa tim satelitima.“

Njegov glavni cilj je bio da dopre do dece pre nego što budu ubeđena u okruglu Zemlju. Uprkos velikom publicitetu, svemirska trka je smanjila njegovu podršku u Britaniji do 1967. kada je postao poznat zahvaljujući programu Apolo.[139]

Godine 1972, njegovu ulogu je preuzeo Čarls K. Džonson, dopisnik iz Kalifornije, SAD. On je pripojio „IFERS“ i povećao članstvo na oko 3000 članova. Proveo je godine ispitivajući teorije ravne i okrugle Zemlje i predložio dokaz o teoriji zavere protiv ravne Zemlje: “Ideja globusa u pokretu je samo zavera o grešci protiv koje su se Mojsije, Kolumbo i Ruzvelt borili.“ Njegov članak je objavljen u magazinu „Science Digest“ 1980. Govorio je „Ako je to sfera, površina velikog vodenog tela mora biti zakrivljena. Džonsonovi su proverili površine jezera Taho i Solton si a da nisu otkrili bilo kakvu zakrivljenost..“[145]

Udruženje je opalo 1990 tih godina zbog požara u njenom sedištu u Kaliforniji i smrti Džonsona 2001. godine.[146] Obnovljeno je kao sajt 2004. od strane Danijela Šentona (nije u srodstvu sa Semjuelom Šentonom). On veruje da niko nije pružio dokaz da Zemlja nije ravna.[147]

Oživljavanje u doba poznatih i društvenih mreža[uredi | uredi izvor]

U moderno doba, širenje sredstva za komunikaciju i društvenih mreža kao što su Jutub, Fejsbuk[148] i Tviter su pružili pojedincima, poznatim[149] ili ne, platformu za širenje pseudonaučnih ideja i za povećanja pratilaca. Pretpostavka ravne Zemlje se proširila u ovom okruženju.[150][151][152]

Pomračenje sunca 21. 8. 2017. popularizovalo je Jutub snimke koji tvrde da detalji pomračenja pokazuju da je Zemlja ravna.[153][154] Takođe 2017. pojavio se skandal u arapskim naučnim i prosvetnim krugovima kada je tuniski student na doktorskim studijama priložio tezu tvrdeći da je Zemlja ravna, stacionarna, centar univerzuma i stara samo 13500 godina.[155]

Kulturne reference[uredi | uredi izvor]

Izraz „ravnozemljaši” koristi se u pogrdnom smislu za ljude koji zastupaju zastarele i nemoguće stavove o Zemlji kao ravnoj.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Continuation of Greek concept into Roman and medieval Christian thought: Reinhard Krüger: Materialien und Dokumente zur mittelalterlichen Erdkugeltheorie von der Spätantike bis zur Kolumbusfahrt (1492)
  2. ^ Direct adoption of the Greek concept by Islam: Ragep, F. Jamil: "Astronomy", in: Krämer, Gudrun (ed.) et al.: Encyclopaedia of Islam, THREE, Brill 2010, without page numbers
  3. ^ Direct adoption by India: D. Pingree: "History of Mathematical Astronomy in India", Dictionary of Scientific Biography, Vol. 15 (1978). p. 533.−633 (554f.)
  4. ^ Glick, Thomas F.; Livesey, Steven John; Wallis, Faith, ur. (2005). Medieval Science, Technology, and Medicine: An Encyclopedia. New York: Routledge. str. 463. ISBN 978-0-415-96930-7. 
  5. ^ Adoption by China via European science: Jean-Claude Martzloff, “Space and Time in Chinese Texts of Astronomy and of Mathematical Astronomy in the Seventeenth and Eighteenth Centuries”, Chinese Science 11 (1993—94): 66-92 (69)
  6. ^ Cullen, Christopher (1976). „A Chinese Eratosthenes of the Flat Earth: A Study of a Fragment of Cosmology in Huai Nan Tzu”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 39 (1): 106—127. S2CID 171017315. doi:10.1017/S0041977X00052137. 
  7. ^ Russell, Jeffrey B. „The Myth of the Flat Earth”. American Scientific Affiliation. Pristupljeno 14. 3. 2007. 
  8. ^ Members of the Historical Association (1945). Common errors in history. General Series, G.1. London: P.S. King & Staples for the Historical Association. str. 4—5. . The Historical Association published a second list of 17 other common errors in 1947.
  9. ^ H. Frankfort; Frankfort, H. A.; J. A. Wilson; T. Jacobsen (1949). Before Philosophy. Baltimore: Penguin. str. 54. ISBN 9780140201987. 
  10. ^ Gottlieb 2000, str. 6.
  11. ^ Berlin, Adele (2011). „Cosmology and creation”. Ur.: Berlin, Adele; Grossman, Maxine. The Oxford Dictionary of the Jewish Religion. Oxford University Press. ISBN 9780199730049. 
  12. ^ Seely, Paul H. (1991). „The Firmament and the Water Above” (PDF). Westminster Theological Journal. 53: 227—40. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2009. g. Pristupljeno 2. 2. 2010. 
  13. ^ Iliad, str. 28. 606.
  14. ^ The Shield of Heracles, 314–16, transl. Hugh G. Evelyn-White, 1914
  15. ^ The shield of Achilles and the poetics of ekphrasis, Andrew Sprague Becker, Rowman & Littlefield, (1995). p. 148.
  16. ^ Professor of Classics (Emeritus) Mark W. Edwards in his The Iliad. A commentary ( (1991). p. 231.) has noted of Homer's usage of the flat earth disc in the Iliad: "Okeanos...surrounds the pictures on the shield and he surrounds the disc of the earth on which men and women work out their lives". Quoted in The shield of Achilles and the poetics of ekphrasis, Andrew Sprague Becker, Rowman & Littlefield, (1995). p. 148.
  17. ^ Stasinus of Cyprus wrote in his Cypria (lost, only preserved in fragment) that Oceanus surrounded the entire earth: deep eddying Oceanus and that the earth was flat with furthest bounds', these quotes are found preserved in Athenaeus, Deipnosophistae, VIII. 334B
  18. ^ Mimnermus of Colophon (630BC) details a flat earth model, with the sun (Helios) bathing at the edges of Oceanus that surround the earth (Mimnermus, frg. 11)
  19. ^ Apollonius Rhodius, in his Argonautica (3rd century BC) included numerous flat earth references (IV. 590 ff): "Now that river, rising from the ends of the earth, where are the portals and mansions of Nyx (Night), on one side bursts forth upon the beach of Okeanos."
  20. ^ Posthomerica (V. 14). "Here [on the shield of Achilles] Tethys' all-embracing arms were wrought, and Okeanos fathomless flow. The outrushing flood of Rivers crying to the echoing hills all round, to right, to left, rolled o'er the land." Translation by Way, A.S. 1913
  21. ^ Burch, George Bosworth (1954). „The Counter-Earth”. Osiris. 11: 267—294. S2CID 144330867. doi:10.1086/368583. 
  22. ^ De Fontaine, Didier. . „Flat worlds: Today and in antiquity”. Memorie della Società Astronomica Italiana. 1 (3): 257—62. 2002. Bibcode:2002MmSAI..73S.257D. Proverite vrednost parametra |bibcode= length (pomoć).  Pristupljeno August 3, 2007.
  23. ^ Aristotle, De Caelo, 294b13–21
  24. ^ Aristotle, De Caelo, II. 13. 3; 294a 28: "Many others say the earth rests upon water. This... is the oldest theory that has been preserved, and is attributed to Thales of Miletus"
  25. ^ O'Grady, Patricia F. (2002). Thales of Miletus: the beginnings of Western science and philosophy. Aldershot: Ashgate. str. 87—107. ISBN 9780754605331. 
  26. ^ Pseudo-Plutarch. Placita Philosophorum. Perseus Digital Library. V.3, Ch.10. December 24, 2014.
  27. ^ Hippolytus, Refutation of all Heresies, i. 6
  28. ^ Anaximander; Fairbanks (editor and translator), Arthur. "Fragments and Commentary". The Hanover Historical Texts Project. (Plut., Strom. 2 ; Dox. 579)
  29. ^ Hippolytus, Refutation of all Heresies, i. 7; Cf. Aristotle, De Caelo, 294b13–21
  30. ^ Xenophanes DK 21B28, quoted in Achilles, Introduction to Aratus 4
  31. ^ Diogenes Laertius, ii. 8
  32. ^ Hippolytus, Refutation of all Heresies, i. 9
  33. ^ FGrH F 18a
  34. ^ Herodotus knew of the conventional view, according to which the river Ocean runs around a circular flat earth (4.8), and of the division of the world into three - Jacoby, RE Suppl. 2.352 ff yet rejected this personal belief (Histories, 2. 21; 4. 8; 4. 36)
  35. ^ The history of Herodotus, George Rawlinson, Appleton and company, (1889). p. 409.
  36. ^ The Sacred Tree in Religion and Myth, Mrs. J. H. Philpot, Courier Dover Publications, (2004). p. 113.
  37. ^ "The world was a flat disk, with the earth in the center and the sea all around. Thus the serpent is about as far away from the center, where men and gods lived" (Norse mythology: a guide to the Gods, heroes, rituals, and beliefs, John Lindow Oxford University Press) (2002). p. 253.
  38. ^ One of the earliest literary references to the world encircling water snake comes from Bragi Boddason who lived in the 9th century, in his Ragnarsdrápa (XIV)
  39. ^ "Gylfaginning". Sacred-texts.com. Pristupljeno February 9, 2013.
  40. ^ "The King's Mirror". mediumaevum.com. Pristupljeno November 6, 2013.
  41. ^ a b Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 3. Taipei: Caves Books, Ltd. p. 498.
  42. ^ Martzloff, Jean-Claude (1993–94). "Space and Time in Chinese Texts of Astronomy and of Mathematical Astronomy in the Seventeenth and Eighteenth Centuries". Chinese Science. 11: 66–92 [p. 69].
  43. ^ Cullen, Christopher (1980). „Joseph Needham on Chinese Astronomy”. Past & Present. 87 (87): 39—53. JSTOR 650565. doi:10.1093/past/87.1.39. 
  44. ^ a b v Cullen, C. (1976). „A Chinese Eratosthenes of the Flat Earth: A Study of a Fragment of Cosmology in Huai Nan Tzu”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 39: 106—127. S2CID 171017315. doi:10.1017/S0041977X00052137. 
  45. ^ Needham, Joseph, Science and Civilisation in China, 3, C.U.P. 1959. ISBN 978-0-521-63262-1. str. 219.
  46. ^ Cullen, Christopher (1980). „Joseph Needham on Chinese Astronomy”. Past & Present. 87 (87): 39–53 [p. 42]. JSTOR 650565. doi:10.1093/past/87.1.39. 
  47. ^ Cullen 1976, str. 108. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFCullen1976 (help)
  48. ^ Needham, Joseph; Wang, Ling (1995) [1959]. Science and Civilization in China: Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth. 3. Cambridge: Cambridge University Press. str. 498. ISBN 978-0-521-05801-8. 
  49. ^ Needham & Wang 1995, str. 227, 499.
  50. ^ Needham & Wang 1995, str. 225.
  51. ^ Lloyd 1996, str. 59–60
  52. ^ Dreyer, John (1953). Louis Emil A History of Astronomy from Thales to Kepler. New York, NY: Dover Publications. str. 20, 37–38. ISBN 978-0-486-60079-6. 
  53. ^ Lloyd, G.E.R. (1905). „On the Heavens”. Aristotle: The Growth and Structure of His Thought. II. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-07049-2. 
  54. ^ Van Helden, Albert (1985). Measuring the Universe: Cosmic Dimensions from Aristarchus to Halley. University of Chicago Press. str. 4-5. ISBN 978-0-226-84882-2. Measuring the universe : Cosmic dimensions from Aristarchus to Halley. University. 1968. str. 162—64. ISBN 978-0-226-84882-2. 
  55. ^ Stevens, Wesley M. (1980). „The Figure of the Earth in Isidore's "De natura rerum"”. Isis. 71 (2): 269. JSTOR 230175. S2CID 133430429. doi:10.1086/352464. 
  56. ^ Sedley, David N. (2003). Lucretius and the Transformation of Greek Wisdom. Cambridge: Cambridge University Press. str. 78—82. ISBN 978-0-521-54214-2. 
  57. ^ Lucretius, De rerum natura, 1.1052–82
  58. ^ Natural History, 2.64
  59. ^ a b Macrobius. Commentary on the Dream of Scipio, V.9–VI.7, XX. p. 18–24., translated in Stahl, W. H. (1952). Martianus Capella, The Marriage of Philology and Mercury. . Columbia University Press. 
  60. ^ Tull 1989, str. 47–49
  61. ^ K. V. Sarma; Helaine Selin, ur. (2013). Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Westen Cultures. Springer Science & Business Media. str. 114—15. ISBN 978-94-017-1416-7. 
  62. ^ Plofker 2009, str. 52.
  63. ^ a b R.F. Gombrich . Carmen Blacker; Michael Loewe, eds. Ancient Cosmologies (PDF). George Allen & Unwin. 1975. ISBN 9780041000382. str. 110–39.
  64. ^ Macdonell 1986, str. 9
  65. ^ Plofker 2009, str. 50–53, 116–20
  66. ^ R.F. Gombrich . Carmen Blacker; Michael Loewe, eds. Ancient Cosmologies (PDF). George Allen & Unwin. ISBN 9780041000382.
  67. ^ D. Pingree: "History of Mathematical Astronomy in India", Dictionary of Scientific Biography, Vol. 15 (1978). p. 533.–633 (554ff.), Quote: "In the Purānas, the earth is a flat-bottomed, circular disk, in the center of which is a lofty mountain, Meru. Surrounding Meru is the circular continent Jambūdvīpa, which is in turn surrounded by a ring of water known as the Salt Ocean. There follow alternating rings of land and sea until there are seven continents and seven oceans. In the southern quarter of Jambūdvīpa lies India–Bhāratavarsa.
  68. ^ Jonathan Edelmann (1975). Ravi M. Gupta; Kenneth R. Valpey, ur. The Bhāgavata Purāna: Sacred Text and Living Tradition. Columbia University Press. str. 110—39. ISBN 978-0-231-53147-4. 
  69. ^ Dimmitt, Cornelia; van Buitenen, J. A. B. (2012). Classical Hindu Mythology: A Reader in the Sanskrit Puranas. Temple University Press (1st Edition: ). (1977). p. 4.–5, 17–25, 46–47. 2013. ISBN 978-1-4399-0464-0. str. 58–59.
  70. ^ Plofker 2008
  71. ^ Plofker 2008, str. 50–53, 116–120
  72. ^ Yukio Ohashi (1999). Johannes Andersen, ed. Highlights of Astronomy, Volume 11B. Springer Science. (2009). p. 719.–21. 2009. ISBN 978-0-7923-5556-4. str. 50–53, 116–20.
  73. ^ Yukio Ohashi (1993). „Development of Astronomical Observations in Vedic and post-Vedic India”. Indian Journal of History of Science. 28 (3): 185—88. , 206–19, 240–45.
  74. ^ Cormack, Lesley (2009). „Myth 3: That Medieval Christians Taught that he Earth was Flat”. Ur.: Ronald Numbers. Galileo Goes to Jail and Other Myths about Science and Religion. Harvard University Press. str. 30—31. ISBN 9780674057418. 
  75. ^ Bercot 1998
  76. ^ a b Bercot 1998, str. 222.
  77. ^ Lactantius, The Divine Institutes, Book III, Chapter XXIV, The Ante-Nicene Fathers, Vol VII, ed. Rev. Alexander Roberts, D.D., and James Donaldson, LL.D., American reprint of the Edinburgh edition, William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI. p. 94–95
  78. ^ De Civitate Dei, Book XVI, Chapter 9 – Whether We are to Believe in the Antipodes, translated by Rev. Marcus Dods, D.D.; from the Christian Classics Ethereal Library at Calvin College
  79. ^ Nothaft, C.P.E. (2011), "Augustine and the Shape of the Earth: A Critique of Leo Ferrari", Augustinian Studies, 42 (1): 35
  80. ^ Lindberg, David C. (1986), "Science and the Early Church", in Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L., God & Nature: Historical Essays on the Encounter between Christianity and Science, Berkeley and Los Angeles. . University of California Press. 
  81. ^ Leo Ferrari, "Rethinking Augustine's Confessions, Thirty Years of Discoveries", Religious Studies and Theology (2000)
  82. ^ Nothaft, C.P.E. (2011), "Augustine and the Shape of the Earth: A Critique of Leo Ferrari", Augustinian Studies. . 42 (1): 33—48.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  83. ^ J. L. E. Dreyer, A History of Planetary Systems from Thales to Kepler. (1906); unabridged republication as A History of Astronomy from Thales to Kepler. . New York: Dover Publications. 1953. 
  84. ^ St. Athanasius, Against the Heathen, Ch.27 [traži se izvor], Ch 36 [traži se izvor], in A Select Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, Series II, Vol IV, ed. Philip Schaff, D.D., LL.D., American reprint of the Edinburgh edition (1978), W.B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI.
  85. ^ "Cosmas Indicopleustes, Christian Topography. Preface to the onlineedition".
  86. ^ "Cosmas Indicopleustes, Christian Topography (1897) Introduction"
  87. ^ Andrew Dickson White (1896). "Ch. 2, part 1". History of the Warfare of Science with Theology in Christendom. Pristupljeno 25 August 2015
  88. ^ J.L.E. Dreyer (1906), A History of Planetary Systems, (1906). p. 211.–212.
  89. ^ "Saint Basil the Great, Hexaemeron 9 – Homily IX – "The creation of terrestrial animals" Holy Innocents Orthodox Church". Pristupljeno February 9, 2013
  90. ^ Russell, Jefrey Burton . Inventing the Flat Earth: Columbus and Modern Historians. Praeger. 1991. ISBN 978-0-275-95904-3. str. 86–87.
  91. ^ Lindberg, David. (1992) The Beginnings of Western Science. University of Chicago Press. Page 363.
  92. ^ B. Eastwood and G. Graßhoff, Planetary Diagrams for Roman Astronomy in Medieval Europe, ca. 800–1500, Transactions of the American Philosophical Society, 94, 3 (Philadelphia) (2004). p. 49.–50.
  93. ^ Bruce S. Eastwood, Ordering the Heavens: Roman Astronomy and Cosmology in the Carolingian Renaissance. . Leiden: Brill. 2007. pp. 62.–63. 
  94. ^ S.C. McCluskey, Astronomies and Cultures in Early Medieval Europe. . Cambridge: Cambridge University Press. 1998. pp. 114., 123.. 
  95. ^ The Etymologies of Isidore of Seville. Prevod: Stephen A. Barney, W.J. Lewis, J.A. Beach, Oliver Berghof. Cambridge University Press. 2010. ISBN 978-0-521-83749-1. 
  96. ^ " In other passages of the Etymologies, he writes of anorbis" W.G.Randles . Geography, Cartography and Nautical Science in the Renaissance. UK, Ashgate Variorum. 2000. ISBN 978-0-86078-836-2. also in Wolfgang Haase; Meyer Reinhold, eds. The Classical tradition and the Americas, vol 1. 1994. ISBN 978-3-11-011572-7. str. 15. Retrieved November 28, 2010.
  97. ^ Lyons, Jonathan (2009). Bass Wisdom. Bloomsbury. str. 34—35. ISBN 978-1-58574-036-9. 
  98. ^ Ernest Brehaut . An Encyclopedist of the Dark Ages. Columbia University.
  99. ^ Isidore, Etymologiae, XIV.v.17 [traži se izvor]
  100. ^ Isidore, Etymologiae, IX.ii.133 [traži se izvor]
  101. ^ Fontaine, Jacques . Isidore de Seville: Traité de la Nature. Bordeaux
  102. ^ Isidore, Etymologiae, III. XXXII [traži se izvor]
  103. ^ Isidore, Etymologiae, XIV. I [traži se izvor]
  104. ^ Russell, Jefrey Burton (1991). Inventing the Flat Earth: Columbus and Modern Historians. Praeger. 1912. ISBN 978-0-275-95904-3. str. 86–87.
  105. ^ Stevens, Wesley M. (1980). „The Figure of the Earth in Isidore's "De natura rerum"”. Isis. 71 (2): 274. JSTOR 230175. S2CID 133430429. doi:10.1086/352464. 
  106. ^ Grant, Edward (1974). A Source Book in Medieval Science. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-82360-0. 
  107. ^ Thomas Glick; Stephen John Livesley; Faith Wallis (2005). Medieval Science Technology and Medicine, an Encyclopedia. NY: Taylor & Francis.
  108. ^ Russell, Jefrey Burton (1991). Inventing the Flat Earth: Columbus and Modern Historians. Praeger. p. 86–87. 1960. ISBN 978-0-275-95904-3. str. 15.
  109. ^ Faith Wallis, ur. (2004). Bede: The Reckoning of Time. Liverpool: Liverpool University Press. str. lxxxv—lxxxix. 
  110. ^ Ælfric of Eynsham, On the Seasons of the Year, Peter Baker, trans
  111. ^ English translation by Laistner, M.L.W. (1966) [1931]. "Thought and Letters in Western Europe: A.D. 500 to 900" (2nd ed.). Ithaca, NY: Cornell University Press: 184–85. The original Latin reads: "De perversa autem et iniqua doctrina, quae contra Deum et animam suam locutus est, si clarificatum fuerit ita eum confiteri, quod alius mundus et alii homines sub terra seu sol et luna, hunc habito concilio ab ęcclesia pelle sacerdotii honore privatum." (MGH, 1, 80. p. 178–79)
  112. ^ Laistner, str. 184
  113. ^ Simek, Rudolf (1996) [1993]. Heaven and Earth in the Middle Ages: The Physical World Before Columbus. The Boydell Press. ISBN 978-0-85115-608-8. 
  114. ^ Carey, John (1989). „Ireland and the Antipodes: The Heterodoxy of Virgil of Salzburg”. Speculum. 64 (1): 1—10. JSTOR 2852184. S2CID 162378383. doi:10.2307/2852184. 
  115. ^ Kaiser, Christopher B. (1989). Creational Theology and the History of Physical Science: The Creationist Tradition from Basil to Bohr. Leiden: BRILL. ISBN 978-90-04-10669-7. 
  116. ^ Hasse, Wolfgang; Reinhold, Meyer, ur. (1993). The Classical Tradition and the Americas. Berlin: Walter de Gruyter. str. 53. ISBN 978-3-11-011572-7. 
  117. ^ Moretti, Gabriella . The Other World and the 'Antipodes'. The Myth of Unknown Countries between Antiquity and the Renaissance. 1993. ISBN 978-3-11-011572-7. str. 265. In Hasse & Reinhold ( . (1966). p. 241.–84)
  118. ^ *Wright, Charles Darwin (1993). The Irish Tradition in Old English Literature. Cambridge, UK: Cambridge University Press. (1997). p. 41. 1993. ISBN 978-0-521-41909-3. str. 48.
  119. ^ "Catholic Encyclopedia: St. Vergilius of Salzburg". Newadvent.org. October 1, 1912. Pristupljeno February 9, 2013.
  120. ^ Vogel, Klaus Anselm (1995). Sphaera terrae – das mittelalterliche Bild der Erde und die kosmographische Revolution. PhD dissertation Georg-August-Universität Göttingen. p. 19.
  121. ^ "Summa Theologiae IIa Iae, Q. 54, A. 2"
  122. ^ Grant, Edward . Planets. Stars, & Orbs: The Medieval Cosmos, 1200–1687, Cambridge: Cambridge University Press. (1994). p. 626-30.
  123. ^ Phillips, Seymour (1994). „The outer world of the European Middle Ages”. Ur.: Schwartz, Stuart B. Implicit Understandings: Observing, Reporting and Reflecting on the Encounters Between Europeans and Other Peoples in the Early Modern Era. Cambridge University Press. str. 29. ISBN 978-0-521-45880-1. 
  124. ^ Tattersall, Jill (1981). „Sphere or Disc? Allusions to the Shape of the Earth in Some Twelfth-Century and Thirteenth-Century Vernacular French Works”. The Modern Language Review. 76 (1): 31—46. JSTOR 3727009. doi:10.2307/3727009. 
  125. ^ Needham, Joseph; Wang, Ling (1986). Heavenly Clockwork: The Great Astronomical Clocks of Medieval China. 1 (2nd izd.). CUP Archive. str. 138. ISBN 978-0-521-32276-8. 
  126. ^ a b Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 3. Taipei: Caves Books, Ltd. p. 499.
  127. ^ Baran, Madeleine (December 16, 2009). "Historic map coming to Minnesota". St. Paul, Minn.: Minnesota Public Radio. Pristupljeno 19 February 2018
  128. ^ Russel, Jeffrey Burton, Inventing the Flat Earth: Columbus and Modern Historians. . New York: Praeger. ISBN 0257939561. 
  129. ^ Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L., eds. "Introduction", God and Nature: Historical Essays on the Encounter between Christianity and Science Berkeley and Los Angeles. . University of California Press. 1986. . 1991. ISBN 978-0-520-05692-3.
  130. ^ Grant, Edward . Planets, Stars & Orbs: The Medieval Cosmos, 1200-1687, Cambridge: Cambridge University Press. p. 620-22., 626-30. 1994. ISBN 978-0-521-56509-7.
  131. ^ Lindberg, David C. "Science and the Early Christian Church", in Shank, Michael H., The Scientific Enterprise in Antiquity and the Middle Ages: Readings from Isis, Chicago and London: University of Chicago Press. p. 125-46. 2000. ISBN 978-0-226-74951-8. str. 1–3.
  132. ^ Ferngren, Gary, ed. "Introduction", Science & Religion: A Historical Introduction, Baltimore: Johns Hopkins University Press. p. ix. 2002. ISBN 978-0-8018-7038-5. str. 37–45.
  133. ^ Fiske, John (1892). The Discovery of America. p. 267.
  134. ^ Parallax (Samuel Birley Rowbotham) (1881). Zetetic Astronomy: Earth Not a Globe (Third ed.). London: Simpkin, Marshall, and Co.
  135. ^ Theoretical astronomy examined and exposed, by 'Common sense'. 1864.
  136. ^ Carpenter, William (1885). One hundred proofs that the earth is not a globe. Baltimore: William Carpenter – via Project Gutenberg.
  137. ^ Garwood, str. 165
  138. ^ The Earth: Scripturally, Rationally, and Practically Described. A Geographical, Philosophical, and Educational Review, Nautical Guide, and General Student's Manual, n. 17 (November 1) (1887). p. 7. cited in Schadewald, Robert J. (1981). "Scientific Creationism, Geocentricity, and the Flat Earth". Skeptical Inquirer. Lock Haven University. Pristupljeno August 21, 2010 – via lhup.edu
  139. ^ a b v g Garwood, Christine (2007). Flat Earth: The History of an Infamous Idea. Macmillan. ISBN 978-0-312-38208-7. 
  140. ^ Wardlaw Scott, David (1901). Terra Firma. Pristupljeno December 13, 2010.
  141. ^ Slocum, Joshua (1900). "17–18". Sailing Alone Around the World. New York: The Century Company.
  142. ^ $5,000 for Proving the Earth is a Globe | Modern Mechanix". blog.modernmechanix.com. May 19, 2006. February 9, 2013.
  143. ^ Nazé, Yaël. . „A Doctoral Dissertation on a Geocentric Flat Earth: 'Zetetic' Astronomy at the University Level”. Skeptical Inquirer. 42 (3): 12—14. 2018. .
  144. ^ "Bookmakers Refuses £100 Flat Earth Bet, Angering Believer". casinoreviews.co.uk. May 11, 2018. Pristupljeno May 18, 2018.
  145. ^ Robert J. Schadewald. "The Flat-out Truth". Lhup.edu. Pristupljeno January 22, 2018.
  146. ^ Donald E. Simanek. "The Flat Earth". Lhup.edu. Pristupljeno February 9, 2013.
  147. ^ "Ingenious 'Flat Earth' Theory Revealed In Old Map". LiveScience. Pristupljeno February 9, 2013.
  148. ^ Abbott, Erica. "Mark Zuckerberg Banning All Flat Earth Groups from Facebook Is A Hoax". Business2community.com. Business2community. Pristupljeno 19 August 2017
  149. ^ Heigl, Alex (February 20, 2017). "The Short List of Famous People Who Think the Earth Is Flat (Yes, Really)". People.
  150. ^ Ambrose, Graham. "These Coloradans say Earth is flat. And gravity's a hoax. Now, they're being persecuted". Denverpost.com. Denver Post. Pristupljeno 19 August 2017.
  151. ^ Dure, Beau. "Flat-Earthers are back: 'It's almost like the beginning of a new religion'". Theguardian.com. The Guardian. Pristupljeno 19 August 2017.
  152. ^ Herreria, Carla. "Neil deGrasse Tyson Cites Celebrity Flat-Earthers To Make A Point About Politics". Huffingtonpost.com. Huffington Post. Pristupljeno 19 August 2017.
  153. ^ Martin, Sean. "'The sun hologram needs updating' THIS is how flat earthers explain the solar eclipse". Express.co.uk. The Express. Pristupljeno 19 August 2017.
  154. ^ Hickey, Brian. "What do flat Earthers think about Monday's solar eclipse?". Phillyvoice.com. Philly Voice. Pristupljeno 19 August 2017.
  155. ^ Guessoum, Nidhal. "PhD thesis: The earth is flat". Gulfnews.com. Gulf News. Pristupljeno 19 August 2017.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Model ravne Zemlje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Модел_равне_Земље&oldid=27558199”