Rodnoverje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kolovrat, jedan od simbola rodnoverja
Ruke boga (polj. Ręce Boga), jedan od simbola rodnoverja

Slovensko rodnoverje, rodna vera ili neopaganizam je jedan od modernih[a] naziva za obnovljenu, mnogobožačku, etničku religiju Slovena[1][2][b] i njeno ponovno upražnjavanje među slovenskim narodima.[4][5] Njeni sledbenici poštuju božanstva starih Slovena i kultove predaka, vegetacije, vatre, vode i svetih životinja.

Sloveni nisu imali posebno ime za svoju etničku religiju, jer se podrazumevalo da svaki Sloven bude istovremeno i rodnoveran,[6] pa je poseban naziv za slovensku religiju skovan tek osamdesetih godina 20. veka, odnosno tek kada se u slovenskim zemljama dostigla „kritična masa“ kako ljudi zainteresovanih za istoriju, veru, tradiciju i kulturu Slovena pre prihvatanja hrišćanstva, tako i onih koji su svoju duhovnu stazu pronašli u slovenskoj religiji.[7] Termin slovensko rodnoverje se koristi u većini slovenskih zemalja, sa varijacijama koje su u skladu sa osobenostima slovenskih jezika (rus. роднове́рие, rodnaя vera; polj. rodzimowierstwo, rodzima wiara; ukr. рідновір'я, ridna vira; češ. rodnověří, rodná víra; sloven. rodnoverie; bug. родноверие; hrv. rodnovjerje; srp. родноверје, rodna vera). Naziv je nastao kao kovanica reči rod i vera.[8] Izraz koji je u upotrebi u engleskom jeziku je Rodnovery.[v] Alternativni nazivi su slovenska vera,[g] narodna vera,[d] stara vera, staroverstvo,[đ] staroverje.

Izvori za slovensko rodnoverje[uredi | uredi izvor]

Neposredni izvori za slovensko rodnoverje[e] su narodno predanje,[9] običaji i obredi;[10][11][12] pisani romejski,[13] slovenski,[14][15][16][17][18][19][20] germanski,[21][22][23][24][25][26][27][28] i arapski izvori;[29][30] arheološki[31][32][33][34][35][36][37][38][39] i drugi nalazi.[40]

Posredni izvori su manje ili više uspešne sinteze narodnog predanja, analize predanja slovenskih naroda[41][42] i njihovih obreda i običaja, pokušaji rekonstrukcije bazirani uglavnom na etnološkim nalazima, komparativnoj religiji i arheološkim nalazima.[43][44][45][46][47][48][49][49][50][51]

Deo slovenskih rodnovernih verskih zajednica koristi i kontroverznu „Velesovu knjigu“ kao izvor.

Pojedine slovenske rodnoverne verske zajednice se koriste i falsifikovanim narodnim predanjem i materijalnim nalazima, verskim sadržajima drugih veroispovesti i autorskim tekstovima religijskog sadržaja.

Pravci u okviru slovenskog rodnoverja[uredi | uredi izvor]

Usled nepostajanja preciznih definicija i nedostatka koncezusa oko standardizovane upotrebe naziva u teoriji religije, kako u stručnoj zajednici,[4][ž] tako i među slovenskim rodnovernim opštinama, teško je napraviti jasnu i definitivnu podelu u okviru slovenskog rodnoverja.

Prema A. B. Gurku u slovenskom rodnoverju postoje dve osnovne grane: tradicionalno rodnoverje i neopaganske, eklektičke veroispovesti slovenskog rodnoverja. Ove dve grane u gruboj aproksimaciji predstavljaju rodnoverje ruralne populacije (koja je zadržala obrede, običaje i praznike slovenske religije)[55][56][57] i rodnoverje u urbanim sredinama (koje se u pojedinim slučajevima pored narodnog predanja oslanja i na autorske tekstove novijeg datuma).[58][59][60]

  • tradicionalno slovensko rodnoverje — najveći broj opština, udruženja i organizacija slovenskog rodnoverja spada upravo u ovu grupu
    • pravoslavno rodnoverje — pojedini slovenski rodnoverni sebe nazivaju pravoslavnima. Ovaj naziv potiče iz tumačenja smatrajući da je pravoslavno hrišćanstvo nastalo iz dvoverja, perioda kada su rodnoverje i hrišćanstvo paralelno delovali u slovenskim zemljama. Sam izraz je nastao na osnovu mita o tri sveta (Javu, Pravu i Navu) iz Velesove knjige. Drugo objašnjenje je da se pravoslavlje odnosi na slavljenje pravde u drevnoj Rusiji.[4] Dve najveće organizacije rodnovernih koji sebe nazivaju pravoslavnima su Slovenska rodnoverna opština Vladivostoka „Štit Simargala“ (rus. Владивостокская Славянская Родноверческая община „Щит Симаргла“) u Rusiji i „Rodovo ognjište Rodne pravoslavne vere“ (ukr. „Родовое огнище Родной Православной Веры“) u Ukrajini.
  • neopaganski pravci i organizacije rodnovernih — pravci zasnovani na kombinovanju predanja slovenskih naroda sa autorskim tekstovima novijeg datuma
    • slovenski vedizam[z] — neopaganski pravac u slovenskom rodnoverju, koji u rodnoverje upliće elemente modernog hinduizma i vedizma.[61] Ovaj pravac se uglavnom zasniva na delima Aleksandra Asova.[62][63]
    • ukrajinske, neopaganske verzije slovenskog rodnoverja: RUNvira (ukrajinska, monoteistička, neopaganska verzija slovenskog rodnoverja zasnovana na radovima Lava Silenka), Ladovera, Jagnovera
    • novodrevno vedomstvo — slovačka, neopaganska verzija slovenskog rodnoverja
    • Rodna crkva Poljske (polj. Rodzimy Kościół Polski) — poljska, neopaganska verzija slovenskog rodnoverja

Verovanja, obredi i praznici slovenskog rodnoverja[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Stara slovenska vera, Stara vera Istočnih Slovena, Stara vera Južnih Slovena, Stara vera Polapskih Slovena, Svetilišta slovenske vere, Slovenski kalendar i Srpski narodni kalendar
Rodnoverni obred, udruženje „Slovenska vera“, Poljska
Morana i Vesna, rad Ivane Režek

Slovenski rodnoverni[i] poštuju slovenska božanstva slovenske religije,[64] kao što su: Svetovid, Perun, Svarog, Mokoš, Dažbog, Triglav, Živa, Hors, Stribog, Morana, Jarilo, Rujevid i dr.[45][65][66] Podela Slovena na četiri velike grupe: polapske, istočne, zapadne i južne, uslovila je postojanje izvesnih razlika u panteonima, običajima, kao i nazivima božanstava.

Značajan udeo u slovenskom rodnoverju čini kult predaka i kult vegetacije,[67][68] kao i kultovi mitoloških bića vezanih za određena mesta ili pojave.[69] U svete životinje koje uživaju naročito poštovanje spadaju orao i soko,[70] vuk i zmija.

Tokom obreda je česta upotreba „žive vatre“i plavih devojaka (vatra dobijena drevnim načinima — trenjem dva komada drveta ili pomoću kremena) i rituala vezanih za kult vatre (kao što je preskakanje plamena) i upotreba vode (bacanje venaca cveća u vodu, ritualno kupanje i sl.). Vatra i voda se koriste u cilju obrednog pročišćenja. O svetkovinama kao što su Jarilov dan prave se venci od bilja, naročito lekovitog, pri čemu svaka biljka u vencu ima sopstvenu simboliku.[67][71][72] Obredi se završavaju slavskim, ritualnim obrokom. Često je prisutno i „klicanje precima“. [j][73] U obredima učestvuje čitava zajednica. Svetkovine se održavaju u kapištima ili češće na otvorenom, oko kumira slovenskih božanstava. Svetilišta slovenske vere su predmet hodočašća.

Praznici slovenskog rodnoverja vezani su za prividno kretanje Sunca tokom godine (zimska kratkodnevica, letnja dugodnevica i prolećna i jesenja ravnodnevica)[41] i godišnji ciklus vegetacije.[31] Neki od važnijih praznika tokom godine u slovenskom rodnoverju su:

Praznici po državama
mesec/država  Rusija[74][75]  Ukrajina[76]  Poljska[traži se izvor]  Slovenija[traži se izvor]  Srbija  Slovačka[77]
januar
  • 13. Morana
  • 19. Vodosvet
  • 21. Prosinec
  • 6. Vodosvet (ukr. Водосвятие)
februar
  • 1. Gromnica
  • 11. Velesov dan
  • 21. Stribog
  • 12. Svetkovina Velesa (rus. Велесовы святки)
  • 12. Svetkovina Velesa (polj. Święto Welesa)
  • 11. Velesov dan
  • početak februara — Velesov dan
mart
  • Zadušnice (Veliki četvrtak) (ukr. Навський Великдень)
  • 21.-24. Maslenica
  • 21.-24. Svetkovina proleća (polj. Jare gody)
  • 21. Jarilo i Mara
  • Osvatina (prvi mlad mesec posle ravnodnevice)
  • Zadušnice
  • kraj marta — paljenje Morane
april
  • 23. Jarilov dan (polj. Święto Jarowita)
  • 23. Jarilov dan
  • polovina aprila — svetkovina hrasta
maj
jun
  • 24. Kupala
  • 22. Kupala — Svetkovina vatre (polj. Kupała — Święto Kresu)
  • 24. Kupala — Svetkovina vatre (sloven. Kresnik-Kupala)
jul
  • 13. Stribog
  • 20. Perunov dan
  • 20. Perunov dan
  • 20. Perunov dan (polj. Święto Peruna)
  • 20. Perunov dan
  • 20. Perunov dan
  • 20. Perunov dan
avgust
  • 18. Horsov dan (rus. Хорояр)
septembar
  • 24. Radgostov dan, Svetkovina jeseni (rus. Радогощь, Таусень)
  • 23. Svetkovina žetve (polj. Święto Plonów — Dożynki)
oktobar
  • 20.-26. Jesenje dede[l] (rus. Осенние деды) (pada na subotu)
  • Mokošin dan, poslednji petak u oktobru
  • 28.10-3.11. Svetkovina Svaroga (rus. Сварожки)
  • 20.-26. Dedova subota (ukr. Дiдова субота)
  • Mokošin dan, poslednji petak u oktobru
  • 28.10-3.11. Svetkovina Svaroga (ukr. Свято Сварога)
  • 20.-26. Zadušnice (pada u subotu)
  • Mokošin dan, poslednji petak u oktobru
  • Mokošin dan — Zadušnice, poslednji petak i subota u oktobru (sloven. Mokošin deň — Zadušnice)
novembar
  • 21. Morana
  • 24. Svetkovina Sreće[lj] (ukr. Свято Долі)
  • 1. Dede — Noć zadušnica (polj. Dziady — Nocą zaduszkową)
decembar
  • 24. Koračun (rus. Корочун)
  • 21.-25. Božić-Koledo (rus. Божич-Коляда)
  • 25. Koledo
  • 21.-22. Božić (polj. Święto Godowe)
  • 21.-25. Božić-Svarožić (sloven. Božič-Svarožič)
  • 24. Badnji dan
  • 25. Božić-Koledo

Usled razlika koje su nastale u običajima grupa slovenskih naroda, sem praznika koji su vezani za prividno kretanje Sunca u toku godine i važnija božanstva, u praznovanju ostalih praznika postoje datumske razlike.

Rasprostranjenost slovenskog rodnoverja i novija istorija[uredi | uredi izvor]

Grupe rodnovernih postoje u svim slovenskim zemljama, kao i u zemljama sa brojnom slovenskom imigracijom ili značajnijim procentom slovenskog stanovništva kao što su SAD, Kanada, Kazahstan, Estonija, Litvanija. U većini ovih zemalja postoje registrovana udruženja, organizacije i opštine slovenskog rodnoverja, a u pojedinim zemljama (Rusija, Ukrajina, Poljska) slovensko rodnoverje je državno priznata religija. Ni u jednoj od zemalja u kojoj postoje slovenske rodnoverne opštine, udruženja ili organizacije broj slovenskih rodnovernih ne prelazi 1‰ populacije.

Rusija[uredi | uredi izvor]

Spomenik Bojanu, mitskom unuku boga Velesa i ruskom bardu u gradu Trubčevsku, Brjanska oblast
Dobrinja Nikitič, ilustracija za knjigu rus. "Русские былинные богатыри", rad Andreja Rjabuškina, 1895.

Iako je rusko plemstvo prihvatilo hrišćanstvo još krajem 10. veka, obredi slovenske religije su nastavili da se upražnjavaju među Rusima, a pojedini sakralni objekti slovenske religije su ostali u funkciji sa originalnom namenom sve do početka 20. veka.[28][38][m] U ruskom narodnom predanju su ostali sačuvani mitovi i obredi slovenske religije.[89][90]

Slovenska mitologija inspiriše Aleksandra Puškina da 1820. godine objavi poemu „Ruslan i Ljudmila“,[n][nj] prema kojoj Mihail Glinka komponuje istoimenu operu 1842. godine. Romantizam u Rusiji doprinosi težnji za nacionalnim preporodom u krugovima inteligencije, što brojne umetnike i naučnike navodi da u narodnom predanju i kulturi ruskog naroda potraže ideje za svoje radove.

U prvom delu 19. veka, ozbiljniji pristup ruskoj redakciji slovenske religije nalazimo u radovima I. P. Saharova.[91] Polovinom XIX veka, ponajviše zahvaljujući radovima A. N. Afanasjeva,[92][o] dolazi do popularizacije slovenske mitologije u Rusiji. Pod uticajem radova Afanasjeva, istaknuti ruski pisci i kompozitori kao što su Nikolaj Rimski-Korsakov i Igor Stravinski stvaraju neka od svojih najpoznatijih dela. Među ruskim stvaraocima koji obrađuju teme slovenske mitologije se nalaze i Petar Čajkovski, Nikolaj Gogolj, Sergej Aksakov, Nikolaj Rerih i mnogi drugi.[93] Paralelno sa Afanasjevim i drugi istaknuti članovi ruske intelektualne elite izdaju radove o slovenskoj religiji, ilustrovane delima poznatih ruskih slikara kao što su Andrej Rjabuškin i Viktor Vasnecov.[66][94][95][96]

I početkom XX veka izlazi više radova koji se bave slovenskom religijom i njenim uticajem na rusku istoriju i kulturu.[97][98][99][100][101][p]

Posle Oktobarske revolucije 1917. godine društveno-politička situacija prekida dotadašnji rad na popularizaciji slovenske religije, onemogućavajući ozbiljan naučni rad i registraciju rodnovernih udruženja.[r][s]

Od početka tridesetih do kraja pedesetih godina XX veka podržava se upotreba simbola slovenske etničke religije u umetničkim delima širom Sovjetskog Saveza, kao vid suprotstavljanja propagandi koja je bila usmerena protiv ustrojstva Sovjetskog Saveza i kulture ruskog naroda.[103]

Period od kraja Drugog svetskog rata do devedesetih godina XX veka u oblasti naučnih radova o slovenskoj religiji obeležila su dela Borisa Ribakova,[45][104][105][106] koja su zajedno sa delima autora kao što su Apolon Kuzmin,[107] Oleg Trubačev,[108] V. V. Sedov,[109][110] i N. I. Tolstoj,[111] dovela do popularizacije slovenske religije u Rusiji.[t]

Posle Drugog svetskog rata prve verske rodnoverne opštine na teritorije RSFSR se javljaju krajem osamdesetih godina XX veka.[ć] U tadašnjem Lenjingradu, 1986. godine se formira „Društvo volha“ (rus. Общество волхвов), koje u proleće 1990. godine postaje „Savez Veneda“ (rus. Союз венеда).[112] Prva rodnoverna zadruga nastaje 1988. godine, u selu Popovka u Moskovskoj oblasti.[113] Početkom devedesetih nastaje komuna u Kirovskoj oblasti RSFSR.[114] Od tada, do danas širom Rusije se osnivaju rodnoverne opštine.[115] Iz interesovanja za slovensku religiju i kulturu nastaju društva koja oživljavaju stare slovenske obrede i običaje — obredno-etnografski ansambl „Lado“ se osniva 1988. godine.[116]

Kao datum prvog zvaničnog priznanja slovenskog rodnoverja na teritoriji Rusije, posle kraja X veka, uzima se 14. februar 1994. godine, kada je registrovana moskovska slovenska rodnoverna opština (rus. Московская Славянская Языческая Община),[117] koja je nezvanično postojala još od sredine osamdesetih.

Prvo javno slavljenje praznika Kupala u Rusiji posle više vekova je održano 25. jula 1994. godine na reci Vorji.[118]

Tokom devedesetih i prvih godina 21. veka dolazi do udruživanja slovenskih rodnovernih opština i organizacija u krovne saveza.

Krovna organizacija koja pokriva najveći deo teritorije Rusije je „Savez slovenskih opština slovenske rodne vere“ (rus. Союз славянских общин славянской родной веры), koji je osnovan 1997. godine udruživanjem slovenskih rodnovernih opština iz Moskve, Kaluge i Obninska.[119] Za lidera saveza je 19. jula iste godine izabran Vadim Stanislavovič Kazakov, lider slovenske rodnoverne opštine Kaluge, koji na toj funkciji ostaje do 2011. godine, kada je preuzima Maksim Belojar Ionov.[120] U okviru „Saveza slovenskih opština slovenske rodne vere“ funkcionišu sledeće slovenske rodnoverne opštine:[121]

„Velesov krug“ je savez koji je nastao 1999. godine udruživanjem više slovenskih rodnovernih opština. Rodnoverne opštine koje trenutno čine „Velesov krug“ su:[122]

  • obninska slovenska rodnoverna opština „Triglav“ (rus. Обнинской Славянской Языческой Общины „Триглав“), osnovana 1993. godine [123]
  • ruskoslovenska rodnoverska opština „Rodoljublje” (rus. Русско-славянская родноверческая община „Родолюбие“), osnovana u Moskvi 24. februara 1998. godine
  • kostromska rodnoverska opština „Kolo” rus. Хоровод, osnovana 1999. godine
  • rjazanjska rodnoverska opština „Trojesvet”, osnovana 2000. godine
  • slovenska opština permske pokrajine „Svarožići”, osnovana 2001. godine
  • slovenska opština Donbasa i Priazovlja „Divlje polje” (rus. Дикое поле),[h] osnovana 21. septembra 2008. godine
  • minska opština rodnovera „Kolo Svaroga”,[c] osnovana 2009. godine
  • samarska rodoslavna vedska opština „Bojarga”, osnovana 2009. godine
  • opština „Rodovići” grada Komsomoljska na Amuru

„Krug rodnoverne tradicije“ (rus. Круг языческой традиции) je savez nastao 2000. godine, kada je više rodnovernih udruženja potpisalo prvi zvanični dokument ovog saveza Kolomensko saopštenje, kojim se uređuju odnosi unutar i izvan saveza i postavljaju osnove veća saveza. Za datum zvaničnog nastanka saveza se uzima 17. mart 2002. godine, kada su u Moskvi, u kapištu u čertanovskom parku lideri petnaest rodnovernih udruženja i opština potpisali Bitcevski dogovor o osnivanju „Ujedinjenog žrečko-volhskog saveta Kruga rodnoverne tradicije“.[2] „Krugu rodnoverne tradicije“ kasnije pristupaju i rodnoverna udruženja iz drugih zemalja (Ukrajina, Norveška, Danska), koja slede etničke religije ne samo slovenskih već i drugih naroda.[120] Delatnost „Kruga rodnoverne tradicije“ je zasnovana na „Manifestu rodnoverne tradicije“.[124] Članice „Kruga rodnoverne tradicije“ su sledeća udruženja:

  • rodnoverna opština „Koledo Vjatića“ (rus. Коляда Вятичей), koja deluje u Moskvi i Troicku,
  • rodnoverni „Krug Bera“, koji deluje u Moskvi, Reutovu i Odincovu,
  • podoljska rodnoverna opština „Četiri jabuke“ (rus. Четыре Яблони),
  • dolgoprudnjenska slovenska rodnoverna opština „Vjatići“,
  • kaljiningradska rodnoverna „Opština Skolota“ (rus. Община Сколотов),[č] osnovana 3. decembra 2002. godine
  • slovenska rodnoverna opština „Unuci Dažboga“, koja deluje u Vladimiru ,
  • ruska rodnoverna opština „Jarilo“, koja deluje u Habarovsku i Birobidžanu,
  • obninska rodnoverna opština „Velesova staza“ (rus. Велесова Тропа),
  • serpuhovska rodnoverna opština „Finist“,[dž]
  • ženska rodnoverna opština „Zvečka“ (rus. Шаркунок), koja deluje u Moskvi,
  • opština „Dom Svaroga“, koja deluje u Moskvi, Petrogradu i Rostoku,
  • tradicionalna grupa „Klan vuka“, koja deluje u Kislovodsku
  • nastavno-stvaralački centar „Volhovarn“ (rus. Учебно творческий Центр „Волховарн“) iz Odese u Ukrajini.

Članice „Kruga rodnoverne tradicije“ su i udruženja neslovenskih etničkih religija:

  • „Gardakoven“ — grupa koja okuplja rodnoverne različitih etničkih religija (nordijske, keltske, slovenske i dr.) i deluje u Moskvi i Koroljevu,[š]
  • liga „Oslobođenje razuma“ (rus. Освобождение разума) — religiozna grupa helenizmosa, koja deluje u Volgogradu.

Osim navedenih krovnih organizacija, rodnoverni su grupisani i u Savez slovenskih opština „Severni savez“, Sveruski religiozni savez „Ruska narodna vera“ (rus. Всероссийский религиозный союз „Русская народная вера“), „Očuvanje Slovena“ (stsl. Схорон еж Славен), „Moskovsku slovensku rodnovernu opštinu“,[125] slovensku rodnovernu opštinu Vladivostoka „Štit Simargala“, opštinu grada Balašova „Nasleđe predaka“, jekaterinburšku opštinu staroveraca „Svarožić“ (rus. Екатеринбургская Община Староверов „Сварожичъ“), kursko-seversku slovensku opštinu (rus. Курская Северская Славянская Община), udruženje prirodne vere „Slavija“ (rus. Содружество природной веры „Славия“), kemerovsku slovensku rodnovernu opštinu (rus. Кемеровская Славянская Родноверческая Община) i dr.

U gradu Tomsku 4. oktobra 2007. godine otvoren je prvi Muzej slovenske mitologije (rus. Музей Славянской Мифологии).[126]

Širom Rusije je, od osamdesetih godina XX veka do danas, podignuto više kapišta u kojima su postavljeni kumiri slovenskih božanstava.[115]

Prema podacima Federalne registracione službe od decembra 2006. godine, na teritoriji Ruske federacije je zvanično registrovano osam rodnovernih verskih zajednica.[127]

Belorusija[uredi | uredi izvor]

Usled specifičnih istorijskih prilika u oblasti Polesje (blr. Пале́ссе)[aa] na teritoriji Republike Belorusije slovensko rodnoverje je nastavilo da se upražnjava među narodom i posle pokrštavanja drugih regiona koji čine teritoriju današnje Belorusije.[58][129][130][131] U ovoj oblasti se nalaze i značajni arheološki lokaliteti, na kojima su otkrivena kapišta slovenske religije, ispitivani krajem 19. veka[132] i tokom druge polovine 20. veka,[133][134][135] koji su uvršteni u kulturno-istorijske spomenike Belorusije,[136] a u ruralnim krajevima se još uvek obeležavaju svetkovine posvećene slovenskim božanstvima.[137]

Posle raspada Sovjetskog Saveza, tokom devedesetih godina XX veka nastaju vojni, vojno-istorijski i kulturno-istorijski klubovi koji promovišu povratak slovenskoj kulturi, tradiciji i religiji (klubovi „Bjaloveški barjak“, „Radegast“, „Ojra“ iz Minska, „Braslava“ iz Gomelja). Iz njih nastaju organizacije i slovenske rodnoverne opštine. Za razliku od ostalih slovenskih država u Belorusiji postoji više vladinih i socijalnih programa koji rade u korist ponovnog rađanja i vraćanja u društvo tradicionalnih narodnih vrednosti. Narodni praznici (Kupalo, Maslenica, Dožinke) svetkuju se na nivou države. Na izučavanju dohrišćanske istorije i tradicije radi veliki broj istoričara, arheologa, filologa i etnologa pri naučnim ustanovama kao što su Katedra za istoriju i teoriju kulture Beloruskog državnog pedagoškog univerziteta, Institut etnografije i folklora, Naučno-istraživački centar folklora Beloruskog državnog univerziteta i dr., što rezultuje velikim brojem objavljenih stručnih radova i izdanja koja obrađuju slovensku religiju.[138]

U Belorusiji rodnoverne u Kobrinu okuplja slovenska vedska opština „Put Peruna“ (blr. славянская ведическая община „Лад Перуна“), čiji je osnivač i lider (blr. верховода) Vladimir Sacevič (blr. Владимир Александрович Сацевич).[ab] „Put Peruna“ sarađuje ne samo sa drugim rodnovernim opštinama, već i sa organizacijama drugih veroispovesti.[140] Na teritoriji Belorusije deluje i rodnoverna opština Minska „Kolo Svaroga”, koja je član udruženja slovenskih rodnovernih opština „Velesov krug“. U Minsku deluje i ispostava organizacije „Očuvanje Slovena“ (stsl. Схорон еж Славен).

Ukrajina[uredi | uredi izvor]

Naslovnica časopisa „Dažbog“, štampanog u Lavovu, 1935. godine., Ukrajina
Kip boga Jarila u Donjecku, Ukrajina
Simbol organizacije RUNvira

Kao i kod drugih evropskih naroda, sa pojavom romantizma krajem XVIII i početkom 19. veka dolazi do povećanog interesovanja intelektualne elite za narodno predanje. Uprkos represivnom režimu carističke Rusije, u okviru koje se nalazio veći deo moderne Ukrajine, ukrajinski pisci, folkloristi i intelektualci su pristupili ideji nacionalnog preporoda sa entuzijazmom. Vodeći pisci kroz svoja dela promovišu narodne običaje i narodno predanje. Najpoznatija dela takve vrste su „Šumska pesma“ Lesje Ukrajinke (ukr. Леся Українка), Senke zaboravljenih predaka Mihaila Kocjubinskog i slovenskom mitologijom inspirisane priče Nikolaja Gogolja. Međutim, ukrajinski jezik je bio zabranjen u višim slojevima društva, a „ukrajinofilski“ pisci i kulturni aktivisti su bili proganjani tokom većeg dela XIX veka.[7]

Prvo registrovano rodnoverno udruženje u Ukrajini je organizacija „Rodna vera“ (ukr. Рідна віра), koju je 1934. godine osnovao prof. Vladimir Šajan (ukr. Володимир Петрович Шаян).

Tokom Drugog svetskog rata dolazi do okupacije Ukrajine od strane nacističke Nemačke, te 5. novembra 1943. godine, prof. Vladimir Šajan učestvuje u osnivanju rodnoverne paravojne organizacije „Red vitezova boga Sunca“ (ukr. Орден Лицарів Бога Сонця), koja je imala za cilj duhovno i fizičko oslobođenje Ukrajine od nacističke Nemačke i staljinističkog Sovjetskog Saveza. Organizacija je ubrzo pripojena OUN-u, u okviru koje funkcioniše kao jedinica pod nazivom „Perun“.[141][av] Krajem Drugog svetskog rata, zbog represije staljinističkog režima, veliki broj rodnovernih Ukrajinaca emigrira na Zapad u SAD i Kanadu.

Jedan od učenika Vladimira Šajana je bio i Lav Silenko (ukr. Лев Силе́нко), koji posle razlaza sa Šajanom, početkom šezdesetih godina 20. veka, osniva neopagansku versku zajednicu RUNvira 1964. godine u SAD. Prva verska zajednica RUNvire je registrovana 3. decembra 1966. godine u Čikagu, a potom 15. oktobra 1971. godine u Atlantik Sitiju. Ubrzo slede registracije u drugim gradovima SAD. Prvi hram u Ukrajini RUNvira osniva tek posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. RUNvira je u Ukrajini registrovana kao verska zajednica 28. maja 1992. godine pod rednim brojem 237. Trenutno sedište RUNvire je u gradu Spring Glen u državi Njujork. Za razliku od većine drugih rodnovernih zajednica, RUNvira je zasnovana na monoteističkoj reformi slovenske religije u kojoj je uloga vrhovnog boga dodeljena Dažbogu, a sadrži elemente budizma, zoroastrizma i drugih religija i oslanja se na kontroverzne radove pojedinih istoričara iz SAD i Izraela.[142][ag]

Posle Drugog svetskog rata ima vrlo malo publikacija koje se bave slovenskom religijom.[144]

U Kijevu su 1975. godine nađeni ostaci kapišta sa polovine 10. veka o kome govori „Povest minulih leta“, kao i neki od artefakata koji se pominju u toj i drugim slovenskim hronikama.[145]

Krajem osamdesetih i početkom devedestih godina nastaju udruženja zasnovana na tradicionalnom rodnoverju, kao što je „Veliki oganj“ (ukr. Слов'янська духовна течія „Великий Вогонь“), osnovano u Žitomiru 17. avgusta 1990. godine. Ubrzo se osnivaju opštine ovog udruženja u Kijevu 1992. godine, u Rivnu i Donjecku 1993. godine. „Veliki oganj“ ima podružnice i u Sofiji i Moskvi. Kijevska slovenska rodnoverna opština „Pravoslavlje“ (ukr. Православ'я) osniva se 1993. godine (i registruje se 18. juna 1997). Ova će opština postati zametak trenutno najvećeg udruženja slovenskih rodnovernih u Ukrajini — „Ujedinjeni rodnoverni Ukrajine“ — udruženja registrovanog 2001. godine, koje je nastalo spajanjem više rodnovernih opština i udruženja. Opština „Rodna ukrajinska vera“ (ukr. Рідна Українська Віра) osnovana je 1994. godine u viničkoj oblasti.[ad] Ukrajinska duhovna akademija rodnovernih registrovana je 25. septembra 2002. godine. Paralelno sa osnivanjem opština tradicionalnog slovenskog rodnoverja osnovaju se i opštine RUNvire u Ukrajini.

Rodnoverne organizacije i udruženja u Ukrajini[traži se izvor] su podeljeni u dve grupe:[146][147]

  1. tradicionalne rodnoverne :
  • „Veliki oganj“ (ukr. „Великий Огонь“) — lider Genadij Nikolajevič Bocenjuk (Knez Ogin); udruženje registrovano 7. marta 1992. godine i ima 10 opština;
  • „Ujedinjeni rodnoverni Ukrajine“ (ukr. „Об`єднання Рідновірів України“) — lider Galina Lozko; savez više slovenskih rodnovernih opština i udruženja, registrovan 24. maja 2001. godine. Ima 26 opština i više udruženja:[148]
    • kijevske opštine „Pravoslavlje“, „Drvo života“ i „Vojska Perunova“
    • klavidijevska opština „Velesiči“
    • poltavska opština „Pravoslavlje“
    • opština „Glas predaka“ (Kamenjec-Podolski)
    • lavovska opština „Galičani“
    • černivcka opština „Sjaj“
    • černigovska opština Izvori
    • mikolajivska opština „Obožavaoci Sunca“ (ukr. Сонцепоклонники)
    • ternopoljska opština „Svarga“
    • opština „Severjani“[ađ] (Korjukivka)
    • borispoljska opština „Poljani“
    • lubnička opština „Orijani“ (ukr. Оріяни)
    • berdjanska opština „Svarog“
    • mirgorodska opština „Perun“
    • ivano-frankivska opština „Ujedinjeni u Svargi“ (ukr. Єдині у Сварзі)
    • odesanska opština „Mokoš“
    • harkovske opštine „Božiči“, „Svjatoslavoviči“ i „Slobodni krug“ (ukr. Слобідське Коло)
    • nikopoljska opština „Pravoslavlje“
    • vinička opština „Kruna boga“ (ukr. Вінець Бога)
    • zaporoška opština „Rusalka“ (ukr. Берегиня)
    • tivrovska opština „Zora Svaroga“
    • smelanska opština „Rusiči“
    • slovenska rodnoverna udruženja u Beloj crkvi (Terezin), Donjecku, Alčevsku i Slavjansku
  • „Rodovo ognjište Rodne pravoslavne vere“ (ukr. „Родове Вогнище Рідної Православної Віри“) — lideri su Vrhovni volh Vladimir Kurovski i njegova žena Lada; udruženje registrovano 15. juna 2003. godine i ima 32 opštine;
  • „Sabor rodne ukrajinske vere“ (ukr. „Собор Родной Украинской Веры“) — lider Orij (Oleg) Bezverhij; udruženje registrovano 29. oktobra 2000. godine i ima 12 opština;
  • „Ruski pravoslavni krug“ (ukr. „Руське Православне Коло“) — vrhovni volh Svjatovit Pašnik; udruženje registrovano 6. oktobra 2007. godine i ima 8 opština i 7 grupa.
  1. neopaganske organizacije zasnovane na rodnoverju i slovenskoj mitologiji:
  • najveća organizacija je „Rodna ukrajinska nacionalna vera“ (ukr. Родная Украинская Национальная Вера) (registrovana u SAD 3. decembra 1966. godine, a u Ukrajini 28. maja 1992. godine), skraćeno „RUNvira“[149] (ukr. РУНВі́ра), koja u Ukrajini ima 49 opština, ali jedan deo njih ne radi. RUNvira je dominantna među rodnovernim Ukrajincima u dijaspori u SAD i Kanadi.
  • Ladovera (ukr. Ладовіра) — osnivači su O. Šokalo i J. Šilov; vrhovni bog im je Orije — svejedini duh svetlosti, ne postoje aktivne opštine.[149]
  • Jagnovera (ukr. Ягновіра) — zasniva se na knjizi „Bereža“, V. Rubana iz 1999. godine. Organizacija je neaktivna.

Poljska[uredi | uredi izvor]

Statua boga Triglava u Volinu, Poljska
Rodnoverni obred u Poljskoj
Replika Svetovida iz Zbruča u Krakovu, Poljska
Simbol poljske zajednice rodnovernih „Rodna vera“

Za prethodnika modernih rodnovernih organizacija se smatra Adam Čarnocki (polj. Adam Czarnocki), koji u svom delu iz 1818. godine „O prehrišćanskom slavjanstvu“[ae] predlaže nacionalni preporod kroz povratak narodnoj kulturi prehrišćanskog perioda.[150] Tokom 19. veka, sa pojavom poljskog romantizma, kroz istraživanje i popularizaciju narodnog predanja, dolazi do književnih i filozofskih pokušaja povratka narodnoj kulturi. Karakterističan primer su romantične tragedije Julijusa Slovackog (polj. Juliusz Słowacki),[151][152] Rišarda Bervinjskog (polj. Ryszard Wincenty Berwiński)[153] i rana dela Adama Mickjeviča (polj. Adam Mickiewicz),[154][155] u kojima narodna verovanja, običaji i obredi postaju glavna literarna tema. I drugi poljski književnici se okreću slovenskoj religiji. Povećano interesovanje za slovensku religiju u poljskoj javnosti je izazvala su i otkrića Zbručkog stuba, kamenog kumira boga Svetovida (polj. Światowid ze Zbrucza), koji je nađen 1848. godine u reci Zbruč u Galiciji[156] i pehara ukrašenog svastikama iz doba pševorske kulture, nađenog 1936. godine u blizini Lođa.[157][až] Jozef Kraševski 1876. godine izdaje svoje najpopularnije delo, pseudoistorijski roman „Stara bajka“ (polj. Stara basn).[159][az]

Keramički medaljon koji prikazuje pehar ukrašen svastikama nađen 1936. godine kod Lođa

U periodu između dva svetska rata u Poljskoj deluje više rodnovernih udruženja. Najveći uticaj među rodnovernima je imao Jan Stahnjuk (polj. Jan Stachniuk) osnivač udruženja „Zadruga“ (polj. „Zadruga“) i istoimenog časopisa, koji počinje da izlazi 1937. godine.[160] Nastavljač njegovog rada i lider „Zadruge“ od 1956. godine je Antoni Vacik (polj. Antoni Wacyk).[ai] Osim „Zadruge“, deluju i druga rodnoverna udruženja kao što su „Leški krug obožavalaca Svetovida“ (polj. Lechickie Koło Czcicieli Światowida), osnovano 1921. godine i grupe okupljene oko časopisa „Demijurg“ (polj. Demiurg), koji izlazi od 1934. godine[161] i nedeljnika „Svetovid“ (polj. Tygodnik „Światowid“).[aj] Usled delovanja ovih udruženja u Poljskoj pred Drugi svetski rat dolazi do povećanog interesovanja za nacionalnu kulturu, tradiciju i slovensku religiju. Tako tokom Međunarodnog samita izviđača u Birkenhedu (engl. Birkenhead), u Ujedinjenom Kraljevstvu 1929. godine, poljski izviđači umesto stega postavljaju kumir boga Svetovida.[162] Kumir boga Svetovida je postavljen i prilikom proslave Dana mora (polj. Obchody Święta Morza)[ak] u Krakovu 1934. godine.[163] Poljski slikari Marjan Vavženjecki (polj. Marian Wawrzeniecki),[164][165] Sofija Strijenska (polj. Zofia Stryjeńska)[166] i drugi, stvaraju dela na temu slovenske religije. Poznati vajar Stanislav Šukalski (polj. Stanisław Szukalski) 1929. godine osniva umetničku grupu „Pleme Rogato srce“ (polj. Szczep Rogate Serce) čiji su članovi neki od najpoznatijih poljskih slikara i vajara.[52][167][168][169]

Drugi svetski rat privremeno prekida rad rodnovernih udruženja u Poljskoj, a njihovi pripadnici se uključuju u borbu za oslobođenje Poljske od nacističke okupacije, uglavnom preko narodnooslobodilačke organizacije „Narodni seljački ustanak“ (polj. Stronnictwo Zrywu Narodowego).[170][al]

Posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti onemogućavaju rad rodnovernih udruženja, tako da je udruženje „Sveti krug obožavalaca Svetovida“ zabranjeno 1947. godine. Njegovi članovi neuspešno pokušavaju da ponovo registruju udruženje 1960. i 1970. godine.[171] Jan Stahnjuk je uhapšen 1949. godine i osuđen na dugogodišnji zatvor. Štampanje časopisa „Zadruga“ nije bilo dozvoljeno posle kraja rata.

U postkomunističkom periodu nastaju rodnoverna udruženja koja nastavljaju tradiciju „Zadruge“ i „Svetog kruga obožavalaca Svetovida“. Andžej Vilotek (polj. Andrzej Wylotek) osniva u Varšavi 1991. godine časopis „Element“ (polj. Żywioł), koji povremeno izlazi do 1997. godine.[172][173] Prva registracija rodnoverja (kao zvanično priznate veroispovesti) u postkomunističkom periodu je izvršena 24. marta 1995. godine, kada je registrovana neopaganska verska zajednica Rodna crkva Poljske (polj. Rodzimy Kościół Polski). Rodna crkva Poljske, kao i Poljska slovenska crkva (polj. Polski Kościół Słowiański)[alj] registrovana kao verska zajednica u Ćehoćineku (polj. Ciechocinek) 1. jula 1995. godine, nastavljaju tradiciju „Svetog kruga obožavalaca Svetovida“.

Slovensko rodnoverje je kao ravnopravna, državno priznata veroispovest, registrovano u Poljskoj od 4. marta 1996. godine,[traži se izvor] preko verske zajednice rodnovernih „Rodna vera“ (polj. Rodzima Wiara), koja nastavlja tradiciju „Zadruge“. Takođe je aktivno i zapadno-slovensko versko udruženje „Slovenska Vera“ (polj. Zachodniosłowiański Związek Wyznaniowy „Słowiańska Wiara“)[am] koje je nastalo 2006. godine udruživanjem više rodnovernih organizacija. Udruženje „Slovenska vera“ zvanično je registrovano kao ravnopravna verska zajednica 9. oktobra 2009. godine. Od 1995. godine deluje i zadruga rodne vere „Aristos“ (polj. Zadruga Aristos Sędruga Rodzimej Wiedzy). Dela Jana Stahnjuka su inspirisala i nastanak časopisa „Triglav“, koji povremeno izlazi od 1997. godine. Oko časopisa „Triglav“ nastaje Udruženje za tradiciju i kulturu „Niklot“ (polj. Stowarzyszenie na rzecz Tradycji i Kultury Niklot)[an] registrovano u Varšavi 11. septembra 1998. godine. Od 2009. godine registrovano je i udruženje „Kolomir“ (polj. Kołomir), a udruženje „Žrtva“ (polj. Stowarzyszenie „Żertwa”) je osnovano 2010. godine i registrovano 9. septembra 2011. godine u Bidgošču.[174] Slovenske rodnoverne u Vroclavu ukuplja udruženje šleskih rodnovernih „Vatra“ (polj. wspólnota rodzimowierców Śląskich „Watra“), a u Varšavi deluje i grupa „Vid“ (polj. WiD).

Preživeli članovi „Zadruge“ su u Vroclavu osnovali izdavačku kuću „Topožel“ (polj. Wydawnictwa Toporzeł),[anj] koja izdaje knjige o rodnoverju i drugim mnogobožačkim religijama i čiji je glavni i odgovorni urednik Ždislav Slovinski (polj. Zdzisław Słowiński) član Rodnovernog slovenskog veća. Jedan od članova te grupe je i Antoni Vacik.

Svake godine u gradu Volinu se održava festival Slovena i Vikinga [ao] (polj. Festiwal Słowian i Wikingów), na kome se može videti rekonstruisan život i običaji Slovena i Vikinga iz perioda pre primanja hrišćanstva.

Češka[uredi | uredi izvor]

Kumir boga Radgosta na istoimenoj planini, Češka, rad češkog vajara Albina Polašeka, 1929.

Posle Prvog sveslovenskog kongresa u Pragu, 1848. godine, među Česima jača težnja za nacionalnim preporodom, po ugledu na druge slovenske narode, te se pojavljuje interesovanje za slovensku kulturu i religiju.[175][176] Izlazi više dela koja se bave kako narodnim predanjem i slovenskom religijom[9][177][178][179] tako i sakralnim arheološkim nalazima.[180]

Početkom 20. veka nastaju svetski poznata dela inspirisana slovenskom religijom od kojih su najpoznatija „Slovenska epopeja“ Alfonsa Muhe (rađena od 1910. do 1928. godine) i kumir boga Radgosta, rad češkog vajara Albina Polašeka (češ. Albín Polášek), koji je postavljen je na vrhu planine Radgost 1931. godine.[ap]

Sa usponom fašizma i nacizma u zapadnoevropskim državama, dela Alfonsa Muhe i drugih slovenskih umetnika inspirisanih slovenskom kulturom, kao i radovi koji se bave slovenskom religijom i tradicijom progašavaju se za reakcionarna i nepoželjna. Ubrzo dolazi do sklapanja Minhenskog sporazuma, okupacije i komadanje Čehoslovačke od strane nacističke Nemačke.[ar]

U Češkoj Republici su aktivna udruženje rodnovernih zajednica „Rodna vera“ (češ. Společenství Rodná víra)[183][184] i udruženje „Velesov narod“ (češ. Velesův lid).

Slovačka[uredi | uredi izvor]

Simbol opštine „Sveti gaj rodne vere“
Simbol opštine „Dažbogovi unuci“

U Republici Slovačkoj je registrovano više rodnovernih opština i udruženja:

istočnoslovenska rodnoverna opština „Sveti gaj rodne vere“ (sloven. Svätoháj Rodnej Viery),

njitranska rodnoverna opština „Dažbogovi unuci“ (sloven. Dažbogovi vnuci) (osnovana 21. decembra 2006. godine u Njitri),

udruženje „Slovensko jedinstvo“ (sloven. Slovanská jednota),[as]

udruženje „Rodolesje“ (sloven. Rodolesie) iz Velikog Krtiša,

udruženje „Bratstvo Perunove sekire“ (osnovano 2000. godine),

slovenska rodnoverna opština „Perunova dubrava“ (sloven. Paromova Dúbrava),

udruženje „Karpatski domaćini“ (sloven. Karpatský Pecúch) i

udruženje „Rarah“ (sloven. Rarach)[at]

Najaktivnije udruženje je „Perunov krug“ (sloven. Perunov Kruh) (osnovano decembra 1997. godine), koje ima podružnice u svim većim gradovima Slovačke. U Slovačkoj deluje i neopagansko, vedomecko[ać] (sloven. vedomstvо) udruženje „Rodni krug“ (sloven. Rodný kruh) čiji je lider muzičar i filozof Miro Žijarislav Švicki, koji je osnovao internet časopis „Rodni put“ (sloven. Rodná Cesta) i lider je muzičke grupe „Bića“ (sloven. Bytosti).[186]

Bugarska[uredi | uredi izvor]

U Bugarskoj deluju rodnoverna udruženja „Dulo“ (bug. Общество Дуло),[au] „Rodna vera“ (bug. Родна вяра) „Slovenska krv“ (bug. Славянска Кръв) u Gabrovu i „Sloveni“ (bug. Славяни) u Šumenu.[af]

Slovenija[uredi | uredi izvor]

Dvoverje[ah] je u Sloveniji postojalo sve do kraja XIX i početka 20. veka,[187] o čemu svedoči i usmena tradicija,[188][189] a deo obreda slovenske religije je nastavio da se upražnjava među Slovencima do danas.[190] U oblasti oko Bohinjskog jezera zabeleženo je da su obredi slovenske religije vršeni i u prvoj polovini XX veka.[191] U planinskim krajevima zapadne Slovenije slovenska religija, u značajno redukovanom obliku i u tajnosti, je nastavila da se kontinuirano ispoveda i u XX veku.[192]

U drugoj polovini XIX veka izlazi časopis „Ljubljanski zvon“ u kojem se objavljuju dela sa motivima slovenskog nasleđa slovenačkih pisaca kao što su Josip Jurčič[193] i dr.

Na samom početku XX veka, u nekoliko uzastopnih brojeva godišnjaka „Dom i svet“ (sloven. Dom in svet), više autora objavljuje radove koje obrađuju temu slovenske religije.[194] Izdaju se naslovi koji se sa stručne i sa umetničke strane bave slovenskom religijom.[195][196][197][198][199][200] Franc Finžgar izdaje 1907. godine svoj najpoznatiji istorijski roman „Pod slobodnim Suncem — povest davnih predaka“ (sloven. Pod svobodnim soncem. Povest davnih dedov).[201][202] I drugi slovenački pisci, kao što su Mimi Malenšek, Oskar Hudales, Matija Prelesnik,[203] Janko Moder, Franc Bevk,[204] Ivan Sivec i drugi, koriste motive slovenske religije u svojim delima.[traži se izvor]

Posle Drugog svetskog rata interesovanje za slovensku religiju je ograničeno na krugove slovenačkih umetnika. U tom periodu uticaj slovenske religije se ogleda u delima Janka Modera (istorijski roman „Sveta zemlja — hronika slovenskog roda“),[205] Oskara Hudalesa (istorijski romani „Između dva sveta“ i „Požar krvi“).

Krajem osamdesetih godina XX veka zahvaljujući uticaju radova slovenačkih naučnika koji su istraživali poreklo Slovenaca, u Sloveniji dolazi do rasta interesovanja za slovensku religiju i kulturu uopšte.[206][207][208] Popularizaciji slovenske religije doprinose novija arheološka otkrića,[209][210][211] naučno-dokumentarni[212] i igrano-dokumentarni filmovi.[213][214]

Znak boga Peruna, simbol udruženja „Staroverci“

U Republici Sloveniji od 2005. godine deluje rodnoverno udruženje „Staroverci“, koje je ustanovilo tri staroverne[ac] župe:

Na teritoriji Republike Slovenije trenutno su uspostavljena četiri rodnoverna hrama:

Vajar Slavko Batista je u Rižanskoj dolini podigao čitav niz kamenih kumira slovenskih božanstava.[215]

U aktivnosti udruženja „Staroverci“ spadaju i organizovane proslave praznika, izdavačaka delatnost, stalna postavka slovenske mitologije u Strugi na Dolenjskem,[traži se izvor] brojni kulturno-umetnički događaji motivisani slovenskom religijom.

Hrvatska[uredi | uredi izvor]

Prikaz boga Peruna i boga Velesa (u teriomorfnoj formi), Žrnovnica, Hrvatska, 8. vek.

Početkom 19. veka dolazi do povećanog interesovanja za sakupljanje i očuvanje narodnog predanja.[216] Godine 1877. Matica hrvatska uputila je „Poziv za sabiranje hrvatskih narodnih pesama“, a već 1896. godine raspolaže sa više desetina hiljada narodnih pesama i drugih stavki narodne književnosti.[217] Kroz narodno predanje, obredi i običaji prehrišćanske slovenske religije su opstali u hrvatskom narodu do današnjih dana.[12][218][219]

Jedna od najznačajnih ličnosti panslavizma u Hrvatskoj u drugoj polovini XIX i početkom XX veka bio je Natko Nodilo, koji svojim radovima[220][ač] i učešćem u političkom životu[adž] podstiče interesovanje za slovensku religiju u hrvatskom narodu. Pod uticajem njegovih radova, narodnog predanja hrvatskog naroda i arheoloških nalaza,[222][aš] stvaraju hrvatski umetnici kao što su Ivana Brlić-Mažuranić,[223][224] Vladimir Nazor,[225][226] Jakov Gotovac.

U periodu posle Drugog svetskog rata zanimanje za slovenske religiju je sporadično, najznačajnija su izdanja Franje Ledića.[traži se izvor] Posle raspada SFRJ u hrvatskoj stručnoj javnosti dolazi do povećanog interesovanja za prehrišćanski period što dovodi do značajnih arheoloških otkrića,[227] naučnih radova[12][50] i interesovanja hrvatskih umetnika za slovensku religiju,[224] na primer Lidije Bajuk (zbirke priča „Kneja“ i „Kneja — vilinska šuma“)[228] i Mojmira Novakovića.[224]

U Republici Hrvatskoj deluju udruženje „Perunova svetinja“ (registrovano 24. aprila 2011. godine u Lovranu pri Primorsko-goranskoj županiji) i „Staroslavenska župa Perunica“.[229]

Srbija[uredi | uredi izvor]

Verovanja, obredi i običaji slovenske religije opstali su među srpskim narodom i posle prihvatanja hrišćanstva.[55][187][230][ba][232][233]

Paralelno sa borbom za nezavisnost i pojavom romantizma u 19. veku, u Srbiji dolazi do povećanog interesovanja za narodnu kulturu i običaje. Izuzetan rad na prikupljanju narodnog predanja Vuka Stefanovića Karadžića,[10][234] ali i drugih entuzijasta kao što su Miloš S. Milojević[235] i Jaša Prodanović,[236] omogućio je da značajan deo kulture srpskog naroda bude očuvan, uprkos turbulentim dešavanjima tokom XIX i XX veka. Na osnovu sakupljenog narodnog predanja i poređenja istog sa predanjima drugih slovenskih[237] i ne samo slovenskih naroda, nastaju i prve rekonstrukcije slovenske religije različitog kvaliteta.[230][238]

Tokom 19. veka i početkom 20. veka, pojedini političari kao što je Jaša Tomić[239] nalaze ideološku inspiraciju u slovenskoj religiji. U drugoj polovini XX veka pojedine javne ličnosti u svojim tekstovima pominju slovensku religiju u afirmativnom tonu, kao na primer Dragoš Kalajić,[240] Vojislav Šešelj[241][242] i drugi. Istovremeno srpski pisci, pesnici i slikari u svojim delima koriste motive slovenskog rodnoverja. Među njima su i Desanka Maksimović (zbirka pesama „Letopis Perunovih potomaka“), Vasko Popa (zbirka pesama „Vučja so“), Ljubivoje Jovanović i drugi.

Početkom 21. veka objavljeno je više izdanja koja se bave slovenskom religijom,[243][bb][244][245][246][247], a nekoliko izdavačkih kuća redovno izdaje naslove vezane za tematiku slovenskog rodnoverja.

Na inicijativu književnika Dragana Jovanovića, jednog od pobornika povratka slovenskoj religiji u Srbiji,[248] prvi put od doba Nemanjića, u selu Mokra kod Bele Palanke, na mestu Ravnište, za koje se vezuju mnoge lokalne legende, 25. juna 2011. godine, podignut je kumir boga Svetovida.[249] U pojedinim ruralnim krajevima Srbije dolazi do rekonstrukcije i ponovnog praktikovanja pojedinih obreda slovenske religije.[250][251][252]

U Srbiji je 22. decembra 2012. godine počelo sa radom udruženje rodnovernih Srbije „Staroslavci“.

Bosna i Hercegovina[uredi | uredi izvor]

Rodnoverne u Bosni i Hercegovini okuplja udruženje „Svaroži krug“, koje deluje u Sarajevu i Mostaru.[253][254]

Litvanija[uredi | uredi izvor]

Na teritoriji Litvanije deluje klajpedska slovenska opština „Savez Ljutića“ (rus. Союз Лютичей), članica „Saveza slovenskih opština slovenske rodne vere“.

SAD[uredi | uredi izvor]

Na teritoriji SAD među ukrajinskom emigracijom deluje RUNvira, koju je osnovao Lav Silenko 1964. godine. Prva verska zajednica RUNvire je registrovana 3. decembra 1966. godine u Čikagu, a potom 15. oktobra 1971. godine u Atlantik Sitiju. Ubrzo slede registracije u drugim gradovima SAD. Trenutno sedište RUNvire je u gradu Spring Glen u državi Njujork.

U SAD deluje i slovenska rodnoverna opština „Slovenstvo“.

Rodnoverno slovensko veće[uredi | uredi izvor]

Rodnoverno slovensko veće je savetodavno, panslovensko telo u čijem radu učestvuju predstavnici organizacija i udruženja slovenskog rodnoverja iz: Rusije, Ukrajine, Belorusije, Poljske, Češke, Slovačke, Bugarske, Slovenije i Srbije. Veće se sastaje jedanput godišnje, svaki put u drugoj slovenskoj zemlji, čime se podstiče princip horizontalne ravnopravnosti. Do sada je održano osam veća i to u:

Odluke i saopštenja ovog tela imaju savetodavni karakter i nisu obavezujuća za rodnoverne. Časopis Rodnovernog slovenskog veća „Slava!“, izlazi na ruskom, ukrajinskom i poljskom jeziku.

Ideologija i politička orijentacija[uredi | uredi izvor]

Velika većina rodnovernih su panslavisti, rodoljubi, domoljubi i podržavaju zaštitu životne sredine.[256][257] Politička orijentacija je vrlo raznolika i obuhvata praktično čitav spektar političkih uverenja od levice, preko centra do desnice.[4] Dominiraju umerene struje, pri čemu organizacije i udruženja slovenskog rodnoverja, u opštem slučaju, nisu politički angažovane.[52][bv] Većina udruženja i krovnih organizacija slovenskog rodnoverja osuđuje fašizam, neonacizam i ideologiju ekstremne desnice.[258][259] Marginalne grupe rodnovernih, mahom mlađih ljudi, nalaze simpatije za ekstremističke ideologije krajnje desnice, kao što su neonacizam, šovinizam, antisemitizam, ksenofobija[59][60][260][261][262][bg][264] i homofobija. Sve slovenske rodnoverne organizacije i udruženja podržavaju suverenitet, integritet i teritorijalnu celovitost Republike Srbije.[265]

Slovensko rodnoverje u umetnosti[uredi | uredi izvor]

Povećanje interesovanje za mnogobožačku slovensku religiju u slovenskim zemljama u umetničkim krugovima vezuje se za kraj 18. veka i početak 19. veka.[103]

Slikarstvo i vajarstvo[uredi | uredi izvor]

Proslava Svetovida, Alfons Muha, litografija, 1912, druga slika iz ciklusa Slovenska Epopeja (češ. Slovanská epopej)

Sa nacionalnim preporodom Slovena tokom XIX veka, dolazi i do pojačane prisutnosti slovenskih rodnovernih motiva u umetnosti. Širom slovenskog sveta nastaju umetnička dela koja sadrže religioznu tematiku vezanu za slovensko rodnoverje ili su inspirisana motivima slovenskog rodnoverja. U Rusiji se pojavljuje čitava plejada vrsnih umetnika koji se bave preporodom slovenske kulture, od kojih su najpoznatiji Ilja Rjepin, Ivan Bilibin, Viktor Vasnecov, Nikolaj Rerih, u Češkoj Alfons Muha.

U XX veku teme slovenskog rodnoverja obrađuju brojni slovenski slikari i vajari.[266] Neki od njih su Stanislav Šukalski, Marjan Vavženjecki, Marjan Konarski, Norbert Strasberg, Vaclav Boratinjski, Franćišek Fronček, Ježi Baranovski, Stanislav Gliva, Stefan Žehovski, Stanislav Karvovski, Ježi Kovalski i drugi članovi „Plemena rogatog srca“, Sofija Strijenska,[267] Konstantin Vasiljev, Albin Polašek,[181] Viktor Križanivski, Vsevolod Ivanov,[268] Olga Nagornaja, Nikolaj Fomin, Boris Oljšanski, Viktor Koroljkov, Andrej Klimenko, Dragan Bosnić,[269] Sandra Jovanović,[traži se izvor] Rastko Ćirić, Andrejka Čufer, Ljubivoje Jovanović, Momir Janković, Marko Mamić,[270] Jovan Petronijević, Aleks Fantalov,[271] Slavko Batista,[215] Pavel Medvedšček, Irena Urankar,[272] Kris Vervimp,[bd][traži se izvor] Radosav Ćirković, Ivana Režek, Snežana Šestović, Vuk Ljubisavljević, Tomaš Lah[273] i mnogi drugi.

Film[uredi | uredi izvor]

Tematikom slovenske kulture i rodnoverja se bave filmovi kao što su: „Sadko“, „Vij“(rus. Вий), „Ruslan i Ljudmila“ (1915), „Ruslan i Ljudmila“ (1972) (rus. Руслан и Людмила), „Vij — Povratak“(rus. Вий. Возвращение), „Drevna Rusija“ (rus. Русь Изначальная), „Finist — svetli soko“ (rus. Финист — Ясный Сокол), „Gnezdo“ (polj. Gniazdo), „Stara bajka — Kad je Sunce bilo bog“ (polj. Stara basn. Kiedy slonce bylo bogiem), „Mokoš“ (sloven. Mokuš), „Zahar Berkut“, „Tamo na nepoznatim stazama“ (rus. Там на неведомых дорожках), „Vukodav iz roda Sivih pasa“ (rus. Волкодав из рода Серых Псов), „Mladi Vukodav“ (rus. Молодой Волкодав), „Sveto mesto“, „Leptirica“, „Mamac“ (engl. The Bait),[bđ] „Druženje u Zaflaški“ (sloven. Združitev v Zaflaški), „Rusiči“. Kompanija „Dizni“ je napravila film „Knjiga gospodara“ (rus. Книга Мастеров).[274]

Motivi slovenske kulture i rodnoverja se poslužili kao inspiracija za brojne animirane filmove kao što su: „Detinjstvo Ratibora“ (rus. Детство Ратибора) (1973), „Bajka o boginji Mokoš“ (ukr. Казка про богиню Мокошу) (1995) pentalogija „Tri bogatira“ (rus. Три богатыря) (2004—2012), „Carević Ivan i sivi vuk“ (rus. Иван Царевич и Серый Волк) (2011). U Diznijevom klasiku „Fantazija“ iz 1940. godine pojavljuje se Crnobog kao apoteoza zla.[275]

Muzika[uredi | uredi izvor]

Koncert grupe „Arkona“ na festivalu Crana Historica, 2010.
Grupa „Vetar vodi“
Šárka
Simfonijska poema „Šarka“ iz „Moje domovine“ u izvođenjeu Skidmore College Orchestra. Ljubaznošću Musopen
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Motivi slovenskog rodnoverja inspirišu brojne muzičke grupe i autore različitih žanrova. Neki od njih su klasični autori, kao na primer Petar Čajkovski (balet „Labudovo jezero“), Antonjin Dvoržak (zbirka balada „Buket“,[276] opere „Rusalka“ i „Đavo i Kaća“), Bedžih Smetana (skup simfonijskih poema „Moja domovina“ (češ. Má vlast), opera „Libuš“ (češ. Libuše)), Nikolaj Rimski-Korsakov (opere „Snjeguročka“ (rus. Снегурочка–Весенняя сказка), „Koščej Besmtrni“ (rus. Кащей Бессмертный), „Zlatni petao“ (rus. Золотой петушок) i simfonija „Sadko“), Mihail Ivanovič Glinka (opera „Ruslan i Ljudmila“) i Igor Stravinski (baleti „Žar-ptica“ i „Posvećenje proleća“), Jakov Gotovac (narodni obred „Koleda“ i romantična narodna opera „Morana“), a neki su moderni iz žanrova etno muzike, hevi metala, elektronske muzike i dr.:

  • Rusija: „Arkona“, „Vedan Kolod“ (rus. Веда́нЪ Коло́дЪ), „Vetar vodi“ (rus. Ветер Воды), „Vukodlak“ (rus. Волколак), „Gromovnik“, Veleslava, „Alkonost“, „Inje“ (rus. Изморозь), „Kalevala“, „Ivan Kupala“, „Temnozor“ (rus. Темнозорь), engl. „Pagan Reign“, „Utvrda“ (rus. Твердь), Nikolaj Jemeljin, „Mlin“ (rus. Мельница), Mlada Vasnecova,[277] Boris Bazurov, „Duhovi predaka“ (rus. Духи Предков), „Izvan“ (rus. Опричь), Ruslan Morozovski, „Rodovest“, Bojan Živosil, „Skolot“, „Bunar“ (rus. Крыница), „Alatir“ (rus. Алатырь),[be] Aljevtina Leontjeva, „Gorina Slavica“ (rus. Горына Славица)[278]
  • Belorusija: „Apraksija“ (engl. Apraxia), „Močvara“ (blr. Дрыгва), „Zapovest“ (blr. Заповет)
  • Ukrajina: „Drukdh“,[bž] „Hrast Bukva“ (ukr. Дуб Бук), „K Rodu“ (ukr. Крода), „Hamalija“ (ukr. Гамалiя), „Božići“ (ukr. Божичі)
  • Poljska: „Slavland“, „Jar“ (polj. Jar), „Vojnar“ (polj. Wojnar), „Čast“ (engl. Honor), „Perun“ (polj. Piorun), „Radgost“ (polj. Radogost), „Svetogor“ (polj. Światogor), „Arhandrja“ (polj. Archandrja), „Persival“ (polj. Percival), „Elemental“ (polj. Żywiołak), „Ludola“ (polj. Ludola), „Stvaranje“ (polj. Stworz), „Varvarska Pomeranija“ (engl. Barbarous Pomerania), „Mstek“
  • Češka: „Tihi tok bezbožne elegije“ (engl. Silent Stream Of Godless Elegy), Tomaš Dvoržak (češ. Tomáš Dvořák),[traži se izvor] Tomaš Kočko i orkestar (češ. Tomáš Kočko), „Vesna“
  • Slovačka: „Žiarislav i Bića“ (sloven. Žiarislav a Bytosti)
  • Hrvatska: „Slavogorje“, „Svarica“,[229] „Kult Perunov“, „Drvo života“, „Voloh“, „Kries“, „Stribog“, „Oganj“
  • Srbija: „Svarun“, „Ognjena kočija“, „Navrog“, engl. „Wolf's Hunger“, Svetlana Stević-Vukosavljević,[traži se izvor] engl. „The Stone“
  • Slovenija: „Temnozora“, „Gita“, „Temnava“, „Brezno“
  • Bugarska: „Svarog“
  • Bosna i Hercegovina: „Odar“, „1389“, „KRV“
  • Kanada: „Haiduk“

Književnost[uredi | uredi izvor]

Osim bogate narodne književnosti motivi rodnoverja su poslužili kao inspiracija za brojna dela autorske književnosti, od klasičnih dela A. S. Puškina (poema „Ruslan i Ljudmila“, zbirka pesama „Pesme zapadnih Slovena“, nezavršena drama „Rusalka“, više bajki), Alekseja Tolstoja (poema ), Nikolaja Gogolja, Milovana Glišića, Rastka Petrovića (roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“),[279] Desanke Maksimović,[226][280] Ivane Brlić-Mažuranić (zbirka pripovedaka „Priče iz davnine“), Vladimira Nazora,[225][226] Bora Pavlovića (ciklus pesama „Slavenska lipa“), Vladimira Vidrića,[226][281] Franje Ledića („Hvalospjev Perunu“),[bz] Juliusa Slovackog,[151] [152] Adama Mickjeviča,[154][155] Ričarda Bervinskog,[153] Vladimira Hlebnjikova (predstava „Snežimočka“, članak „Kurgan Svetogora“),[226] Sergeja Gorodeckog (zbirke „Jar“ i „Perun“),[282] Franca Finžgara (istorijski roman „Pod slobodnim Suncem — povest davnih predaka“),[201][283] Vaska Pope,[284] Silvija Strahimira Kranjčevića,[285] Adama Mickjeviča do modernih dela Jurija Nikitina (ciklus od 22 knjige „Trojica iz šume“),[286] Marije Semjonove (tetralogija „Vukodav“), Dmitrija Gavrilova (romani „Pad Arkone“ i „Dar Sedovlasa“), Vanjka Ponjavića (roman „Deca boginje majke Slave“),[287] Aleksandra Tešića (trilogija „Kosingas“),[288] Ivane Canić (roman „Radost bogova“),[289] Branislava Jankovića (roman „O vukovima i senkama“),[290] Doroti Terakovske (roman „Usamljenost bogova“),[291][bi] Lidije Bajuk (zbirke priča „Kneja“ i „Kneja — vilinska šuma“), Igora Gureviča (knjiga za decu „Borek i bogovi Slovena“).[292]

Prisutnost motiva slovenske religije u autorskim književnim delima još uvek nije dovoljno istražena.[226]

Strip[uredi | uredi izvor]

Motivi slovenske religije su našli put i do umetnika koji se izražavaju kroz strip, pa su tako nastala domaća ostvarenja kao što su:

Računarske igre[uredi | uredi izvor]

Po motivima slovenske religije nastaju računarske igre kao što su „Knez — Legende šumske zemlje“ (rus. Князь: Легенды Лесной страны; engl. Konung: Legends of the North) iz 1999. godine (nastavak „Knez 2“ je izašao 29. januara 2003. godine), „Svarog — mnogobožački ratovi“ (rus. Сварог — Языческие войны) izašla 15. aprila 2004. godine, kao i čitava serija računarskih igara o avanturama ruskih narodnih junaka: „Aljoša Popovič i zmaj Tugarin“ (rus. Алеша Попович и Тугарин Змей), „Tri bogatira i šamahanska carica“ (rus. Три Богатыря и Шамаханская царица), „Carević Ivan i sivi vuk“ (rus. Иван Царевич и Серый Волк) (2011) i druge.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Naziv rodna vera se može naći početkom 20. veka, npr. u nazivu ukrajinske rodnoverne organizacije „Rodna vera“ (ukr. Рідна віра) osnovane 1934. godine, dok naziv rodnoverje nastaje krajem osamdesetih godina XX veka.
  2. ^ Rodnoverje je zapravo naziv za etničku religiju u opštem slučaju. U grčkom jeziku pojmu rodnoverje odgovara izraz etnikos (grč. ἐθνικός), a u ruskom jeziku se koristi i pojam rus. язычество, koji potiče od crkvenoslovenskog ıảzы́kъ (narod, pleme, rod) i u delima hrišćanskih autora označava veru mnogobožačkih religija. U engleskom jeziku pojmu rodnoverje odgovaraju izrazi engl. ethnic religion i engl. native faith što je i bukvalni prevod pojma rodnoverje. Pun naziv koji se koristi u dokumentima rodnovernih grupa i organizacija i u radovima posvećenim slovenskoj religiji glasi slovensko rodnoverje, npr. polj. Rodzimowierstwo słowiańskie. Slično tome postoji germansko rodnoverje, što označava etničku religiju germanskih naroda, npr. Asatru, grčko rodnoverje, tj. Helenizmos (grč. Έλληισμὀς, engl. Hellenismos), prusko rodnoverje(Prūsiskas Drūwis) ili letonsko rodnoverje let. Dievturība. Organizacije etničkih religija iz više evropskih zemalja su 1998. godine formirale međunarodno telo — Evropski kongres etničkih religija (engl. European Congress of Ethnic Religions).[3]
  3. ^ Verzija na engleskom jeziku koju koriste mnogi slovenski paganski sajtovi i koja je naziv domena jedne od najvećih organizacija slovenskih rodnovernih u Ruskoj Federaciji: http://rnv.rodnovery.com/.
  4. ^ U nazivu poljskog rodnovernog udruženja zapadno-slovensko versko udruženje „Slovenska Vera“ (polj. Zachodniosłowiański Związek Wyznaniowy „Słowiańska Wiara“).
  5. ^ Na primer, u nazivu organizacije Ruska narodna vera (rus. Русская Народная Вера).
  6. ^ Na primer, u Sloveniji se slovensko rodnoverje naziva i staroverstvo, a deluje slovensko rodnoverno udruženje „Staroverci“.
  7. ^ Radi preglednosti u odeljku je naveden samo manji deo izvora, a ne svi izvori.
  8. ^ Jedan od glavnih uzroka nepostojanja ustanovljene i opšte prihvaćene terminologije su nedostatak antropoloških istraživanja zajednice slovenskog rodnoverja[4][52] i nedostatak objektivnosti i nepristrasnosti u delu naučne zajednice.[53][54]
  9. ^ Pojam vedizam je teško prevodiv na srpski jezik. Pojam potiče iz sanskrita (sanskrt: veda — znanje) i prisutan je u istočnoslovenskim jezicima, u kojima ima značenje znanje. nauka, npr. rus. религиоведение — nauka o religiji. Kako u srpskom jeziku već postoji pojam vedizam, koji označava vedsku religiju, a sa druge strane pojedine slovenske rodnoverne organizacije upotrebljavaju ovaj termin nediskriminativno, zabune su česte.
  10. ^ Ovde se misli na tradicionalne slovenske rodnoverne.
  11. ^ Klicanje predaka je ritualni poziv precima da uzmu učešće u životu zajednice ili pomognu u nevolji.
  12. ^ Praznik je poznat i kao Majsko drvo (češ. Kravske hody).[83]
  13. ^ U Rusiji rus. Осенние деды, u Ukrajini ukr. Дiдова субота, u Slovačkoj sloven. Zadušnice, u Poljskoj polj. Dziady — Nocą zaduszkową, a u Srbiji Zadušnice — praznik posvećen poštovanju predaka i sećanju na njih.
  14. ^ Sreća (ukr. Доля) je jedna od rožanica, tj. suđenica — boginja sudbine, dobre sreće. U srpskom narodu se pojavljuje u bajci „Usud“.[88]
  15. ^ „Kao primer mogu poslužiti žrtveni kamenovi sa izdubljenim koritom ili druge obrade, tzv. sledoviki u oblasti Pskova, koji su prema arheološkom istraživanju nastali još u bronzano doba, pa ipak bili su uvažavani do 19. i početka 20. veka; na njima je prinošena žrtva“, Zdenek Van u „Mitologija i panteon slovenskih naroda“. str. 35[38]
  16. ^ Puškin je ovu poemu napisao na osnovu ruskih narodnih bajki koje mu je u detinjstvu pričala baka. Poema je zanimljiva i sa lingvističke strane jer je Puškin upotrebljavao arhaične verzije za imena, koja su bila odomaćena u narodu, ali ne i u ruskom jeziku građanstva na prelazu iz 18. veka u 19. vek.
  17. ^ Puškin je objavio i veći broj autorskih bajki baziranih na bajkama slovenskih naroda. Neke od tih bajki, npr. „Bajka o ribaru i zlatnoj ribici“, nastale su na osnovu bajki koje su Puškinu pričali Srbi izbegli u Rusiju posle sloma I srpskog ustanka.
  18. ^ Aleksandar Afanasjev je poznat i po tome što je sakupio najveću zbirku narodnih priča i bajki (preko 600), koja po obimu prevazilazi bilo koje delo slične vrste u istoriji.
  19. ^ O uticaju koji je slovenska religija imala na rusko stvaralaštvo na početku XX veka, „srebrno doba“ ruske književnosti, najbolje svedoče reči Vjačeslava Ivanova iz 1908. godine: „Oživljeno interesovanje za mit je jedna od najznačajnih crta naše nove poezije.“[102]
  20. ^ „... ne pišem ništa, potpuno sam slomljen i rastgrnut na komade, proklinjem sav život u savremenom arhinasilničkom režimu.“, Apolon Korinfiski u pismu Spiridonu Drožinu, 1921. godine. Korinfiski će biti uhapšen 1928. godine i zajedno sa ostalim članovima literarnog kruga u kome se kretao osuđen za antisovjetsku delatnost.
  21. ^ Značajan deo ruske inteligencije posle Oktobarske revolucije emigrira u inostranstvo. Jevgenij Aničkov, na primer, emigrira posle kraja Prvog svetskog rata u Jugoslaviju; umire u Beogradu 1937. godine.
  22. ^ Ugled koji navedeni autori uživaju među slovenskim rodnovernim udruženjima u Rusiji ilustruju slučajevi održavanja trizni u Moskvi u čast Ribakova i Kuzmina.[103]
  23. ^ U literaturi se slovensko rodnoverje razmatra na dva načina: kao religija i kao narodni pokret. Stoga pojedini autori navode sredinu sedamdesetih godina kao vreme osnivanja prvih rodnovernih udruženja u Sovjetskom Savezu. U ovom odeljku je odabrano datiranje u odnosu na ona udruženja koja imaju nedvosmisleno verski karakter, tako da je i procena konzervativnija.
  24. ^ Slovenska opština „Savez Ljutića“ deluje na teritoriji Litvanije. Ime je dobila po savezu plemena polapskih Slovena — Ljutićima.
  25. ^ Prema istoimenom drevnom slovenskom plemenu.
  26. ^ Divlje polje je region oko Crnog mora i reke Azov, koje se naziva i Nova Rusija, Slobodna Ukrajina, a najpoznatije je kao Zaporožje — domovina zaporoških kozaka.
  27. ^ Ova opština deluje na teritoriji Belorusije.
  28. ^ Skoloti je drugo ime za Skite.
  29. ^ Prema Finistu, svetlom sokolu — mitskoj ptici iz ruskog narodnog predanja i istoimenom bogatiru.
  30. ^ Novi naziv grada Kaljiningrada.
  31. ^ Polesje je tokom Srednjeg veka i Renesanse bilo u sastavu Velike kneževine Litvanije, na čijoj je teritoriji ispovedanje rodnoverja, kao i drugih veroispovesti, bilo dozvoljeno tokom Srednjeg veka i kasnije.[128] Ova oblast je bila pošteđena i mongolske najezde tokom 13. veka.
  32. ^ Vladimir Sacevič je istovremeno i član Rodnovernog slovenskog veća.[139]
  33. ^ Ukrajinski rodnoverni su učestvovali u borbama tokom Drugog svetskog rata i u drugim vojskama. Lav Silenko se borio protiv nacista kao vojnik Crvene armije; pada u nemačko zarobljeništvo 1941. godine.
  34. ^ Tretiranje slovenske religije kao monoteističke sa Dažbogom kao vrhovnim božanstvom nalazimo i u rekonstrukciji koju je napravio Veselin Čajkanović, u kojoj centralno mesto srpskog panteona zauzima Dažbog kao vrhovni bog. Ova rekonstrukcija je usamljena u stručnoj javnosti.[143]
  35. ^ Opština je ciljano osnovana baš u Viničkoj oblasti iz istorijskih razloga. Vinička oblast je središte Podoljskog regiona u kome su usled posebnih istorijskih prilika bolohivski kneževi uspeli da omoguće slobodno ispovedanje slovenske religije sve do 1620. godine. Iz Ternopoljske oblasti Podoljskog regiona potiče i nalaz kumira boga Svetovida iz 1848. godine.
  36. ^ Prema nazivu plemenskog saveza istočnih Slovena, koji je postojao od VIII do 11. veka.
  37. ^ Ovo delo je objavio pod pseudonimom Zorijan Dolenga-Hodakovski (polj. Zorian Dołęga-Chodakowski).
  38. ^ Peharu se gubi trag posle okupacije Poljske od strane nacističke Nemačke. Tokom Drugog svetskog rata, nacisti su izdavali keramičke medaljone sa slikom ovog pehara (№22 u seriji „Večna Nemačka Istok“ (nem. Ewiger Deutscher Osten), koja je izdavana u zimu 1942/43. godine).[158]
  39. ^ Po ovom delu je 2003. godine, poljski reditelj Jerži Hofman snimio film „Stara bajka — Kad je Sunce bilo bog“ (polj. Stara basn. Kiedy slonce bylo bogiem).
  40. ^ Antoni Vacik je autor gesla „Zadruge“ — „Otkatoličiti, ponaroditi, poštovati Poljaka!“ (polj. „Odkatoliczyć, unarodowić, dowartościować Polaka!“)
  41. ^ Nedeljnik je nastavio da izlazi i posle Drugog svetskog rata pod različitim imenima, ali je transformisan u časopis koji se bavi turizmom i putovanjima.
  42. ^ Tradicija proslave mora potiče s kraja 18. veka. Kao državni praznik se slavi od 1932. godine. Na proslavama učestvuju ribarski i drugi čamci i Ratna mornarica Poljske.
  43. ^ Jan Stahnjuk je tokom rata bio član „Narodnog seljačkog ustanka“ i bio je borac Poljske domovinske armije (polj. Armia Krajowa) tokom Varšavskog ustanka. Tri puta je ranjavan i za izvršene podvige odlikovan je Krstom za hrabrost (polj. Krzyż Walecznych).
  44. ^ Poljska slovenska crkva je takođe neopaganska verska zajednica.
  45. ^ Udruženje „Slovenska vera“ ima svoje predstavnike širom Poljske, a i u Srbiji, Češkoj i Slovačkoj.
  46. ^ Po knezu Niklotu (1090—1160), poslednjem nezavisnom i rodnovernom vladaru Bodrića i rodonačelniku kuće Meklenburga, koji je poginuo u krstaškim ratovima koji su vođeni protiv Slovena.
  47. ^ polj. Toporzeł je kovanica od reči sekira (polj. topór) i orao (polj. orzel) i predstavlja naziv za likovni simbol koji je napravio Stanislav Žukalski (polj. Stanisław Szukalski) 1935. radi obeležavanja preporoda poljskog naroda.
  48. ^ Tekuće 2012. godine biće održan osamnaesti festival po redu.
  49. ^ Namesto originalnog rada, koji je 1998. godine premešten u gradsku većnicu Frenštata pod Radgostom, postavljena je replika. Replike kumira boga Radgosta se nalaze širom Češke, npr. u zoološkom vrtu u Pragu[181].
  50. ^ Alfons Muha je jedna od prvih osoba koje je uhapsio Gestapo po ulasku nemačkih trupa u Prag u proleće 1939. godine. Usled posledica ispitivanja od strane Gestapoa, Alfons Muha ubrzo umire.[182]
  51. ^ Udruženje „Slovenska jednakost“ okuplja Čehe i Slovake.
  52. ^ Rarah je u slovenskoj mitologiji mitološko biće koje pravi nestašluke i nevolje ljudima, ali može biti i dobri uslužni duh. Poznat je pod različitim nazivima cikavac (Hercegovina), škrljatelc (Slovenija), šetek (Češka), macić (Dalmacija, Neretljanska oblast), mamniče (Bugarska).[185]
  53. ^ Vedomstvo (od vedomec — znalac) je moderan pristup rodnoverju u kome se pored drevnih slovenskih obreda i običaja, prave i novi obredi po obrascima slovenske religije, stoga se naziva i novodrevno vedomstvo
  54. ^ Prema nazivu istoimene vladarske kuće ranih Bugara. Pri Rodnovernom slovenskom veću udruženje „Dulo“ predstavlja Anton Račev.
  55. ^ Pri Rodnovernom slovenskom veću udruženje „Sloveni“ predstavlja inž. Stefan Serafimov.[traži se izvor]
  56. ^ Dvoverje je period u kome postoji paralelno ispovedanje više od jedne veroispovesti. Pojam se uglavnom koristi da označi period od trenutka pokrštavanja vladarske porodice i dela vlastele do kasnijeg potpunog nestanka etničke religije naroda. U slovenskim zemljama, ovaj period je trajao više vekova, a u pojedinim još uvek traje.
  57. ^ Pojam staroverci izaziva česte zabune jer njime u literaturi jedni autori označavaju pravoslavne hrišćane starog obreda — staroobrednike, dok drugi autori pojmom staroverci označavaju vernike stare slovenske vere. Slična situacija je i sa pojmom pravoslavlje. U ovom odeljku staroverci označava vernike slovenske religije, što ne mora biti slučaj sa upotrebom tog termina u drugim odeljcima ili priloženim referencama.
  58. ^ Delo objavljivano u više nastavaka u časopisu Rad JAZU između 1885. i 1890. godine. Ovi radovi objavljeni su kao jedinstvena knjiga „Stara vjera Srba i Hrvata“, Split, 1981.[221]
  59. ^ Natko Nodilo je bio jedan od osnivača narodnog pokreta u Splitu i jedna od vođa Narodne stranke u Hrvatskoj. Zalagao se za ujedinjenje južnih Slovena.
  60. ^ Na primer, nalaz kumira boga Triglava iz 1889. godine, na lokalitetu Suvid (jedan oblika imena boga Svetovida), podno planinskog vrha Troglav.
  61. ^ „Jesi li činila s babama (vračarama) bogomrski blud, jesi li se molila vilama ili Rodu i Rožanicama, a Perunu i Horsu i Mokoši u čast pila i jela: (treba) da držiš post u poklonjenju tri godine!“, Nomokanon svetoga Save, prevod na srpski prof. Sreten Petrović u „Hrišćanstvo i drevna slovenska religija“[231], navedeno u „Slovenske mitološke starine“.[187]
  62. ^ Zbornik radova „Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma“ sadrži prvi put na srpski jezik prevedene delove germanskih hronika u prevodu Rastka Kostića.
  63. ^ „Reference na tradiciju mogu implicirati određenu opasnost kada se kombinuju sa radikalnim nacionalizmom. Politička zloupotreba koncepta etničke pripadnosti i tradicije je dovela do neverovatnih užasa tokom ere nacizma. Da li su pagani centralno-istočne Evrope imuni na ovu opasnost? Većina pagana u ovom regionu, sa gore navedenim izuzecima, nije politički aktivno. Što se tiče njihovih političkih stavova oni pripadaju umerenoj desnici, centru ili naročito oni koji su ekološki orijentisani umerenoj levici. Nijedna od navedenih organizacija se ne može okarakterisati kao ekstremistička.“, Pjotr Venč u „Neopaganizam u centralno-istočnoj Evropi“.[52]
  64. ^ Iako Šnirelman tvrdi da se njegovi zaključci odnose na celokupno slovensko rodnoverje na teritoriji Ruske federacije, on zapravo u svom istraživanju kao izvor navodi opskurne grupe kao što su inglisti ili veroispovesti kao što su dievturiba u Letoniji, pri tome izbegavši bilo kakav kontakt sa organizacijama slovenskog rodnoverja.[53][263]
  65. ^ Belgijski slikar koji je radio korice za albume muzičke grupe „Arkona“ i konceptualne ilustracije za veći broj njihovih pesama.
  66. ^ Originalni naziv filma je polj. Balladyna, prema istoimenoj romantičnoj tragediji Julisua Slovackog.[151]
  67. ^ Alatir-kamen je u mitologiji istočnih Slovena kamen čudesnih moći. Prema O. N. Trubačovu naziv dolazi od slovenskog naziva za ćilibar — jantar.
  68. ^ Drukdh znači šuma na romanizovanom sanskritu.
  69. ^ Po pesmi „Hvalospjev Perunu“ hrvatska muzička grupa „Svarica“ je 2011. godine napravila istoimenu pesmu na albumu „U ime Sunca“.
  70. ^ Po ovom romanu je u Poljskoj snimljen i istoimeni film.
  71. ^ Objavljivani u nastavcima u časopisu „Dečje novine“ tokom 1990. i 1991. godine.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Neopogaństwo, Rodzimowierstwo i Pseudorodzimowierstwo“, Ratomir Wilkowski (jezik: poljski)
  2. ^ a b „Bitcevskoe Obraщenie“, Krug яzыčeskoй tradicii, Moskva, 17. 03. 2002. (jezik: ruski)
  3. ^ Declaration of European Congress of Ethnic Religions, Vilnius, Lithuania, 23rd June 1998.
  4. ^ a b v g d Aitamurto, K., „Russian Rodnoverie — Negotiating Individual Traditionalism“, Aleksanteri Institute, University of Helsinki, The 2007 International Conference, Bordeaux, France (jezik: engleski)
  5. ^ „Rodzima Wiara (poszerzone wyznanie wiary)“, Rodzima Wiara (jezik: poljski)
  6. ^ „Russkaя Narodnaя Vera“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2012), Vserossiйskiй religioznый soюz Russkaя narodnaя vera (jezik: ruski)
  7. ^ a b Michael Strmiska. „Modern Paganism in World Cultures“. Chapter Six: The Revival of Ukrainian Native Faith by Adrian Ivakhiv. str. 209–239.
  8. ^ I., Kavыkin O. (2007). Rodnoverы. (Samoidentifikaciя neoяzыčnikov v sovremennoй Rossii). Moskva: Institut Afriki RAN. ISBN 978-5-91298-017-6. 
  9. ^ a b Sobotka 1879
  10. ^ a b Karadžić, Vuk Stefanović, „Život i običaji naroda srpskoga“, u nakladi Ane udove V. S. Karadžića, Beč, 1867.
  11. ^ Vukanović, Tatomir, „Enciklopedija narodnog života, običaja i verovanja u Srba na Kosovu i Metohiji. 6. vek — početak 20. veka“, Vojnoizdavački zavod, Beograd. 2001. ISBN 978-86-335-0107-1.. ISBN 978-86-7388-124-9.
  12. ^ а б в Vukelić, Deniver, „Pretkršćanski prežici u hrvatskim narodnim tradicijama“, Hrvatska revija, Broj 4-2010, 30. listopada 2010, Matica Hrvatska, Zagreb, ISSN 1330-2493
  13. ^ „Византијски извори за историју народа Југославије“, I-III, САН, Научно дело, Београд, 1955—1966.
  14. ^ „Повест минулих лета“; Aleksandr Koptev, „Pagan Rites in the Story of the Princess’ Revenge (the Russian Primary Chronicle, under 945–946)“, Mirator, volume 11.1, Helsinki, 2010.
  15. ^ „Далимилова хроника“
  16. ^ „Козмина хроника“
  17. ^ „Statuta provincialia breviter“, cca 1420.
  18. ^ „Длугошева хроника“
  19. ^ „Летопис попа Дукљанина“
  20. ^ „Слово о Игоровом походу“
  21. ^ Adamus Bremensis, „Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum“ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. decembar 2007), Liber II, Liber III (jezik: latinski)
  22. ^ Helmold von Bosau, „Chronica Slavorum“, 1.I, 1.VI, 1.XVI, 1.XXI, 1.LII, 1.LXIV, 1.XXCIV, 2.XII
  23. ^ Saxo Grammaticus, „Gesta Danorum“, Liber XIV
  24. ^ Thietmar von Merseburg, „Thietmari Merseburgensis episcopi Chronicon“ (jezik: latinski)
  25. ^ William of Malmesbury, „Gesta Regum Anglorum“; Leszek Paweł Słupecki, Roman Zaroff, „William of Malmesbury on Pagan Slavic Oracles: New Sources for Slavic Paganism and its two Interpretations“, Studia Mythologica Slavica II, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, Ljubljana, 1999. (jezik: slovenački)
  26. ^ Konrad Botho, „Cronecken der Sassen“, 1492.
  27. ^ Maš 2008.
  28. ^ a b Rusanova, I. P.; Rusanova, Irina Petrovna. (2007). I︠A︡zycheskie svi︠a︡tilishcha drevnikh slavi︠a︡n. B. A. Timoshchuk, Boris Anisimovič. Timoщuk, Institut arkheologii, Institut arheologii ([2-e izd.] izd.). Moskva: Ladoga-100. ISBN 978-5-94494-051-3. OCLC 213444710. 
  29. ^ Ибн-Фадлан, „Записка о путешествии на Волгу“ (jezik: ruski)
  30. ^ Al Masudi, „Zlatna polja i rudnici dragog kamenja“
  31. ^ a b Rыbakov, B. A. (1998). Kalendarь IV v. iz zemli polяn. „Sovetskaя arheologiя. 
  32. ^ V. A. Gorodcov, „Zametka o glinяnom sosude s zagadočnыmi znakami“, „Arheologičeskie izvestiя i zametki“, tom V, Moskva, 1897, № 12
  33. ^ Sbornik „Kulьtura drevneй Rusi“, tom I—II, Moskva, 1950—1951.
  34. ^ E. M. Эpšteйn. „K voprosu o vremeni proishoždeniя russkoй pisьmennosti“, „Učenыe zapiski Leningradskogo universiteta po istoričeskim naukam“, vыpusk 15, 1947.
  35. ^ Janković, Đorđe. Srpske gromile. Beograd: Sveslovenski savez, Književna reč. ISBN 978-86-83173-01-3. 
  36. ^ „Zavada oko srpskih gromila“, NIN – 4. decembar. (2008). str. 42.. i 43.
  37. ^ Janković, prof. dr Đorđe, „Slovenske osobine naselja poznorimskog doba na jugoistoku Panonije“, Projekat Rastko
  38. ^ a b v „Mythologie und Götterwelt der slawischen Völker. Die geistigen Impulse Ost-Europas.“, Zdenek Váňa, Uravhhaus, Stuttgart. (1992). str. 35.
  39. ^ Hansen, Paul Grinder (2009). Kostić, Rastko, ur. Istorija, arheologija i Vendi u „Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma“. Beograd: Atos. str. 179—203. ISBN 978-86-904569-3-2. 
  40. ^ Dubov, I. V., „Novыe istočniki po istorii Drevneй Rusi.“, Izdatelьstvo Leningradskogo universiteta, Leningrad. 1990. ISBN 978-5-288-00441-4.
  41. ^ a b Jacanović, Dragan (2008). „Srpsko kalendarsko znanje u epskoj narodnoj poeziji“. Rača: Centar za mitološke studije Srbije. 
  42. ^ Dragan Jacanović, „Srpska narodna epika kao izvor arheološke informacije“, Glasnik Srpskog arheološkog društva, 1998, br. 14. str. 299–313
  43. ^ Louis Leger, „La Mythologie Slave“, 1901.
  44. ^ „Slavic religion“, Gimbutas, M., The Encyclopedia of Religion, volume 13, ed. Mircea Eliade. . New York: Macmillan. 1987. pp. 353–361. ISBN 978-0-02-897138-4. 
  45. ^ a b v Rыbakov B. A., „Яzыčestvo drevnih slavяn“, Izdatelьstvo 'Nauka', Moskva. 1981. ISBN 978-5-344-00091-6.
  46. ^ Zaroff, Roman, „Organized Pagan Cult in Kievan Rus’. The Invention of Foreign Elite or Evolution of Local Tradition?“, Studia Mythologica Slavica II, (1999). str. 47–76, (jezik: engleski)
  47. ^ Bajić 2007.
  48. ^ Bajić 2008.
  49. ^ a b Petrović, Sreten (2000). Srpska mitologija: Sistem srpske mitologije (na jeziku: srpski). Prosveta. ISBN 978-86-7455-415-9. Pristupljeno 9. 12. 2021. 
  50. ^ a b Belaj 2007
  51. ^ Strzelczyk, Jerzy (2007). Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. ISBN 978-83-7301-973-7. 
  52. ^ a b v g Piotr Wiench, „Neopaganism in Central-Eastern Europe“, Spoleczenstwo otwarte 4/1995; 5th World Congress of Central and Eastern European Studies in Warsaw, 1995; New Religious Phenomena in Central and Eastern Europe after the Fall of Communism, Cracow 1995, Institute of Philosophy and Sociology, Polish Academy of Sciences, Warsaw, 09.02.2007.
  53. ^ a b D. Gavrilov, V. Vinnik, D. Georgis, S. Zobnina, „Analiz sovremennogo mifotvorčestva v noveйših issledovaniяh po яzыčestvu“, 1999. (jezik: ruski)
  54. ^ Petrović M., „Slovenska vera — nasleđe koje dolazi!“, 2011.
  55. ^ a b Jovanović, B. (1992). Srpska knjiga mrtvih. Gradina. ISBN 978-86-7130-145-9. 
  56. ^ Jovanović, B. (2002). Duh paganskog nasleđa — u srpskoj tradicionalnoj kulturi. Novi Sad: Svetovi. ISBN 978-86-7047-367-6. 
  57. ^ Odэrborn P., „Praўdzіvы і gruntoўnы apoved pra veru rusaў“, 1582, reprint:Belaruskі gіstarыčnы aglяd. 2005, tom 12., Sšыtkі 1—2 (22—23). str. 178.
  58. ^ a b Gurko A., „Neoяzыčestvo v Belarusi“, Belaruskaя dumka. 1999. № 10. str. 123—131
  59. ^ a b Šnirelьman, V. A., „Neoяzыčestvo i nacionalizm. Vostočnoevropeйskiй areal“, Issledovaniя po prikladnoй i neotložnoй эtnologii. № 114. IЭA RAN, 1998.
  60. ^ a b Šnirelьman, V. A., „Neoяzыčestvo na prostorah Evrazii.“, Bibleйsko-bogoslovskiй institut sv. apostola Andreя, Moskva, 2001.
  61. ^ Kakaševski V., Bog Krišnji u mitologiji slovenskog vedizma (jezik: engleski)
  62. ^ Aleksandar Asov, ISBN 978-86-7540-029-5. „Slovenski bogovi“[mrtva veza], Pešić i sinovi. . Београд. 2003. ISBN 978-86-7540-029-5. 
  63. ^ Aleksandar Asov, „Slovenska-vedska astrologija i kalendar“, Pešić i sinovi. . Београд. 2003. ISBN 978-86-7540-025-7. 
  64. ^ Vasilьev, Mihail A., „Osobennosti formirovaniя i razvitiя vostočnoslavяnskogo яzыčestva“, Informacionnый saйt ru-mo(jezik: ruski)
  65. ^ Jarčević, S., Janković, M., „Panteon glavnih slovenskih bogova“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2019), Srpsko nasleđe, Istorijske sveske, broj 4, april 1998.
  66. ^ a b Famincыn A. S., „Božestva drevnih slavяn.“, Sankt-Petersburg, 1884.
  67. ^ a b Čajkanović, Veselin; Đurić, Vojislav (1994). Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama (na jeziku: srpski). Srpska književna zadruga. ISBN 978-86-379-0283-6. Pristupljeno 9. 12. 2021. 
  68. ^ Popović-Radović, Mirjana. Mitološki rečnik biljnog sveta. Mitske priče o bilju. Beograd: Građevinska knjiga d.o.o. ISBN 978-86-395-0613-1. 
  69. ^ Zečević, Slobodan (1981). Mitska bića srpskih predanja (na jeziku: engleski). Vuk Karadžić. Pristupljeno 9. 12. 2021. 
  70. ^ Živan J. Grujičić, „Prokletsvo je ubiti orla“, Folklor magazin, br. 9. str. 63, Beograd, 2007, ISSN 1451-0545
  71. ^ Čajkanović, V., „Religija i kult drveta i biljaka“, u „Stara srpska religija i mitologija“. str. 169–182, SANU, SKZ, Beograd. 1995. ISBN 978-86-379-0284-3.
  72. ^ Knežević, S., „Lekovito bilje i vegetacija u narodnim shvatanjima“, Timočki medicinski glasnik, №29, 2004. vol. 1. str. 44–48, ISSN 0350-2899
  73. ^ Veselin Čajkanović, „Klicanje predaka“, Šišićev zbornik. str. 651–654, Zagreb, 1929.
  74. ^ Kalendarь Slavяnskih prazdnikov[mrtva veza], SSO SRV (jezik: ruski)
  75. ^ „Slavяnskie Prazdniki“, Vserossiйskiй religioznый soюz Russkaя narodnaя vera (jezik: ruski)
  76. ^ Rodove Vogniщe Rіdnoї Pravoslavnoї Vіri — Kalendarь Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. јул 2012) (језик: руски)
  77. ^ Kalendár výročných sviatkov, občina „Dažbogovi vnuci“ (језик: словачки)
  78. ^ 1. марта – древний русский праздник Навий день (Вьюницы) Архивирано на сајту Wayback Machine (26. septembar 2011), Obщestvenno-političeskaя gazeta „Prezident“, 1. marta 2011, (jezik: ruski)
  79. ^ „Pagans in town! Russia celebrates Maslenitsa“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. februar 2013), Russia Today, 28 February, 2009, (jezik: engleski)
  80. ^ „Pagan meets present as Russians celebrate Pancake Week“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. februar 2012), Russia Today, 24 February, 2012, (jezik: engleski)
  81. ^ Vstrečaem Russkuю Maslenicu s 21 po 28. marta Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. septembar 2011), Obщestvenno-političeskaя gazeta „Prezident“, 15. marta 2011, (jezik: ruski)
  82. ^ 21 aprelя – drevnerusskiй prazdnik Lelьnik Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. april 2012), Obщestvenno-političeskaя gazeta „Prezident“, 21 aprelя 2011, (jezik: ruski)
  83. ^ a b Afanasьev 2009, str. 254
  84. ^ „Modern slavic pagan feast“ na sajtu YouTube, Russia Today (jezik: engleski)
  85. ^ „Russians revel in ancient holiday“ na sajtu YouTube, Russia Today (jezik: engleski)
  86. ^ „Nočью nakanune Ivana Kupalы i koster ne strašen“, Izvestiя, 24. jun 2009. (jezik: ruski)
  87. ^ „Ivan Kupala: nočь čudes“, Vlada Egorova, Maša Školьnaя, Pulьs Plюs (jezik: ruski)
  88. ^ Lj. Radenković. „Sreća“. „Suđenice“, Slovenska mitologija — Enciklopedijski rečnik, redaktori: Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković, Zepter World Book. . Београд. 2001. pp. 509–510, 518-521. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  89. ^ Sinяvskiй A. D. , „Ivan-durak: očerk russkoй narodnoй verы“, Agraf, Moskva. 2001. ISBN 978-5-7784-0160-0.
  90. ^ G. P. Fedotov, „Matь-Zemlя“ v „Stihi duhovnыe (Russkaя narodnaя vera po duhovnыm stiham)“/ Vstup. st. N. I. Tolstogo; Poslesl. S. E. Nikitinoй; Podgotovka teksta i komment. A. L. Toporkova, Progress, Gnozis, Moskva. 1991. ISBN 978-5-01-003633-1.
  91. ^ Saharov, Ivan Petrovič, „Skazaniя Russkogo Naroda.“, Tom 1., Sankt-Peterburg, 1836; Saharov, Ivan Petrovič, „Skazaniя Russkogo Naroda.“, Tom 2., „Narodnый dnevnik. Prazdniki i obыčai“, Sankt-Peterburg, 1849.
  92. ^ Afanasьev, Aleksandr Nikolaevič, „Zoomorfičeskie božestva u slavяn“, „Otečestvennыe zapiski“, № 1 — 3, 1852; Afanasьev, Aleksandr Nikolaevič, „Яzыčeskie predaniя o ostrove Buяne“, „Vremennike obщestva istorii i drevnosteй rossiйskih“, № 9, 1858; Afanasьev, Aleksandr Nikolaevič, „Poэtičeskie vozzreniя slavяn na prirodu“, tom 1—3., Moskva, 1865. — 1869.
  93. ^ Hilda Roderick Ellis Davidson; Chaudhri, Anna (2003). A Companion to the Fairy Tale. DS Brewer. str. 217—219. ISBN 978-1-84384-081-7. 
  94. ^ Sreznevskiй, Izmail Ivanovič, „Roženicы u slavяn i drugih яzыčeskih narodov.“, Tip. Aleksandra Semena, Moskva, 1855.
  95. ^ Kotlяrevskiй, Aleksandr Aleksandrovič, „O pogrebalьnыh obыčaяh яzыčeskih slavяn. Issledovanie“, Moskva, 1868.
  96. ^ „Russkie bыlinnыe bogatыri“, Knigoizdatelьstvo German Goppe, Sankt-Petersburg, risunki A. P. Rяbuškin, 1895.
  97. ^ Korinfskiй, Apollon Apollonovič, „Narodnaя Rusь. Kruglый godъ skazanій, povѣriй, obыčaevъ i poslovicъ russkago naroda“, Moskva, 1901.
  98. ^ Aničkov, Evgeniй Vasilьevič, „Vesennяя obrяdovaя pesnя na Zapade i u slavяn.“, Tipografiя Imperatorskoй Akademii Nauk, Sankt-Peterburg, 1903, častь 1. „Ot obrяda k pesne.“, reprint. ISBN 978-5-9989-8431-0.. — častь 2. „Ot pesni k poэzii“, 1905.
  99. ^ N. M. Galьkovskiй, „Borьba hristianstva s ostatkami яzыčestva v Drevneй Rusi“, tom pervый — 1916, tom vtoroй — 1913, reprint: Moskva: Indrik. 2000. ISBN 978-5-85759-108-6.
  100. ^ Aničkov, Evgeniй Vasilьevič (2003) [1914]. Яzыčestvo i Drevnяя Rusь. Moskva: Indrik. 
  101. ^ Zelenin, Dmitriй Konstantinovič, „Očerki russkoй mifologii.“, V. 1. Petrograd 1916, reprint: Zelenin, D. K.,„Izbrannыe trudы. Očerki russkoй mifologii: Umeršie neestestvennoю smertью i rusalki“, Indrik, Moskva. 1995. ISBN 978-5-85759-018-8.
  102. ^ Kritičeskoe Obozrenie, 1907, II (recenziя o 'Яri' S. Gorodeckogo) — navedeno u: Vяčeslav I. Ivanov. „Sobranie sočineniй“, tom 2, Foyer Oriental Chrétien, Brюsselь. 1974. str. 566.
  103. ^ a b v Nagovicыn A. E., Gavrilov D. A., „O sovremennыh tendenciяh vozroždeniя tradicionnыh politeističeskih verovaniй“, Sbornik naučnыh stateй filosofskogo fakulьteta MGU, pod red. I. N. Яblokova, P. N. Kostыleva, sost. A. V. Vorobьev, P. N. Kostыleva, Izdatelьstvo „Socialьno-političeskaя mыslь“, Moskva. (2004). str. 179–186.
  104. ^ Rыbakov B. A., „Drevnяя Rusь. Skazaniя. Bыlinы. Letopisi“, Akademiя nauk SSSR, Moskva, 1963.
  105. ^ Rыbakov B. A., „Яzыčestvo drevneй Rusi“, Moskva, izd. „Nauka“. 1987. ISBN 978-5-220-00452-6.
  106. ^ L. S. Kleйn, „Voskrešenie Peruna. K rekonstrukcii vostočnoslavяnskogo яzыčestva.“, Sankt-Peterburg: Evraziя. 2004. ISBN 978-5-8071-0153-2.
  107. ^ A. G. Kuzьmin., „Otkuda estь pošla Russkaя zemlя“, Molodaя Gvardiя, Moskva, 1986; Kuzьmin A. G., „Padenie Peruna“, Molodaя gvardiя, Moskva. 1988. ISBN 978-5-235-00053-7.
  108. ^ O. N. Trubačev, „Эtnogenez i kulьtura drevneйših slavяn“, Nauka, Moskva. 1991. ISBN 978-5-02-011081-6.
  109. ^ Sedov V. V., „Яzыčeskie svяtiliщa smolenskih krivičeй“, Kratkie soobщeniя Instituta arheologii AN SSSR, vыpusk 87. str. 57–65., 1962.
  110. ^ Sedov V. V. „Drevnerusskaя narodnostь“, Institut arheologii RAN, Moskva. 1999. ISBN 978-5-9551-0005-0.; Sedov V. V., „Slavяne v rannem srednevekovьe“, Institut Arheologii RAN, Moskva. 1995. ISBN 978-5-87059-021-9.
  111. ^ Tolstoй N. I., „Očerki slavяnskogo яzыčestva“, Indrik, Moskva. 2003. ISBN 978-5-85759-236-6.
  112. ^ Vestnik Soюza Slavяnskih Obщin № 6 (8) 1998, (jezik: ruski)
  113. ^ „Slavic idol worshipers reject modern life“ na sajtu YouTube, Russia Today (jezik: engleski)
  114. ^ „Russian Pagans Find Roots in the Forest : Religion: Marxism, Leninism left spiritual emptiness, which leader of loose, growing sect wants to fill with gods of nature.“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2014), Carey Goldberg, Los Angeles Times, 28. novembar 1992, (jezik: engleski)
  115. ^ a b „Яzыčestvo šagaet po Rossii“, Pravda. Ru, 1. avgust 2011. (jezik: ruski)
  116. ^ Sergeй Alekseev, „Ostrov slavяnskoй Tradicii“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. mart 2012) (jezik: ruski)
  117. ^ Registracionnый nomer 443, Moskovskaя Slavяnskaя Яzыčeskaя Obщina Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. jul 2017) (jezik: ruski)
  118. ^ „Slavяnskoe mirovozzrenie v Rossii v 90-h godah XX veka.“ (Doklad na Vsemirnoй Яzыčeskoй Konferencii), „Vяtič“, Vestnik Soюza Slavяnskih Obщin № 6 (8) 1998. (jezik: ruski)
  119. ^ Gomenюk G., Tereщenko S., „Russkoe i ukrainskoe neoяzыčestvo“, Centr Apologetičeskih Issledovaniй, Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь. Novosibirskaя eparhiя, 2003, (jezik: ruski)
  120. ^ a b Dorošenko M., „Slavяnskoe neoяzыčestvo“, Doklad na sekcii «Totalitarnыe sektы i metodы protivodeйstviя im» XI Roždestvenskih obrazovatelьnыh čteniй, Centr religiovedčeskih issledovaniй svящennomučenika Irineя Lionskogo, 30.1.2003, (jezik: ruski)
  121. ^ „Obщinы SSO SRV“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. februar 2012), Soюz Slavяnskih Obщin Slavяnskoй Rodnoй Verы, 6. 2. 2012. (jezik: ruski)
  122. ^ Obщinы Velesova Kruga (jezik: ruski)
  123. ^ Istoriя obninskoй obщinы «Triglav», Velesov krug
  124. ^ Gavrilov D. A., Brutalьskiй N. P., Avdonina D. D., Speranskiй N. N., „Manifest яzыčeskoй Tradicii“, Ladoga-100, Moskva. 2007. ISBN 978-5-94494-047-6. (jezik: ruski)
  125. ^ Rešenie № 1 Učrediteleй „Soюza Slavяnskih Obщin Slavяnskoй Rodnoй Verы“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. јун 2013) (језик: руски)
  126. ^ О музее славянской мифологии, Славянский Путь (језик: руски)
  127. ^ Сведения о религиозных организациях, зарегистрированных в Российской Федерации, По данным Федеральной регистрационной службы, Православный правозащитный центр „Территория Церкви“, 19. декабрь 2006, (језик: руски)
  128. ^ „Gedimino laiškai“ — parengė S.C. Rowell, Vilnius. 2003. ISBN 978-5-415-01700-3. str. 184.
  129. ^ Toporov V. N., „Značenie belorusskogo areala v эtnogenetičeskih issledovaniяh.“, Slavяne: adzіnstva і mnagastaйnascь: Mіžnarodnaя kanferэncыя (Mіnsk, 24 – 27. maja 1990 g.): Tэzіsы dakladaў i pavedamlennяў. Sekcыя 2. Эtnagenez slavяn., Mіnsk. (1990). str. 89..
  130. ^ Alekseй Dzermant, „Tradicionnaя эtničeskaя religiя v Belarusi“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. januar 2012), Proekt „Citadelь“ (jezik: ruski)
  131. ^ Kacar M., „Paganskae kapіšča ў Mensku ў XIX – XX st.“, Druvis — Alьmanah Cэntra Эtnakasmalogіі „Kryŭja“, 2005. № 1. str. 129–133.
  132. ^ F. V. Pokrovskiй, „Arheologičeskaя karta Grodnenskoй gubernii“, Trudы IX Arheologičeskogo sъezda v Vilьne v 1893 g., Moskva 1895, tom 1, Priloženie. str. 45
  133. ^ Kuza A. V., Solovьeva G. F., „Яzыčeskoe svяtiliщe v zemle radimičeй“, Sovetskaя arheologiя №1. str. 147–155, Nauka, Moskva, 1972.
  134. ^ Э. Zaйkoўskі, „Яzыčnіctva na sumežžы Panяmonnя і Padlяšša ў cяrэdnяveččы“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. februar 2014), Belaruskі Gіstarыčnы Zbornіk — Białoruskie Zeszyty Historyczne № 9. str. 120–123, Białystok, 1998.
  135. ^ Lыsenko P. F., „Яzыčeskoe svяtiliщe drevnego Turova“, Slavяne i ih sosedi: Arheologiя, numizmatika, эtnologiя, Pod red. A. A. Egoreйčenko. str. 51–57, Vedы, Minsk. 1998. ISBN 978-985-450-011-9.
  136. ^ Postanovlenie Ministerstva kulьturы Respubliki Belarusь ot 10 aprelя 2003 g. №11 „Ob utverždenii Gosudarstvennogo spiska istoriko-kulьturnыh cennosteй Respubliki Belarusь" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. februar 2014). str. 34 (jezik: beloruski)
  137. ^ REUTERS/Vasily Fedosenko, „Paganski praznik u Belorusiji“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. februar 2014), Blic Online, 6. maj 2011.
  138. '^ „Rodnoverie v Belorusii“, Velesov Krug, 2006. (jezik: ruski);prevod:„Rodnoverje u Belorusiji“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. mart 2014), Glas predaka
  139. ^ Rešenie sedьmogo rodobogo slavяnskogo veča Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2013), Mіžnarodniй Slov'яnsьkiй Portal „Rodovіd“ (jezik: ruski)
  140. ^ Pervый Meždunarodnый Duhovnый Festivalь „Solnečnaя dolina“ (jezik: ruski)
  141. ^ „Licar ordenu Boga Soncя“[mrtva veza], Larisa Murovič, Svarog (jezik: ukrajinski)
  142. ^ Silenko L., „Maga Vіra: Rіdna Ukraїnsьka Nacіonalьna Vіra (RUNVіra)“, Spіvvіdnošennя vіri, nauki, fіlosofії, іstorії — Ob'єdnannя Sinіv і Dočok Ukraїni Rіdnoї Ukr. Nac. Vіri, New York, 1979; Silenko L., „Maga Vіra: Svяte pisьmo: Velike svіtlo volі“ — spіvvіdnošennя vіri, nauki, fіlosofії, іstorії, Oberegi, Kiїv. 1998. ISBN 978-966-513-110-6.
  143. ^ Čajkanović, Veselin, „O srpskom vrhovnom bogu“, Beograd, 1941, reprint: Veselin Čajkanović, „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji“, Beograd. 1994. ISBN 978-86-379-0282-9., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  144. ^ Ogієnko Іvan, Mitropolit Іlarіon, „Dohristiяnsьkі vіruvannя ukraїnsьkogo narodu. Іstoriko-relіgійna monografія“, 1965, reprint:Oberegi, Kiїv. 1991. ISBN 978-5-8104-0005-9.
  145. ^ Toločko P., Borovsьkiй Я. „Яzičnicьke kapiщe v gorodі Volodimira“, Arheologія Kiєva. str. 3–10, Kiїv, 1979.
  146. ^ Tablica „Rodnoverie na Ukraine 2010“, sostavlena V. Kuznecovыm (jezik: ruski)
  147. ^ R. D. Mыkolaev,„Rodnoverie na Ukraine. Struktura i ideologiя ukrainskih яzыčeskih tečeniй“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. februar 2009) (jezik: ruski)
  148. ^ Ob`єdnannя Rіdnovіrіv Ukraїni-kontakti (jezik: ukrajinski)
  149. ^ a b Olena Karpenko, „Rozdіl VI. Neoяzičnictvo Neorelіgії ta mіsce neoяzičnictva sered nih — ukraїnsьke neoяzičnictvo — „mi ne naležimo do neorelіgійnih konfesій" — zasadi rіdnovіrsьkogo včennя — obrяdovіstь — яzičnicьko-hristiяnsьkі vzaєmovplivi“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. april 2010) (jezik: ukrajinski)
  150. ^ „O Sławiańszczyźnie przed chrześcijaństwem“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. april 2014), Zorian Dołega Chodakowski (pseud.), Kraków, 1818. (jezik: poljski)
  151. ^ a b v „Balladyna“, Juliusz Słowacki, Paryż, 1839.
  152. ^ a b „Lilla Weneda“, Juliusz Słowacki, Paryż, 1840.
  153. ^ a b „Bogunka Na Gople“, Ryszard Wincenty Berwiński, 1840.
  154. ^ a b „Ballady i Romanse“, Adam Mickiewicz, Wilno, 1822.
  155. ^ a b „Dziady“, Adam Mickiewicz, Wilno, 1823 — Drezno, 1832.
  156. ^ Joachim Lelewel, „Polska wieków średnich czyli Joachima Lelewela w dziejach narodowych polskich postrzeżenia.“, T. 1. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. mart 2012), nakł. J.K. Żupański, 1855.
  157. ^ Łukasz Antosik, „Popielnica ze starą swastyką. Rodowód wojennych symboli Litzmannstadt“
  158. ^ Archaeologia Polona, Volume 42. (2004). str. 302–303..
  159. ^ Józef Bachórz, Józef Ignacy Kraszewski, Wirtualna biblioteka literatury Polskiej (jezik: poljski) (jezik: engleski)
  160. ^ Jan Stachniuk — życie i dzieło Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. septembar 2012), Wydawnictwa Toporzeł, Wrocław (jezik: poljski)
  161. ^ Obóz Federacji Bałto Słowian – ośrodek refleksji geopolitycznej w czasach stalinizmu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. maj 2012) (jezik: poljski)
  162. ^ Międzynarodowy zlot harcerzy w Birkenhead, Narodowe Archiwum Cyfrowe, sygn. 1-M-468-7 (jezik: poljski), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  163. ^ Obchody Święta Morza w Krakowie, Narodowe Archiwum Cyfrowe, sygn. 1-P-3577-20 (jezik: poljski), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  164. ^ Wawrzeniecki, M., „Tabu u ludu naszego“, „Wisła“, 20., 1916/1917, s. 249-257.
  165. ^ Marian Wawrzeniecki (1863 – 1943) – dąbrowid Szczepu (jezik: poljski)[nepouzdan izvor?]
  166. ^ Nie tylko o Zofii Stryjeńskiej- Bogi słowiańskie, Poranek i Łowy Bogów[mrtva veza] (jezik: poljski)
  167. ^ Marek Rau, „Szczep Rogate Serce“. Współczesny ruch neopogański w Europie, Uniwersytet Warszawski — Instytut Stosowanych Nauk Społecznych, Warszawa, 1999. (jezik: poljski)
  168. ^ Lechosław Lameński, „Stach z Warty. Szukalski i Szczep Rogate Serce”, Wydawnictwo KUL, Lublin, 2007.
  169. ^ Czesław Białczyński, Szczep Rogate Serce oraz o Świętym Kole Czcicieli Światowida (ŚKCŚ); ich korzeniach i następcach z SSŚŚŚ (jezik: poljski)[nepouzdan izvor?]
  170. ^ Sylwester Fertacz, „Polska myśl słowiańska w okresie drugiej wojny światowej“, Wydawnictwo Uniwersytetu Śląskiego, Katowice. 2000. ISBN 978-83-226-0965-1.
  171. ^ „Czciciele Polski pogańskiej“, Michał Łapiński, Tomasz Szczepański, kwartalnik historyczny Karta 19, Warszawa, 1996, s. 104 — 117.
  172. ^ T. Szczepański, „Rozmowa z Andrzejem Wylotkiem, koordynatorem Narodowego Zespołu Koncepcyjno-Studyjnego, wydawcą pisma neopogańskiego „Żywioł”, „Trygław“, №1, 1997.
  173. ^ Strażnik Wiary Słowian – Andrzej Wylotek (Anidrżej z Parczewa: 1959 – 2001?) – Zadruga, Niklot, Rodzimy Kościół Polski, Szczep Rogate Serce (језик: пољски)[непоуздан извор?]
  174. ^ Stowarzyszenie „Żertwa” — KRS: 0000395303, Krajowy Rejestr Sądowy (језик: пољски)
  175. ^ Máchal, Jan Hanuš, „Nákres slovanského bajeslovi“, nakl. F. Šimáček, Praha, 1891, reprint. ISBN 978-1-271-65542-7.
  176. ^ Růžička, Josef, „Slovanské bajeslovi (mythologie).“, Praha, 1906.
  177. ^ Krolmus J., „Staročeské pověsti, zpěvy, slavnosti, hry, obyčeje, a nápěvy ohledem na bájesloví Českoslovanské jež sebral W. S. Sumlork (Krolmus)“, Praha, 1851.
  178. ^ Erben K. J., „Báje slovanské o stvoření světa“, Praha, 1866.
  179. ^ Horák J., „Národopis československý – přehledný nástin.“, s.342-403, in: Československá vlastivěda II. Praha 1933.
  180. ^ Krolmus J., „Poslední božiště Černoboha s runami na Skalsku, v kraji Boleslavském, v Čechách“, Praha, 1857.
  181. ^ а б Socha Radegasta v Zoologické zahradě Praha (језик: чешки)
  182. ^ „Mucha, Noted Artist, Dropped First Name; Death Due To Shock Caused By Germans' Seizure Of Prague.“, New York Times. 18 July 1939, (језик: енглески)
  183. ^ Dokument ČT o Rodné víře z cyklu Cesty víry, 31. 8. 2008. (језик: чешки)
  184. ^ „Slovanské pohanství dnes — Vlivy novopohanství na společnost i jednotlivce“, Jiří Atweri, magisterská diplomová práce, Masaryk University, Brno, 2007. (језик: чешки)
  185. ^ Љ. Раденковић, „Мацић“, Словенска митологија — Енциклопедијски речник, редактори: Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић. стр. 348–349, Zepter World Book, Београд. 2001. ISBN 978-86-7494-025-9.
  186. ^ „Велес“, број 3, април. (2011). стр. 7—11.
  187. ^ а б в Mal 1940, стр. 2
  188. ^ Medvešček P., Podobnik R., „Skrivnost in svetost kamna: zgodbe o čarnih predmetih in svetih znamenjih na Primorskem“, Založništvo tržaškega tiska, Trst. 1992. ISBN 978-88-7174-045-4.
  189. ^ Medvešček P., Šaver B., Podobnik R., Čar J., „Let v lunino senco: pripovedi o starih verovanjih“,Taura, Nova Gorica. 2006. ISBN 978-961-238-620-7.
  190. ^ Osvatina, poganski ogenj, dokumentarno-igrani film (језик: словеначки);Medvešček P., „Osvatina – poganski ogenj“. Etnolog 2: Glasnik Slovenskega etnografskega muzeja, št. 1. (1992). стр. 151–156.., Ljubljana, 1992. (језик: словеначки)
  191. ^ Joža Čop, „O Črnem biku ali Čarnem juncu“, Studia Mythologica Slavica 9, Znanstvenoraziskovalni center SAZU. (2006). стр. 345–355.
  192. ^ „Jelenk — sveta gora starovercev“, igrano-dokumentarni film, RTV Slovenija, Ljubljana, 2009, 1:45-3:20;19:40-20:25;22:40-23:50;24:10-24:50;(језик: словеначки)
  193. ^ Josip Jurčič, „Slovenski svetev in učitelj“, Ljubljanski zvon, Ljubljana, 1886; репринт: Josip Jurčič, „Slovenski svetev in učitelj“, V: Zbrano delo, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1957.
  194. ^ Gruden, Josip V.: „Na vojvodskem prestolu: povest iz slovenske starodavnosti“, Dom in svet, letnik 14, št. 1, 1901.
  195. ^ Ivan Vuk, „Zorislava : povest iz davnih dni“, Družba sv. Mohorja, 1913.
  196. ^ Josip Ogrinec, „Vojnimir ali poganstvo in krst : povest iz časov pokrščevanja Slovencev“, Katoliška bukvarna, 1913.
  197. ^ Peter Bohinjec, „Svetobor : povest iz konca 11. stoletja“, Katoliška bukvarna, 1917.
  198. ^ Ilka Vašte, „Mejaši : povest iz davnih dni“, Učiteljska tiskarna, 1923.
  199. ^ Joža Lovrenčič, „Cesta in njen vozel : (povest iz XIV. stoletja)“, Jugoslovanska knjigarna, 1931.
  200. ^ Ivan Matičič, „Živi izviri“, Samozaložba, 1937.
  201. ^ а б „Frančišek Saleški Finžgar“[мртва веза] V: Slovenski biografski leksikon 1925–1991. Elektronska izdaja SAZU, Ljubljana, 2009, (језик: словеначки)
  202. ^ Fran Saleški Finžgar, „Pod svobodnim soncem — povest davnih dedov“, Katoliška Bukvarna, 1912.
  203. ^ Prelesnik, Matija: „Naš stari greh : polabska povest“, Dom in svet, letnik 16, št. 1, 1903; Prelesnik, Matija: „V smrtni senci : baltiška povest“, Dom in svet, letnik 17, št. 1, 1904; Prelesnik, Matija: „Vineta : baltiška povest“, Dom in svet, letnik 18, št. 1, 1905.
  204. ^ France Bevk, „Umirajoči bog Triglav“, Goriška matica, 1930.
  205. ^ Moder, Janko (2004). „Sveta zemlja : kronika slovenskega rodu — Neznano ljudstvo se budi“. tom 1, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1952;„Sveta zemlja: kronika slovenskega rodu — Vladar Samo“, tom 2, Mohorjeva družba, Celje. ISBN 978-961-218-511-4. 
  206. ^ Marko Osolnik, Andreja Paljevec, „Obred je pogovor s naravo“, Misteriji, listopad, 2010.
  207. ^ Tina Zgonik , „Vsi smo po malem pogani“, Nedelo, 28. marca 2010.
  208. ^ Anja Avdič Batista, „Daritev pozabljenim bogovom“, Primorske novice, 14. prosinec 2011.
  209. ^ Jana Puhar, Andrej Pleterski, „The Stone of Krkavče in Oral Tradition and in the Context of Ritual Landscape Structure“, Studia Mythologica Slavica 8, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, 2005. (језик: словеначки)
  210. ^ Celin, Mateja, „Slovenj Gradec v trikotniku poganskih kultnih točk“, Delo, 18. 08. 2011. (језик: словеначки)
  211. ^ Andrej Pleterski, „Kačarsko izročilo o tročanu“ Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2011), Digitalna enciklopedija naravne in kulturne dediščine na Slovenskem (језик: словеначки)
  212. ^ Kastelic H., Sterle J., „Med hribi kačjih glav (Videoposnetek)“ Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јул 2015), RTV Slovenija, Ljubljana, 2004, (језик: словеначки)
  213. ^ Sterle J., „Iskanje slovanskih bogov“, Dokumentarni TV film, TV Slovenija, Ljubljana
  214. ^ Sterle J., Meško P., „Sveta voda Uročka“, dokumentarni film, TV Slovenija, Ljubljana, 2011, (језик: словеначки)
  215. ^ а б Vid Avdič Batista, „Simbol sončnega boga v slovanski mitologiji.Svetišče staroslovanskih bogov v dolini Rižane“ (језик: словеначки)
  216. ^ Sremac S. (2007). „Pleszopiszen Maksimilijana Vrhovca ili kako je kolo postalo simbolom zajedništva“. Narodna umjetnost — hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, 39/2. стр. 141–158, Institut za etnologiju i folkloristiku, Zagreb, 2002. 
  217. ^ „Zlatna knjiga hrvatske narodne lirike“, sastavio Krešimir Mlač, Matica Hrvatska, Zagreb. (1972). стр. 11.
  218. ^ Katičić, R., „Hoditi-roditi. Tragom tekstova jednog praslavenskog obreda plodnosti“, Studia Ethnologica Croatica, Vol. 1. стр. 45–63, Odsjek za etnologiju i kulturnu antropologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 1989.
  219. ^ DRAGIĆ, MARKO. „POETIKA I POVIJEST HRVATSKE USMENE KNJIŽEVNOSTI” (PDF). marul.ffst.hr. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 01. 2022. г. Приступљено 22. 3. 2022. 
  220. ^ „Religija Srba i Hrvata, na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnoga“, Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Razredi filologičko-historički i filosofičko-juridički. 1885—1890.
  221. ^ Натко Нодило, Историјска библиотека — енциклопедија опште историје и историје књижевности на српском језику
  222. ^ Marun, Fr. L, „Arkeologički prilozi o religiji poganskih Hrvata“, Starohrvatska prosvjeta, Godište 3, broj 2. стр. 78–83, Hrvatsko starinarsko družtvo u Kninu, Knin, 1897.
  223. ^ „Priče iz davnine“, Matica hrvatska Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јул 2011), Zagreb, 1916.
  224. ^ а б в Marjanić S., „Književni svetovi sa etnološkom, ekološkom i animalističkom nišom“, Institut za etnologiju i folkloristiku — Zagreb, Narodna umjetnost, 43/2. (2006). стр. 163–186.
  225. ^ а б „Slavenske legende“, Vladimir Nazor, Zadar, 1900; „Živana“, mitički epos u 9 pjesama, Vladimir Nazor, Zadar, 1902; „Utva zlatokrila“, romantički ep u 5 pjevanja, Vladimir Nazor, Zagreb, 1916; „Arkun“, Vladimir Nazor, Zagreb, 1920.
  226. ^ а б в г д ђ Дејан Ајдачић, „Славистичка истраживања“, ИП Филип Вишњић. . Београд. 2007. ISBN 978-86-7363-521-7. 
  227. ^ {{Cite book|last=Milošević| first = Ante| title = „Divine Battle pictured: Visual and iconographic view of the horseman relief from Žrnovnica in Dalmatia“. Perunovo koplje, Studia Mythologica Slavica, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, Ljubljana. 2011. ISBN 978-961-254-292-4.
  228. ^ Lidija Bajuk, „Kneja — bajkovite priče“. Mozaik Knjiga d.o.o. 1999. ISBN 978-953-196-323-7. 
  229. ^ a b Razgovor sa Damirom Markotićem iz grupe „Svarica“, Veles, broj 4, mart. (2012). str. 16–21.
  230. ^ a b Čajkanović, Veselin, „Mit i religija u Srba“, Srpska književna zadruga, kolo LXIV knjiga 443, priredio Vojislav Đurić, Beograd, 1973.
  231. ^ Petrović, Sreten, „Hrišćanstvo i drevna slovenska religija (Prilog dijalektici Svetog u likovima paganske i hrišćanske religije)“, Junir, Niš, 2001.
  232. ^ Ivica Todorović, Rezultati savremenih istraživanja narodne religije Srba – opšti presek, Glasnik Etnografskog instituta SANU (sveska 56, br. 1. str. 53–70), Etnografski institut SANU Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. februar 2015), Beograd, 2008.
  233. ^ Rіdna Vіra v Serbії Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2012), Lozko G. S., Probudžena Eneя. Єvropeйsьkiй etnorelіgійniй renesans, : Div, Harkіv. 2006. ISBN 978-966-8504-20-4. str. 192–198. (jezik: ukrajinski)
  234. ^ „Sabrana dela Vuka Karadžića“, Prosveta — Nolit. . Београд. 1987. ISBN 978-86-07-00117-0. . ISBN 978-86-07-00120-0.
  235. ^ M. S. Milojević, „Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“, Beograd, tom 1. 1869, tom 2. 1870.
  236. ^ Jaša Prodanović, „Naša narodna književnost“, Grafički institut „Narodna misao“, Beograd, 1932.
  237. ^ M. S. Milojević, „Običaji velikorusa“, prevod sa ruskog, Beograd, 1869.
  238. ^ Vasiljev, Spasoje, „Slovenska mitologija“, Srbobran, 1928.
  239. ^ Tomić, Jaša (2007). Kritika Stanojevićeve „Istorije srpskog naroda“. Novi Sad: reprint: Jaša Tomić, Filozofsko-kritički spisi. Kritika Stanojevićeve „Istorije srpskog naroda“., Prometej. ISBN 978-86-515-0076-6. 
  240. ^ Dragoš Kalajić, „Ustajte na desnu nogu“, Pogledi, broj 268, septembar 2005.
  241. ^ Vojislav Šešelj, „Ideologija srpskog nacionalizma“, Velika Srbija. 2002. ISBN 978-86-83451-22-7. str. 184–185, 634.
  242. ^ Vojislav Šešelj, „Osramoćen Vidovdan“, Velika Srbija, broj 1640, 29. jun 2001.
  243. ^ Kostić, Rastko (2009). Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma. Beograd: Atos. str. 179—203. ISBN 978-86-904569-3-2. 
  244. ^ „Sunce- starešina slovenskog naroda“, zbornik radova „Konferencije o slovenskom nasleđu“, EEKC „Sfera“. . Нови Сад. 2007. pp. 98–103. ISBN 978-86-85539-05-3. 
  245. ^ Milenko Bodirogić, „Srpska mitologija“ — „Vile i zmajevi“, Orfelin izdavaštvo, Novi Sad. ISBN 978-86-6039-003-7.
  246. ^ „Prognana bića“, Orfelin izdavaštvo. . Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-6039-004-4. 
  247. ^ „Buntovnici“, Orfelin izdavaštvo. . Нови Сад. 2012. ISBN 978-86-6039-005-1. 
  248. ^ Dragan Jovanović, „Vraćam se u staroverce“, intervju, Budimpešta, 16. jul 2009.
  249. ^ Kumir na Ravništu, RTS, 25. jun 2011.
  250. ^ dr Mirjana Zakić, „Rekonstrukcija lazaričkog ophoda u Srbiji“, Sunce — starešina slovenskog naroda, zbornik radova „Konferencije o slovenskom nasleđu“, EEKC „Sfera“. . Нови Сад. 2007. pp. 98–103. ISBN 978-86-85539-05-3. 
  251. ^ Sanja Radinović, Mirjana Zakić, „Cosmological Ideas of Circle and Spiral in Female Initiation Rites — Lazarice and Kraljice — of Southeastern Serbia“, 39. ICTM World Conference, Vienna, 4-11 July 2007.
  252. ^ Snežana Lazić, Dodole u Nišu donele kišu, RTV5, 13. juli 2012, Niš
  253. ^ „Zapalili Babu Jagu da otjeraju zimu i sve loše iz prethodne godine“, Depo portal, 21.03.2012
  254. ^ „Paljenjem Babe Jage Svaroži krug obilježio prvi dan proljeća“, Sarajevo-x, 21.03.2012.
  255. ^ 6. slovensko rodnoverno veće, Organizacioni komitet Rodnovernog slovenskog veća, 9. avgust 2009. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  256. ^ „Program strategije razvoja slovenske rodne vere“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. oktobar 2010), Rodnoverno slovensko veće, 29. maj 2010, Kijev
  257. ^ Piotr Wiench, „Neopaganism in Central-Eastern Europe“, Spoleczenstwo otwarte 4/1995; 5th World Congress of Central and Eastern European Studies in Warsaw, 1995; New Religious Phenomena in Central and Eastern Europe after the Fall of Communism, Cracow 1995.
  258. ^ „O podmenah ponяtiй v яzыke i istorii slavяn i o psevdoяzыčestve“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. septembar 2011), Oficialьnoe zaяvlenie Kruga Яzыčeskoй Tradicii i Soюza Slavяnskih Obщin Slavяnskoй Rodnoй Verы, 25. 12. 2009. (jezik: ruski)
  259. ^ Fedosov V. K., „Adeptы rusofobii: ot Gerclя do Gorbačёva“, Яrь, №2(10), Sankt-Peterburg. (2006). str. 11.
  260. ^ „Udar Russkih Bogov“, Istarhov Vladimir Alekseevič, Institut эkonomiki i svяzi s obщestvennostью, Moskva. 2000. ISBN 978-5-93398-002-5.
  261. ^ „Arhangelьskaя prokuratura priznala эkstremistskoй knigu Istarhova „Udar russkih bogov“”. Interfaks. 20. 3. 2009.  (jezik: ruski)
  262. ^ OTMENENO Rešenie o zaprete knigi V. A. Istarhova «Udar Russkih Bogov» (jezik: ruski) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. februar 2014), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  263. ^ Vasilьev, Mihail A., Neoяzыčestvo na postsovetskom prostranstve. Recenziя na sbornik stateй „Neoяzыčestvo na prostorah Evrazii“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. januar 2012), (sost. Viktor Šnirelьman) — „Bibleйsko-bogoslovskiй institut sv. apostola Andreя", Moskva, 2001, (jezik: ruski)
  264. ^ Dejan Ajdačić, „Simboli slovenskih neopaganskih organizacija“, Projekat Rastko, Dejan Ajdačić, „Slavistička istraživanja“, IP Filip Višnjić, Beograd. 2007. ISBN 978-86-7363-521-7. str. 132–141.
  265. ^ Reakcije na otimanje srpskog Kosmeta koje su iz slovenskog sveta stigle na „Svevlad“, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  266. ^ G. S. Lozko, P. V. Tulaev (2008). „Rodnыe Bogi v tvorčestve slavяnskih hudožnikov“. Slava, Moskva. ISBN 978-5-902825-09-8. 
  267. ^ Stryjeńska, Zofia (1891—1974) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jun 2010), InfoPoland — Poland in the Classroom, University at Buffalo, State University of New York
  268. ^ "Rusь Vedičeskaя v tvorčestve V. B. Ivanova", Šahov A. V., Žurnal "Vedičeskaя kulьtura" №13
  269. ^ Dragan Bosnić — Strip kao izraz rodoljublja, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  270. ^ Vladeta Jerotić, Đorđe Kadijević, Petar Petrović, Nikola Kusovac, Bane Jovanović, „Marko Mamić Maša — Slovenski bogovi i božanstva — reljefi u drvetu“, Muzej Vojvodine, Novi Sad, decembar 2002.
  271. ^ Alex Fantalov (jezik: engleski), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  272. ^ Irena Urankar — staroverci Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. februar 2014) (jezik: slovenački)
  273. ^ Tomasz Lach, Słowiańskie opowieści (jezik: poljski)
  274. ^ [https://web.archive.org/web/20121016224858/http://en.rian.ru/video/20091006/156370552.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. oktobar 2012) The Book of Masters, Disney’s first production with Russian effects, RIA Novosti (jezik: engleski)], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  275. ^ Chernabog, The Disney wiki (jezik: engleski)
  276. ^ Christian Falvey, „The stories of Dvořák’s symphonic 'Bouquet'“, Radio Prague, 9. april 2012. (jezik: engleski)
  277. ^ „Slavяnska pevica Mlada Vasnecova“, Tvorčeskaя masterskaя Ladья, ŽivoeTV, 2. februar 2011. (jezik: ruski)
  278. ^ „Predloženie k Rodičam“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2011), Gorыna Slavica-Slavяnskiй muzыkalьnый эtno-kollektiv (jezik: ruski)
  279. ^ Krnjević, H., „U praslovenskim pejsažu Rastka Petrovića. Eseji o narodnoj umetnosti“, Utva zlatokrila, Beograd. (1997). str. 233–281.
  280. ^ „Letopis Perunovih potomaka“, zbirka pesama, Desanka Maksimović, Nolit, Beograd, 1976.
  281. ^ „Pjesme“, Vladimir Vidrić, Zagreb, 1907.
  282. ^ Semibratova, I., Sergeй Gorodeckiй (Sudьbы poэtov serebrяnogo veka) (jezik: ruski)
  283. ^ Finžgar, Franc S. (2012). Pod slobodnim suncem: povest davnih dedova. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-0925-8. 
  284. ^ „Vučja so“, Vasko Popa, Vuk Karadžić, Beograd, 1975.
  285. ^ „Izabrane pjesme“, Silvije Strahimir Kranjčević, Zagreb, 1898.
  286. ^ Dorofeev S., Mifopoэtičeskiй obraz яzыčnika i fenomen яzыčestva v cikle romanov pisatelя-fantasta Юriя Nikitina „Troe iz Lesa“, Vestnik Tradicionnoй Kulьturы. vыpusk 2, Moskva. (2005). str. 144–148..
  287. ^ „Deca boginje majke Slave“, Vanjka Ponjavić, IPA Miroslav. . Београд. 2009. ISBN 978-86-7056-115-1. 
  288. ^ „Kosingas: Red zmaja“, Aleksandar Tešić, Portalibris. . Београд. 2008. ISBN 978-86-7818-111-5. ; „Kosingas: Bezdanj“, Aleksandar Tešić, Portalibris. . Београд. 2009. ISBN 978-86-7818-120-7. ; „Kosingas: Smrtovanje“, Aleksandar Tešić, Portalibris. . Београд. 2010. ISBN 978-86-7818-127-6. 
  289. ^ „Radost bogova“, Ivana Canić, Književna omladina Srbije. . Београд. 2011. ISBN 978-86-7343-143-7. 
  290. ^ „O vukovima i senkama“, Branislav Janković, Laguna. . Београд. 2011. ISBN 978-86-521-0650-9. 
  291. ^ Recenzje i opinie o książce: Samotność Bogów, Samotność Bogów (језик: пољски)
  292. ^ Ґуревич Іґор Д., „Борек і Боги слов'ян“, Мандрівець. 2012. ISBN 978-966-634-667-7.
  293. ^ Zoran Stefanović, „Vraćanje starog duga“, Projekat Rastko

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rodnoverje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Родноверје&oldid=27555547”