Reka

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Ријека)
Skoči na: navigacija, pretraga

Za ostale upotrebe pogledajte Reka (višeznačna odrednica) i Rijeka (višeznačna odrednica).

Južna Morava kod sela Moravca

Reka je veliki prirodni vodotok i sačinjavaju je usečeni žlijeb — korito i vodena masa koja se u njemu kreće. Od izvora do ušća u drugu reku, jezero ili more, reke primaju vodu od pritoka i podzemnih tokova i tako se hrane. Proučavanjem reka i rečnih tokova bavi se zasebna nauka — potamologija.

Nastanak vodotoka[uredi]

Najmanji vodotok naziva se curac i on predstavlja vodeni mlaz koji se kreće kroz erozione brazde na nekom nagnutom terenu. Znatno veći je potočić, čijim spajanjem sa drugim potočićima nastaje potok. Dva ili više potoka sačinjavaju rečicu. Reka, kao najveći vodotok nastaje spajanjem potočića, potoka i rečica, a u kraškim terenima i od vode iz vrela.

Tipovi rečnih tokova[uredi]

Vodotoci se u zavisnosti od osobenosti geografske sredine mogu podeliti na sledeće četiri grupe:

  • Stalni vodotoci — javljaju se u oblastima gde je iznos ukupnog proticanja vode u koritu veći od svih gubitaka. Za njihovo obrazovanje potrebna je godišnja visina padavina od preko 250 mm (umereni predeli), 500 mm (suptropski predeli), odnosno više od 1.000 mm.
  • Periodični vodotoci — javljaju se u oblastima gde režim padavina omogućuje samo u određenom periodu godine veći proticaj od gubitaka. Ovakvi tokovi se u narodu nazivaju: sušice, suvaje, rečine i rekavice, a u Italiji su u upotrebi nazivi — torente i fiumare. Periodični vodotoci su karakteristični za stepe.
  • Povremene vodotoci — javljaju se u sušnim predelima gde je samo u izuzetnim prilikama priticanje veće od gubitaka. Karakteristični su za pustinjske predele, a nazivaju se vadi (Azija, Afrika) i kriks (Amerika, Australija).
  • Ponornice ili ponikvice su poseban tip vodotoka. Javljaju se u kraškim predelima i njihovi tokovi se gube u ponorima. Voda ponornica se najčešće javlja u vidu vrela u drugim dolinama.

Elementi rečnog toka[uredi]

Elementi rečnog toka

Mesto odakle počinje vodotok naziva se izvor ili glava reke. Izvor može biti vrelo, jezero, močvara ili lednik. Ako reka nastaje od dva vodotoka (sastavnice) onda se mesto njihovog sastajanja naziva sutok, koji se smatra za početak tog toka. U potamologiji se u ovakvom slučaju za izvor uzima glava duže sastavnice (npr. za Drinu to je Tara, jer je duža od Pive).

Mesto gde se reka uliva u neku drugu reku, jezero, more ili okean naziva se ušće. Sutok je naziv za mesto spajanja dve veće reke, dok se u slučaju dva veća potoka ono naziva stava. Posebni oblici ušća su delte koje nastaju taloženjem rečnog nanosa i stvaranjem više rukavaca, a mogu se podeliti na: isturene (Nil, Dunav), prstaste (Misisipi), kljunaste (Tibar), udvojene-složene (Gang i Bramaputra). Poseban tip ušća su i estuari, koji nastaju na mestima gde su velike razlike između plime i oseke.

Rastojanje između izvora i ušća naziva se dužina vodotoka (L) i izražava se u kilometrima. Najmanja moguća dužina (Lmin) reke je prava linija koja spaja njen početak i kraj. Poređenjem, tj. deljenjem ova dva podatka dobija se koeficijent razvitka rečnog toka (K).

Ukupan pad (h) reke predstavlja visinavisinsku razliku između kote izvora i kote ušća i izražava se u metrima. Prosečna pad (Ј) je odnos između ukupnog pada i dužine vodotoka i izražava se u m/km, tj. u promilima. Zbir svih padova na reci naziva se uzdužni rečni profil'. Na još nerazvijenim vodotocima gde su padovi neusaglašeni javljaju se brzaci, slapovi i vodopadi.

Rečni sistem i rečna mreža[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drenaža (geomorfologija)

Glavna reka sa svim svojim pritokama sačinjava rečni sistem. Klasifikacijom rečnih sistema bavili su se Gravelijus, R. Horton, Štaler i Šreve. Sve reke u okviru neke regije, teritorije, države ili kontinenta čine rečnu mrežu, koja je deo hidrogradske mreže u koju ulaze još i sva jezera, močvare i lednici.

Gustina rečene mreže (D) predstavlja odnos između ukupne dužine svih vodotoka (ΣL) i površine sliva. Čestina vodotoka je odnos između broja reka (N) i površine rečnog sliva (F).

Tipovi rečne mreže[uredi]

Tipovi rečne mreže.
Legenda: 1. dendroidni, 2. pravougli, 3. dijagonalni, 4. rešetkasti, 5. radijalni, 6. centripetalni

Postoji nekoliko tipova rečne mreže čiji izgled zavisi od brojnih faktora:

  • Dendroidni tip — podseća na stablo sa granama i javlja se u horizontalnim terenima;
  • Pravougli tip — razvija se duž tektonskih raseda pod uglovima od skoro 90°;
  • Rešetkasti tip — čini ga više skoro paralelnih tokova sa pritokama, karakterističan za postpleistocene predele;
  • Radijalni tip — razvija se oko uzvišenja, gde se nalazi izvor, a zatim se reke razilaze sa padina;
  • Centripetalni tip — karakterističan je za vulkanske kaldere, gde se svi tokovi ulivaju u formirano jezero.

Razvođe i vododelnica[uredi]

Uzvišenje koje deli sve vode uzlučene u obliku padavina i usmerava ih da se slivaju u različite reke, mora, jezera ili okeane naziva se razvođe. Postoji nekoliko tipova razvođa:

  • Glavno razvođe Zemlje (svetsko razvođe) — predstavlja uzvišenja sa kojih se vode slivaju u Atlantski okean, sa jedne, Tihi i Indijski okean sa duge i Severni Ledeni okean sa treće strane;
  • Okeanska (morska) razvođa — su uzvišenja koja razdvajaju oticanja između dva mora ili okeana;
  • Rečna razvođa — uzvišenja koja dele padavinske vode između dva i više rečnih sistema.

Ako se vode odlivaju u neko jezero unutar kontinenata (Kaspijsko, Aralsko), onda se tu radi o unutrašnjem tj. egzoeričnom odvodnjavanju. Vododelnica je geometrijski pojam i često se poistovećuje sa razvođem, što nije tačno. Ona je zapravo linija koja spaja najviše tačke na razvođu i određuje se na topografskim karatama.

Bifurkacija[uredi]

Pojava da se tok reke račva u dva sliva, tj. da je razvođe u tolikoj meri neodređeno da se vode odlivaju u dva različita hidrografska sistema, naziva se bufurkacija'. Najbolji primer za bifurkaciju je reka Kasikijara, u slivu Orinoka, dok je kod nas to Nerodimka, koja je ipak veštački napravljena. U Makedoniji su napravljene dva veštačka račvanja — reka Radika i Mutnica. Poseban tip račvanja predstavlja i jezerska bifurkacija koja je svojstvena za Mazursko pojezerje u Poljskoj i Veliko jezero u Lici, gde se vode slivaju u dva sliva.

Takođe, u kraškim terenima je svojstvena i podzemna bifurkacija. Takva je Trebišnjica u Popovom polju i Dunav kod Imendingena i Meringena, gde ponire na dužini od 8 km i jedan deo se javlja u vrelima reke Aah, pritoci Bodenskog jezera.

Rečni sliv[uredi]

Površina kopna, ograničena vododelnicom u okviru koje sve padavine otiču nekim rečnim sistemom u jezero, more, okean ili neku drugu reku, naziva se rečni sliv. Merenje površine sliva (F) na kartama vrši se planimetrom. Dužina sliva (L_s\,) se takođe određuje merenjem na karti na dva načina — dužinom prave (za elipsoidne slivove) i dužinom medijane (za nepravilne slivove). Odnos površine i dužine sliva naziva se prosečna širina sliva.

Za preciznije podatke o nekom slivu pristupa se izračunavanju brojnih koeficijenata — asimetrija sliva (k_a\,), punoća sliva (k_p\,), pošumljenost sliva (k_s\,) i dr.

Rečna dolina[uredi]

Dolina je dugo i relativno usko i krivudavo udubljenje u kopnu sa padom prema koji je usmeren ka izlasku u neku drugu dolinu. Svaka dolina se sastoji iz sledećih elemenata:

  • strana doline — obično je konkavna, ali može biti i konveksna (kod planinskih potoka). Na njenim stranama mogu se naći rečne terase, blago nagnute u pravcu toka. Mogu biti erozione i akumulacione, a najniža terasa koja reka najčešće plavi se naziva aluvijalna terasa.
  • dno doline — čine je dolinska ravan iznad koje se izdiže najniža terasa. Najniži deo dolinske ravni je aluvijalna ravan, u narodu poznata i kao poloj.
  • rečno korito — usečeno je u aluvijalnoj ravni i prema izgledu podseća na umanjenu rečnu dolinu. Rečno korito ima svoju levu i desnu obalu, koja se određuje od izvora prema ušću, prostor udaljen od reke nalazi se sa leve ili desne strane reke.

Tipovi dolina[uredi]

Prema dubini usecanja, položaju i drugim morfološkim odlikama razlikujemo sledeće tipove dolina:

  • tesnac ili pukotina — nastaje vertikalnom erozijom, vrhovi im se često nadnose nad rekom. Nastaju u otpornim stenama, kod nas je primer za to tesnac Zvonačke reke.
  • kanjon — rečna dolina, čija je dubina veća od polovine raspona (raspon rečne doline je rastojanje između dve lokalne vododelnice) (Kanjon reke Kolorado);
  • klisura — rečna dolina, čija je dubina približno jednaka polovini raspona;
  • normalna dolina — rečna dolina čija je dubina znatno manja od polovine raspona. Imaju male padove, plitke su i prostrane (Tisa, Sava).

Rečno korito[uredi]

Rečno korito je usečeno u aluvijalnoj ravni, ili u dolinskom dnu (ako nema aluvijalne ravni). Ono predstavlja žljeb kojim protiče vodena masa. Rečno korito svojim izgledom podseća na umanjenu dolinu - ima svoje strane, obale i dno.

Korito se sastoji iz više dubljih i plićih delova. Ta udubljenja se najčešće nalaze na konkavnim obalama i nazivaju se hodovi. Gormiraju se radom bočne erozije. Sa druge strane materijal se taloži na suprotnoj konveksnoj strani u vidu sprudova. Naizmeničnim radom i pomeranjem hodova i sprudova formiraju se meandri, tj. rečne okuke. Između jednog i drugog meandra u koritu se formiraju šljunkovite i peščane kose. One su po pravilu najplići delovi rečnog korita, i tu je reka najpogodnija za prelazak sa obale na obalu.

U koritu reke formira se nekoliko akumulativnih oblika reljefa, a to su grede, dine i mangure.

  • Grede su akumulacije peščanog nanosa koje menjaju svoj oblik pod uticajem rečnog toka i premeštaju se nizvodno. Pružaju se od jedne do druge obale i njihova dužina veće aj od širine toka.
  • Dine su takođe podvodne akumulacije peska, ali manje od greda. Pokretljivije su i imaju lučni oblik. Nizvodna strana je strmija od uzvodne. Najčešće dimenzije dina su do jednog metra u visinu i 6-8 metara u dužinu.
  • Mangure su sekundarne peščane akumulacije na samim dinama i gredama. Nisu više od 15-30 cm, a dužina im je maksimalno jedan metar. Kada se proticaj smanji i nivo reke opadne mangure se gupe i nestaju.

Najduže reke na svetu[uredi]

br. reka dužina
u km
površina sliva
u hilj. km²
srednji protok
na ušću u hilj. m³/s
maksimalni protok
na ušću u hilj. m³/s
1 Amazon (sa Ukajalijem) 7100 5965 120,00 360,00
2 Nil 6671 2870 2,30 6,40
3 Jangcekjang 6300 1818 34,00 90,20
4 Misisipi - Misuri 5969 3229 19,00 59,00
5 Hoangho 5464 752 1,50 22,00
6 Ob (sa Irtišom) 5410 2990 12,70 43,00
7 Parana 4380 2970 15,00 65,00
8 Mekong 4500 810 12,00 30,00
9 Amur (sa Argunom) 4440 1855 10,90 40,00
10 Lena 4400 2490 17,00 200,00
11 Kongo (sa Lualabom) 4320 3691 40,00 75,00
12 Makenzi (sa Pis Riverom) 4240 1760 14,00  
13 Niger 4160 2092 12,00 35,00
14 Jenisej (od izvora Malog Jeniseja) 4102 2580 19,80 154,00
15 Volga 3530 1360 7,70 52,00
16 Ind 3180 960 3,80 30,00
17 Jukon 3180 900 6,30  
18 Dunav 2850 817 6,40 20,00
19 Orinoko 2730 994 29,00 55,00
20 Gang (sa Bramaputrom) 2700 2055 38,00  
21 Zambezi 2660 1330 16,00  

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

  • Dukić, D. i Gavrilović Lj. (2006): Hidrologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstav, Beograd, ISBN 978-86-17-13110-2

Sa drugih Vikimedijinih projekata :