Ričard Berd

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ričard Berd
Ričard Berd
Lični podaci
Datum rođenja(1888-10-25)25. oktobar 1888.
Mesto rođenjaVinčester, SAD
Datum smrti11. mart 1957.(1957-03-11) (68 god.)
Mesto smrtiBoston, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Virdžinije, Virdžinijski vojni institut
Vojna karijera
Činkontraadmiral

Ričard Evelin Berd Mlađi (engl. Richard Evelyn Byrd, Jr.; Vinčester, 25. oktobar 1888 — Boston, 11. mart 1957) bio je američki kontraadmiral, polarni istraživač,[1] poznati avijatičar i dobitnik Medalje časti. Berd je bio komandant prve misije koja je 1929. godine preletela Južni pol. U 5 antarktičkih ekspedicija čiji je učesnik bio Berd istražene su dotada nepoznate oblasti Antarktika, a Zemlja Marije Berd je dobila ime po Berdovoj supruzi.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Ričard Berd je rođen u Vinčesteru, Virdžinija. Direktni je potomak Pokahontas i Džona Rolfa.[traži se izvor]Berd je pohađao Virdžinijski vojni institut i Univerzitet Virdžinija, pre nego što su ga finansijske neprilike prisilile da se upiše i diplomira na Pomorskoj akademiji Sjedinjenih Država. U Prvom svetskom ratu je naučio da leti. Berd je razvio mnoge tehnike koje su se koristile pri letu nad otvorenim morem. Njegova stručnost mu je donela priliku da planira plan leta za prekoatlantsku ekspediciju Američke mornarice 1919. Od tri hidroplana koja su pokušala da prelete Antlantik, samo je NC-4 Alberta Rida završio prvi prekookeanski let. Berd je 1925. sa Donaldom Mekmilanom istraživao zapadni Grenland.

Nepotrvđeni let iznad Severnog pola[uredi | uredi izvor]

Na dan 9. maja 1926. Bird i pilot Flojd Benet su pokušali let iznad Severnog pola. Berd je tvrdio da je stigao do pola. Ovo putovanje je donelo Berdu veliku popularnost, uključujući i Orden časti, kao i finansijska sredstva za potonji pokušaj na Južnom polu.

Međutim, do 1996. su postujale sumnje da li je Bird stigao do Severnog pola. Godine 1958. norveško-američki pilot i istraživač Bernt Balhen je izrazio sumnju u Berdovu tvrdnju. Balhen je 1971. izjavio da je Berd samo prosto kružio bez cilja kada je nestao iz vidokruga posmatračima na zemlji.[2]

Godine 1996. u Berdovom dnevniku za dan 9. maj 1926. su primećena obrisana (ali još vidljiva) očitavanja sekstanta koje se drastično razlikuju od onih koje je Berd otkucao u svom izveštaju Nacionalnom geografskom društvu od 22. juna 1926. Berd je u dnevnik upisao da je sekstantom očitao visinu Sunca od 19°25'30", dok je u svom izveštaju napisao da je visina Sunca bila 18°18'18".[3]

Na osnovu ovoga i drugih podataka u dnevniku, Denis Rolins je zaključio da je Berd imao dobar pravac i da je stigao na 80% puta do pola, pre nego što se vratio nazad zbog kvara na motoru, ali je kasnije falsifikovao svoj izveštaj kako bi podržao svoju tvrdnju da je stigao do pola.[4]

Let preko Atlantika 1927.[uredi | uredi izvor]

Berd je bio jedan od nekolicine pilota koji su pokušali da osvoje Ortejgovu nagradu godine 1927. za let između Sjedinjenih Država i Francuske bez prestanka. Još jednom je Berd izabrao Flojda Beneta za svog glavnog pilota, uz podšku Bernta Balhena, Berta Akoste i Džordža Novila. Tokom treninga aviono se srušio i teško povredio Beneta, koji je kasnije preminuo. Dok je avion bio na opravci, Čarls Lindberg je osvojio nagradu. Međutim, Berd je nastavio sa svojim ciljem, sa Balhenom kao glavnim pilotom umesto Beneta. Berd, Balhen, Akosta i Novil su poleteli iz Njujorka 29. juna 1927. Nakon dolaska do Francuske, oblaci su ih sprečili da slete u Pariz, pa su se vratili do obale Normandije, gde su se srušili bez smrtnih ishoda 1. jula 1927.

Prva antarktička ekspedicija 1928—1930.[uredi | uredi izvor]

Godine 1928. Berd je započeo svoju prvu antarktičku ekspediciju sa dva broda i tri aviona. Bazni kamp Mala Amerika je izgrađen na Rosovoj ledenoj ploči. Ekspedicija je bila opremljena psima za vučenje sanki, motornim sankama i avionom. Fotografske ekspedicije i geološka ispitivanja su izvršena tokom tog leta. Ekspedicija je nastavljena nakon prve zime i 29. novembra 1929. je izvršen prelet preko Južnog pola. Berd je zajedno sa pilotom Berntom Balkenom, kopilotom Haroldom Džunom i fotografom Ešlijem Mekinlijem odleteo do Južnog pola i nazad za 18 sati i 41 minut. Imali su problema da postignu potrebnu visinu leta, pa su morali da bacaju prazne rezervoare sa gorivom i zalihe u slučaju nužda da bi dostigli visinu polarne visoravne. Let je ipak bio uspešan i uveo je Berda u istoriju. Ekspedicija se vratila u Severnu Ameriku 18. juna 1930. Za razliku od leta 1926. ova ekspedicija je odlikovana zlatnom medaljom Američkog geogradskog društva.

Berdove kasnije antarktičke ekspedicije[uredi | uredi izvor]

Berd je učestvovao u još četiri antarktičke ekspedicije od 1933-35, 1939-1940, 1946-47 i 1955-56.

Godine 1934. na svojoj drugoj ekspediciji, Berd je proveo 5 zimskih meseci sam radeći u isturenoj meteorološkoj stanici, u kojoj je skoro izgubio život zbog trovanja ugljen-monoksidom zbog peći koja je loše odvodila dim. Neobične poruke preko radija su uzbunile posadu u baznom kampu, koji su pokušali da stignu do meteorološke stanice. Prva dva pokušaja su propala zbog mraka, snega i problema sa opremom. Kada su konačno stigli do Berda, našli su ga sa jako narušenim zdravljem. Ovu ekspediciju Berd je zabeležio u svojoj autobiografiji „Sam“ (engl. Alone). Njoj je takođe odana počast na poštanskoj marki.

Krajem 1938. Berd je posetio Hamburg i pozvan je da učestvuje u nemačkoj ekespediciji u Novoj Švabiji, ali je odbio ponudu.

Berdova treća ekspedicija je bila prva u kojoj je on imao zvaničnu podršku američke vlade. U martu 1940. Berd je pozvan da stupi u aktivnu službu u birou načelnika pomorskih operacija. Ekspedicija je nastavila svoj rad na Antarktiku bez Berda. Od 1942. do 1945. Berd je obavljao važne misije na Tihom okeanu, uključujući istraživanje udaljenih ostrva za potrebe izgradnje aerodroma. Na jednoj misiji posetio je i evropsko bojište. Berd je često hvaljen zbog svojih doprinosa u ratu i priustvovao je činu japanske predaje.

Admiral Berd (oko 1955)

Četvrta Berdova ekspedicija je bila najveća antarktička ekspedicija do sada. Godine 1946. američki sekretar mornarice Džejms Forestal je okupio veliki pomorsku flotu za antarktičku ekspediciju koja je trebalo da traje od 6 do 8 meseci. Pored komandnog broda USS Mont Olimpus i nosača aviona USS Filipinsko more, tu se našlo još 13 brodova za podršku, 6 helikoptera, 6 letećih brodova, tri hidroaviona i 15 drugih tipova aviona. Ukupan broj osoba koji je učestvovao u ekspediciji bio je preko 4.000. Ova grupa je stigla do Rosovog mora 31. decembra 1946. i izvršila istraživanja iz vazduha nad teritorijom veličine jednakoj polovini Sjedinjenih Država, otkrivši pri tome deset novih planinskih venaca. Najveći deo istražene površi je bila istočna obala Antarktika od 150°IGD do 0° IGS. Ekspedicija je neplanirano okončana u februaru 1947. i posada se odmah vratila u Sjedinjene Države. Razlog za prekidanje misije nije nikada objašnjen.

U sklopu priprema za Međunarodnu geofizičku godinu (1957—1958), Berd je komandovao ekspedicijom Američke mornarice Duboko zamrzavanje I 1955-1956. u čijem sklopu su osnovane stalne baze na Makmurdovom moreuzu, Zalivu kitova i Južnom polu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 133. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Montague 1971, str. 48.
  3. ^ Goerler 1998, str. 84–85, 154.
  4. ^ New York Times, May 9. 1996. pp. 1.;
    • Rawlins, Dennis (January, 2000). „Byrd's Heroic North Pole Failure”. Polar Record (Scott Polar Research Institute, University of Cambridge). 36: 25—50; see pages 33—34.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
    • Rawlins, Dennis (January, 2000). „Byrd’s Heroic 1926 Flight & Its Faked Last Leg”. DIO: The International Journal of Scientific History (PDF)|format= zahteva |url= (pomoć). 10: 2—106; see pp. 40.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć);

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ричард_Берд&oldid=27616721”