Rene Antoan Feršo de Reomir

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rene Antoan Feršo de Reomir
Rene Antoan Feršo de Reomir
Datum rođenja(1683-02-28)28. februar 1683.
Mesto rođenjaLa Rošel
 Francuska
Datum smrti17. oktobar 1757.(1757-10-17) (74 god.)
Mesto smrtiSen Žilijen di Teru
 Francuska

Rene Antoan Feršo de Reomir (franc. René Antoine Ferchault de Réaumur; La Rošel, 28. februar 1683 — Sen Žilijen di Teru, 17. oktobar 1757) bio je francuski naučnik, koji je doprineo velikom broju različitih polja, posebno proučavanju insekata. Uveo je Reomirovu temperaturnu skalu.

Život[uredi | uredi izvor]

Reomir je rođen u značajnoj porodici u La Rošelu, a obrazovan je u Parizu. Učio je filozofiju na jezuitskom koledžu u Poatjeu, a 1699. je otišao u Burž da studira kontinentalno pravo i matematiku pod mentorstvom svog ujaka, kanonika iz Sent Šapela. Godine 1703, došao je u Pariz, gde je nastavio sa studijama matematike i fizike, a 1708. godine, sa samo 24 godine, izabran je za člana Francuske akademija nauka, po nominaciji Pjera Varinjona, njegovog nastavnika matematike.[1] Od tada pa nadalje, gotovo pola veka nije bilo godine kada u časopisu Mémoires de l'Académie nije bilo bar jednog Reomirovog rada.

Na početku, pažnju mu je oduzimalo proučavanje matematike, posebno geometrije. Godine 1710, postavljen je za vođu velikog vladinog projekta, koji je za posledicu imao osnivanje manufaktura, koje su bile nove za Francusku, i oživljavanje zapostavljenih industrija. Za otkrića vezana za gvožđe i čelik, dodeljena mu je nagrada od 12.000 livri; ali, zadovoljan svojom privatnom zaradom, zatražio je da taj novac pripadne Akademiji nauka za nastavak eksperimenata u vezi sa poboljšanjem industrijskih procesa. Godine 1731, postao je zainteresovan za meteorologiju, i osmislio je termometarsku skalu koja nosi njegovo ime: Reomir. Godine 1735, zbog porodičnih razloga, prihvatio je poziciju komandira i intendanta kraljevskog i vojnog Reda svetog Luja; izvršavao je svoje dužnosti sa velikom pažnjom, ali je odbio da bude plaćen. Veoma je uživao u sistematskom proučavanju prirodnjaštva. Njegovi prijatelji su ga često nazivali "Plinijem 18. veka“.

Voleo je da se povuče i živeo je u svojim seoskim rezidencijama, uključujući i dvorac La Bermondjer,[2] Sen Žilijen di Teru, Men, gde je doživeo ozbiljan pad sa konja, što je dovelo do njegove smrti. Akademiji nauka je zaveštao svoje rukopise, koji su činili 138 portfolija, i svoje prirodnjačke zbirke.

Reomirovi naučni radovi tiču se velikog broja naučnih grana; njegov prvi rad, iz 1708. godine, bio je vezan za jedan opšti geometrijski problem; poslednji rad, iz 1756. godine, ticao se oblika ptičjih gnezda. Eksperimentalno je dokazao činjenicu da je jačina kanapa veća od zbira jačina svih zasebnih niti kanapa. Istraživao je i izveštavao o zlatonosnim rekama, rudnicima tirkiza, šumama i fosilonosnim slojevima Francuske. Smislio je metod za kalajisanje gvožđa, koji se i dalje koristi, i proučavao je razlike između gvožđa i čelika, tačno pokazujući da je količina ugljenika najveća u livenom gvožđu, manja u čeliku, a najmanja u kovanom gvožđu. Njegova knjiga o ovoj temi (1722) prevedena je na engleski i nemački.

Zapažen je zbog termometra koji je napravio tako što je tačku mržnjenja vode uzeo za 0°, a onda graduisao cev na stepene, od kojih je svaki označavao hiljaditi deo zapremine cevi. Usled korišćenja određene vrste alkohola, tačka ključanja vode bila je 80°.

Reomir je dosta pisao o prirodnjaštvu. Rano u svom životu je opisao lokomotorni sistem bodljokožaca, i pokazao da je pretpostavljena česta greška da rakovi zamenjuju svoje izgubljene ekstremitete zapravo istinita. Smatra se osnivačem etologije.[3] Godine 1710. napisao je rad o mogućnosti upotrebe pauka za proizvodnju svile, koji je bio toliko proslavljen u to vreme da je kineski car Kansi tražio njegov prevod na kineski jezik.

Proučavao je vezu između rasta insekata i temperature. Takođe je izračunao stopu rasta populacije insekata i zapazio da moraju da postoje prirodne provere, pošto teoretske populacione brojke koje bi se postigle geometrijskom progresijom nisu dostignute tokom posmatranja stvarnih populacija.[1]

Takođe je proučavao na polju botanike i poljoprivrede, i osmislio je proces za očuvanje ptica i jaja. Razvio je sistem veštačke inkubacije i napravio važna zapažanja u vezi sa varenjem karnivornih i graminivornih (onih koji jedu travu) ptica. Jedno o njegovih najvećih dela, Mémoires pour servir à l'histoire des insectes, objavljeno u 6 tomova, sadrži 267 kartica (Amsterdam, 1734–42). U njemu postoje opisi izgleda, navika i lokaliteta svih poznatih insekata izuzev buba, i predstavlja izvrsni primer pažljivog i tačnog posmatranja. Među ostalim značajnim činjenicama navedenim u ovom delu jesu i eksperimenti koji su omogućili Reomiru da dokaže tačnost Pesonelove hipoteze da su koralu životinje, a ne biljke.

Ulični znak u Parizu

Izabran je za člana Kraljevskog društva u novembru 1738. godine[4]. Izabran je za stranog člana Kraljevske švedske akademije nauka 1748. godine.

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

Disecirana glava jelena, koja prikazuje larve štrkljeva
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1734–1742. Mémoires pour servir à l’histoire des insectes. Šest tomova. Académie Royale des Sciences, Pariz, Francuska.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1749. Art de faire éclorre et d’élever en tout saison des oiseaux Domestiques de toutes espèces. Dva toma. Imprimerie royale, Pariz, Francuska.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1750. The art of hatching and bringing up domestic fowls. London, UK.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1800. Short history of bees I. The natural history of bees. Printed for Vernor and Hood in the Poultry, Dž. Kandi, London, UK.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1926. The natural history of ants, from an unpublished manuscript. V. M. Viler, urednik i prevodilac. [Uključuje tekst na francuskom], Knopf, Njujork, Njujork, SAD. Reizdat 1977, Arno Press, Njujork, Njujork, SAD.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1939. Morceaux choisis. Žan Torle, urednik. Gallimard, Pariz, Francuska.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1955. Histoire des scarabées. M. Koleri, uvod. 11. tom Encyclopédie Entomologique. Pol Lešvalije, Pariz, Francuska.
  • Réaumur, R.-A. F. de. 1956. Memoirs on steel and iron. A. Dž. Sisko, prevodilac. C. S. Smit, uvod i napomene. University of Chicago Press, Čikago, Ilinois, SAD.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Egerton, F. N. 2006. Istorija ekoloških nauka, deo 21: Reomir i njegova istorija nauka. Bilten Ekološkog društva Amerike 87(3):212–224.
  2. ^ La Bermondjer.
  3. ^ Viler, V. M. 1926. Introduction, annotations and bibliography. In R.-A.F.de Réaumur 1926. Knopf, Njujork, Njujork, SAD.
  4. ^ „Katalog biblioteke i arhive”. Kraljevsko društvo. Arhivirano iz originala 15. 04. 2013. g. Pristupljeno 04. 10. 2010. 

Izvor[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Rene Antoan Feršo de Reomir na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рене_Антоан_Фершо_де_Реомир&oldid=27500102”