Radomir Antić

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Radomir Antić (slikar).

Radomir Antić
Antić 2009.
Lični podaci
Nadimak	Antara
Datum rođenja	(1948-11-22)22. novembar 1948.
Mesto rođenja	Žitište, NR Srbija, FNRJ
Datum smrti	6. april 2020.(2020-04-06) (71 god.)
Mesto smrti	Madrid, Španija
Pozicija	odbrambeni igrač
Seniorska karijera
Godine	Klub	Nast.	(Gol)
1967—1970	Sloboda Užice
1970—1977	Partizan	181	(9)
1977—1978	Fenerbahče	28	(2)
1978—1980	Real Saragosa	58	(7)
1980—1984	Luton taun	100	(9)
Reprezentativna karijera
1973	Jugoslavija	1	(0)
Trenerska karijera
1985—1988	Partizan (pomoćnik)
1988—1990	Real Saragosa
1991—1992	Real Madrid
1992—1995	Real Ovijedo
1995—1998	Atletiko Madrid
1999	Atletiko Madrid
2000	Atletiko Madrid
2000—2001	Real Ovijedo
2003	Barselona
2004	Selta Vigo
2008—2010	Srbija
2012—2013	Šandong
2015	Hebej

Radomir Antić (Žitište, 22. novembar 1948 — Madrid, 6. april 2020) bio je srpski i jugoslovenski fudbaler, a potom i fudbalski trener.

Najveći deo igračke karijere je proveo u beogradskom Partizanu. Jedini je trener koji je u svojoj karijeri trenirao Real Madrid, Atletiko Madrid i Barselonu. Takođe je jedan od dvojice trenera koji je sedeo na klupi Barselone i Reala. Bio je selektor reprezentacije Srbije od 2008. do 2010.

Preminuo je 6. aprila 2020. godine, u 72. godini života. Dana 12. avgusta 2021. godine, stadion Slobode iz Užica je promenio ime u Stadion Radomir Antić.

Igračka karijera

Slika iz igračkih dana

Antić je rođen u Žitištu, a kao šestogodišnjak se preselio u Užice. Igračku karijeru je počeo u Slobodi iz Užica (1967–1970), a zatim je prešao u Partizan, u kom je proveo najveći deo igračke karijere.

U Partizan je došao 1970. i u njemu je ostao do 1977. godine. Sa Partizanom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1975/76, a za crno-bele je u prvenstvu Jugoslavije odigrao 181 utakmicu i postigao 9 golova.

U leto 1977. Antić je potpisao za Fenerbahče. U tom istanbulskom klubu je proveo sezonu, pre nego što je prešao u špansku Real Saragosu. Godine 1980. Antić je prešao u Luton taun u kome je ostao do 1984. U maju 1983. je postigao gol koji je spasio klub od ispadanja iz prve lige, 4 minuta pre završetka poslednje utakmice u prvenstvu protiv Mančester sitija, koji je posle toga ispao iz lige.

Svoj prvi i jedini nastup u dresu reprezentacije Jugoslavije je zabeležio 26. septembra 1973. u Beogradu, na prijateljskom susretu sa reprezentacijom Mađarske (1:1). Antić je tada odigrao svega desetak minuta, jer je utakmicu započeo sa klupe. U igru je ušao u 80. minutu umesto povređenog Franja Vladića, koji je prethodno u 62. minutu zamenio Vladimira Petrovića Pižona.

Trenerska karijera

Antić je trenersku karijeru započeo 1985. u Partizanu, kao pomoćni trener, prvo Nenadu Bjekoviću, a zatim Fahrudinu Jusufiju. Poslednjih godinu dana je bio i trener mlađih kategorija. Partizan je napustio tokom 1988.

Saragosa

Priliku da samostalno vodi ekipu, dobio je u Real Saragosi, za koju je nastupao i kao igrač. Na mesto prvog trenera je postavljen na preporuku Vujadina Boškova, koji je tada trenirao Sampdoriju a ranije tokom karijere je vodio i Saragosu, u vreme kada je Antić tamo igrao. Na svom trenerskom debiju, 4. septembra 1988. osvojio je bod protiv Valensije. Njegov tim je tu sezonu završio na petom mestu, čime je izborio plasman u UEFA Kup. Na mestu prvog trenera Saragose je bio pune dve i po godine.

Real Madrid

Antić je u martu 1991. preuzeo mesto prvog trenera Real Madrid od Alfreda Di Stefana. Real je vodio na poslednjih 12 utakmica u prvenstvu, u kojima je uspeo da dođe do trećeg mesta na kraju sezone, čime je izborio plasman u UEFA Kup.

Vodio je ekipu i u prvom delu naredne sezone, na ukupno 19 utakmica. Za Real su tada igrali Emilio Butragenjo, Mičel, Fernando Jero, Manuel Sančiz i Georgi Hadži. Na Antićevo insistiranje u klub su došli Robert Prosinečki, koji je prethodne sezone osvojio sa Crvenom zvezdom Kup šampiona 1991, kao i mladi i talentovani Luis Enrike, iz Sporting Hihona.

Tadašnji predsednik Reala, Ramon Mendoza, doveo je Lea Benhakera na mesto sportskog direktora. Benhaker nije bio zadovoljan Antićevim načinom vođenja ekipe, pa ga je nakon nekoliko nedelja, sredinom januara 1992. otpustio. U tom trenutku, Real se nalazio na prvoj poziciji na tabeli, sa sedam bodova prednosti u odnosu na drugoplasiranu Barselonu. Real je takođe u Kupu UEFA izborio plasman u četvrtfinale. Vođenje tima nakon odlaska Antića je preuzeo sam Benhaker. Pod njegovom komandom Real je ispustio prednost, pa je Barselona u poslednjem kolu osvojila titulu.

Ovijedo

Antić je u sezoni 1992/93. preuzeo Real Ovijedo, nakon što je posle 13 odigranih kola zamenio smenjenog Havijera Iruretu. Ovijedo je završio sezonu dva mesta iznad zone ispadanja. Tokom leta 1993. doveo je Slavišu Jokanovića iz Partizana. Tu sezonu je Ovijedo završio kao deveti. Pred narednu sezonu doveo je Prosinečkog iz Real Madrida, gde on nije mnogo igrao zbog čestih povreda. I tu sezonu su završili na devetom mestu.

Dobri rezultati sa malim klubom, kakav je Ovijedo, učinili su ga interesantnim znatno većim španskim klubovima. Bio je u poslednjoj fazi pregovora sa Valensijom kada je dobio ponudu Atletiko Madrida, koju je prihvatio.

Atletiko Madrid

Najveće uspehe je ostvario dok je bio u Atletiko Madridu, koji je trenirao u tri navrata. Prvi put ih je trenirao tri sezone (1995—1998). Kada je došao u klub, kostur tima su činili Hose Luis Kaminero, Kiko Narvaez, Dijego Simeone i Ljuboslav Penev. Sezonu pre Antićevog dolaska, Atletiko je u poslednjem kolu izborio opstanak, tako što je sa Seviljom igrao 2:2. Sezonu su završili sa samo jednim bodom više u odnosu na ekipe koje su se našle u zoni ispadanja.

Kada je Antić preuzeo ekipu, u njoj je bilo 35 fudbalera. Antić je izvršio selekciju tih igrača i ostavio je grupu od njih 20, na koje je računao u narednoj sezoni. Nameravao je da dovede pet, šest igrača kako bi ojačao pojedine pozicije u timu. Kao prvo pojačanje, nameravao je da dovede Viktora Onopka, kojeg je trenirao u Ovijedu. Atletiko i Onopko su postigli dogovor, ali Ovijedo nije bio zadovoljan pa je slučaj završio pred arbitražnom komisijom FIFE koja je presudila u korist Ovijeda, pa je taj transfer propao. Druga želja mu je bio mladi i talentovani Fernando Morijentes, koji je tada nastupao za Albasete. Morijentes je izabrao da pređe u Saragosu iz koje je kasnije otišao u Real.

Iz Albasetea je umesto Morijentesa doveo golmana Fransiska Molinu i štopera Santija. Vezni red je ojačao dovođenjem Roberta Fresnedosa iz Espanjola a konkurenciju u napadu je pojačao dovođenjem Argentinca Leonarda Bjađinija i Urugvajca Fernande Koree. Doveo je tada i malo poznatog Milinka Pantića iz Panioniosa.

Atletiko je dospeo na vrh tabele već posle drugog kola, a samo jednom su ga prepustili, nakon petog odigranog kola. Odmah u sledećem kolu su se vratili na čelnu poziciju i zadržali su je do kraja prvenstva. Ekipa je pokazala izuzetnu efikasnost, Penev je postigao 16, Simone 12, Kiko 11, Pantić 10 a Kaminero 9 golova. Atletiko je te sezone primio i najmanje golova, samo 32 na 42 odigrane utakmice. Antić je ekipu te sezone predvodio i do trijumfa u Kupu Kralja. U finalu su savladali Barselonu nakon produžetaka. Strelac jedinog pogotka je bio Milinko Pantić.

Tadašnji predsednik Atletika, Hesus Hil je izdvojio znatna sredstva kako bi doveo značajna pojačanja koja bi klubu pomogla u odbrani titule i što boljem nastupu u Ligi šampiona. Antić je pokušao da dovede Ronalda iz PSV Ajndhovena, ali je on ipak odlučio da pređe u Barselonu. Umesto njega došao je Huan Esnajder iz Real Madrida. Takođe je došao i Radek Bejbl koji je tog leta sa reprezentacijom Češke stigao do finala Evropskog prvenstva 1996. Igranje u Evropi ih je koštalo rezultata u prvenstvu pa su oni odmah zaostali za Relom i Barselonom. U Ligi šampiona su zauzeli prvo mesto u grupi ispred Borusije Dortmund, Viđeva iz Lođa i Steaue Bukurešt. U četvrtini finala ih je izbacio Ajaks.

Atletiko je i u sezonu 1997/98. ušao dosta ambiciozno. Dovedena su dva velika pojačanja, Kristijan Vijeri iz italijanskog šampiona Juventusa i Žuninjo Paulista iz Midlzbroa. Deo sredstava za te transfere dobijen je prodajom Dijega Simeonea Interu. Atletiko je u prvenstvu igrao u promenljivoj formi, pa su se pojavile glasine da bi Antić mogao biti smenjen. Nakon poraza od Lacija u Kupu UEFA predsednik Hil je saopštio novinarima da je pronašao zamenu za Antića. Nakon završetka prvenstva Antić je otpušten a na njegovo mesto je doveden Italijan Arigo Saki.

Barselona

Antić je 2. februara 2003. zvanično postavljen za trenera Barselone. Potpisao je šestomesečni ugovor, a došao je umesto Holanđanina Luja van Gala. Antić je preuzeo klub kada je bio na 15. mestu Primere. Vodio je Barsu na 24 zvanične utakmice, zabeležio je 12 pobeda, osam nerešenih rezultata i četiri poraza. Uspeo je da na kraju sezone osvoji 6. mesto, i tako izbori plasman u Kup UEFA. U četvrtfinalu Lige šampiona je izgubio od Juventusa, i to nakon produžetaka. Na kraju sezone je napustio Barselonu, a na njegovo mesto doveden je Frank Rajkard.

Selta

Krajem januara 2004. je preuzeo Seltu. Selta se u tom momentu nalazila na 17. mestu Primere, sa samo jednim bodom više od prvog tima u zoni ispadanja. Antić je ugovor potpisao do kraja sezone, sa opcijom da bude produžen ukoliko ekipa obezbedi plasman u evrokupove. Selta je u toj sezoni igrala i u Ligi šampiona, gde ih je u osmini finala čekao Arsenal. Antić nije uspeo da eliminiše Arsenal, jer je u oba meča poražen. Ni u prvenstvu rezultati nisu bili bolji. Selta je 28. marta 2004. izgubila kod kuće od Saragose sa 2:0 pa je pala na pretposlednje mesto Primere, dva boda iza Espanjola, a četiri iza Majorke, koja je bila poslednji klub izvan zone ispadanja. Nakon tog meča Antić je podneo ostavku. Antić je sa Seltom na devet prvenstvenih utakmica osvojio samo sedam bodova.

Srbija

Nakon više od četiri godine bez trenerskog angažmana, Antić je 19. avgusta 2008. postavljen za selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Vodio je nacionalni tim na 28 zvaničnih susreta (17 pobeda, 3 remija, 8 poraza). U kvalifikacijama ostvario direktan plasman na Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi, na kome “orlovi” nisu prošli u drugi krug.

Posle dve godine i 21 dana na čelu nacionalnog tima Radomir Antić je smenjen 15. septembra 2010. jednoglasnom odlukom Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije.

Kina

U decembru 2012. je preuzeo kineskog superligaša Šandong, potpisavši dvogodišnji ugovor sa klubom. U ovom klubu je proveo godinu dana, nakon čega je dobio otkaz. Antić je sa Šandongom sezonu 2013. u Superligi Kine, završio na drugom mestu na tabeli, ali je to drugo mesto osvojeno sa 18 bodova zaostatka u odnosu na šampionski tim Gvangžu Evergrande, koji je vodio Marčelo Lipi.

Krajem januara 2015. je postavljen za trenera kineskog drugoligaša Hebeja. On je prema navodima kineskih medija potpisao trogodišnji ugovor vredan tri miliona evra po sezoni, a imaće i određene bonuse u slučaju plasmana u elitni rang kineskog fudbala. Antić je na klupi Hebeja bio samo do 18. avgusta 2015. kada je dobio otkaz. Do raskida saradnje došlo je posle niza loših rezultata ovog kluba, koji nisu bili na nivou očekivanja rukovodstva.

Porodica

Bio je oženjen Verom, sa kojom ima dvoje dece: ćerku Anu (udatu za košarkaša Nikolu Lončara) i sina Dušana (oženjenog ženom Mirjanom). Ima četvoro unučadi, dva unuka (Marka i Radomira) i dve unuke (Ivanu i Petru). Ime Radomir je dobio po svom ujaku Radetu Brkiću.

Uspesi

Igrački

Partizan

• Prvenstvo Jugoslavije (1): 1975/76.

Luton taun

• Druga divizija Engleske (1): 1981/82.

Trenerski

Atletiko Madrid

• Prvenstvo Španije (1): 1995/96.
• Kup Španije (1): 1995/96.

Pojedinačni

• Srpski fudbalski trener godine (1): 2009.

Spoljašnje veze

• Radomir Antić na sajtu reprezentacija.rs
• Radomir Antić na sajtu partizanopedia.rs