Ревизор (komedija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Revizor
Naslovna strana prvog izdanja
Nastanak
AutorNikolaj Vasiljevič Gogolj
ZemljaRuska Imperija
Jezikruski
Sadržaj
Lokalizacijaneimenovana ruska varoš; 19. vek
Izdavanje
Datumprvo izdanje: 1836.
drugo izdanje: 1842.

Revizor je satirična komedija ruskog romanopisca i dramaturga Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Prvo izdanje je objavljeno 1836, dok je drugo, prepravljeno, izdanje objavljeno 1842. godine. Gogolj je ovo delo napisao nadahnut anegdotom koju mu je prepričao prijatelj Aleksandar Sergejevič Puškin.[1]

Rezizor je jedno od najznačajnijih dela svetskog realizma. U njemu se ismevaju društveno stanje i ljudska narav.[2][3] Tema je uzeta iz društvene stvarnosti Ruske Imperije u prvoj polovini 19. veka.[2] Drama je dvadeset godina kasnije poslužila kao inspiracija srpskom piscu Branislavu Nušiću za komediju Sumnjivo lice.[4]

Pozadina i inspiracija[uredi | uredi izvor]

Početkom svoje karijere, Nikolaj Vasiljevič Gogolj je bio poznat po svojim kratkim pričama, zahvaljujući kojima je zaradio poštovanje drugih ruskih književnika, pogotovo Aleksandra Sergejeviča Puškina. Nakon što je stekao svoju reputaciju, Gogolj je počeo da radi na pozorišnim predstavama. Njegov prvi pokušaj da napiše satiričnu dramu o carskoj birokratiji 1832. nije uspeo, jer je Gogolj strahovao da bi delo moglo biti zabranjeno ili cenzurisano. 1835. je dobio inspiraciju za novo delo od Puškina. Gogolj je 1835. Puškinu napisao:

Puškin je imao spremnu priču o čoveku za koga se greškom umislilo da je revizor iz 1833. Njegove beleške su bile slične onome što će jednoga dana postati bazični elementi za Revizora:

Teme[uredi | uredi izvor]

Književna kritika je Gogolju prebacivala da u svojoj komediji nije stvorio nijednu pozitivnu ličnost. Posle prvih premijera koje su izazvale velike sporove, diskusije i sukobe, Gogolj je rekao da je stvorio jednu retku pozitivnu ličnost — smeh.[6] Gogolj je smatrao da bi književnost trebalo da prikaže realnost surovu kakva jeste i da bi takva realnost morala da se menja. Pišući svoj roman Mrtve duše, Gogolj je zapisao:

Zbog oštrog Gogoljevog prikaza ruskog društva, cenzor je najpre odbio delo 1835, ali je nakon apela samog cara Nikolaja I dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Ali, uspeh ovog dela toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji, te je konstanti pritisak putem novina primorao Gogolja da se preseli u Rim.[7] Revizor pokazuje sve društvene poroke, socijalna zla, dvoličnost i druge društvene probleme.[8] Svi likovi prikazani u komediji, sem Hlestakova, prikazani su kao naivni, skloni dodvoravanju, nesposobni i nesnalažljivi.[5] Gogolj je odlično prikazao sve probleme društva Ruske Imperije 19. veka, ismevajući društveno stanje i ljudsku narav.[2][3][5] On je rekao:

Radnja[uredi | uredi izvor]

Revizor se sastoji iz pet činova. Radnja se odigrava u provincijskoj sredini i prikazuje sve slojeve društvenog aparata, sudstvo, zdravstvo i obrazovanje. Gradonačelnik Anton Antonovič poziva sve glavne ljude u gradu da im saopšti iznenadnu i neprijatnu vest — u grad dolazi revizor iz Petrograda. Iz njegovih reči se saznaje da u bolnici vlada prljavština, bolesnici liče na kovače, nema bolesničkih lista i dijagnoza, sve zaudara na kupus, puši se duvan. U sudu je opšti nered; sudija, veliki ljubitelj lova, uzima lovačke pse za mito, a gradonačelnik sve što mu padne šaka, bilo da je to skupocena bunda, šal ili bilo šta drugo. Gradske spahije Dopčinski i Bopčinski donose vest da je revizor odseo u gradskoj gostionici, da mu je ime Ivan Aleksandrovič Hlestakov i da je tu već dve nedelje. Nastaje opšti metež, jer su svi u strahu da je revizor za te dve nedelje primetio mnoge stvari koje mu se nisu dopale. Odlučuju da svi odu u gostionicu i potraže ga.

U drugom činu, mesto dešavanja je gostionica, odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i njegov sluga Osip. Iz Osipovog monologa saznajemo da je već drugi mesec kako je Hlestakov krenuo iz Petrograda, ali nikako da stigne u Saratov gde mu žive roditelji. Hlestakov je u prethodnom mestu izgubio sav novac kockajući se i u ovom gradu ne može ništa da plati, te mu gostioničar preti da će ga prijaviti vlastima i oterati ga zatvor. Upravo tada dolazi gradonačelnik sa svojom svitom, i nastaje komična situacija koja se gradi na nesporazumu i uzajamnom strahu. Hlestakov je ubeđen da je gradonačelnik došao da ga uhapsi, a gradonačelnik da je „revizor“ nezadovoljan situacijom koju je zatekao.

Gradonačelnikova žena Ana Andrejevna i kćerka Marija Antonovna takođe su uzbuđene jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopčinski im javlja da će u njihovu kuću na konak doći „revizor“ i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi. Gradonačelnik dovodi uglednog gosta u kuću, i tu do izražaja dolazi provincijski duh njegove supruge i kćerke. One su obe fascinirane prisustvom i pričama Hlestakova o petrogradskom životu i otmenom gradskom društvu. Hlestakov, u pričanju, gubi granicu između istinitog i izmišljenog. Gradonačelnik i svi oko njega drhte od straha i divljenja slušajući sve te priče, a Hlestakov se sve bolje i više upušta u svoju ulogu. Hlestakov shvata koliko su malograđani spremni da ocrne sve oko sebe kako bi se izdigli u odnosu na ostale i šta su sve spremni da urade da bi očuvali svoj položaj u društvu. Prvo mu dolazi Ljapkin–Tjapkin, sudija. Kao i svi, i sudija je zaplašen revizorom. Sudija ogovara svakog od bližnjih kako bi sebe prikazao u što boljem svetlu, a Hlestakov mu obećava da će mu pomoći ukoliko mu on pozajmi svoj novac. Za sudijom mu dolaze i druge važne ličnosti u gradu, trgovci koji se žale na gradonačelnika i žena jednog podoficira, čijeg je muža gradonačelnik nezakonito oterao u vojsku, a nju išibao. Hlestakov svima obećava da će im pomoći, ako mu zauzvrat pozajme određenu svotu novca.

Hlestakov se naizmenično udvara gradonačelnikovoj ženi i kćerki, da bi se na kraju stekao utisak da on prosi Mariju Antonovnu. Ana Andrejevna ne mari za ženidbu kćerke i Hlestakova; ona smatra da Hlestakov njoj udeljuje komplimente, kojima ona hrani svoju sujetu. Hlestakov piše pismo svom prijatelju, novinaru, u Petrograd, čiji će se sadržaj otkriti u petom činu. Odlazi, uz izgovor da će se ubrzo vratiti, a gradonačelnikova porodica ostaje presrećna jer se stvari za njih odigravaju na takav neverovatan način.

Peti čin donosi razrešenje radnje. Na početku čina je data slika malograđanske porodične sreće. Gradonačelnik u udaji svoje kćeri vidi šansu za napredak u karijeri, a verujući da će mu zet obezbediti visoki položaj u prestoničkom društvu, izriče pretnje i osvetu svima koji su se žalili na njega. Svi likovi — sudija, školski nadzornik, upravnik bolnice, trgovci i policajci sa svojim suprugama, malograđankama — dolaze da mu čestitaju, a onda sledi šok za sve njih. Dolazi upravnik pošte sa Hlestakovljevim pismom, koji oni naglas čitaju. U njemu Hlestakov ismeva svakog od njih ponaosob, a takođe otkriva da on nije nikakav revizor, već slučajni prolaznik i prevarant. Dok se svi čude brukom koju je ovo pismo izazvalo, stiže vest da je pravi revizor došao u mesto.

Vest koja je pristigla skameni celu grupu. Sve se pretvara u nemu cenu, u kojoj nema ni pokreta ni reči. Tako su na kraju drame likovi u istom položaju kao i na početku predstave, kao da se epizoda sa Hlestakovim nikada nije ni dogodila.

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Anton Antonovič Skvoznik–Dmuhanovski je gradonačelnik mesta. Prema Gogoljevoj „napomeni gospodi glumcima“, on je čovek koji je ostario u državnoj službi i, na svoj način, promoćuran. Pravi se da je čestit, iako je podmitljivac.[9]
  • Ana Andrejevna, njegova žena, provincijska koketa, delimično vaspitana na romanima. Vrlo je ljubopitljiva i često ispoljava taštinu.
  • Marija Antonovna, gradonačelnikova kćerka, koju majka vaspita po sebi.
  • Ivan Aleksandrovič Hlestakov je činovnik iz Petrograda, mladić od dvadeset i tri godine. Gogolj ga opisuje kao „vitkog, suvonjavog; priglupog i, štono vele, malo udarenog“.[9] Ljudi iz varoši umišljaju da je on revizor.
  • Osip, Hlestakovljev sluga; mudrica je i voli da samom sebi drži pridike na račun svoga gospodara.
  • Luka Lukič Hlopov, školski nadzornik. Hlestakov u pismu navodi da „školski nadzornik smrdi na crni luk“.[10] Njegova žena slična je Ani Andrejevnoj.
  • Amos Fjodorovič Ljapkin–Tjapkin je oblasni sudija. Gogolj navodi da je on „pročitao pet–šest knjiga i stoga je pomalo slobodouman“.[9] Veliki je ljubitelj dosetki i pridaje važnost svakoj svojoj reči.
  • Artemij Filipovič Zemljanika je upravnik bolnice, „prepredenjak i lupež“.[9]
  • Ivan Kuzmič Špekin, upravnik pošte koji čita tuđa pisma.[10]
  • Pjotr Ivanovič Bopčinski i Pjotr Ivanovič Dopčinski, gradske spahije. Dopčinski je malo ozbiljniji od Bopčinskog, ali je Bopčinski nametljiviji i življi od Dopčinskog.
  • Hristijan Ivanovič Hibner, sreski lekar koji ne razume ni reč ruskog jezika.[11]
  • Fjodor Andrejevič Ljuljukov, Ivan Lazarevič Rastakovski i Stepan Ivanovič Koropkin, penzionisani činovnici, vrlo ugledni u gradu.
  • Stepan Iljič Uhovjortov, policijski pisar.
  • Svistunov, Pugovicin i Deržimorda, policajci.
  • Abdulin, trgovac.
  • Fevronja Petrovna Pošljopkina, bravareva žena, koji je gradonačelnik naredio da išibaju.[11]
  • Miška, gradonačelnikov sluga.
  • Podoficirova žena, kafanski momak, gosti i gošće, trgovci, građani i molioci kao pojave.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Er, Milton: Beleške o predstavama Nikolaja Gogolja (1980)
  2. ^ a b v g Tekst o delu Revizor Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. decembar 2007) Nikolaja Vasiljeviča Gogolja
  3. ^ a b D. S. Mirski: Istorija ruske književnosti (1999)
  4. ^ Poezija: Narodni poslanik[mrtva veza] Branislava Nušića
  5. ^ a b v Aleksandar Sergejevič Puškin: Kolekcija celih dela: Br. 8, knjiga 1
  6. ^ Vuletić, Vitomir: Revizor, u ediciji Portret književnog dela (1983)
  7. ^ a b Biografija[mrtva veza] Nikolaja Vasiljeviča Gogolja
  8. ^ Revizor ili: O sklonosti dodvoravanju, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  9. ^ a b v g Gogolь, Nikolaй Vasilьevič: Revizor – Zamečaniя dlя gospod akterov
  10. ^ a b Gogolь, Nikolaй Vasilьevič: Revizor – Яvlenie VIII
  11. ^ a b Gogolь, Nikolaй Vasilьevič: Revizor – Яvlenie I

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ревизор_(комедија)&oldid=24563738”